Пише: мр Данијела Петковић
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности-савремени изазови и перспективе
1. Историјски и политички темељи међународних односа између Републике Србије и Руске Федерације.
Српско-руски односи имају вековну историјску основу, укључујући заједничке културне и цивилизацијске кодексе, верску сродност и стабилне политичке везе.
Поред блиске цивилизацијске позадине, ова два народа деле заједничке верске темеље и традиције, словенско порекло и културну и историјску сродност.
Од посебног значаја у историјским односима између Срба и Руса је Свети Сава, који се, као Растко Немањић, замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. То је допринело јачању духовних веза између Србије и Русије и поставило темеље српске државности и духовности. Јачањем српске духовности, Свети Сава је допринео јачању сарадње и веза између парасловенских народа.
Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславич Рагузински, који је служио на двору цара Петра Великог, сматра се аутором споразума из 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, велики број Срба почео је да се насељава у Русији, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује Аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године и област Славеносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области уживале су аутономију до 1764. године.
Значајни контакти између српског и руског народа развили су се у 19. веку. Ово је био кључни период за Србију, јер се ослобађала од Османског царства. Русија је у то време пружала Србији политичку подршку, што јој је помогло да успостави државни суверенитет. У овом периоду су формирани и институционализовани билатерални односи.
Октобарска револуција 1917. године у Руском царству довела је до масовне руске емиграције. У то време, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дочекала је велики број руских интелектуалаца и уметника, који су допринели развоју српске науке, уметности и културе уопште. Ове интелектуалне и културне везе између Срба и Руса биле су веома значајне током овог периода. Основане су прве позоришне школе, засноване на модерним педагошким методама Константина Станиславског, познатог руског позоришног педагога. Изграђене су и зграде које су пројектовали руски архитекти, а данашњи Руски центар за науку и културу – Руски дом – постао је центар руске културе тог времена.
Што се тиче периода Хладног рата и Инфобироа, односа између Југославије и Совјетског Савеза, овај период су обележиле озбиљне кризе у односима и проблеми, што се огледало у сукобу унутар Инфобироа 1948. године, што је довело до отуђења Југославије од Источног блока, што се наставило све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина, након чега су се односи са Југославијом побољшали.
Током кризе Инфобироа, Јосип Броз Тито је помогао у оснивању Покрета несврстаних, што му је омогућило да води политику балансирања , политику између Истока и Запада, у којој је и Совјетски Савез заузимао одређено место. Након распада Совјетског Савеза, након краја биполарног светског поретка, почела је интензивнија међународна сарадња између Србије и Русије, заснована првенствено на културним и верским сродностима. Можемо закључити да су културна дипломатија и мека моћ играле значајну улогу у овом процесу.
Деведесете године прошлог века биле су турбулентна времена у Југославији и Руској Федерацији, али подршка Русије током НАТО бомбардовања Србије није прошла незапажено од стране Србије. Русија се противила интервенцији, што је оставило позитиван утисак на српски народ.
Руска војска стационирана у Босни и Херцеговини је 1999. године преместила своје трупе на Косово и Метохију како би ојачала своје међународно присуство. Циљ је био заузимање аеродрома Слатина.
Од самог почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, руска страна је покушавала да успостави политички дијалог са Северноатлантском алијансом, али то се није остварило. Када се, према руским војним изворима, НАТО спремао да уђе на Косово и Метохију из Македоније и заузео аеродром у Приштини, руководство руског Министарства одбране, заједно са Министарством спољних послова, уз одобрење председника Јељцина, издало је тајно наређење о премештању руског мировног контингента на територију Косова и Метохије и заузело аеродром. Без обзира на последице, извори тврде да је руско руководство имало план према којем би, у случају напада НАТО снага на руске војне јединице, руска страна требало да одржи оперативне преговоре са западним представницима на аеродрому Слатина и истовремено успостави војни савез са Савезном Републиком Југославијом, као и да развије заједничке војне операције у јужној српској покрајини у одбрамбене сврхе. Такав сценарио се није остварио, јер НАТО није деловао у складу са руским претпоставкама, али је овај чин остао у аналима балканских ратова, као и у сећању српског становништва, као чин пријатеља који је дошао да их заштити.
Генерал Леонид Ивашов
Ова акција руских оружаних снага већ је створила модеран, мада још увек непотпун, али већ укорењен мит о непобедивости руске војске и њеној несумњивој спремности да брани Србе. Генерал Леонид Ивашов је изјавио да је руско руководство донело ову одлуку како би потврдило своје присуство у међународним односима и обезбедило своје геополитичке интересе на Балкану.
Српско-руски односи су кроз историју били сложени и нестабилни, али су увек почињали верским и културним сродством, након чега су уследиле кризе током Велике Југославије Јосипа Броза Тита и континуирана подршка током тешких времена борбе против НАТО-а. Културно и верско сродство је увек било темељ међународне сарадње.
2. Асиметрија приоритета спољне политике
Србија и Руска Федерација имају различите приоритете и циљеве спољне политике. С обзиром на то да је приступање и чланство у Европској унији национални приоритет за Србију, ово представља фундаменталну препреку сарадњи и зближавању између Србије и Руске Федерације. Србија мора да усклади своје законе и прописе са законима Европске уније, као и своје спољнополитичке циљеве, који су објективно штетни за Србију у косовском питању. Србија мора да прилагоди своје вредности и стандарде европским. То је потпуно другачије од спољне политике Руске Федерације.
Иако Србија и Руска Федерација имају различите приоритете, оно што их спаја чак и током великих глобалних криза јесте цивилизацијска и верска сличност ова два народа. То је нешто што се, без обзира на тренутне политике и различите приоритете, не може прекинути, и то је веза која превазилази све разлике, укључујући и националне приоритете ове две земље.
Због ових различитих спољнополитичких приоритета, Србија води уравнотежену спољну политику, која се огледа у одржавању националних приоритета, Косова и Метохије као дела Србије, европских интеграција, добрих односа и сарадње и неувођењу санкција Руској Федерацији. Ово је сложена позиција за Србију, која захтева стално балансирање.
3. Косовско-метохијско питање
Косовско питање остаје централни елемент политичке и безбедносне сарадње између Србије и Русије. Руска Федерација доследно подржава територијални интегритет Србије и принцип суверенитета у оквиру међународног права, пре свега у контексту Савета безбедности УН. За Београд, ова подршка није само дипломатска већ и стратешка, посебно у условима све већег притиска западних актера који желе да ревидирају статус кво.
За Србију, Косово и Метохија имају посебан значај, утемељен у идентитету српског народа и поседују историјски и културни значај за Србију. Из ове перспективе, Косово и Метохија представљају тачку размимоилажења интереса и циљева Србије и Европске уније, односно Запада. Такозвана држава „Косово“ је прогласила независност, али Србија одбија да призна ову самопроглашену независност, јер је, према Уставу Републике Србије, Косово и Метохија саставни део Србије.
Многе земље су такође признале такозвану државу „Косово“, која се придружила бројним међународним организацијама. Међутим, неке земље, укључујући Руску Федерацију, одбијају да признају „Косово“. Чињеница да је већина земаља чланица ЕУ признала „Косово“ представља додатни изазов за приступање Србије ЕУ. Због тога је тренутно у току такозвани дијалог између Београда и Приштине, који посредује ЕУ. Руска Федерација поштује територијални интегритет Србије и подржава Србију у Савету безбедности УН, као и спровођење и поштовање Резолуције 1244, иако такозвана држава „Косово“ тренутно има свој гранични систем, који захтева од грађана Србије да при уласку на Косово и Метохију предоче документа, има своје регистарске таблице. „Косово“ је члан неких међународних организација, међутим, не признају га све земље у свету, а што је најважније, Устав Републике Србије наводи да је Косово и Метохија аутономна покрајина Републике Србије.
Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Србије. У њој се наводи да регион ужива значајну аутономију унутар државе, што обавезује све државне органе да представљају и штите државне интересе на Косову у свим унутрашњим и спољним односима. Кључне одредбе овог статуса, према важећем Уставу, укључују: преамбула потврђује да је Косово и Метохија саставни део јединственог и недељивог уставног поретка Србије.
Заклетва председника: Председник Републике полаже заклетву да ће очувати суверенитет и целу територију, укључујући Косово и Метохију .
Закон и ред: Устав обавезује поштовање закона Србије на целој територији .
Међутим, колико год ова подршка била важна за националне интересе Србије, она истовремено погоршава сарадњу између Србије и Запада. Зато Србија води уравнотежену спољну политику, што представља озбиљан изазов и захтева знатне напоре у новом контексту међународних односа, где се разлике између интереса Истока и Запада све више повећавају.
4. Утицај украјинске кризе на спољнополитичку позицију Србије
Сукоб између Руске Федерације и Запада у контексту украјинске кризе има озбиљне последице и утиче на спољну политику Републике Србије. Овај сукоб је довео до јаке поларизације у свету. Србија тежи балансирању и званично подржава „територијални интегритет Украјине “. Међутим, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије. Стога, Србија одбија да уведе санкције против Руске Федерације, што изазива притисак Запада. Русија разуме тренутни тежак положај Србије и наставља да развија и одржава добре односе са њом.
Од самог почетка украјинске кризе, Србија је усвојила став који се може окарактерисати као политика балансирања и војне неутралности. Овај приступ одражава жељу Србије да одржи традиционално блиске политичке, енергетске и културне везе са Русијом, као и да избегне директно учешће у дубоко поларизованом међународном окружењу.
„Србија, као одговорна и саосећајна држава, доследно је подржавала украјински народ. Значајна помоћ је послата у виду хране, лекова и енергетске опреме намењене цивилном становништву. Данашњом донацијом настављамо да дајемо конкретан допринос обнови енергетске инфраструктуре Украјине“, изјавио је министар Старовић.
Он је, заједно са шефом Делегације Европске уније у Србији и украјинским амбасадором у Србији, присуствовао званичној примопредаји хуманитарне помоћи у виду енергетске опреме потребне за обнову украјинског енергетског система.
Под притиском ЕУ, Београд покушава да одржи флексибилност, ослањајући се на националне интересе, енергетску безбедност и историјске везе. У теорији међународних односа, ово се сматра стратегијом малих држава усред конфликта великих сила. Руска Федерација, са своје стране, пружа помоћ Србији и управља ситуацијом на Косову и Метохији, што је важан фактор у европској политичкој стратегији Србије.
5. Политика балансирања Србије
Србија је развила концепт спољне политике који се састоји од четири стуба, а који обухвата централну сарадњу са Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Народном Републиком Кином. Овај концепт је развио Борис Тадић, тадашњи председник Србије.
Његово декларативно порекло може се наћи у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. године. Тадић је напоменуо да су приоритети спољне политике европске интеграције, добросуседство и уравнотежени односи са три центрифугалне тачке глобалне политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом. ЕУ, Русија и Сједињене Америчке Државе су „три стуба“ српске спољне политике.
Рођење овог концепта догодило се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да „Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (додајући Кину) и да ће то бити њена главна спољнополитичка доктрина дуго времена“.
Уместо да служи као стабилна основа за спровођење спољне политике државе, ова политика је критикована од самог почетка. Једна од критика је била да мала земља попут Србије не може да води политику балансирања или да политика четири стуба није заиста балансирајућа, већ се нагиње ка једном од стубова, усвајајући опортунистички став у датом тренутку, све као одговор на интересе Србије у том тренутку. Тврдило се да је чланство у Европској унији неспојиво са осталим стубовима спољне политике, али Србија наставља да води управо ту политику балансирања.
У свету који се брзо мења, кључни стубови српске спољне политике остају непромењени, изјавио је министар спољних послова Марко Ђурић.
„Европске интеграције као стратешки циљ, војна неутралност као основа безбедносне политике и приступ који омогућава сарадњу са различитим глобалним играчима уз очување сопствених интереса“, рекао је Ђурић за Политику .
Највећи проблем је што се крећемо ка свету у којем не постоји један, већ неколико центара моћи.
„Простор за маневар се сузио, а од земаља се све више очекује да усвоје јасне и ексклузивне класификације. Међутим, Србија тежи да гради односе прагматично и рационално — тамо где се интереси поклапају, са јасно дефинисаним црвеним линијама по питањима суверенитета, територијалног интегритета и безбедности“, рекао је министар.
6. Културна дипломатија између Србије и Русије у контексту савремених изазова
Концепт меке моћи заузима важно место у међународним односима данас, јер, за разлику од војне моћи, мека моћ се заснива на вредностима заснованим на историји, образовању, уметности и свему што представља национални идентитет једног народа.
У контексту савремених сукоба, управо везе засноване на културној размени остају једино средство комуникације између две државе и народа, а такође постају и полазна тачка за покретање или одржавање дијалога, у одсуству политичког притиска.
Културна сарадња између Србије и Русије је веома стабилна, а постоје и многи програми и пројекти који доприносе развоју меке моћи.
У контексту актуелних сукоба и изазова са којима се суочава међународна сарадња између Русије и Србије, мека моћ и међународна културна сарадња имају широк спектар активности кроз државне институције као што су Министарство спољних послова Републике Србије и Министарство културе Републике Србије. Ове институције организују споразуме о међународној културној сарадњи који окупљају уметнике, српско-руске филмове и истражују теме везане за заједничку историјску прошлост и идентитет народа са заједничким темељем у верској припадности. У том смислу, министар културе Никола Селаковић и министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова потписали су Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области филмске копродукције.
Овим Споразумом се јача сарадња између Србије и Русије у области кинематографије, што је изузетно важно с обзиром на допринос кинематографских копродукција међународној културној сарадњи и јачање економских и културних веза, као и на традиционално важно место које кинематографија и филмска продукција заузимају у културном животу обе земље. Упркос међународним изазовима и тензијама у односима између Европске уније и Руске Федерације, Србија наставља да јача културну сарадњу са Руском Федерацијом.
Међутим, потребно је размотрити постојање и активности невладиних организација у Србији које промовишу и развијају српско-руско пријатељство. Утицај невладиних организација је ограничен због финансијских средстава и организационе структуре државних институција. Међутим, њихови напори и рад остају кључни у сложеним међународним односима и у решавању изазова са којима се Србија суочава у односима са Руском Федерацијом, како у информисању грађана, тако и у јачању међународне културне сарадње.
Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације пролазе кроз веома тешка времена. Штавише, постоје различити државни приоритети, који се налазе на супротним странама барикада, а додатно су погоршани сукобом у Украјини. Међутим, упркос притиску Европске уније да Србија уведе санкције Руској Федерацији, Србија се и даље уздржава од увођења санкција и уместо тога сарађује са Русијом у различитим областима. Једна од најпродуктивнијих области је култура и међународна културна размена, што доказује да остаје најпродуктивнија област сарадње чак и у најтежим временима и ситуацијама. Неувођењем санкција Руској Федерацији, Србија ризикује да изгуби свој национални приоритет, а то су европске интеграције, уз одржавање политике балансирања .
Можемо закључити да Србија балансира у овим тешким временима, и то је тренутно најуспешнија политика за мале земље у временима сукоба између великих сила.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности
мр Данијела Петковић
(приватна архива)
09.05.2026.