UNESCO je identifikovao još 12 novih Globalnih geoparkova, čime je ukupan broj lokacija porastao na 241 u 51 zemlji. Mreža sada obuhvata više od 882.000 km², što je približno površini Venecuele.
Novi geoparkovi nalaze se u Kini, Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, Japanu, Maleziji, Portugalu, Ruskoj Federaciji, Tunisu (prvi geopark u toj zemlji) i Urugvaju.
“Svaka stena, svaki kanjon i svaki fosil pričaju priču koja pripada čitavom čovečanstvu. Za samo deset godina, UNESCO Globalni geoparkovi pokazali su da zaštita geološke baštine znači i unapređenje nauke, jačanje obrazovanja i izgradnju otpornosti lokalnih zajednica. Ono što povezuje svih 241 lokaliteta u 51 zemlji nije samo geološki značaj, već i zajednička posvećenost prenošenju znanja, sa lokalnim zajednicama u centru.”
— Generalni direktor UNESCO-a, Khaled El-Enany
Program UNESCO Globalnih geoparkova, uspostavljen 2015. godine, okuplja teritorije priznate po bogatoj geološkoj baštini. To uključuje stenske formacije, planinske i vulkanske lance, pećine, kanjone, fosilna nalazišta i drevne pustinjske predele koji svedoče o istoriji, razvoju i klimatskim promenama naše planete.
Ove lokacije kombinuju:
zaštitu prirode
obrazovanje o životnoj sredini
održivi razvoj
Istovremeno podržavaju autohtone narode i lokalne zajednice u očuvanju njihove kulture i znanja.
Svake godine nove lokacije se identifikuju odlukom Izvršnog odbora UNESCO-a, nakon procene koju sprovodi Globalni savet geoparkova sastavljen od međunarodnih stručnjaka.
UNESCO nastavlja da promoviše program u regionima gde su geoparkovi ređi, posebno u Africi, arapskim državama i malim ostrvskim državama u razvoju, kroz: ekspertske misije, obuke, konsultacije na nacionalnom i lokalnom nivou.
Važno je pomoći državama da pripreme prijave za status UNESCO Globalnog geoparka.
Specijalno za Udruženje Fadej- Institut za kulturnu diplomatiju
Istina je da iransko kulturno nasleđe nije samo istorijski identitet iranske nacije, već deo civilizacijskog pamćenja čitavog sveta. Iz tog razloga, tačno devet dana nakon početka napada cionističkog režima i Sjedinjenih Američkih Država, iransko Ministarstvo kulturnog nasleđa i turizma progovorilo je o pretnjama usmerenim ka civilizacijskom i istorijskom nasleđu Irana. Ovo ministarstvo je izdalo saopštenje u kojem upozorava:
„U danima kada se Iran suočava sa otvorenom vojnom agresijom agresorskih režima cionističkog i Sjedinjenih Američkih Država što je u suprotnosti sa međunarodnim ugovorima i osnovnim ljudskim i humanitarnim principima, delovi istorijskih i kulturnih lokaliteta zemlje koji su na listi Uneskove svetske baštine i priznati kao zajedničko dobro čovečanstva, izloženi su oštećenju, pretnji i uništenju.“
Uništavanje i oštećenje objekata kao što su palata Golestan, Abasidova džamija (Saborna džamija) na trgu Nakš-e Džahan u Isfahanu, palata Čehel Sotun, kao i istorijska dolina Horamabad stara 63.000 godina u kojoj se nalazi tvrđava Falak-ol-Alak-ol-Aflak a koji su svi pod zaštitom Uneska i međunarodne zajednice doveli su do izdavanja ovog saopštenja.
Očekivalo se da će međunarodna zajednica izvršiti pritisak na zemlje agresore, barem radi očuvanja dela sopstvenog identitetskog nasleđa. Međutim, sada, oko dva meseca nakon otvorene agresije cionističkog režima i SAD, postalo je jasno da je ova svesna agresija ugrozila kulturno nasleđe naroda Irana i pretvorila ga u metu u kontekstu vojnog sukoba. Ovaj rat je, zapravo, rat onih bez identiteta protiv drevne istorije Irana.
Šta kaže Haški protokol?
U nedelju, 22. februara 1959. godine, Nacionalna konsultativna skupština Irana usvojila je „Zakon o pristupanju Konvenciji o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba“; ugovor koji je 14. maja 1954. u Hagu potpisao opunomoćeni predstavnik Irana i koji obuhvata 40 članova, izvršni pravilnik, protokol i tri rezolucije. Pre toga, od 21. aprila do 14. maja 1954. godine, na poziv holandske vlade, organizacija Unesko održala je konferenciju u Hagu.
Cilj nije bio samo formulisanje i usvajanje Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, već i razmatranje nacrta koje je pripremio Unesko. Ovaj međunarodni ugovor potpisan je jer su kulturna dobra različitih zemalja tokom nedavnih ratova, posebno Drugog svetskog rata, pretrpela ozbiljna oštećenja, a sa razvojem ratnih tehnika bila su suočena sa još većom opasnošću od uništenja.
Zemlje prisutne u Hagu, svesne činjenice da svi narodi doprinose svetskoj kulturi i da oštećenje kulturnih dobara bilo kog naroda znači oštećenje kulturnog nasleđa čitavog čovečanstva, smatrale su međunarodnu zaštitu ovih dobara neophodnom. Na osnovu toga, prateći principe zaštite kulturnih dobara usvojene Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine i Vašingtonskim paktom (1935), potpisale su novu konvenciju 1954. godine kako bi se otklonili nedostaci prethodnih zakona.
Nova Haška konvencija predviđa da će zaštita ovih dobara biti efikasna samo ako se uvreme mira preduzmu mere za njihovu bezbednost na nacionalnom i međunarodnom nivou. U skladu sa tim, pružanjem sveobuhvatne definicije „kulturnih dobara“, redefinisane su metode zaštite, čuvanja i poštovanja ovih dobara, a države članice su se obavezale da će poštovati kulturna dobra, kako na svojoj teritoriji tako i na teritoriji suprotstavljenih strana.
One su zabranile korišćenje ovih dobara i njihovog okruženja u vojne svrhe koje bi dovele do oštećenja i obavezale se da će se uzdržati od bilo kakvog neprijateljskog delovanja protiv njih. Prema ovoj konvenciji, sukobljene strane su, čak i u slučaju okupacije dela teritorije protivnika, dužne da u meri u kojoj je to moguće podrže napore nacionalnih vlasti okupirane zemlje u zaštiti kulturnih dobara. Takođe, u članu 19 se precizira da su u sukobima koji nemaju međunarodni karakter (poput onoga što se desilo u nedavnoj agresiji na Iran), sve sukobljene strane dužne da sprovode barem minimalne odredbe koje se odnose na poštovanje kulturnih dobara.
Oštećenje 131 muzeja i istorijskog objekta
Naše kulturno nasleđe ne pripada jednoj zemlji ili jednoj generaciji, već je deo zajedničke imovine čovečanstva. Prema rečima Sejeda Reze Salehi Amirija, iranskog ministra za kulturno nasleđe, turizam i zanatstvo, do sada je 131 muzej i istorijski objekat u zemlji oštećen usled napada i invazija ove dve zemlje (SAD i Izrael). On je izjavio: „U celom svetu, civilizacijski objekti i kulturno nasleđe smatraju se crvenom linijom. Do trenutka prekida vatre, zabeleženo je 131 oštećenje. Moji saradnici dokumentuju štetu, a uz saradnju više od 300 istraživača, biće procenjen stepen oštećenja kako bi operacije restauracije počele nakon rata.“
Koji istorijski objekti su oštećeni?
Prema rečima iranskog ministra kulturnog nasleđa, od 28. februara 2026. do ranih jutarnjih sati 8. aprila 2026. godine, tokom vojne agresije SAD i Izraela, oko 131 objekat i istorijski lokalitet u 18 provincija je oštećen ili uništen, pri čemu Teheran sa više od 60 objekata ima najveći udeo. Teheran i brojne rane rata Prema izveštajima i dokumentaciji iranskog ministarstva, neki od oštećenih ili uništenih objekata u Teheranu su: Palata Golestan, kompleks Sadabad (zgrade i 14 muzeja unutar njega). Kasarna 06, kompleks Saltanatabad, zgrada Senata, Ratni univerzitet na trgu Hor . Toranj Azadi, Mermerna palata, kulturni centar Negarestan. Škola Abu Muslim, Javno i revolucionarno tužilaštvo u Teheranu (oblast Arg), Nacionalna konsultativna skupština na trgu Baharestan. Hoseinije Eršad, vila Arbab Hormoz, Terminal 1 aerodroma Mehrabad, Muzej stakla (Abgineh). Kuća Ahmada Mosadeka, stadion Azadi, dvorana Umetničkog centra (Hoze Honari) i nekoliko drugih istorijskih kuća.
Isfahan je druga provincija sa najviše štete (23 spomenika), uključujući:
Palata-muzej Čehel Sotun, Muzej dekorativnih umetnosti. Kompleks trga Nakš-e Džahan, Imamova džamija, džamija Šeika Lotfolaha, Ali Kapu, ulaz Gejsarije. Palata Hašt Behešt, kupatilo Džarči-baši i nekoliko istorijskih kuća i džamija u Hvansaru. Huzestan (13 spomenika): Moguća oštećenja kasarne Dež u Horamšahru, vazduhoplovne baze Dezful i Etnografskog muzeja (kupatilo Karnasion). Kurdistan (13 spomenika): Palata Hosrovabad, palata Asef (Kurdska kuća), Saborna džamija u Sanandadžu. Lorestan: Tvrđava Falak-ol-Aflak i njeni muzeji, kuća Ahund Abu. Kermanšah: Tekija Biglarbegi, džamija Abu Turab. Takođe, zabeležena su oštećenja u provincijama: Fars (stara zgrada opštine), Hamadan (mauzolej Baba Tahira), Gilan (Pomorski muzej u Anzaliju), Bušehr, Kom, Mazandaran (palata Safiabad) i Sistan i Beludžistan (planina Hodža).
Rešenje „Plavi štit“ za zaštitu spomenika
Prema međunarodnim običajima, postavlja se znak poznat kao Plavi štit (Blue Shield) kako bi se obeležila istorijska mesta, čime se vojnim snagama omogućava da ih razlikuju od vojnih ciljeva. Ehsan Zohrevandi, zamenik za kulturno nasleđe provincije Razavi Horasan u Iranu, saopštio je da su u ovoj provinciji muzejski predmeti prebačeni u sigurne depoe, a znak Plavog štita postavljen je na istaknute objekte kao što su Veliki muzej Horasana, mauzoleji Ferdosija, Atara i Hajama. On je naglasio da se svaki napad na ova mesta smatra „ratnim zločinom“.
Na kraju, mora se reći da je drevno nasleđe Irana, koje je plod vekovne zaštite naroda, sada pod pretnjom uništenja od strane dva aktera bez identiteta. Sada je red na osetljivost javnog mnjenja i hitnu intervenciju međunarodnih institucija kako bi se sprečilo dalje uništavanje ove riznice čovečanstva.
Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.
Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.
УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.
Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.
Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.
Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.
Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.
Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.
Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.
Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.
Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.
Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.
Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.
Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.
У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.
