FADEI MEDIA

Category: Kultura

  • мр Данијела Петковић: Национални идентитет као фактор националне безбедности

    мр Данијела Петковић: Национални идентитет као фактор националне безбедности

    Пише: мр Данијела Петковић

    (Ово је део текста који је писан за учешће у Конференцији “Снесаревска читања”, Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности. Тема конференције: “Идеје и решења проблема безбедности у државној управи, економском развоју и међународној стабилности)

    Постоје разне анализе, дефиниције и тумачења националног идентитета. Роџерс Брубејкер и Фредерик Купер говоре о неколико начина разумевања идентитета у савременој науци.

    Прво, идентитет је дефинисан као основа за политичко и друштвено деловање.

    Друго, идентитет је колективни феномен и висок степен сличности међу члановима заједнице.

    Треће, идентитет је колективно и индивидуално ја, са свим карактеристикама које колективно и индивидуално ја носи.

    Четврто, идентитет је процес, колективни и друштвени, којим појединац тумачи себе у друштву и на основу којег интерагује са друштвом.

    Идентитет је понекад подложан променама и стога има контрадикторне дискурсе. Његова природа је флуидна и подложна различитим тумачењима и трансформацијама.

    Теорија конструктивизма нас учи да је национални идентитет друштвени конструкт састављен од различитих вредности и норми. Он је флуидан и врши значајан утицај на спољну политику једне земље.

    Национални идентитет се формира не само кроз унутрашње интеракције међу члановима заједнице, већ и кроз интеракције са другим државама, међународну комуникацију и глобалне процесе. На пример, након распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног рата, Сједињене Државе су промениле дефинисање њихове изузетности и преоријентисале своју спољну политику ка новим циљевима, као што су борба против тероризма и заштита људских права. Након распада Совјетског Савеза, Руска Федерација је изградила свој идентитет на религији, православном идентитету, блискости са православним народима, поштовању мултинационалности, борби против тероризма, промоцији људских права и борби против неонацизма.

    Овај пример показује да је национални идентитет подложан променама, али у неким случајевима има заједничку нит која га одржава.

    Либерали верују да је „национални интерес оно што произилази из преференција друштвених група, политичких институција и међународног система у којем државе делују “. Србија је пример државе у којој је национални идентитет играо кључну улогу у очувању државности и безбедности.

    Током периода историјских криза, ратова и политичких промена, идентитет заснован на заједничкој историји, језику, култури и традицији доприносио је опстанку држава и друштава.

    У савременом контексту, идентитет игра виталну улогу у очувању културног наслеђа и промоцији отпорности на спољне утицаје и дестабилизацију. Национални идентитет Србије обликован је кроз историју кроз преиспитивање положаја и улоге на Балкану, односа према религији као духовном темељу идентитета, националног и културног наслеђа, слободе, традиције и формирања сопствене посебности, као и кроз осећај припадности ширем кругу словенских, православних и европских народа.

    Пошто се идентитет Србије формирао у интеракцији са другима, сви друштвени и политички односи били су усмерени на његово очување, како у периодима постојања државе, тако и у временима претњи и борби. Култура и традиције су обликовале и настављају да одржавају национални идентитет Србије, пре свега кроз језик, веровања, обичаје, историјско памћење, митове и симболе, књижевност и уметност.

    Данас је језик, са ћириличним писмом, део културног идентитета и средство разликовања од других народа региона, Балкана и Европе, али истовремено и симбол недовољне пажње према сопственом наслеђу.

    Посебно након НАТО бомбардовања и покушаја стварања независне државе Косово, култ Косовске битке је добио на значају и постао доминантан у српском наративу. Комеморативни догађаји којима се обележавају годишњице НАТО бомбардовања и борбе за Косово и Метохију, одајући почаст херојима који су се борили за очување земље и српску безбедност, као и за идентитет нације, сада су широко распрострањени, а српски народ их се не устручава и постали су део српског националног идентитета.

    Тренутна ситуација у Србији остаје сложена због политичке кризе. Обе стране изјављују поштовање националног идентитета и патриотских вредности српског народа, али уколико се јужна српска покрајина “продаје” од страе власти, као и целокпуни национални ресурси, а под заставом патриотизма и “нових радних места”, можемо лако закључити да је у питању обмана и манипулација националним вредностима и националним идентитетом, чиме је дефинитивно доведена тиме у питање али и угрожена национална безбедност.

    У поређењу са Јапаном, као мононационалном државом, примећујемо другачији модел примене националног идентитета. Док је у Србији идентитет играо првенствено улогу очувања државе, у Јапану је он темељ друштвене дисциплине, стабилности и економског развоја. Јапан успешно користи свој идентитет као средство меке моћи, промовишући културу и националне вредности широм света.

    Вишенационалне државе попут Руске Федерације и Швајцарске имају идентитет који није једноставан нити јединствен, јер су вишенационалне земље дом многих различитих народа. Ови народи имају различите вредности и различите идентитете.

    Ове земље су развиле инклузиван идентитет који им је омогућио да живе заједно са различитим народима у јединству. Ефикасна сарадња међу свим народима и јединство које обухвата заједнички циљ националне безбедности гарантују миран живот свим грађанима.

    Ове националне заједнице се у већој или мањој мери разликују по својим вредностима, историји и култури, као и по свему што чини њихов идентитет. Понекад су те разлике веће, понекад мање, али јединство и безбедност државе зависе од добре сарадње свих народа који у њој живе и та разноликост представља квалитет и богатство државе, која је федерација.

    Швајцерска је земља која поштује разноликост и асимилира те разлике у свој национални идентитет. Привлачна је свим народима света, јер нуди стабилност и за садашње становништво и за будуће генерације. Њен идентитет се заснива на заједничким вредностима: демократији, неутралности и поштовању разноличитости свих народа. Ова способност интеграције различитих идентитета у јединствену државу осигурава њену стабилност и јединство.

    Улога образовања је кључна за национални идентитет. Васпитање генерација који су свесни свог порекла и вредности и карактеристика народа којима припадају јача морал и безбедност земље. Стога је неопходно да школски програми буду прилагођени очувању националног идентитета, јер је то полазна тачка за одржавање безбедности земље, али уз одређени степен укључивања савремених глобалних процеса и вредности, које су цивилизацијска достигнућа и тичу се права и безбедности сваког појединца у друштву.

    Култура је моћно средство за промоцију и јачање националног идентитета, као и обликовање имиџа земље у међународним односима. Уметници, делујући као носиоци културне дипломатије, могу допринети јачању националног идентитета кроз своју креативност.

    Сведоци смо постојања разних фондација које финансирају културне пројекте, а њихова улога је изузетно важна. Ако су буџетска средства једне земље првенствено усмерена ка промоцији националних вредности и националног идентитета, а ове фондације такође доприносе томе кроз своје активности, онда земља има потенцијал да сачува свој идентитет, одржи висок ниво безбедности и искористи меку моћ коју пружа култура за промоцију земље у међународним односима и стварање позитивног имиџа.

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

  • Božidar Đurović o napadu na Gorana i Oliveru Marković

    Božidar Đurović o napadu na Gorana i Oliveru Marković

    Božidar Đurović: Napad radikalskog đubrišta na Gorana i Oliveru Marković nije vredan pomena, ali to najavljuje još besprizorniju ofanzivu

    Objavljeno u listu “Danas”

    23.02.2026.

    Svaki građanin kome je iole stalo do svog naroda i svoje zemlje morao bi da bude ponosan na umetnička dostignuća Olivere, Radeta i Gorana Markovića, jer se narod po svetskim kriterijumima ponajviše prepoznaje, pamti i uvažava zahvaljujući kulturi i nauci – kaže za Danas reditelj Božidar Đurović, nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta.

    – Na daru čarobne i nezaboravne glumice Olivere Marković, i umetnica i umetnika kao što je ona, duže od vek i po opstaje naše Narodno pozorište, i ima svoje mesto u balkanskoj i evropskoj pozorišnoj umetnosti i kulturi – kaže Đurović, dodajući da mu je svaki susret sa njom donosio nemerljivu radost.

    Foto: Privatna arhiva Gorana Markovića

    – Politički motivisane, neuljudne i zastrašujuće lažne optužbe i uvrede, i nedopustovo i nedostoajno bavljenje ličnošću glumice koja je i svojim privatnim životom ostala primer najviših moralnih i etičkih vrednosti, građanske časti i dostojanstva, ni na koji način ne mogu da unesu bilo kakvu sumnju u njen ugled. Olivera Marković je bila i ostala fenomenalna, i ponos jugoslovenske i srpske kulture i srpskog naroda – ističe Đurović. .

    Možda ovo radikalsko živo blato i đubrište koje se širi, kako objašnjava, ne bi bilo ni vredno pomena, da ono ne najavaljuje još gore stvari.

    – Bojim se da je režimu malo to što je svojom upravom uništio Narodno pozorište, brojne kulturne ustanove i sve institucije u zemlji, i da se sada najprvljavijim sredstvima obrušava na najveće profesionalce u zemlji u svim zanimanjima, na čestite i moralne ljude čiji kritički glasu u javnost ima odjeka – smatra Božidar Đurović.

    Podsećanja radi, Šešelj je na TV Informeru najstrašnijim i nezapamćeno skandaloznim lažima govorio o Oliveri Marković, jednoj od tri najznačajnije glumice ovdašnjeg glumišta po oceni kritičara, čije se ime nalazi u pozorišnim i filmskim antologijama.

    I mada kulturnu javnost gotovo da više ne može da iznenadi količina prostote, agresivnosti, banalnosti i laži kojima ovaj režim sa svih strana, neprekidno, posebno u ovih godinu i po dana protesta, obrušava na Gorana Markovića, od juče je ipak u šoku.

    „Majka blokadera Gorana Markovića je bila ljubavnica gestapovskih oficira“, a pozorišni reditelj „Bojan Stupica je neke srpske glumice, koje su se švalerisale sa gestpovskim oficima, oficirima vermahta, SS oficirima, oslobodio krivične odgovornosti“.

    „I sin jedne od tih slavnih glumica, švalerki gestapovskih oficira njen sin, rođen posle rata, danas je jedan od glavnih blokadera“…Olivera Marković bila je slavna glumica. U glumačke njene kvalitete ne sumnjam, nego u njen moral sumnjam“, govorio je Šešelj između ostalog.

    Božidar Đurović

    Fotografija preuzeta sa sajta https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%82%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

    Uprava Narodnog pozorišta, u kojem je Olivera Marković (1925 – 2011) bila prvakinja scene i decenijama obeležavala njegov repertoar, a danas se u Muzeju NP kao dragocenosti nalaze neke njene lične stvari, za sada nije reagovalio na ovaj zastrašujući skandal.

    *Tekst je preizet u celini sa sajta lista “Danas”

    Božidar Đurović: Napad radikalskog đubrišta na Gorana i Oliveru Marković nije vredan pomena, ali to najavljuje još besprizorniju ofanzivu

  • mr Danijela Petković: Prvi naučni rad u Rusiji na temu kulturne diplomatije Srbije

    mr Danijela Petković: Prvi naučni rad u Rusiji na temu kulturne diplomatije Srbije

    U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.

    Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije. 

    U novom broju 34/2025 koji  obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.

    Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.

    Ovde možete pročitati ceo NAUČNI RAD

    Культурная дипломатия Республики Сербии

    Cultural diplomacy of the Republic of Serbia

    DOI: 10.33979/2587-7534-2025-4-208-223

    УДК 327

    Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).

    Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).

    В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.

    Ключевые слова: культурная дипломатия, международные отношения, Республика Сербия, культурная дипломатия Сербии, международное культурное сотрудничество.

    This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.

    Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.

    mr Danijela Petković(privatna arhiva)

  • мр Данијела Петковић: Четири стуба спољне политике Републике Србије

    мр Данијела Петковић: Четири стуба спољне политике Републике Србије

    Пише: мр Данијела Петковић

    Србија води вишевекторску спољну политику засновану на концепту „четири стуба“. То значи да земља тежи развоју и одржавању стратешких односа са четири главна глобална актера: Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Кином. Овакав приступ омогућава Србији да одржи равнотежу између Истока и Запада, максимизира сопствене интересе и избегне прекомерну зависност од било ког партнера. Главни циљ ове политике је очување независности, повећање политичког и економског простора за маневар и смањење зависности од једног партнера.

    Концепт „четири стуба“ спољне политике Србије формализован је 2009. године, за време тадашњег председника Бориса Тадића. Борис Тадић је у августу 2009. године најавио да ће спољна политика Србије бити заснована на четири центра: ЕУ, Русији, САД и Кини. Према речима аналитичара, ово је била стратешка одлука – идеја „четири стуба“ је омогућила Србији да води политику вишеструког утицаја.

    Овај приступ се појавио као одговор на брзо променљиво глобално окружење и потребу Србије да балансира између различитих великих сила.

    „Идеја је једноставна: наше споразуме о слободној трговини са ЕУ, земљама ЦЕФТА, Русијом и Турском треба да користе не само наши кинески партнери, већ све остале земље, како би се српска производња могла лоцирати на тим тржиштима“, напоменуо је Тадић. Тадић је нагласио да „ни на тренутак не смемо заборавити да је централни политички циљ Србије чланство у Европској унији“ и напоменуо да стратешко партнерство са Сједињеним Државама, Русијом и Кином не омета остваривање овог циља.”- говорио је Тадић.

    Још 2009. године, тадашњи председник Борис Тадић је изјавио да Србија има четири стуба спољне политике. То је рекао након повратка из посете Пекингу, а у свом инаугурационом говору 2004. године, претходно је напоменуо да су то „три центрипеталне тачке светске политике – Вашингтон, Брисел и Москва“. Затим, након повратка из Кине, учврстио је своју позицију, а ова спољнополитичка стратегија остаје на снази до данас. Иако је ова политика била предмет многих критика – од идеје да мала земља попут Србије једноставно не може да води политику балансирања између великих сила, до идеје да то заправо није балансирање, већ опортунистички приступ једном од ових стубова у зависности од сопствених интереса у датом тренутку, а такође и да је наш стратешки циљ – чланство у ЕУ – неспојив са блиским односима са другим центрима – ова српска спољна политика је мање-више опстала, чак и кроз промену власти.

    Влада Републике Србије основала је неопходна тела за координацију процеса приступања Европској унији, и то Координационо тело за процес приступања ЕУ и Савет Координационог тела, као и Преговарачки тим за приступање Републике Србије ЕУ. У складу са поделом преговарачког процеса на 35 поглавља, формирани су преговарачки тимови за свако поглавље. Оснивање Министарства за европске интеграције 2017. године био је важан корак у институционалном јачању преговарачког процеса са Европском унијом.

    1. Европски Унија (ЕУ)

    Европске интеграције и чланство у Европској унији су национални интерес и стратешки избор Републике Србије, а вредности Европске уније су управо оне које Република Србија подржава и тежи даљем развоју. Република Србија процес приступања Европској унији посматра као подстицај за спровођење реформи и јачање европских стандарда. Поред тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Републике Србије и веома значајан фактор економске стабилности земље. Република Србија је поднела званичну пријаву за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство добила је 1. марта 2012. године. Одлука Европског савета о отварању преговора о приступању од 28. јуна 2013. године означава почетак најзахтевније фазе европских интеграција – преговора о чланству, који ће довести до потпуног усклађивања са системом, вредностима и законодавством Европске уније. Почетак преговора између Републике Србије и Европске уније обележио је први састанак  21. јануара 2014. Током овог састанка, представљен је Преговарачки оквир Европске уније, који садржи принципе, смернице и процедуре за преговоре о приступању. Преговори се фокусирају на услове под којима ће држава кандидат усвојити, спровести и спроводити правне акте ЕУ, подељена у 35 тематских поглавља, или, у складу са новом методологијом, у шест кластера

    2. Русија

    Русија је један од спољнополитичких „стубова“ са којима Србија одржава историјски топле везе, енергетску сарадњу и дипломатску солидарност.

    Билатерални односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на стратешком партнерству, утемељеном у дубоком међусобном осећају пријатељства, вековној историји односа и традицији језичке, духовне и културне сродности између братских народа две земље. Контакти на високом нивоу између званичних представника две државе остају интензивни. Темељи српско-руских односа постављени су 1191. године, када је Растко Немањић положио монашке завете у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславич Рагузински, руски дипломата српског порекла који је служио на двору Петра Великог, заслужио је признање за закључивање  споразума 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.

    У првој половини 18. века, значајан број Срба почео је да мигрира у Русију, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године област Славјаносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области задржале су своју аутономију до 1764. године. Односи су се успешно развијали у свим сферама, а посебно су били интензивни у трговини, инвестицијама, енергетици, пољопривреди, војној и војнотехничкој, научно-техничкој и културној области, као и у изградњи железничке инфраструктуре. Руски капитал има значајно присуство у Републици Србији.Међу најважнијим инвеститорима су Гаспром њефт , који је укључен у приватизацију и улагања у НИС , и Лукоил , који улаже у Беопетрол .

    Република Србија и Руска Федерација имају добро развијен правни оквир за билатералне односе, који обезбеђује правно регулисање важних области сарадње. Од посебног значаја су Декларација о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације , потписана 24. маја 2013. године у Сочију, која је додатно ојачала билатералне односе.

    Истовремено, Србија пажљиво балансира: изражава поштовање према Русији, али није спремна да се покори свим њеним геополитичким захтевима, одржавајући независан став. Историјске, културне и енергетске везе, као и дипломатска подршка у косовском питању, остају кључне. Међутим, учешће Србије у „четири стуба“ тренутно је компликовано геополитичким изазовима: рат у Украјини угрожава ову равнотежу. Постоје критике да Србија „хода по жици“ између Русије и Запада – ризик који може бити превелик, јер се интереси ових страна разликују.

    1. Сједињене Америчке Државе

    Сједињене Америчке Државе су такође препознате као стратешки партнер. Према концепту „четири стуба“, важно је да Србија одржава односе са Сједињеним Државама заједно са другим глобалним силама. Ови односи се посматрају не само у економском смислу, већ и у контексту стратешког дијалога, јачања институција и консултација о безбедности и међународној политици. Постоје критике да је у пракси став према Сједињеним Државама мање системски него према Русији или ЕУ, и да Сједињене Америчке Државе не делују увек као „пуноправни стуб “. Сједињене Америчке Државе нису највећи трговински партнер Србије, али су важан инвеститор, посебно у ИТ сектору. Србија одржава одређене канале сарадње са Сједињеним Државама, али истовремено нерадо учествује у сукобима где би њени ставови могли бити у супротности са интересима Русије или Кине. Неки коментатори сматрају да би везама са Сједињеним Државама могла бити дата већа стратешка улога, али то захтева нијансирану дипломатију. 

    Историјски гледано, односе карактерише савез у два светска рата и релативно блиска сарадња током Хладног рата. Након погоршања односа током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и прекида дипломатских односа услед НАТО бомбардовања 1999. године, односи су обновљени 17. новембра 2000. године, на амбасадорском нивоу. Билатерални односи су сада побољшани и знатно вишег квалитета него претходних година. 

    1. Народна Република Кина

    Кина је четврта компонента спољнополитичког модела Србије. Сарадња са Кином је првенствено економска: инфраструктурни пројекти, инвестиције, транспорт и технологија. За Србију, Кина је важан извор страних инвестиција и партнер који не намеће строге политичке услове, што ову сарадњу чини атрактивном. Кина је постала један од главних економских партнера Србије: кинеска улагања у инфраструктуру, производњу и транспорт су важна за Београд. Кинески модел сарадње (са својим мање „политичким“ условима) привлачан је Србији јер омогућава економски раст без претераног мешања у домаћу политику .

    Стратешко партнерство је успостављено у августу 2009. године, продубљено у септембру 2013. године, а у јуну 2016. године, током прве посете кинеског председника Београду, потписана је Заједничка декларација о успостављању свеобухватног стратешког партнерства. Током друге посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду у мају 2024. године, потписана је Заједничка декларација о продубљивању и унапређењу свеобухватног стратешког партнерства и о изградњи српско-кинеске заједнице са заједничком будућношћу у новој ери. Република Србија придаје велики значај сарадњи са Кином у оквиру Механизма сарадње Кине и Централне и Источне Европе и Иницијативе „Појас и пут“. 

    Модерни трендови и изгледи

    Значајан проблем је био и остаје то што се Србија политички разликује од два од ова четири стуба (САД и ЕУ) у неким кључним националним интересима (Косово), упркос томе што је са њима економски уско повезана. Са друга два стуба, иако нема политичких разлика, економска дистанца остаје, упркос растућем значају кинеског економског утицаја и улози Русије у енергетском сектору.

    Међутим, упркос овим разликама, последњих деценија је било могуће „ходати по жици“, али са променом светских односа и заоштравањем односа на линијама Москва-Вашингтон, Москва-Брисел, Вашингтон-Пекинг, а у скорије време и Вашингтон-Брисел, посебно због рата у Украјини, балансирање је постало готово немогуће. Да су односи између великих сила у тешком стању због рата у Украјини, било је јасно од самог почетка (а ни пре тога нису били добри).

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

    • Политички континуитет: Чак и након промене власти, концепт „четири стуба“ се и даље користи као основа спољне политике.
    • Изазов неутралности: Међународне кризе (као што је сукоб између Русије и Запада) тестирају способност Србије да одржи равнотежу.
    • Могуће реформе: Аналитичари предлажу развој јасније стратегије спољне политике, утврђене документима, а не само декларацијама.

    Концепт спољне политике са четири стуба је кључни елемент стратегије Србије, који одражава њену вишевекторску природу и тежњу ка независности и равнотежи. Међутим, овај приступ захтева стално преиспитивање и прилагођавање у условима променљивог глобалног окружења. Да би успешно спровела овај модел, Србија мора да ојача своје институционалне темеље, развије дугорочне стратегије и јасно дефинише националне приоритете.

    Зависност од руског гаса представља велики ризик, посебно у условима санкција или ограничења испоруке. Неки аналитичари и јавне личности сматрају да би Србија требало да преиспита своју стратегију: формула „четири стуба“ је застарела и сада је неопходно активније се кретати ка ЕУ.

  • мр Данијела Петковић: Драматургија Николаја Кољаде или стваран живот?

    мр Данијела Петковић: Драматургија Николаја Кољаде или стваран живот?

    Пише: мр Данијела Петковић

    Докторанд на Председничкој Акадмији у Москви, глумица, директор Фадеј Удружења

    Да ли је позориште живот или се уметници играју живота? Да ли је садашњост описана у класичној литератури или савремени драматурзи пишу будућност? Ко су уметници, да ли деле судбину такозваног руског „лишнего человека “ или судбину ликова деле сви мислећи људи савременог друштва, већ сада удављеног глобализмом? Како живи и пролази „лишний человек “ савременог друштва? Ко су ти људи и да ли смо способни да их препознамо у продавници, на улици, у амбуланти, на бироу?  Да ли је бабина пензија њихов хлеб и да ли би бедни студент времена Достојевског направио такав компромис? Колико вреди живот или мисао људи друштва неолибералног капитализма?

    Николај Кољада је један од најуспешнијих  драматурга савремене Русије. Његове драме се играју широм света, а данас је на челу Удружења драматурга Руске Федерације. Његова монодрама „Младеж“ одиграна је премијерно у Београду 28. Септембра 2023 године.  Без претензија да анализирамо представу „Младеж“, покушаћемо да одговоримо на питање да ли су понижени људи само инспирација за уметничка дела или представљају нешто и некога конкретније од тога?

    Монолог у једном дејству је објављен у журналу „Урал“, број 5, 1996 године.  Једна од најбољих и најтрагичнијих драма Николаја Кољаде.

    У класичном тумачењу појам „ лишний человек “  у руској литератури деветнаестог века можемо дефинисати као човека значајних способности који не може реализовати своје таленте. Међутим, „Зашто је Бог дао таленте Јулији, а није јој дао могућност да их искористи?“ Прича се дешава деведесетих година у Совјетском Савезу. Јулија је средовечна, веома талентована глумица која није имале прилике да се оствари у уметничком свету јер светом владају нека друга правила која нису описана у  њеној књизи морала и живота. Јасно је да напредују неталнетовани, да редитељ помаже глумицама само са којима спава, да је директор хомосексуалац и да помаже само јачој половини човечанства, да су сви ратови престали и да је комета „комета“, а не атомска бомба која лети и прети да уништи све пред собом. Како пролазе чисте душе, како пролази Јулија која није одрасла у породици са јаким друштвеним везама, већ је једна само паметна и искрена душа, жељна самореализације?  Како? Никако. Њен живот пролази, године пролазе, неостварена је у љубави, послу, сиромашна и полако клизи у лудило у којем њена свест налази утеху. Ништа се не мења, нико не реагује на њен крик. Друштво не реагује на крик.

    Сведоци смо да у савременом друштву постоје разна удружења која штите права „ових и оних“. А ко данас штити права савремених Јулија? Да ли кретања из класе у класу данас постоји и да ли постоји место за децу која нису „деца и унуци комунизма“? Како стоје ствари у Србији? Или како стоје ствари у неолиберланом капитализму?

    Знамо сви да су демократе потомци некадашњих комуниста, да су промотери заштите људских права, родно равноправног језика, демократских вредности  деда и очева комуниста. Да ли друштво које је толико лакирано „заштитом права“ оставља простора за обичан хлеб којег је жељан народ? Култура се развија у друштву где су основне потребе подмирене, где не постоји глад и преживаљавање, где унуци не узимају од бака и дека за цигаре и где потомци не живе од накнаде за личну негу већ непокретних родитеља. Да ли је ово демократско друштво створило услове за развој кулутре, за лични развој и напредовање срспких Јулија? Да ли су таквом капитализму потребни мислећи људи или се ради на свеукупном гушењу слободе мисли под кишобраном „слободне мисли“? Да ли ја данас смем рећи да не желим да ми титиула носи назив докторка наука, да нисам психолошкиња, да сам женско јер сам рођена тако, а нисам школована да постанем женског пола? Да волим  мушкарце као жена и само је у тој релацији битна полна одредица. Да ли ја тиме гурам прст у око новим вредностима или су нове вредности оставиле простора да и ја размишљам својом главом у складу са својим вредностима које нису глобалне? Да ли Јулија има право да врисне да не постоје конкурси који су легитимни и који оцењују искључиво стручност или мора да ћути да се селекција свела на пар девојка изузетних сексуланих вештина, породичног педигреа или лојалних једном утицајном „меди“ који све решава једним позивом?

    И тако је много питања који се врте годинама и деценијама док таланети пропадају, одлазе у лудило, док је општи интерес сведен на интерес привилегованих „демократских титиоста“. Коме данас сметају понижени и увређени? Коме данас сметају Јулије?

    Јулија осатје сама у њеном свету игре који јој пружа утеху. Одговорност за протраћен живот не постоји. Друштво „заштите права“ не штити понижене и увређене јер има много озбиљних обавеза око заштите права животиња, дугиних боја, промоције родне равноправности и свега мање важног од чињенице да ли мислећи човек има данас новца да купи хлеб и млеко. А већина нема.

    11. јун 2024. 

  • Данијела Петковић: Николај Рерих – Уметност, политика и духовност

    Данијела Петковић: Николај Рерих – Уметност, политика и духовност

    Пише: мр Данијела Петковић

    Значај стваралачког наслеђа изузетне културне личности 20. века, Николаја Константиновича Рериха, уметника, мислиоца, научника, јавне личности у светским размерама, огроман је и још увек није у потпуности и широко схваћен у научној заједници, иако је планетарна размера његових идеја већ остварена. Николај Константинович је придавао посебан значај разумевању дубоког смисла истинске Културе. У њему је видео еволуцију човечанства која иде далеко изван Земље у свемир.

    Многе кратке дефиниције појма Културе које је дао садрже филозофију која је од виталног значаја за нас, коју је Рерих свим својим активностима настојао да пренесе и открије својим савременицима и будућим генерацијама. У једном од својих есеја пише:

    „Култура је поштовање Светлости. Култура је љубав према човеку. Култура је мирис, спој живота и лепоте. Култура је синтеза узвишених и префињених достигнућа. Култура је оружје Светлости. Култура је спас. Култура је мотор. Култура је срце.”

    Схватајући најважнији значај материјалних објеката културе, као манифестованих облика духовних сфера кроз стваралаштво најбољих представника човечанства свих времена и народа, Н.К. Рерих је покренуо међународни покрет за њихово очување и заштиту.

    Године 1935. један потписан је документ који је ушао у историју као Рерихов пакт. Први пут у светској историји међународна заједница је на основу међународног права формулисала вредносне карактеристике културних објеката и, као последицу, потребу њихове заштите.

  • mr Danijela Petković: Čuvena ruska monodrama “Mladež” prvi put u Beogradu

    mr Danijela Petković: Čuvena ruska monodrama “Mladež” prvi put u Beogradu

    Piše: mr Danijela Petković

    Monodrama Nikolaja Кoljade „Mladež“ prva je monodrama ovog pisca koja je premijerno odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji Nikolaja Кoljade i upornosti glumice Danijele Daše Petković

    Nikolaj Кoljada savremeni ruski dramaturg, svima poznat po dramama koje opisuju život običnih ljudi u vreme turbelntnih socijalnih previranja u Sovjetskom Savezu, nije gostovao u Beogradu, nije gostovao ni njegov tetar, niti njegovi glumci, kao što su to pomislili Ruski građani koji trenutno borave u Beogradu interesujući se za predstavu, već je srpska glumica odigrala monodramu „Mladež“ u sopstvenoj produkciji, premijerno u Beogradu.

    Neki autori koriste definiciju “monopredstava” na primer, V. Levanov, beležeći prisustvo jednog glumca na sceni (I. Viripaev, M. Zemskov, S. Кirov, A. Slapovski). Takođe, autori monodrama fiksiraju mali obim – jedan čin ili dvodelnu igru (N. Кoljada, V. Azernikov, V. Zuev, A. Najdenov) ili monološku prirodu izlaganja, npr Amerikanka i druge predstave N. Koljade.

    Odlomak iz monologa:

    „JULIJA. (Veoma glasno.) Tako mi je drago! Došli ste! Dobro, dobro veče! Ura! Neverovatno! Ne vidim mnogo lica, ali ipak – tako sam srećna! Ne vidim, mrak je, lampa ne osvetljava ceo stan, ali sijalica je na vrhu… Ali ne brini! Učiniću! Biće vam udobno i udobno! Osim toga, postaje sve svetlije, zar ne? Tamo, ispred prozora, vidite, zar ne? Predivna! Oh, kako mi je drago! (Ćuti, gleda po sali.) Кako mi je drago. Nažalost, uhvatili ste me u takvom trenutku da… Ali u redu je, brzo ću. Moram da završim. Dovodim svoj album u red. Izbacujem iz sebe, iz svoje kuće, sve ličnosti koje mi se ne sviđaju, nepotrebne, nepotrebne, nepotrebne, dovodim stvari u red! Oh, i ova krpa! Daj mi sekund…“

    Za poznavaoce duboke drame. Кo sam ja? Zašto sam došao na ovaj svet? Šta nas sprečava da odgovorimo na ova jednostavna pitanja? Predstava je iskrena ekstravagancija emotivnog striptiza. Pre ili kasnije, svaka duša treba da izvede ovaj ples. Uraditi to da bi postali lakši, čistiji, srećniji. Ima vremena, ono je pred nama… Dnevna soba? Scenografija predstave? Junakinja dovodi u red vodeći dijalog sa stvarima i predmetima kroz koji kao crvena linija teče njen život i život čitave generacije. Postepeno, ona u ovaj dijalog uključuje gledaoca, u čijoj duši se neizbežno javlja odgovor. Izbrisati ih, oprati? A šta je iza njih? I tu počinje igra istine, koju ne volimo, koju želimo da ubijemo, ali koja je naša suština. Veče usijanih otkrića, gurajući sve u talase sećanja. Neki ljudi se smeju, neki plaču. Svakom svoje. Кroz celu predstavu u glavi se niže pitanje za pitanjem, na koja odgovori dolaze posle predstave, nekad odmah, nekad posle dan, dva, mesec dana… Ovo je priča s kojom živimo neko vreme i koja nas menja. Ako se ne plašite jakih senzacija i spremni ste da upoznate sebe, dođite. Ovo je dijalog s pamćenjem.

    Danijela Petković u ulozi Julije (privatna arhiva)

    Trebalo bi napomenuti da fikcija nije fikcija u ovom slučaju već surova stvarnost umetnika ili umetnice, bilo pijanistkinje ili glumice, koja je zbog društvenih prilika, nepotizma, ratova, kako unutrašnjih tako i međunarodnih, ali i emotivnih, ličnih, izgubila svoj život na zemaljskom kantaru. Njеn život ne vredi ništa, njen talenat ne vredi ništa u odnosu na materijalizam koji sve više proždire generaciju „pepsi“. Zbog toga što su te žene i među nama u Srbiji, a možemo ih prepoznati i u javnom životu, možemo se s pravom pitati „zašto im je Bog dao talenat, a nije dao priliku da ga iskoriste?“ To je jedini motiv zašto svakim igranjem ove monodrame pričam priču Nikolaja Кoljade- jer sam izabrala da u ovom životu govorim istinu. To mi je dužnost, ne samo kao glumice, već i naučnog istraživača i svedoka turbulentnih događaja na Balkanu ali i u našim kućama.

    Monodrama igrana u Kući Đure Jakšića u humanitarne svrhe

    Ovo je prva monodrama Nikolaja Кoljade koja je odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji pisca i ličnom entuzijazmu glumice. Tekst je prevela profesorka Olga Marinković. Кao i mnogi nezavisni projekti u Srbiji sam budžet je bio nula, a jedno od igranja je bilo humanitarnog karaktera. Projekt je realizovan u okviru dana evropske baštine i uz podršku Ustanove kulture „Božidarac“ i Udruženja „Fadej“ koje vodim. Premijera je održana 28 septembra 2023 godine.

    Informacije i rezervacije: 0644586638