FADEI MEDIA

Category: Kultura

  • dr Stefan Cvetković: Muzika u raljama globalizacije (treći deo)

    dr Stefan Cvetković: Muzika u raljama globalizacije (treći deo)

    Autor teksta: dr Stefan Cvetković

    Uodnošavanje različitosti

    U nastojanju da se transponuju na komercijalno utabane staze, autentični muzički sadržaji preuzeti iz lokalnih kultura morali su biti sjedinjeni sa popularnim muzičkim žanrovima poput popa, roka, džeza i drugih, pri čemu su njihovo poreklo i načini obrade konstituisali dva preovlađujuća oblika novog žanra. Za prvi od njih, figurira izraz world beat, odomaćen i kao etno-pop, predstavljajući imenitelja za ona ostvarenja u kojima su autentični muzički idiomi obrađeni primenom električnih i elektronskih instrumenata, zadržavajući originalne u funkciji evociranja izvornog zvuka. Proces produkcije ovakvih muzičkih tvorevina u najvećoj meri odvija se, po rečima Obera, u zemljama Zapada po mehanizmu po kojem useljenici ili emigranti koji dolaze iz autentičnog kulturnog konteksta „daju osnovnu muzičku sirovinu, naročito na polju svojih vokalnih mogućnosti, koju onda Zapadni muzički stručnjaci prerađuju, nastojeći da je pretvore u zvuk saobrazan međunarodnom ukusu i postojećoj modi na tržištu“. Ističući da veliki centri Zapadne civilizacije predstavljaju „nezaobilaznu stanicu u oblikovanju i razvijanju nekih stilova vezanih za world beat pravac“, Ober skreće pažnju i na činjenicu da se danas sve više ovakav vid muzičke produkcije uspostavlja i u autentičnom okruženju.

    Produkcija Gorana Bregovića sazdanа na fuziji različitih nacionalnih muzičkih tradicija stekla je status world music-a reprezentujući takozvanu muziku Balkana. Ostvarena na principima recikliranja, preoblikovanja ili pak jednostavno proizvodnje u stilu tradicionalne muzike ovog podneblja, ona zadržava delom originalan izvođački sastav, ali ga po potrebi i arbitrarno proširuje inkorporiranjem instrumenata popularne muzike poput električne gitare ili saksofona. Okrenuta ka globalnom tržištu, Bregovićeva muzika svoju osobenost bazira na igri stereotipa u kojoj Balkan zadržava identitet evropskog Drugog, obezbeđujući nesmetanu prohodnost i prihvatljivost na međunarodnoj sceni. Specifičnost ove produkcije, međutim, leži u činjenici da je, osim što je kodifikovana prema globalnim principima muzičkog tržišta, usmerena i na lokalni kontekst u kojem hipertrofiranjem autentičnih muzičkih idioma u medijalizovanom kontekstu, (re)konstruiše tradiciju i time kroz oblike društvenog konzumiranja na koncertima, proslavama i drugim vrstama svetkovina paradoksalno postaje model nacionalne muzičke samoidentifikacije.

    Foto: Facebook/dr Stefan Cvetković

    Drugi pravac world music-a poznatiji kao world mix, predstavlja radikalniji vid hibridnosti podrazumevajući fuziju muzičkih elemenata, tehnika i zvukova najrazličitijeg porekla. Usled toga, moglo bi se reći da world mix stoji i kao najreprezentativnija posledica sveopšte gladi potrošačkog društva koja biva ispraćena šizofrenom potrebom za konzumacijom gotovo svega i svačega iz ionako prebogatog trezora svetskog muzičkog nasleđa. Ovakvo sjedinjavanje muzičkih idioma kakvo reprezentuju sastavi simptomatičnih naziva poput irske grupe Afro-Celt Sound System, upravo je konsekvenca prividnog odsustva centra, veštačkog sudara svetova, preskakanja epoha i meridijana, u čemu se multikulturalnost u savremenoj popularnoj muzici u velikoj meri pojavljuje kao hibridna tvorevina. Hibridnost, uostalom, i jeste jedan od osnovnih pojmova čitave postmoderne, pa i globalne kulture koji korespondiraju sa oznakama za karakter samog procesa vesternizacije unutar konteksta jednopolарno uređenog sveta. Opisujući strategije i postupke produkcije world mix muzike, Stiven Feld navodi živopisne termine koji sugestivno osvetljavaju njihove različite karaktere: „adaptiranje, citiranje, disjunkcija, globalizovanje, hibridacija, imitacija, (…), karikiranje, kolaboracija, kruženje, manipulacija, postkolonijalno uništavanje, primitivno fantaziranje, prisvajanje, recikliranje, reminiscencija, retoričko pakovanje, socijalni altruizam, subrogacija, tehnokratsko preuzimanje, umetničko preoblikovanje…“

    Međutim, i pored toga što se world mix pravac svojom kolažnom strukturom može tumačiti i kao izraz stvaralačke dekadencije inicirane pojačanim konzumerističkim apetitima savremene publike, ne može se poreći da njegov karakter predstavlja jedinstven rezultat pankulturalnog i panstilističkog načina mišljenja koje kao takvo nikada ranije nije figuriralo kao stvaralački princip u Zapadnoj, niti ostalim kulturama sveta.

    Tekst je originalno publikovan u časopisu Srpska misao, broj 12/13/14, 2021/2022.

    12.10.2026.

  • dr Stefan Cvetković: World music

    dr Stefan Cvetković: World music

    Autor teksta: dr Stefan Cvetković

    Žanr world music-a u ovom kontekstu, izdvaja se upravo kao jedan od „produkata“ nastalih u uslovima ubrzanih procesa sučeljavanja, razmene i mešanja različitih kulturnih tradicija i praksi globalizovanog sveta, reprezentujući enorman porast novoizumljenih formi, u svom diverzitetu nesvodivih ni na najmanje zajedničke imenitelje. Početkom novog milenijuma fenomen world music-a postaje sinonim za slobodu trans-nacionalnog, -geografskog, -stilističkog, -istorijskog sučeljavanja različitosti, te raznorodnih pravila i principa muzičkog stvaralaštva. Svetsko muzičko nasleđe kao skup partikularnosti postalo je u uslovima hiperkomunikacije i produkcije široka muzička „trpeza“ istovremeno bogata i otvorena za svakoga, dok je sve obimnija proizvodnja muzičkih sadržaja zasnovanih na sjedinjavanju i najudaljenijih stilova, žanrova i idioma, osvedočila diverzitet koji je u totalitetu pre počeo delovati kao šaroliki „muzički pejzaž“ nego što se mogao obuhvatiti bilo kakvom objedinjujućom odrednicom.

    Ipak, utisak da je world music kao refleksija stanja nesputane arbitrarnosti u smislu slobode izbora konzumiranja i stvaralačkog sjedinjavanja najrazličitijih muzičkih elemenata, ostvaren pod apsolutno proizvoljnim okolnostima, nesumnjiva je iluzija. U ovom slučaju jasno je da je čak i onaj kulturni kontekst koji reprezentuje najširi stepen slobode delovanja, u konačnici omogućen i kontrolisan ekonomskim i političkim uslovima iza kojih uvek stoji jasna ideološka matrica. Nastanak world music-a u tom smislu nemoguće je razdvojiti od konteksta oblikovanog ideologijom neoliberalizma koji je kroz proces globalizacije, trasirao i kulturnu neokolonizaciju sveta. U uslovima jednopolarnosti kao specifičnog političkog stanja koje je u poslednjih trideset godina obezbeđivalo ekonomsku, a sa njom i kulturnu dominaciju Zapada nad većim delom sveta, kulturna raznovrsnost nužno je bila podvrgnuta nivelaciji regulisanoj prema kriterijumima hegemonog činioca.

    World music se stoga i može posmatrati kao specifičan okvir uniformizacije različitosti u formi popularne muzike kao dominantnog globalnog žanra, i to prevashodno pomoću onih produkcionih mehanizama koji su se oslanjali na tehničko-tehnološka dostignuća i matrice plasirane iz pravca Zapada. Ujednačavanje različitosti koje pretenduje na opštu, globalnu prihvatljivost muzičkih sadržaja različitih lokalnih porekla, jedino se i moglo odvijati unutar konteksta koji je bio obeležen plasiranjem ukusa dominantne kulture ka ostatku sveta, najpre promovisanjem potrošačke prakse, te posredstvom institucija i medija kao ključnih poluga globalizacijskog procesa. Ispod neoliberalnog plašta kao ekonomskog modela pod kojim savremena kultura figurira kao industrijski produkt zavisan od potrošačkog momenta, žanr world music-a neizostavno je komercijalno konceptualizovan i trasiran. A u tom pogledu, on je od samih početaka bio određen jedino onim aspektima koji su mu mogli obezbediti korespondenciju sa muzičkim ukusima i vrednostima raširenim sa globalnom ekspanzijom kapitalizma.

    Stupajući na teren industrije zabave (ili jednostavno industrije), idiomi originalnog, autentičnog ili tradicionalnog toliko važni za identitet world music-a, morali su iz izolovanog i povlašćenog statusa kvalitativnih označitelja nacionalnih kulturnih vrednosti proći kroz proces pažljivog komercijalnog preoblikovanja. Nužno gubeći svoju autentičnu auru i devalvirajući primarnu funkciju i značenje, oni su u novim formama sa velikom dozom uverljivosti nastavili da ostvaruju produkcijski potenciranu funkciju „drugosti“ koja je za Zapadno uho uostalom oduvek predstavljala egzotičan predmet fascinacije i želje za neposrednom spoznajom. U tom pogledu, world music jeste žanrovski „okvir“ pod kojim partikularni proizvodi autohtonih kultura postaju svojina celog čovečanstva, ali samo kao objekti uživanja konvertovani prema nivelisanom ukusu globalnog auditorijuma. Ili kako je u knjizi Muzika drugih entomuzikolog Loran Ober još početkom veka sumirao „da bi postali deo malog kruga probra­nih, muzičari moraju unapred prihvatiti pravila igre; a ona im nalažu da se, bez ostatka, podrede diktatu međunarodnog tržišta. Moraju odbaciti sve što je u njihovoj muzici previše posebno; moraju stalno istraživati i isticati muzičke elemente svima zajedničke i prihvatljive (…).”

    Ipak, bez obzira na to što se world music mahom kritički evaluira kao forma postkolonijalizma, pa čak pri ekstremnijoj valorizaciji označava i kao vid „izumevanja tradicije”, izvestan broj teoretičara njegovu „misiju“ u savremenom kontekstu sagledava i sa afirmativne strane ukazujući na njegovo transkulturalno svojstvo, odnosno na priliku da se pod njegovim okriljem sprovede reafirmacija lokalnih identiteta potisnutih sveopštim procesom globalizacije. U izmenjenim uslovima društvenog i kulturnog života, aktuelizacija lokalnih identiteta uostalom više i nije moguća bez pomoći tehnologije i bez pravljenja nužnih kompromisa sa faktorima koji postavljaju već pomenuta „pravila igre“. Kao presudno ističe se to što u globalnom kontekstu, ovi partikularni identiteti postaju vidljivi zastupajući princip različitosti koji u okviru world music-a dobija povlašćen značaj i vrednost po sebi. U uslovima globalizovanog sveta, centriranog na potrošačkoj praksi, ta različitost uostalom jedino i može biti prihvatljiva i razumljiva kao rezultat prilagođavanja, odnosno približavanja koje se odvija uglavnom u interesu i prema potrebi konzumenta odgovarajućeg sadržaja.

    Текст је оригинално публикован у часопису Српска мисао, бр. 12/13/14, 2021/2022.

    12.10.2026.

  • Музика у раљама глобализације

    Музика у раљама глобализације

    Аутор текста: др Стефан Цветковић

    музиколог и доцент на Катедри за музикологију Факултета музичке уметности у Београду

    Фундаменталне промене које су на таласу информатичко-технолошке
    револуције и опште сумње у модернистички пројекат захватиле друштва Западног света током последњих деценија XX века, снажно су се одразиле на поље културе којa је у новим условима трансформисала своје обличје и у многоме изменила до тада важећи статус и значење.

    Појам културе, традиционално конституисан око стабилних институционалних и друштвених пракси и форми деловања, те афирмативан у односу на традицију и укорењене облике веровања, у новим околностима је конвертован у означитеља за продукте духа који су на темељу све израженијег потрошачког конзумирања стварности почели да извиру из дубине самог друштвеног ткива. Преплет
    контекстуалних и материјалних, фактора који су у дубоко медијализованом свету све интензивније преобликовали карактер свакодневног живота, разградио је концепт културе успостављен на дискурсима елитизма, вредности и универзалности, утирући успон популарнoj култури сазданoj на потрошачкој идеологији унутар масовног друштва позног капитализма. Релативизовање и растакање поларизованог односа између високе и ниске културе, као и самих концепата културне изузетности и вредности, представљало је израз субверзивности коју је коначно, постмодернизам као идеолошки оквир епохе отворене ка еклектицизму сваке врсте спровео на рачун модернистичких концепата универзалности и Истине. Пољуљавши из корена установљене категорије, постмодернизам је у раздобљу постколонијализма са којим је
    интерферирао, на месту некадашњих обједињујућих метанаратива афирмисао
    фрагментарне приче, омогућивши наизглед идеолошки крајње децентрализовано поимање савременог света.

    Повећање комуникације и мешање различитости са свих страна, потпомогнуто медијским посредовањем готово свих аспеката живота кроз телевизију и коначно интернет, означило је у наступајућој епохи глобализације даљу дисперзију културе и у географском смислу, спроводећи дисеминацију западњачких културних модела и продуката према остатку света, али и отварајући сасвим нове могућности за најразличитије креативне сусрете са локалним. Управо из таквих, еклектичних судара окциденталне и култура Других, на пољу музике као најраспрострањенијег културног производа савременог света, створене су форме које су управо афирмисале релативизацију некада фиксираних идентитета високе и ниске културе, као и принципа на којима је саздавано уметничко и популарно стваралаштво.

    • крај првог дела
    • Текст је оригинално публикован у часопису Српска мисао, бр. 12/13/14, 2021/2022.

    02.10.2026.

  • Култура као мост: проф. др Фазлолах Афшар о иранској уметности и снази културне размене

    Култура као мост: проф. др Фазлолах Афшар о иранској уметности и снази културне размене

    Изложба персијске уметности је одржана у мају 2025. године у Историјском музеју Србије у Београду.

    проф. др Фазлолах Афшар, познати ирански уметник изложио је његова дела у техници акрила и цртежа графитном оловком.

    Такође су била представљена и дела његове супруге Масуме Јакуби, као и радови српских аутора.

    Разговор водила: мр Данијела Петковић

    Превео: др Али Разеги

    Да ли је уметност Ирана у довољној мери заступљена у Србији?

    проф. др Фазлолах Афшар: Иранска уметност, са хиљадугодишњом традицијом и задивљујућом разноврсношћу у сликарству, калиграфији, занатству, архитектури и музици, представља једно од најбогатијих културних блага света. Ова уметност, укорењена у персијској цивилизацији, мистичним ритуалима и народним причама, има моћ да очара публику широм света.

    У Србији су уложени значајни напори да се иранска уметност представи – од изложби слика и калиграфије, преко презентација традиционалних заната као што је емајлирање, до извођења традиционалне иранске музике. На пример, Културни центар Ирана у Београду је последњих година организовао бројне програме, укључујући изложбе које представљају дела савремених и традиционалних иранских уметника.

    Праведност, акрил, проф. др Фазлолах Афшар

    Ипак, сматрам да ови напори још увек нису у потпуности открили огроман потенцијал иранске уметности у Србији. Србија је земља чији народ воли уметност, има богато историјско наслеђе и живу културу која прихвата креативност. Током мог боравка у Београду приметио сам топао пријем и велико интересовање посетилаца за моја дела, али осећам да још увек постоје многе неиспричане приче иранске уметности које би могле бити представљене српској публици.

    Да би се ојачало присуство иранске уметности, могли бисмо размотрити организовање заједничких изложби са српским уметницима, учешће на међународним фестивалима у Србији, креирање дигиталних платформи за виртуелне изложбе иранских дела, као и радионице упознавања са традиционалним иранским техникама попут минијатуре, илуминације или израде керамичких плочица. Такве иницијативе не би само представиле иранску уметност, већ би подстакле и дубљи културни дијалог између два народа.

    Како оцењујете иранско-српску културну сарадњу?

    проф. др Фазлолах Афшар: Културна сарадња између Ирана и Србије подсећа на мост који постаје све лепши и снажнији са сваким новим кораком. Упркос географским и историјским разликама, две земље деле дубоке сличности у културним вредностима: љубав према уметности, поштовање традиције, гостопримство и креативни дух.

    Ове заједничке вредности представљају добру основу за даље ширење културне сарадње. Последњих година организовани су бројни програми културне размене, укључујући недеље иранског филма у Београду, заједничке уметничке изложбе и извођења традиционалне музике, који су створили атмосферу пријатељства и међусобног разумевања.

    Чуо сам да Културни центар Ирана у Србији планира програме представљања савремене иранске књижевности, превођење дела српских писаца на персијски језик и обрнуто, као и одржавање заједничких семинара о историји и култури две земље. Ови кораци су веома значајни за приближавање два народа.

    Хафез из Шираза, акрил, проф. др Фазлолах Афшар

    Ипак, постоји простор за још амбициозније пројекте. Могли бисмо замислити заједничке галерије у којима би се представљала дела младих иранских и српских уметника, радионице у којима би српски уметници упознавали традиционалне иранске технике, док би ирански уметници учили о српским уметничким изразима.

    Заједнички културни фестивали, који би представили музику, позориште и визуелне уметности обе земље, могли би створити нове облике сарадње и заједничка уметничка дела која би имала међународни значај.

    Опишите нам технику коју користите?

    проф. др Фазлолах Афшар: У својим делима користим технику акрила на холандском картону за макете, који због својих специфичних карактеристика представља идеалну основу за мој уметнички рад.

    Акрил ми, захваљујући својој флексибилности и могућностима, омогућава да боје прикажем са дубином, сјајем и живописношћу, тако да свака слика делује као да прича сопствену причу. Ова техника омогућава стварање различитих слојева и богатих текстура, а брзо сушење боје одговара мом начину рада.

    Холандски картон за макете, са својом фином структуром и чврстином, омогућава ми да прецизно изводим детаље и меке линије.

    Foto: TANJUG/JADRANKA ILIĆ

    Иранско сликарство кроз историју није било ограничено само на једну технику. Уметници су користили гваш, акварел и друге методе, а неки су им и данас верни. Ипак, савремени уметници често бирају акрил због његове издржљивости и могућности комбиновања са различитим материјалима.

    Мој процес стварања представља спој прецизности и слободе: најпре оловком правим основни цртеж, а затим слојевима боје стварам жељену атмосферу и емоцију. Понекад користим и комбиноване технике, попут колажа, и експериментишем са светлошћу и сенкама како бих постигао дубину.

    Које мотиве најчешће користите на сликама?

    проф. др Фазлолах Афшар: Теме мојих дела представљају путовање у срце и душу иранске културе, где се мистицизам, религија и свакодневни живот људи преплићу.

    Инспиришу ме мистична поезија Мевлане, Хафиза и Аттара, традиционални ирански ритуали и сцене из народног живота. У неким делима приказујем дервишки плес, користећи боје и линије које преносе осећај покрета и духовног заноса.

    Поклон др Афшара Данијели Петковић

    Такође ме занимају савремене теме, попут односа традиције и модерности у урбаном животу Ирана. Бавим се и универзалним темама као што су потрага за смислом живота и веза човека са природом, али их увек представљам из иранске културне перспективе.

    Свака слика је за мене попут визуелне песме — путовање у дубину иранског идентитета.

    Да ли сте први пут у Србији?

    проф. др Фазлолах Афшар: Да, ово је мој први пут у Србији и морам рећи да је то искуство незаборавно. Од тренутка када сам стигао у Београд, осетио сам да сам у граду где се историја, култура и модерност преплићу на посебан начин.

    Архитектура, улице, музеји и највише од свега топлина и срдачност српског народа оставили су снажан утисак на мене. Током овог путовања имао сам прилику не само да представим своја дела, већ и да разговарам са уметницима, посетиоцима и љубитељима културе.

    Ово искуство ме је инспирисало и желео бих да се у будућности поново вратим у Србију.

    Који су ваши утисци о Србији? Да ли планирате још неке изложбе у Србији?

    проф. др Фазлолах Афшар: Србија ми изгледа као илустрована књига пуна боја, прича и дубоких емоција. Народ ове земље је срдачан, миран и веома наклоњен уметности.

    Током боравка у Београду видео сам да људе не занима само иранска уметност, већ и култура, историја и приче које стоје иза ње.

    Шетње поред Дунава, обилазак историјских места, цркава и музеја Београда били су веома инспиративни тренуци. Србија је земља у којој се сусрећу мир и културна динамика, што је за уметника веома драгоцено.

    Волео бих да се вратим и представим своја дела и у другим градовима Србије, као што су Нови Сад и Ниш. Такође ме привлачи идеја о заједничким радионицама са српским уметницима, где бисмо могли да размењујемо технике, идеје и стварамо нова дела.

    Такви пројекти би допринели не само промоцији иранске уметности, већ и стварању трајног уметничког дијалога између Ирана и Србије.

    16.5.2025.

  • Novi UNESCO Globalni geoparkovi (2026)

    Novi UNESCO Globalni geoparkovi (2026)

    Prevela sa engleskog: Danijela Petković

    UNESCO je identifikovao još 12 novih Globalnih geoparkova, čime je ukupan broj lokacija porastao na 241 u 51 zemlji. Mreža sada obuhvata više od 882.000 km², što je približno površini Venecuele.

    Fotografija preuzeta sa sajta: https://english.aawsat.com/home/article/1318056/unesco-adds-six-new-sites-its-world-heritage-list

    Novi geoparkovi nalaze se u Kini, Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, Japanu, Maleziji, Portugalu, Ruskoj Federaciji, Tunisu (prvi geopark u toj zemlji) i Urugvaju.

    Akiyoshidai Karst Plateau ©Miné-Akiyoshidai Karst Plateau Geopark Promotion Council

    “Svaka stena, svaki kanjon i svaki fosil pričaju priču koja pripada čitavom čovečanstvu. Za samo deset godina, UNESCO Globalni geoparkovi pokazali su da zaštita geološke baštine znači i unapređenje nauke, jačanje obrazovanja i izgradnju otpornosti lokalnih zajednica. Ono što povezuje svih 241 lokaliteta u 51 zemlji nije samo geološki značaj, već i zajednička posvećenost prenošenju znanja, sa lokalnim zajednicama u centru.”

    — Generalni direktor UNESCO-a, Khaled El-Enany

    Program UNESCO Globalnih geoparkova, uspostavljen 2015. godine, okuplja teritorije priznate po bogatoj geološkoj baštini. To uključuje stenske formacije, planinske i vulkanske lance, pećine, kanjone, fosilna nalazišta i drevne pustinjske predele koji svedoče o istoriji, razvoju i klimatskim promenama naše planete.

    Ove lokacije kombinuju:

    • zaštitu prirode
    • obrazovanje o životnoj sredini
    • održivi razvoj

    Istovremeno podržavaju autohtone narode i lokalne zajednice u očuvanju njihove kulture i znanja.

    Nikia Village at Nisyros UNESCO Global Geopark ©Elisavet Nikoli

    Svake godine nove lokacije se identifikuju odlukom Izvršnog odbora UNESCO-a, nakon procene koju sprovodi Globalni savet geoparkova sastavljen od međunarodnih stručnjaka.

    UNESCO nastavlja da promoviše program u regionima gde su geoparkovi ređi, posebno u Africi, arapskim državama i malim ostrvskim državama u razvoju, kroz: ekspertske misije, obuke, konsultacije na nacionalnom i lokalnom nivou.

    Važno je pomoći državama da pripreme prijave za status UNESCO Globalnog geoparka.

    Novi UNESCO Globalni geoparkovi (2026)

    • Kina: Changshan, Mt. Siguniang
    • Francuska: Terres d’Hérault
    • Grčka: Nisyros
    • Irska: Joyce Country and Western Lakes
    • Japan: Miné-Akiyoshidai
    • Malezija: Lenggong, Sarawak Delta
    • Portugal: Algarvensis
    • Rusija: Toratau
    • Tunis: Dahar (prvi geopark u zemlji)
    • Urugvaj: Manantiales Serranos

    Izvor: https://www.unesco.org/en/articles/unesco-names-12-new-global-geoparks

  • dr Seyed Ali Razeghi: Oštećenja iranskog kulturnog nasleđa u vojnim napadima

    dr Seyed Ali Razeghi: Oštećenja iranskog kulturnog nasleđa u vojnim napadima

    Piše: dr Seyed Ali Razeghi

    Specijalno za Udruženje Fadej- Institut za kulturnu diplomatiju

    Istina je da iransko kulturno nasleđe nije samo istorijski identitet iranske nacije, već deo civilizacijskog pamćenja čitavog sveta. Iz tog razloga, tačno devet dana nakon početka napada cionističkog režima i Sjedinjenih Američkih Država, iransko Ministarstvo kulturnog
    nasleđa i turizma progovorilo je o pretnjama usmerenim ka civilizacijskom i istorijskom nasleđu Irana. Ovo ministarstvo je izdalo saopštenje u kojem upozorava:

    „U danima kada se Iran suočava sa otvorenom vojnom agresijom agresorskih režima cionističkog i Sjedinjenih Američkih Država što je u suprotnosti sa međunarodnim ugovorima i osnovnim ljudskim i
    humanitarnim principima, delovi istorijskih i kulturnih lokaliteta zemlje koji su na listi Uneskove svetske baštine i priznati kao zajedničko dobro čovečanstva, izloženi su oštećenju, pretnji i uništenju.“


    Uništavanje i oštećenje objekata kao što su palata Golestan, Abasidova džamija (Saborna džamija) na trgu Nakš-e Džahan u Isfahanu, palata Čehel Sotun, kao i istorijska dolina Horamabad stara 63.000 godina u kojoj se nalazi tvrđava Falak-ol-Alak-ol-Aflak a koji su svi pod zaštitom Uneska i međunarodne zajednice doveli su do izdavanja ovog saopštenja.

    Očekivalo se da će međunarodna zajednica izvršiti pritisak na zemlje agresore, barem radi očuvanja dela sopstvenog identitetskog nasleđa. Međutim, sada, oko dva meseca nakon otvorene agresije cionističkog režima i SAD, postalo je jasno da je ova svesna agresija ugrozila kulturno nasleđe naroda Irana i pretvorila ga u metu u kontekstu vojnog sukoba. Ovaj rat je, zapravo, rat onih bez identiteta protiv drevne istorije Irana.


    Šta kaže Haški protokol?

    U nedelju, 22. februara 1959. godine, Nacionalna konsultativna skupština Irana usvojila je „Zakon o pristupanju Konvenciji o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba“; ugovor koji je 14. maja 1954. u Hagu potpisao opunomoćeni predstavnik Irana i koji
    obuhvata 40 članova, izvršni pravilnik, protokol i tri rezolucije.
    Pre toga, od 21. aprila do 14. maja 1954. godine, na poziv holandske vlade, organizacija Unesko održala je konferenciju u Hagu.

    Fotografija preuzeta sa sajta: https://english.aawsat.com/home/article/1318056/unesco-adds-six-new-sites-its-world-heritage-list

    Cilj nije bio samo formulisanje i usvajanje Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, već i razmatranje nacrta koje je pripremio Unesko. Ovaj međunarodni ugovor potpisan je jer su kulturna dobra različitih zemalja tokom nedavnih ratova, posebno Drugog svetskog rata, pretrpela ozbiljna oštećenja, a sa razvojem ratnih tehnika bila su suočena sa još većom opasnošću od uništenja.


    Zemlje prisutne u Hagu, svesne činjenice da svi narodi doprinose svetskoj kulturi i da oštećenje kulturnih dobara bilo kog naroda znači oštećenje kulturnog nasleđa čitavog čovečanstva, smatrale su međunarodnu zaštitu ovih dobara neophodnom. Na osnovu toga,
    prateći principe zaštite kulturnih dobara usvojene Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine i Vašingtonskim paktom (1935), potpisale su novu konvenciju 1954. godine kako bi se otklonili
    nedostaci prethodnih zakona.

    Nova Haška konvencija predviđa da će zaštita ovih dobara biti efikasna samo ako se uvreme mira preduzmu mere za njihovu bezbednost na nacionalnom i međunarodnom nivou. U
    skladu sa tim, pružanjem sveobuhvatne definicije „kulturnih dobara“, redefinisane su metode zaštite, čuvanja i poštovanja ovih dobara, a države članice su se obavezale da će poštovati kulturna dobra, kako na svojoj teritoriji tako i na teritoriji suprotstavljenih strana.

    One su zabranile korišćenje ovih dobara i njihovog okruženja u vojne svrhe koje bi dovele do oštećenja i obavezale se da će se uzdržati od bilo kakvog neprijateljskog delovanja protiv njih. Prema ovoj konvenciji, sukobljene strane su, čak i u slučaju okupacije dela teritorije protivnika, dužne da u meri u kojoj je to moguće podrže napore nacionalnih vlasti okupirane zemlje u zaštiti kulturnih dobara. Takođe, u članu 19 se precizira da su u sukobima koji nemaju međunarodni karakter (poput onoga što se desilo u nedavnoj agresiji na Iran), sve sukobljene strane dužne da sprovode barem minimalne odredbe koje se odnose na poštovanje kulturnih dobara.


    Oštećenje 131 muzeja i istorijskog objekta


    Naše kulturno nasleđe ne pripada jednoj zemlji ili jednoj generaciji, već je deo zajedničke imovine čovečanstva. Prema rečima Sejeda Reze Salehi Amirija, iranskog ministra za kulturno nasleđe, turizam i zanatstvo, do sada je 131 muzej i istorijski objekat u zemlji
    oštećen usled napada i invazija ove dve zemlje (SAD i Izrael).
    On je izjavio: „U celom svetu, civilizacijski objekti i kulturno nasleđe smatraju se crvenom linijom. Do trenutka prekida vatre, zabeleženo je 131 oštećenje. Moji saradnici dokumentuju štetu, a uz saradnju više od 300 istraživača, biće procenjen stepen oštećenja kako
    bi operacije restauracije počele nakon rata.“


    Koji istorijski objekti su oštećeni?

    Prema rečima iranskog ministra kulturnog nasleđa, od 28. februara 2026. do ranih jutarnjih sati 8. aprila 2026. godine, tokom vojne agresije SAD i Izraela, oko 131 objekat i istorijski lokalitet u 18 provincija je oštećen ili uništen, pri čemu Teheran sa više od 60 objekata ima najveći udeo. Teheran i brojne rane rata Prema izveštajima i dokumentaciji iranskog ministarstva, neki od oštećenih ili uništenih objekata u Teheranu su: Palata Golestan, kompleks Sadabad (zgrade i 14 muzeja unutar njega). Kasarna 06, kompleks Saltanatabad, zgrada Senata, Ratni univerzitet na trgu Hor . Toranj Azadi, Mermerna palata, kulturni centar Negarestan. Škola Abu Muslim, Javno i revolucionarno tužilaštvo u Teheranu (oblast Arg),
    Nacionalna konsultativna skupština na trgu Baharestan. Hoseinije Eršad, vila Arbab Hormoz, Terminal 1 aerodroma Mehrabad, Muzej stakla (Abgineh). Kuća Ahmada Mosadeka, stadion Azadi, dvorana Umetničkog centra (Hoze Honari) i nekoliko drugih istorijskih kuća.


    Isfahan je druga provincija sa najviše štete (23 spomenika), uključujući:


    Palata-muzej Čehel Sotun, Muzej dekorativnih umetnosti.
    Kompleks trga Nakš-e Džahan, Imamova džamija, džamija Šeika Lotfolaha, Ali Kapu, ulaz Gejsarije. Palata Hašt Behešt, kupatilo Džarči-baši i nekoliko istorijskih kuća i džamija u Hvansaru. Huzestan (13 spomenika): Moguća oštećenja kasarne Dež u Horamšahru,
    vazduhoplovne baze Dezful i Etnografskog muzeja (kupatilo Karnasion). Kurdistan (13 spomenika): Palata Hosrovabad, palata Asef (Kurdska kuća), Saborna džamija u Sanandadžu.
    Lorestan: Tvrđava Falak-ol-Aflak i njeni muzeji, kuća Ahund Abu.
    Kermanšah: Tekija Biglarbegi, džamija Abu Turab.
    Takođe, zabeležena su oštećenja u provincijama: Fars (stara zgrada opštine), Hamadan (mauzolej Baba Tahira), Gilan (Pomorski muzej u Anzaliju), Bušehr, Kom, Mazandaran (palata Safiabad) i Sistan i Beludžistan (planina Hodža).


    Rešenje „Plavi štit“ za zaštitu spomenika


    Prema međunarodnim običajima, postavlja se znak poznat kao Plavi štit (Blue Shield) kako bi se obeležila istorijska mesta, čime se vojnim snagama omogućava da ih razlikuju od vojnih ciljeva. Ehsan Zohrevandi, zamenik za kulturno nasleđe provincije Razavi Horasan u
    Iranu, saopštio je da su u ovoj provinciji muzejski predmeti prebačeni u sigurne depoe, a znak Plavog štita postavljen je na istaknute objekte kao što su Veliki muzej Horasana, mauzoleji Ferdosija, Atara i Hajama. On je naglasio da se svaki napad na ova mesta smatra „ratnim zločinom“.

    Na kraju, mora se reći da je drevno nasleđe Irana, koje je plod vekovne zaštite naroda, sada pod pretnjom uništenja od strane dva aktera bez identiteta. Sada je red na osetljivost javnog mnjenja i hitnu intervenciju međunarodnih institucija kako bi se sprečilo dalje uništavanje ove riznice čovečanstva.

    22.04.2026.

  • Данијела Петковић: Сукоби у одсуству поштовања међународног права и њихов утицај на културно наслеђе

    Данијела Петковић: Сукоби у одсуству поштовања међународног права и њихов утицај на културно наслеђе

    Пише: мр Данијела Петковић

    Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.

    Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.

    Фотографија преузета са сајта: https://english.aawsat.com/home/article/1318056/unesco-adds-six-new-sites-its-world-heritage-list

    УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.

    Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.

    Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.

    Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.

    Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.

    Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.

    Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.

    Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.

    Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.

    Манастир Грачаница

    Фотографија преузета са сајта: https://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Gracanica/index.htm

    Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.

    Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.

    Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.

    У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.

    21.04.2026.

  • Данијела Петковић: Драматургија Николаја Кољаде или стваран живот?

    Данијела Петковић: Драматургија Николаја Кољаде или стваран живот?

    Пише: Данијела Петковић

    Да ли је позориште живот или се уметници играју живота? Да ли је садашњост описана у класичној литератури или савремени драматурзи пишу будућност? Ко су уметници, да ли деле судбину такозваног руског „лишнего человека “ или судбину ликова деле сви мислећи људи савременог друштва, већ сада удављеног глобализмом? Како живи и пролази „лишний человек “ савременог друштва? Ко су ти људи и да ли смо способни да их препознамо у продавници, на улици, у амбуланти, на бироу?  Да ли је бабина пензија њихов хлеб и да ли би бедни студент времена Достојевског направио такав компромис? Колико вреди живот или мисао људи друштва неолибералног капитализма?

    Николај Кољада је један од најуспешнијих  драматурга савремене Русије. Његове драме се играју широм света, а данас је на челу Удружења драматурга Руске Федерације. Његова монодрама „Младеж“ одиграна је премијерно у Београду 28. Септембра 2023 године.  Без претензија да анализирамо представу „Младеж“, покушаћемо да одговоримо на питање да ли су понижени људи само инспирација за уметничка дела или представљају нешто и некога конкретније од тога?

    Монолог у једном дејству је објављен у журналу „Урал“, број 5, 1996 године.  Једна од најбољих и најтрагичнијих драма Николаја Кољаде.

    У класичном тумачењу појам „ лишний человек “  у руској литератури деветнаестог века можемо дефинисати као човека значајних способности који не може реализовати своје таленте. Међутим, „Зашто је Бог дао таленте Јулији, а није јој дао могућност да их искористи?“ Прича се дешава деведесетих година у Совјетском Савезу. Јулија је средовечна, веома талентована глумица која није имале прилике да се оствари у уметничком свету јер светом владају нека друга правила која нису описана у  њеној књизи морала и живота. Јасно је да напредују неталнетовани, да редитељ помаже глумицама само са којима спава, да је директор хомосексуалац и да помаже само јачој половини човечанства, да су сви ратови престали и да је комета „комета“, а не атомска бомба која лети и прети да уништи све пред собом. Како пролазе чисте душе, како пролази Јулија која није одрасла у породици са јаким друштвеним везама, већ је једна само паметна и искрена душа, жељна самореализације?  Како? Никако. Њен живот пролази, године пролазе, неостварена је у љубави, послу, сиромашна и полако клизи у лудило у којем њена свест налази утеху. Ништа се не мења, нико не реагује на њен крик. Друштво не реагује на крик.

    Сведоци смо да у савременом друштву постоје разна удружења која штите права „ових и оних“. А ко данас штити права савремених Јулија? Да ли кретања из класе у класу данас постоји и да ли постоји место за децу која нису „деца и унуци комунизма“? Како стоје ствари у Србији?

    Знамо сви да су демократе потомци некадашњих комуниста, да су промотери заштите људских права, родно равноправног језика, демократских вредности  деда и очева комуниста. Да ли друштво које је толико лакирано „заштитом права“ оставља простора за обичан хлеб којег је жељан народ? Култура се развија у друштву где су основне потребе подмирене, где не постоји глад и преживаљавање, где унуци не узимају од бака и дека за цигаре и где потомци не живе од накнаде за личну негу већ непокретних родитеља. Да ли је ово демократско друштво створило услове за развој кулутре, за лични развој и напредовање срспких Јулија? Да ли су таквом капитализму потребни мислећи људи или се ради на свеукупном гушењу слободе мисли под кишобраном „слободне мисли“? Да ли ја данас смем рећи да не желим да ми титиула носи назив докторка наука, да нисам психолошкиња, да сам женско јер сам рођена тако, а нисам школована да постанем женског пола? Да волим  мушкарце као жена и само је у тој релацији битна полна одредица. Да ли ја тиме гурам прст у око новим вредностима или су нове вредности оставиле простора да и ја размишљам својом главом у складу са својим вредностима које нису глобалне? Да ли Јулија има право да врисне да не постоје конкурси који су легитимни и који оцењују искључиво стручност или мора да ћути да се селекција свела на пар девојка изузетних сексуланих вештина, породичног педигреа или лојалних једном утицајном „меди“ који све решава једним позивом?

    И тако је много питања који се врте годинама и деценијама док таланети пропадају, одлазе у лудило, док је општи интерес сведен на интерес привилегованих „демократских титиоста“. Коме данас сметају понижени и увређени? Коме данас сметају Јулије?

    Јулија осатје сама у њеном свету игре који јој пружа утеху. Одговорност за протраћен живот не постоји. Друштво „заштите права“ не штити понижене и увређене јер има много озбиљних обавеза око заштите права животиња, дугиних боја, промоције родне равноправности и свега мање важног од чињенице да ли мислећи човек има данас новца да купи хлеб и млеко. А већина нема.

    11. јун 2024. 

  • Данијела Петковић: Николај Рерих – Уметност, политика и духовност

    Данијела Петковић: Николај Рерих – Уметност, политика и духовност

    Пише: мр Данијела Петковић

    Значај стваралачког наслеђа изузетне културне личности 20. века, Николаја Константиновича Рериха, уметника, мислиоца, научника, јавне личности у светским размерама, огроман је и још увек није у потпуности и широко схваћен у научној заједници, иако је планетарна размера његових идеја већ остварена. Николај Константинович је придавао посебан значај разумевању дубоког смисла истинске Културе. У њему је видео еволуцију човечанства која иде далеко изван Земље у свемир.

    Многе кратке дефиниције појма Културе које је дао садрже филозофију која је од виталног значаја за нас, коју је Рерих свим својим активностима настојао да пренесе и открије својим савременицима и будућим генерацијама. У једном од својих есеја пише:

    „Култура је поштовање Светлости. Култура је љубав према човеку. Култура је мирис, спој живота и лепоте. Култура је синтеза узвишених и префињених достигнућа. Култура је оружје Светлости. Култура је спас. Култура је мотор. Култура је срце.”

    Схватајући најважнији значај материјалних објеката културе, као манифестованих облика духовних сфера кроз стваралаштво најбољих представника човечанства свих времена и народа, Н.К. Рерих је покренуо међународни покрет за њихово очување и заштиту.

    Године 1935. један потписан је документ који је ушао у историју као Рерихов пакт. Први пут у светској историји међународна заједница је на основу међународног права формулисала вредносне карактеристике културних објеката и, као последицу, потребу њихове заштите.

  • Danijela Petković: Čuvena ruska monodrama “Mladež” prvi put u Beogradu

    Danijela Petković: Čuvena ruska monodrama “Mladež” prvi put u Beogradu

    Piše: mr Danijela Petković

    Monodrama Nikolaja Кoljade „Mladež“ prva je monodrama ovog pisca koja je premijerno odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji Nikolaja Кoljade i upornosti glumice Danijele Daše Petković

    Nikolaj Кoljada savremeni ruski dramaturg, svima poznat po dramama koje opisuju život običnih ljudi u vreme turbelntnih socijalnih previranja u Sovjetskom Savezu, nije gostovao u Beogradu, nije gostovao ni njegov tetar, niti njegovi glumci, kao što su to pomislili Ruski građani koji trenutno borave u Beogradu interesujući se za predstavu, već je srpska glumica odigrala monodramu „Mladež“ u sopstvenoj produkciji, premijerno u Beogradu.

    Neki autori koriste definiciju “monopredstava” na primer, V. Levanov, beležeći prisustvo jednog glumca na sceni (I. Viripaev, M. Zemskov, S. Кirov, A. Slapovski). Takođe, autori monodrama fiksiraju mali obim – jedan čin ili dvodelnu igru (N. Кoljada, V. Azernikov, V. Zuev, A. Najdenov) ili monološku prirodu izlaganja, npr Amerikanka i druge predstave N. Koljade.

    Odlomak iz monologa:

    „JULIJA. (Veoma glasno.) Tako mi je drago! Došli ste! Dobro, dobro veče! Ura! Neverovatno! Ne vidim mnogo lica, ali ipak – tako sam srećna! Ne vidim, mrak je, lampa ne osvetljava ceo stan, ali sijalica je na vrhu… Ali ne brini! Učiniću! Biće vam udobno i udobno! Osim toga, postaje sve svetlije, zar ne? Tamo, ispred prozora, vidite, zar ne? Predivna! Oh, kako mi je drago! (Ćuti, gleda po sali.) Кako mi je drago. Nažalost, uhvatili ste me u takvom trenutku da… Ali u redu je, brzo ću. Moram da završim. Dovodim svoj album u red. Izbacujem iz sebe, iz svoje kuće, sve ličnosti koje mi se ne sviđaju, nepotrebne, nepotrebne, nepotrebne, dovodim stvari u red! Oh, i ova krpa! Daj mi sekund…“

    Za poznavaoce duboke drame. Кo sam ja? Zašto sam došao na ovaj svet? Šta nas sprečava da odgovorimo na ova jednostavna pitanja? Predstava je iskrena ekstravagancija emotivnog striptiza. Pre ili kasnije, svaka duša treba da izvede ovaj ples. Uraditi to da bi postali lakši, čistiji, srećniji. Ima vremena, ono je pred nama… Dnevna soba? Scenografija predstave? Junakinja dovodi u red vodeći dijalog sa stvarima i predmetima kroz koji kao crvena linija teče njen život i život čitave generacije. Postepeno, ona u ovaj dijalog uključuje gledaoca, u čijoj duši se neizbežno javlja odgovor. Izbrisati ih, oprati? A šta je iza njih? I tu počinje igra istine, koju ne volimo, koju želimo da ubijemo, ali koja je naša suština. Veče usijanih otkrića, gurajući sve u talase sećanja. Neki ljudi se smeju, neki plaču. Svakom svoje. Кroz celu predstavu u glavi se niže pitanje za pitanjem, na koja odgovori dolaze posle predstave, nekad odmah, nekad posle dan, dva, mesec dana… Ovo je priča s kojom živimo neko vreme i koja nas menja. Ako se ne plašite jakih senzacija i spremni ste da upoznate sebe, dođite. Ovo je dijalog s pamćenjem.

    Danijela Petković u ulozi Julije (privatna arhiva)

    Trebalo bi napomenuti da fikcija nije fikcija u ovom slučaju već surova stvarnost umetnika ili umetnice, bilo pijanistkinje ili glumice, koja je zbog društvenih prilika, nepotizma, ratova, kako unutrašnjih tako i međunarodnih, ali i emotivnih, ličnih, izgubila svoj život na zemaljskom kantaru. Njеn život ne vredi ništa, njen talenat ne vredi ništa u odnosu na materijalizam koji sve više proždire generaciju „pepsi“. Zbog toga što su te žene i među nama u Srbiji, a možemo ih prepoznati i u javnom životu, možemo se s pravom pitati „zašto im je Bog dao talenat, a nije dao priliku da ga iskoriste?“ To je jedini motiv zašto svakim igranjem ove monodrame pričam priču Nikolaja Кoljade- jer sam izabrala da u ovom životu govorim istinu. To mi je dužnost, ne samo kao glumice, već i naučnog istraživača i svedoka turbulentnih događaja na Balkanu ali i u našim kućama.

    Monodrama igrana u Kući Đure Jakšića u humanitarne svrhe

    Ovo je prva monodrama Nikolaja Кoljade koja je odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji pisca i ličnom entuzijazmu glumice. Tekst je prevela profesorka Olga Marinković. Кao i mnogi nezavisni projekti u Srbiji sam budžet je bio nula, a jedno od igranja je bilo humanitarnog karaktera. Projekt je realizovan u okviru dana evropske baštine i uz podršku Ustanove kulture „Božidarac“ i Udruženja „Fadej“ koje vodim. Premijera je održana 28 septembra 2023 godine.

    Informacije i rezervacije: 0644586638