UNESCO je identifikovao još 12 novih Globalnih geoparkova, čime je ukupan broj lokacija porastao na 241 u 51 zemlji. Mreža sada obuhvata više od 882.000 km², što je približno površini Venecuele.
Novi geoparkovi nalaze se u Kini, Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, Japanu, Maleziji, Portugalu, Ruskoj Federaciji, Tunisu (prvi geopark u toj zemlji) i Urugvaju.
“Svaka stena, svaki kanjon i svaki fosil pričaju priču koja pripada čitavom čovečanstvu. Za samo deset godina, UNESCO Globalni geoparkovi pokazali su da zaštita geološke baštine znači i unapređenje nauke, jačanje obrazovanja i izgradnju otpornosti lokalnih zajednica. Ono što povezuje svih 241 lokaliteta u 51 zemlji nije samo geološki značaj, već i zajednička posvećenost prenošenju znanja, sa lokalnim zajednicama u centru.”
— Generalni direktor UNESCO-a, Khaled El-Enany
Program UNESCO Globalnih geoparkova, uspostavljen 2015. godine, okuplja teritorije priznate po bogatoj geološkoj baštini. To uključuje stenske formacije, planinske i vulkanske lance, pećine, kanjone, fosilna nalazišta i drevne pustinjske predele koji svedoče o istoriji, razvoju i klimatskim promenama naše planete.
Ove lokacije kombinuju:
zaštitu prirode
obrazovanje o životnoj sredini
održivi razvoj
Istovremeno podržavaju autohtone narode i lokalne zajednice u očuvanju njihove kulture i znanja.
Svake godine nove lokacije se identifikuju odlukom Izvršnog odbora UNESCO-a, nakon procene koju sprovodi Globalni savet geoparkova sastavljen od međunarodnih stručnjaka.
UNESCO nastavlja da promoviše program u regionima gde su geoparkovi ređi, posebno u Africi, arapskim državama i malim ostrvskim državama u razvoju, kroz: ekspertske misije, obuke, konsultacije na nacionalnom i lokalnom nivou.
Važno je pomoći državama da pripreme prijave za status UNESCO Globalnog geoparka.
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, štetu od NATO-bombi pretrpelo je 25 manastira, 34 crkve, tri džamije, jedna sinagoga, 40 objekata gradske arhitekture, 25 gradskih jezgara, 13 arheoloških nalazišta i 16 memorijalnih spomenika.
Statistika Zavoda pokazuje nam kako je direktnim pogocima NATO avijacija razorila 24 spomenika (srećom ni jedan manastir niti arheološki lokalitet), dejstvovanjem u neposrednoj blizini oštećeno je 78, a zbog detonacija ugroženo je 57 objekata.
RAZARANJE KURŠUMLIJE OD STRANE NATO AGRESORA
Kuršumlija je opština koja je, nažalost, među prvima doživela razaranja tokom besomučne agresije NATO pakta kodnog imena „Milosrdni anđeo“. Najmanje petnaest puta su „zlikovci iz vazduha“ tog proleća 1999. godine bombardovali ovo pitomo mesto. Već prvog dana 24. marta 1999. bombama je zasuta kasarna Vojske SRJ na lokaciji „Borovnjak“. Nedugo potom 2. aprila 1999. pogođena je privatna kuća porodice Stepanović, a granate su pale i na naselje Kastrat, na preduzeće Šik „Kopaonik“, a potom i na dečiji vrtić.
Kao najtužniji datum pamti se 11. april 1999. kada je bombardovano selo Merdare. Zlikovci su ciljano sručili bombe na ovo civilno naselje gde je bilo ljudskih žrtava. Kuršumlija je tih dana vrvela od naroda, prognanika sa prostora Kosova i Metohije koje je proterala teroristička OVK i koji su svoje utočište pronašli upravo ovde.
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, Avijacija NATO agresora je dejstvovala po pravoslavnim hramovima Manastiru Svetog Nikole i Crkvi Svete Bogorodice. Naime, usled siline udara više detonacija na području Kuršumlije pojavile su se veće pukotine na zidovima ove dve svetinje, a reč je o zadužbinama Stefana Nemanje iz 12. veka. Kasetne bombe pale su na ovo područje 2. aprila 1999. a posebno je beskrupolozan bio napad izveden 18.04.1999. kada je pogođen manastir Presvete Bogorodice.
Manastir posvećen svetom Nikolaju Mirilikijskom je podignut zajedno sa manastirom Presvete Bogorodice između 1152. i 1168. godine. Biografi prepodobnog Simeona Mirotočivog, Stefan Prvovenčani, sveti Sava i Domentijan ne slažu se u pogledu redosleda podizanja Nemanjinih zadužbina u Kuršumliji. Dok Stefan Prvovenčani i Domentijan na prvo mesto stavljaju zidanje Crkve posvećene Bogorodici, sveti Sava pak tvrdi da je prvo sazidan manastir svetog Nikolaja. Ipak, bez obzira na ove razlike, svi se slažu u jednom, da je po zidanju manastira došlo do sukoba između Nemanje i njegove braće, koji su mu osporili ktitorski rad. U ovom sukobu Stefan Nemanja je izašao kao pobednik i 1168. postao veliki župan. Kako su, naime, Nemanjine zadužbine bile pokrivene olovnim krovovima koji su se presijavali na suncu, narod ih je nazvao Belim Crkvama, a otuda je i kuršumlijsko naselje dobilo ime Bele Crkve.
U manastiru svetog Nikolaja se od samog osnivanja odvijao jak duhovni život, a uživao je, po svedočanstvu Studeničkog tipika, i veliki ugled.
GRAČANICA – PRAVOSLAVNA SVETINJA ČAK ČETIRI PUTA BOMBARDOVANA!
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, među 13 oštećenih manastira i 11 crkava najveće devastacije je pretrpela Gračanica – spomenik kulture od izuzetnog značaja, najlepši spomenik vizantijskog umetničkog kruga 14. veka. Usled eksplozija više desetina projektila palo je u neposrednoj blizini ovog bisera svetske umetnosti, koji je 1318. godine dao da se podigne srpski kralj Stefan Uroš II Milutin.
Tokom napada NATO agresora, tog proleća 1999. godine oštećena je fasada crkve, a raznovrsne pukotine pojavile su se na fresko-živopisu, koje su se posle svake detonacije sve više širile. Delovi fresaka odvojeni su od zida. Prema zvaničnim hronoškim podacima Vlade Republike Srbije o NATO bombardovanju, manastir Gračanica je granatiran čak četiri puta. Poslednji put bomba je pala 5. aprila 1999. neposredno pored svetinje prilikom čega je oštećeno više spomenika, dok je kapela u potpunosti uništena.
Vidna su oštećenja i na zgradi starog, istočnog konaka manastira Gračanica, čije se freske inače nalaze u svim svetskim enciklopedijama. Manastir je 1990. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja, a 13. jula 2006. stavljen je na Uneskovu listu Svetske baštine pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“, koji su deo spiska ugroženih mesta svetske baštine. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
AMERIČKI PILOT PRIZNAO: „BOMBARDOVANE SU DVE CRKVE I CIVILNI CILJEVI“
Pažnju javnosti ne tako davno privukla je ispovest američkog pilota, pukovnika Majka Petruke za T-Six. Petruka je u svom svedočenju govorio o borbenoj upotrebi američkog ratnog vazduhoplovstva i drugih NATO zemalja tokom napada na našu zemlju istakavši tom prilikom da su gađanje civilnih ciljeva i dejstvo po vozu u Grdeličkoj klisuri „velika, neoprstiva greška“. Petruka je nekoliko puta tokom svedočenja naglasio da nije bila dobro vođena kampanja te da nakon mesec dana nisu imali validne mete za gađanje do toga da ROE (Rules Of Engagement) nije bio adekvatno definisan. Iz njegove priče stiče se utisak da su eskadrile i piloti morali sami sebe da štite od kontroverznih naređenja što je on, kako tvrdi, jednom i uradio.
Petruka je istakao kako su piloti jednom prilikom dobili zadatak da dejstvuju kasetnim bombama CBU-87 po jednom selu u Srbiji istakavši kako mu je isprva bilo sumnjivo da je meta selo ali da je ceo proces planiranja misije bio nestandardan.
Petruka je ostalim posadama iz svoje eksadrile kazao da ne bi trebalo da izvrše ovaj zadatak ukoliko prilikom ciljanja video-senzorima ne budu ubeđeni da se radi o vojnim ciljevima. Procedura koju su dogovorili među sobom za tu eventualnost bila je da bombe bace u okviru zadatog pravouganika ali u šumu van civilnog naselja.
Tako je i bilo. Tokom prilaska cilju videli su da je ciljna tačka bila na dve pravoslavne crkve. Posade se slažu da kasetne bombe izbace na dogovrenu nenaseljenu lokaciju u šumi. Međutim, drugi paket sa drugim posadama iz njegove eskadrile bio je ponovo taskovan za isti cilj drugu noć. Petruka saznavši za to ostavlja pisanu poruku kao upozorenje da se radi o crkvama pilotu iz posada koji je odgovoran za planiranje sledeće misije. Pomenuti pilot ipak izvršava misiju nakon protesta kroz lanac komandovanja koji nije dao rezultat i, kako Petruka tvrdi, taj paket uništava crkve sa kasetnim bombama.
Nastavljajući priču o uništavanju civilnih ciljeva Petruka pominje da je poznavao „Wild Weasel“ kolegu pilota koji mu je lično potvrdio da je od strane NATO starešina bilo naredbi za namerna ciljanja civilnih ciljeva na prostoru Jugoslavije i da je torađeno kako bi se „Srbima očitala lekcija“. Petruka je na priču završio uz konstataciju da mu je ovo bila najbolja misija u borbenoj karijeri – zato što je nije izvršio.
PRIZREN POD BOMBAMA
Opština Prizren više puta je bila izložena NATO bombardovanju. Projektili i kasetne bombe padale su i po srpskim i po bošnjačkim i po albanskim kućama. Život je izgubilo oko stotinu stanovnika Prizrena a kao najtužniji datum pamti se 13. maj 1999. godine. Tog dana avioni NATO pakta bombardovali su albansko selo Koriša prilikom čega je život izgubilo 87 albanskih civila, među kojima čak dvadeset i šestoro dece! Najmanje osamdesetoro ljudi je tom prilikom ranjeno.
Zanimljiv je podatak da se selo Koriša prvi put spominje još 1348. godine, u Arhanđelovskoj povelji. U selu postoje ostaci nekoliko sakralnih objekata a najznačajniji je svakako manastir Sveti Marko Koriški. Prema sačuvanom zapisu, manastirska crkva je sagrađena 1467. godine. Tokom perioda turske vladavine manastir je ostao nerazrušen, a sa zvonika manastirske crkve oglasila su se čak i prva zvona po oslobođenju prizrenskog kraja od Turaka. Ipak, manastir će kroz vekove koji će uslediti više puta biti rušen te iznova obnavljan. Tako je ova svetinja bila zapaljena i tokom Prvog ali i tokom Drugog svetskog rata, da bi i te kobne 1999. godine ovaj sakralni objekat bio po ko zna koji put opet razoren.
Još jedno prizrensko selo koje je pretrpelo veliko stradanje jeste i Jablanica, mesto koje se nalazi iza samog vrha Cvilen i koje je od varoši udaljeno 9,3 kilometara. Ovo mesto spada u red najstarijih naseobina u Sredačkoj Župi i oduvek bilo naseljeno isključivo bošnjačkim stanovništvom. NATO agresor je 1. maja 1999. zasuo projektilima Jablanicu prilikom čega je povređeno 18-oro civila bošnjačke nacionalnosti, među kojima i troje dece. NATO je tom prilikom oštetio i seosku džamiju u selu. Islamska zajednica potvrdila je da je prilikom napada NATO aviona na selo teško oštećen krov džamije. Sedamdeset kuća i drugih objekata je tom prilikom uništeno a meštani, Bošnjaci civili, postali su žrtve jednog bezumnog napada.
Mediji su tog proleća 1999. odmah javili da se pod udarom NATO snaga našla i čuvena Sinan pašina džamija u Prizrenu a prema podacima Vlade Republike Srbije oštećenja je tokom rata pretrpela i Crkva Bogorodica Ljeviška. Ova nadaleko čuvena drevna svetinja je zadužbina kralja Stefana Milutina a podignuta je u periodu od 1306. do 1307. godine i to na ostacima starijeg katedralnog hrama iz 13. veka, koji je takođe zasnovan na mestu još starije, ranohrišćanske crkve. Crkva je vekovima bila saborni, odnosno katedralni hram prizrenskih episkopa i mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Više puta je kamenovana od strane albanskih ekstremista a na nju je pucano i iz vatrenog oružja. Ova pravoslavna svetinja je nažalost zapaljena 17. marta 2004. godine od strane albanskih vandala, za vreme Martovskog pogroma. Dana 13. jula 2006. Crkva Bogorodice Ljeviške je stavljena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, kao deo ansambla srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji.
Tokom zločinačkog bombardovanja Prizrena projektili NATO agresora oštetili su i čuveni Muzej prizrenske lige, važan istorijski i kulturni objekat u gradu.
ĐAKOVICA – GRAD RAZOREN PROJEKTILIMA
Tokom kampanje bombardovanja SR Jugoslavije, koja je nazvana „Milosrdni anđeo“ najveća razaranja je pretrpeo grad Đakovica. Avioni NATO pakta su doslovno razrušili središte grada a fotografije spaljenih kuća i devastiranih objekata obišle su svet. Najveći udari zabeleženi su 14. aprila 1999. kada su bombardovana albanska sela Bistažin i Meja kao i 21. aprila 1999. kada su NATO avioni pogodili izbegličko naselje gde su bili smešteni prognani Srbi iz Hrvatske.
Prema podacima Vlade Republike Srbije NATO bombe su pogodile i oštetile Crkvu Svetog Petra i Pavla, te katoličku crkvu Svetog Antona, zatim čuvenu Hudum džamiju u Đakovici, te istorijski bazar u Đakovici kao i dva stara mosta iz vremena Turaka: Terzijski most i Tabački most kod Đakovice.
Stara župna crkva Svetih Petra i Pavla, inače katolička svetinja, podignuta je u periodu od 1928. do 1938. godine, a renovirana je i obnovljena u dva navrata – 1959. i 1969. godine. NATO zločinci gotovo u potpunosti su razorili ovu svetinju kada su na nju sručili više kasetnih bombi. Sa crkvom su se tog proleća 1999. urušile i sve uspomene vezane za ovaj verski objekat a meštani, vernici mogli su samo nemo i sa velikom tugom da posmatraju kako njihov hram gori i nestaje u plamenu.
Crkva svetog Ante nalazi se u „Katoličkoj ulici”, nasuprot crkve Svetih Petra i Pavla u Đakovici. Prva crkva sagrađena je 1882. godine i nazvana je „Crkva Pater Milje“, ali je kasnije uništena. Godine 1931. na istom mestu izgrađena je nova crkva koja je nazvana „Svetište Svetog Antuna Padovanskog“ ili „Crkva Svetog Antuna.“ Ova crkva je obnovljena nekoliko puta, i tom prilikom su priloženi konaci, kancelarije, sanitarni objekti, sve po pravilima izvorne arhitekture. Ova katolička svetinja teško je oštećena prilikom bombradovanja civilnih ciljeva u Đakovici od strane NATO agresora. Tom prilikom, sa crkvom su u plamenu nestale i obližnje kuće srpskih porodica.
Hadum džamija u Đakovici je podignuta krajem 16. veka i predstavlja nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture od izuzetnog značaja. Sam naziv potiče od reči koja u prevodu označava „slugu, evnuha“, a džamiju je podigao Hadum sulejman-aga Bizeban, sluga carskog harema u vreme sultana Murata III, rodom iz sela Guske kod Đakovice. Bliže datovanje u 1592/1593. (ili 1003. po hidžri) određeno je na osnovu podataka iz prizrenskih godišnjih kalendara iz 1873. i 1874. godine. Džamija pripada jednospratnom tipu sa tremom koji je natkriven trima kupolama. Prema podacima Vlade Republike Srbije, džamija je teško oštećena u proleće 1999. tokom trajanja NATO agresije.
Pripadnici OVK su tokom i nakon završetka rata spalili i porušili sve pravoslavne hramove i crkve na području opštine Đakovice.
SVETINJE KAO METE NAPADA
Blic je podsetio da je 20. aprila 1999. prilikom bombardovanja civilnih ciljeva u Kraljevu jedan od projektila pao u neposrednoj blizini manastira Žiča, dok su dan kasnije bombe pale na Bešku i u portu manastira Kovilj. U bombardovanju kragujevačke fabrike „Zastave“ oštećena je i obližnja Srpska pravoslavna prestona crkva iz doba Kneza Miloša. U porti ove crkve održavale su se značajne sednice skupštine za istoriju nove Srbije, a 1878. godine proglašena je i nezavisnost Srbije. Od posledica detonacije, svetinja je pretrpela značajna oštećenja, popucala su sva stakla a na konaku pored nje napukli su zidovi, izvaljena su vrata, popadali su crepovi…
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, oštećenja su tokom NATO agresije pretrpeli i Pećka patrijaršija, manastiri Sv. Trojice (16. vek) i Sretenje (obnovljen 1818. godine) na Ovčaru, te crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila manastira Vojlovice kod Pančeva kao i manastir Rakovica (16. vek) gde su registrovani veliki statički poremećaji manastirske crkve, te naprsline i druga oštećenja.
Detaljna istraživanja Zavoda pokazala su da su i na prestižnim fruškogorskim manastirima iz 16. veka – Starom i Novom Hopovu i Vrdniku primetna znatna oštećenja na zidovima, krovnim konstrukcijama i fresko-dekoraciji. Tako su i zidovi manastira Sisatovac rastreseni, a konak manastira ostao je bez krova.
Iako se do sada nisu pojavila vidljiva oštećenja, iz Zavoda su istakli da su detonacije ugrozile strukturu i oslabile stabilnost zidova manastira Dečani (14. vek), zadužbinu i mauzolej srpskog kralja Stefana Dečanskog. Bombe koje su, najpre, padale na severnu granicu zaštićene celine Starog Rasa, da bi potom završavale i u neposrednoj blizini crkve Sv. apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara i manastira Đurđevi Stupovi (12. vek), ugrozile su strukturu i oslabile stabilnost zidova.
Specijalno za Udruženje Fadej- Institut za kulturnu diplomatiju
Istina je da iransko kulturno nasleđe nije samo istorijski identitet iranske nacije, već deo civilizacijskog pamćenja čitavog sveta. Iz tog razloga, tačno devet dana nakon početka napada cionističkog režima i Sjedinjenih Američkih Država, iransko Ministarstvo kulturnog nasleđa i turizma progovorilo je o pretnjama usmerenim ka civilizacijskom i istorijskom nasleđu Irana. Ovo ministarstvo je izdalo saopštenje u kojem upozorava:
„U danima kada se Iran suočava sa otvorenom vojnom agresijom agresorskih režima cionističkog i Sjedinjenih Američkih Država što je u suprotnosti sa međunarodnim ugovorima i osnovnim ljudskim i humanitarnim principima, delovi istorijskih i kulturnih lokaliteta zemlje koji su na listi Uneskove svetske baštine i priznati kao zajedničko dobro čovečanstva, izloženi su oštećenju, pretnji i uništenju.“
Uništavanje i oštećenje objekata kao što su palata Golestan, Abasidova džamija (Saborna džamija) na trgu Nakš-e Džahan u Isfahanu, palata Čehel Sotun, kao i istorijska dolina Horamabad stara 63.000 godina u kojoj se nalazi tvrđava Falak-ol-Alak-ol-Aflak a koji su svi pod zaštitom Uneska i međunarodne zajednice doveli su do izdavanja ovog saopštenja.
Očekivalo se da će međunarodna zajednica izvršiti pritisak na zemlje agresore, barem radi očuvanja dela sopstvenog identitetskog nasleđa. Međutim, sada, oko dva meseca nakon otvorene agresije cionističkog režima i SAD, postalo je jasno da je ova svesna agresija ugrozila kulturno nasleđe naroda Irana i pretvorila ga u metu u kontekstu vojnog sukoba. Ovaj rat je, zapravo, rat onih bez identiteta protiv drevne istorije Irana.
Šta kaže Haški protokol?
U nedelju, 22. februara 1959. godine, Nacionalna konsultativna skupština Irana usvojila je „Zakon o pristupanju Konvenciji o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba“; ugovor koji je 14. maja 1954. u Hagu potpisao opunomoćeni predstavnik Irana i koji obuhvata 40 članova, izvršni pravilnik, protokol i tri rezolucije. Pre toga, od 21. aprila do 14. maja 1954. godine, na poziv holandske vlade, organizacija Unesko održala je konferenciju u Hagu.
Cilj nije bio samo formulisanje i usvajanje Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, već i razmatranje nacrta koje je pripremio Unesko. Ovaj međunarodni ugovor potpisan je jer su kulturna dobra različitih zemalja tokom nedavnih ratova, posebno Drugog svetskog rata, pretrpela ozbiljna oštećenja, a sa razvojem ratnih tehnika bila su suočena sa još većom opasnošću od uništenja.
Zemlje prisutne u Hagu, svesne činjenice da svi narodi doprinose svetskoj kulturi i da oštećenje kulturnih dobara bilo kog naroda znači oštećenje kulturnog nasleđa čitavog čovečanstva, smatrale su međunarodnu zaštitu ovih dobara neophodnom. Na osnovu toga, prateći principe zaštite kulturnih dobara usvojene Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine i Vašingtonskim paktom (1935), potpisale su novu konvenciju 1954. godine kako bi se otklonili nedostaci prethodnih zakona.
Nova Haška konvencija predviđa da će zaštita ovih dobara biti efikasna samo ako se uvreme mira preduzmu mere za njihovu bezbednost na nacionalnom i međunarodnom nivou. U skladu sa tim, pružanjem sveobuhvatne definicije „kulturnih dobara“, redefinisane su metode zaštite, čuvanja i poštovanja ovih dobara, a države članice su se obavezale da će poštovati kulturna dobra, kako na svojoj teritoriji tako i na teritoriji suprotstavljenih strana.
One su zabranile korišćenje ovih dobara i njihovog okruženja u vojne svrhe koje bi dovele do oštećenja i obavezale se da će se uzdržati od bilo kakvog neprijateljskog delovanja protiv njih. Prema ovoj konvenciji, sukobljene strane su, čak i u slučaju okupacije dela teritorije protivnika, dužne da u meri u kojoj je to moguće podrže napore nacionalnih vlasti okupirane zemlje u zaštiti kulturnih dobara. Takođe, u članu 19 se precizira da su u sukobima koji nemaju međunarodni karakter (poput onoga što se desilo u nedavnoj agresiji na Iran), sve sukobljene strane dužne da sprovode barem minimalne odredbe koje se odnose na poštovanje kulturnih dobara.
Oštećenje 131 muzeja i istorijskog objekta
Naše kulturno nasleđe ne pripada jednoj zemlji ili jednoj generaciji, već je deo zajedničke imovine čovečanstva. Prema rečima Sejeda Reze Salehi Amirija, iranskog ministra za kulturno nasleđe, turizam i zanatstvo, do sada je 131 muzej i istorijski objekat u zemlji oštećen usled napada i invazija ove dve zemlje (SAD i Izrael). On je izjavio: „U celom svetu, civilizacijski objekti i kulturno nasleđe smatraju se crvenom linijom. Do trenutka prekida vatre, zabeleženo je 131 oštećenje. Moji saradnici dokumentuju štetu, a uz saradnju više od 300 istraživača, biće procenjen stepen oštećenja kako bi operacije restauracije počele nakon rata.“
Koji istorijski objekti su oštećeni?
Prema rečima iranskog ministra kulturnog nasleđa, od 28. februara 2026. do ranih jutarnjih sati 8. aprila 2026. godine, tokom vojne agresije SAD i Izraela, oko 131 objekat i istorijski lokalitet u 18 provincija je oštećen ili uništen, pri čemu Teheran sa više od 60 objekata ima najveći udeo. Teheran i brojne rane rata Prema izveštajima i dokumentaciji iranskog ministarstva, neki od oštećenih ili uništenih objekata u Teheranu su: Palata Golestan, kompleks Sadabad (zgrade i 14 muzeja unutar njega). Kasarna 06, kompleks Saltanatabad, zgrada Senata, Ratni univerzitet na trgu Hor . Toranj Azadi, Mermerna palata, kulturni centar Negarestan. Škola Abu Muslim, Javno i revolucionarno tužilaštvo u Teheranu (oblast Arg), Nacionalna konsultativna skupština na trgu Baharestan. Hoseinije Eršad, vila Arbab Hormoz, Terminal 1 aerodroma Mehrabad, Muzej stakla (Abgineh). Kuća Ahmada Mosadeka, stadion Azadi, dvorana Umetničkog centra (Hoze Honari) i nekoliko drugih istorijskih kuća.
Isfahan je druga provincija sa najviše štete (23 spomenika), uključujući:
Palata-muzej Čehel Sotun, Muzej dekorativnih umetnosti. Kompleks trga Nakš-e Džahan, Imamova džamija, džamija Šeika Lotfolaha, Ali Kapu, ulaz Gejsarije. Palata Hašt Behešt, kupatilo Džarči-baši i nekoliko istorijskih kuća i džamija u Hvansaru. Huzestan (13 spomenika): Moguća oštećenja kasarne Dež u Horamšahru, vazduhoplovne baze Dezful i Etnografskog muzeja (kupatilo Karnasion). Kurdistan (13 spomenika): Palata Hosrovabad, palata Asef (Kurdska kuća), Saborna džamija u Sanandadžu. Lorestan: Tvrđava Falak-ol-Aflak i njeni muzeji, kuća Ahund Abu. Kermanšah: Tekija Biglarbegi, džamija Abu Turab. Takođe, zabeležena su oštećenja u provincijama: Fars (stara zgrada opštine), Hamadan (mauzolej Baba Tahira), Gilan (Pomorski muzej u Anzaliju), Bušehr, Kom, Mazandaran (palata Safiabad) i Sistan i Beludžistan (planina Hodža).
Rešenje „Plavi štit“ za zaštitu spomenika
Prema međunarodnim običajima, postavlja se znak poznat kao Plavi štit (Blue Shield) kako bi se obeležila istorijska mesta, čime se vojnim snagama omogućava da ih razlikuju od vojnih ciljeva. Ehsan Zohrevandi, zamenik za kulturno nasleđe provincije Razavi Horasan u Iranu, saopštio je da su u ovoj provinciji muzejski predmeti prebačeni u sigurne depoe, a znak Plavog štita postavljen je na istaknute objekte kao što su Veliki muzej Horasana, mauzoleji Ferdosija, Atara i Hajama. On je naglasio da se svaki napad na ova mesta smatra „ratnim zločinom“.
Na kraju, mora se reći da je drevno nasleđe Irana, koje je plod vekovne zaštite naroda, sada pod pretnjom uništenja od strane dva aktera bez identiteta. Sada je red na osetljivost javnog mnjenja i hitnu intervenciju međunarodnih institucija kako bi se sprečilo dalje uništavanje ove riznice čovečanstva.
Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.
Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.
УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.
Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.
Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.
Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.
Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.
Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.
Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.
Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.
Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.
Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.
Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.
Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.
У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.
(Ово је део текста који је писан за учешће у Конференцији “Снесаревска читања”, Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности. Тема конференције: “Идеје и решења проблема безбедности у државној управи, економском развоју и међународној стабилности)
Постоје разне анализе, дефиниције и тумачења националног идентитета. Роџерс Брубејкер и Фредерик Купер говоре о неколико начина разумевања идентитета у савременој науци.
Прво, идентитет је дефинисан као основа за политичко и друштвено деловање.
Друго, идентитет је колективни феномен и висок степен сличности међу члановима заједнице.
Треће, идентитет је колективно и индивидуално ја, са свим карактеристикама које колективно и индивидуално ја носи.
Четврто, идентитет је процес, колективни и друштвени, којим појединац тумачи себе у друштву и на основу којег интерагује са друштвом.
Идентитет је понекад подложан променама и стога има контрадикторне дискурсе. Његова природа је флуидна и подложна различитим тумачењима и трансформацијама.
Теорија конструктивизма нас учи да је национални идентитет друштвени конструкт састављен од различитих вредности и норми. Он је флуидан и врши значајан утицај на спољну политику једне земље.
Национални идентитет се формира не само кроз унутрашње интеракције међу члановима заједнице, већ и кроз интеракције са другим државама, међународну комуникацију и глобалне процесе. На пример, након распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног рата, Сједињене Државе су промениле дефинисање њихове изузетности и преоријентисале своју спољну политику ка новим циљевима, као што су борба против тероризма и заштита људских права. Након распада Совјетског Савеза, Руска Федерација је изградила свој идентитет на религији, православном идентитету, блискости са православним народима, поштовању мултинационалности, борби против тероризма, промоцији људских права и борби против неонацизма.
Овај пример показује да је национални идентитет подложан променама, али у неким случајевима има заједничку нит која га одржава.
Либерали верују да је „национални интерес оно што произилази из преференција друштвених група, политичких институција и међународног система у којем државе делују “. Србија је пример државе у којој је национални идентитет играо кључну улогу у очувању државности и безбедности.
Током периода историјских криза, ратова и политичких промена, идентитет заснован на заједничкој историји, језику, култури и традицији доприносио је опстанку држава и друштава.
У савременом контексту, идентитет игра виталну улогу у очувању културног наслеђа и промоцији отпорности на спољне утицаје и дестабилизацију. Национални идентитет Србије обликован је кроз историју кроз преиспитивање положаја и улоге на Балкану, односа према религији као духовном темељу идентитета, националног и културног наслеђа, слободе, традиције и формирања сопствене посебности, као и кроз осећај припадности ширем кругу словенских, православних и европских народа.
Пошто се идентитет Србије формирао у интеракцији са другима, сви друштвени и политички односи били су усмерени на његово очување, како у периодима постојања државе, тако и у временима претњи и борби. Култура и традиције су обликовале и настављају да одржавају национални идентитет Србије, пре свега кроз језик, веровања, обичаје, историјско памћење, митове и симболе, књижевност и уметност.
Данас је језик, са ћириличним писмом, део културног идентитета и средство разликовања од других народа региона, Балкана и Европе, али истовремено и симбол недовољне пажње према сопственом наслеђу.
Посебно након НАТО бомбардовања и покушаја стварања независне државе Косово, култ Косовске битке је добио на значају и постао доминантан у српском наративу. Комеморативни догађаји којима се обележавају годишњице НАТО бомбардовања и борбе за Косово и Метохију, одајући почаст херојима који су се борили за очување земље и српску безбедност, као и за идентитет нације, сада су широко распрострањени, а српски народ их се не устручава и постали су део српског националног идентитета.
Тренутна ситуација у Србији остаје сложена због политичке кризе. Обе стране изјављују поштовање националног идентитета и патриотских вредности српског народа, али уколико се јужна српска покрајина “продаје” од страе власти, као и целокпуни национални ресурси, а под заставом патриотизма и “нових радних места”, можемо лако закључити да је у питању обмана и манипулација националним вредностима и националним идентитетом, чиме је дефинитивно доведена тиме у питање али и угрожена национална безбедност.
У поређењу са Јапаном, као мононационалном државом, примећујемо другачији модел примене националног идентитета. Док је у Србији идентитет играо првенствено улогу очувања државе, у Јапану је он темељ друштвене дисциплине, стабилности и економског развоја. Јапан успешно користи свој идентитет као средство меке моћи, промовишући културу и националне вредности широм света.
Вишенационалне државе попут Руске Федерације и Швајцарске имају идентитет који није једноставан нити јединствен, јер су вишенационалне земље дом многих различитих народа. Ови народи имају различите вредности и различите идентитете.
Ове земље су развиле инклузиван идентитет који им је омогућио да живе заједно са различитим народима у јединству. Ефикасна сарадња међу свим народима и јединство које обухвата заједнички циљ националне безбедности гарантују миран живот свим грађанима.
Ове националне заједнице се у већој или мањој мери разликују по својим вредностима, историји и култури, као и по свему што чини њихов идентитет. Понекад су те разлике веће, понекад мање, али јединство и безбедност државе зависе од добре сарадње свих народа који у њој живе и та разноликост представља квалитет и богатство државе, која је федерација.
Швајцерска је земља која поштује разноликост и асимилира те разлике у свој национални идентитет. Привлачна је свим народима света, јер нуди стабилност и за садашње становништво и за будуће генерације. Њен идентитет се заснива на заједничким вредностима: демократији, неутралности и поштовању разноличитости свих народа. Ова способност интеграције различитих идентитета у јединствену државу осигурава њену стабилност и јединство.
Улога образовања је кључна за национални идентитет. Васпитање генерација који су свесни свог порекла и вредности и карактеристика народа којима припадају јача морал и безбедност земље. Стога је неопходно да школски програми буду прилагођени очувању националног идентитета, јер је то полазна тачка за одржавање безбедности земље, али уз одређени степен укључивања савремених глобалних процеса и вредности, које су цивилизацијска достигнућа и тичу се права и безбедности сваког појединца у друштву.
Култура је моћно средство за промоцију и јачање националног идентитета, као и обликовање имиџа земље у међународним односима. Уметници, делујући као носиоци културне дипломатије, могу допринети јачању националног идентитета кроз своју креативност.
Сведоци смо постојања разних фондација које финансирају културне пројекте, а њихова улога је изузетно важна. Ако су буџетска средства једне земље првенствено усмерена ка промоцији националних вредности и националног идентитета, а ове фондације такође доприносе томе кроз своје активности, онда земља има потенцијал да сачува свој идентитет, одржи висок ниво безбедности и искористи меку моћ коју пружа култура за промоцију земље у међународним односима и стварање позитивног имиџа.
U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.
Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije.
U novom broju 34/2025 koji obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.
Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.
Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).
Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).
В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.
This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.
Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.
Србија води вишевекторску спољну политику засновану на концепту „четири стуба“. То значи да земља тежи развоју и одржавању стратешких односа са четири главна глобална актера: Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Кином. Овакав приступ омогућава Србији да одржи равнотежу између Истока и Запада, максимизира сопствене интересе и избегне прекомерну зависност од било ког партнера. Главни циљ ове политике је очување независности, повећање политичког и економског простора за маневар и смањење зависности од једног партнера.
Концепт „четири стуба“ спољне политике Србије формализован је 2009. године, за време тадашњег председника Бориса Тадића. Борис Тадић је у августу 2009. године најавио да ће спољна политика Србије бити заснована на четири центра: ЕУ, Русији, САД и Кини. Према речима аналитичара, ово је била стратешка одлука – идеја „четири стуба“ је омогућила Србији да води политику вишеструког утицаја.
Овај приступ се појавио као одговор на брзо променљиво глобално окружење и потребу Србије да балансира између различитих великих сила.
„Идеја је једноставна: наше споразуме о слободној трговини са ЕУ, земљама ЦЕФТА, Русијом и Турском треба да користе не само наши кинески партнери, већ све остале земље, како би се српска производња могла лоцирати на тим тржиштима“, напоменуо је Тадић. Тадић је нагласио да „ни на тренутак не смемо заборавити да је централни политички циљ Србије чланство у Европској унији“ и напоменуо да стратешко партнерство са Сједињеним Државама, Русијом и Кином не омета остваривање овог циља.”- говорио је Тадић.
Још 2009. године, тадашњи председник Борис Тадић је изјавио да Србија има четири стуба спољне политике. То је рекао након повратка из посете Пекингу, а у свом инаугурационом говору 2004. године, претходно је напоменуо да су то „три центрипеталне тачке светске политике – Вашингтон, Брисел и Москва“. Затим, након повратка из Кине, учврстио је своју позицију, а ова спољнополитичка стратегија остаје на снази до данас. Иако је ова политика била предмет многих критика – од идеје да мала земља попут Србије једноставно не може да води политику балансирања између великих сила, до идеје да то заправо није балансирање, већ опортунистички приступ једном од ових стубова у зависности од сопствених интереса у датом тренутку, а такође и да је наш стратешки циљ – чланство у ЕУ – неспојив са блиским односима са другим центрима – ова српска спољна политика је мање-више опстала, чак и кроз промену власти.
Влада Републике Србије основала је неопходна тела за координацију процеса приступања Европској унији, и то Координационо тело за процес приступања ЕУ и Савет Координационог тела, као и Преговарачки тим за приступање Републике Србије ЕУ. У складу са поделом преговарачког процеса на 35 поглавља, формирани су преговарачки тимови за свако поглавље. Оснивање Министарства за европске интеграције 2017. године био је важан корак у институционалном јачању преговарачког процеса са Европском унијом.
Европски Унија (ЕУ)
Европске интеграције и чланство у Европској унији су национални интерес и стратешки избор Републике Србије, а вредности Европске уније су управо оне које Република Србија подржава и тежи даљем развоју. Република Србија процес приступања Европској унији посматра као подстицај за спровођење реформи и јачање европских стандарда. Поред тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Републике Србије и веома значајан фактор економске стабилности земље. Република Србија је поднела званичну пријаву за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство добила је 1. марта 2012. године. Одлука Европског савета о отварању преговора о приступању од 28. јуна 2013. године означава почетак најзахтевније фазе европских интеграција – преговора о чланству, који ће довести до потпуног усклађивања са системом, вредностима и законодавством Европске уније. Почетак преговора између Републике Србије и Европске уније обележио је први састанак 21. јануара 2014. Током овог састанка, представљен је Преговарачки оквир Европске уније, који садржи принципе, смернице и процедуре за преговоре о приступању. Преговори се фокусирају на услове под којима ће држава кандидат усвојити, спровести и спроводити правне акте ЕУ, подељена у 35 тематских поглавља, или, у складу са новом методологијом, у шест кластера
2. Русија
Русија је један од спољнополитичких „стубова“ са којима Србија одржава историјски топле везе, енергетску сарадњу и дипломатску солидарност.
Билатерални односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на стратешком партнерству, утемељеном у дубоком међусобном осећају пријатељства, вековној историји односа и традицији језичке, духовне и културне сродности између братских народа две земље. Контакти на високом нивоу између званичних представника две државе остају интензивни. Темељи српско-руских односа постављени су 1191. године, када је Растко Немањић положио монашке завете у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславич Рагузински, руски дипломата српског порекла који је служио на двору Петра Великог, заслужио је признање за закључивање споразума 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, значајан број Срба почео је да мигрира у Русију, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године област Славјаносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области задржале су своју аутономију до 1764. године. Односи су се успешно развијали у свим сферама, а посебно су били интензивни у трговини, инвестицијама, енергетици, пољопривреди, војној и војнотехничкој, научно-техничкој и културној области, као и у изградњи железничке инфраструктуре. Руски капитал има значајно присуство у Републици Србији.Међу најважнијим инвеститорима су Гаспром њефт , који је укључен у приватизацију и улагања у НИС , и Лукоил , који улаже у Беопетрол .
Република Србија и Руска Федерација имају добро развијен правни оквир за билатералне односе, који обезбеђује правно регулисање важних области сарадње. Од посебног значаја су Декларација о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације , потписана 24. маја 2013. године у Сочију, која је додатно ојачала билатералне односе.
Истовремено, Србија пажљиво балансира: изражава поштовање према Русији, али није спремна да се покори свим њеним геополитичким захтевима, одржавајући независан став. Историјске, културне и енергетске везе, као и дипломатска подршка у косовском питању, остају кључне. Међутим, учешће Србије у „четири стуба“ тренутно је компликовано геополитичким изазовима: рат у Украјини угрожава ову равнотежу. Постоје критике да Србија „хода по жици“ између Русије и Запада – ризик који може бити превелик, јер се интереси ових страна разликују.
Сједињене Америчке Државе
Сједињене Америчке Државе су такође препознате као стратешки партнер. Према концепту „четири стуба“, важно је да Србија одржава односе са Сједињеним Државама заједно са другим глобалним силама. Ови односи се посматрају не само у економском смислу, већ и у контексту стратешког дијалога, јачања институција и консултација о безбедности и међународној политици. Постоје критике да је у пракси став према Сједињеним Државама мање системски него према Русији или ЕУ, и да Сједињене Америчке Државе не делују увек као „пуноправни стуб “. Сједињене Америчке Државе нису највећи трговински партнер Србије, али су важан инвеститор, посебно у ИТ сектору. Србија одржава одређене канале сарадње са Сједињеним Државама, али истовремено нерадо учествује у сукобима где би њени ставови могли бити у супротности са интересима Русије или Кине. Неки коментатори сматрају да би везама са Сједињеним Државама могла бити дата већа стратешка улога, али то захтева нијансирану дипломатију.
Историјски гледано, односе карактерише савез у два светска рата и релативно блиска сарадња током Хладног рата. Након погоршања односа током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и прекида дипломатских односа услед НАТО бомбардовања 1999. године, односи су обновљени 17. новембра 2000. године, на амбасадорском нивоу. Билатерални односи су сада побољшани и знатно вишег квалитета него претходних година.
Народна Република Кина
Кина је четврта компонента спољнополитичког модела Србије. Сарадња са Кином је првенствено економска: инфраструктурни пројекти, инвестиције, транспорт и технологија. За Србију, Кина је важан извор страних инвестиција и партнер који не намеће строге политичке услове, што ову сарадњу чини атрактивном. Кина је постала један од главних економских партнера Србије: кинеска улагања у инфраструктуру, производњу и транспорт су важна за Београд. Кинески модел сарадње (са својим мање „политичким“ условима) привлачан је Србији јер омогућава економски раст без претераног мешања у домаћу политику .
Стратешко партнерство је успостављено у августу 2009. године, продубљено у септембру 2013. године, а у јуну 2016. године, током прве посете кинеског председника Београду, потписана је Заједничка декларација о успостављању свеобухватног стратешког партнерства. Током друге посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду у мају 2024. године, потписана је Заједничка декларација о продубљивању и унапређењу свеобухватног стратешког партнерства и о изградњи српско-кинеске заједнице са заједничком будућношћу у новој ери. Република Србија придаје велики значај сарадњи са Кином у оквиру Механизма сарадње Кине и Централне и Источне Европе и Иницијативе „Појас и пут“.
Модерни трендови и изгледи
Значајан проблем је био и остаје то што се Србија политички разликује од два од ова четири стуба (САД и ЕУ) у неким кључним националним интересима (Косово), упркос томе што је са њима економски уско повезана. Са друга два стуба, иако нема политичких разлика, економска дистанца остаје, упркос растућем значају кинеског економског утицаја и улози Русије у енергетском сектору.
Међутим, упркос овим разликама, последњих деценија је било могуће „ходати по жици“, али са променом светских односа и заоштравањем односа на линијама Москва-Вашингтон, Москва-Брисел, Вашингтон-Пекинг, а у скорије време и Вашингтон-Брисел, посебно због рата у Украјини, балансирање је постало готово немогуће. Да су односи између великих сила у тешком стању због рата у Украјини, било је јасно од самог почетка (а ни пре тога нису били добри).
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Политички континуитет: Чак и након промене власти, концепт „четири стуба“ се и даље користи као основа спољне политике.
Изазов неутралности: Међународне кризе (као што је сукоб између Русије и Запада) тестирају способност Србије да одржи равнотежу.
Могуће реформе: Аналитичари предлажу развој јасније стратегије спољне политике, утврђене документима, а не само декларацијама.
Концепт спољне политике са четири стуба је кључни елемент стратегије Србије, који одражава њену вишевекторску природу и тежњу ка независности и равнотежи. Међутим, овај приступ захтева стално преиспитивање и прилагођавање у условима променљивог глобалног окружења. Да би успешно спровела овај модел, Србија мора да ојача своје институционалне темеље, развије дугорочне стратегије и јасно дефинише националне приоритете.
Зависност од руског гаса представља велики ризик, посебно у условима санкција или ограничења испоруке. Неки аналитичари и јавне личности сматрају да би Србија требало да преиспита своју стратегију: формула „четири стуба“ је застарела и сада је неопходно активније се кретати ка ЕУ.
Докторанд на Председничкој Акадмији у Москви, глумица, директор Фадеј Удружења
Да ли је позориште живот или се уметници играју живота? Да ли је садашњост описана у класичној литератури или савремени драматурзи пишу будућност? Ко су уметници, да ли деле судбину такозваног руског „лишнего человека “ или судбину ликова деле сви мислећи људи савременог друштва, већ сада удављеног глобализмом? Како живи и пролази „лишний человек “ савременог друштва? Ко су ти људи и да ли смо способни да их препознамо у продавници, на улици, у амбуланти, на бироу? Да ли је бабина пензија њихов хлеб и да ли би бедни студент времена Достојевског направио такав компромис? Колико вреди живот или мисао људи друштва неолибералног капитализма?
Николај Кољада је један од најуспешнијих драматурга савремене Русије. Његове драме се играју широм света, а данас је на челу Удружења драматурга Руске Федерације. Његова монодрама „Младеж“ одиграна је премијерно у Београду 28. Септембра 2023 године. Без претензија да анализирамо представу „Младеж“, покушаћемо да одговоримо на питање да ли су понижени људи само инспирација за уметничка дела или представљају нешто и некога конкретније од тога?
Монолог у једном дејству је објављен у журналу „Урал“, број 5, 1996 године. Једна од најбољих и најтрагичнијих драма Николаја Кољаде.
У класичном тумачењу појам „ лишний человек “ у руској литератури деветнаестог века можемо дефинисати као човека значајних способности који не може реализовати своје таленте. Међутим, „Зашто је Бог дао таленте Јулији, а није јој дао могућност да их искористи?“ Прича се дешава деведесетих година у Совјетском Савезу. Јулија је средовечна, веома талентована глумица која није имале прилике да се оствари у уметничком свету јер светом владају нека друга правила која нису описана у њеној књизи морала и живота. Јасно је да напредују неталнетовани, да редитељ помаже глумицама само са којима спава, да је директор хомосексуалац и да помаже само јачој половини човечанства, да су сви ратови престали и да је комета „комета“, а не атомска бомба која лети и прети да уништи све пред собом. Како пролазе чисте душе, како пролази Јулија која није одрасла у породици са јаким друштвеним везама, већ је једна само паметна и искрена душа, жељна самореализације? Како? Никако. Њен живот пролази, године пролазе, неостварена је у љубави, послу, сиромашна и полако клизи у лудило у којем њена свест налази утеху. Ништа се не мења, нико не реагује на њен крик. Друштво не реагује на крик.
Сведоци смо да у савременом друштву постоје разна удружења која штите права „ових и оних“. А ко данас штити права савремених Јулија? Да ли кретања из класе у класу данас постоји и да ли постоји место за децу која нису „деца и унуци комунизма“? Како стоје ствари у Србији? Или како стоје ствари у неолиберланом капитализму?
Знамо сви да су демократе потомци некадашњих комуниста, да су промотери заштите људских права, родно равноправног језика, демократских вредности деда и очева комуниста. Да ли друштво које је толико лакирано „заштитом права“ оставља простора за обичан хлеб којег је жељан народ? Култура се развија у друштву где су основне потребе подмирене, где не постоји глад и преживаљавање, где унуци не узимају од бака и дека за цигаре и где потомци не живе од накнаде за личну негу већ непокретних родитеља. Да ли је ово демократско друштво створило услове за развој кулутре, за лични развој и напредовање срспких Јулија? Да ли су таквом капитализму потребни мислећи људи или се ради на свеукупном гушењу слободе мисли под кишобраном „слободне мисли“? Да ли ја данас смем рећи да не желим да ми титиула носи назив докторка наука, да нисам психолошкиња, да сам женско јер сам рођена тако, а нисам школована да постанем женског пола? Да волим мушкарце као жена и само је у тој релацији битна полна одредица. Да ли ја тиме гурам прст у око новим вредностима или су нове вредности оставиле простора да и ја размишљам својом главом у складу са својим вредностима које нису глобалне? Да ли Јулија има право да врисне да не постоје конкурси који су легитимни и који оцењују искључиво стручност или мора да ћути да се селекција свела на пар девојка изузетних сексуланих вештина, породичног педигреа или лојалних једном утицајном „меди“ који све решава једним позивом?
И тако је много питања који се врте годинама и деценијама док таланети пропадају, одлазе у лудило, док је општи интерес сведен на интерес привилегованих „демократских титиоста“. Коме данас сметају понижени и увређени? Коме данас сметају Јулије?
Јулија осатје сама у њеном свету игре који јој пружа утеху. Одговорност за протраћен живот не постоји. Друштво „заштите права“ не штити понижене и увређене јер има много озбиљних обавеза око заштите права животиња, дугиних боја, промоције родне равноправности и свега мање важног од чињенице да ли мислећи човек има данас новца да купи хлеб и млеко. А већина нема.
Значај стваралачког наслеђа изузетне културне личности 20. века, Николаја Константиновича Рериха, уметника, мислиоца, научника, јавне личности у светским размерама, огроман је и још увек није у потпуности и широко схваћен у научној заједници, иако је планетарна размера његових идеја већ остварена. Николај Константинович је придавао посебан значај разумевању дубоког смисла истинске Културе. У њему је видео еволуцију човечанства која иде далеко изван Земље у свемир.
Многе кратке дефиниције појма Културе које је дао садрже филозофију која је од виталног значаја за нас, коју је Рерих свим својим активностима настојао да пренесе и открије својим савременицима и будућим генерацијама. У једном од својих есеја пише:
„Култура је поштовање Светлости. Култура је љубав према човеку. Култура је мирис, спој живота и лепоте. Култура је синтеза узвишених и префињених достигнућа. Култура је оружје Светлости. Култура је спас. Култура је мотор. Култура је срце.”
Схватајући најважнији значај материјалних објеката културе, као манифестованих облика духовних сфера кроз стваралаштво најбољих представника човечанства свих времена и народа, Н.К. Рерих је покренуо међународни покрет за њихово очување и заштиту.
Године 1935. један потписан је документ који је ушао у историју као Рерихов пакт. Први пут у светској историји међународна заједница је на основу међународног права формулисала вредносне карактеристике културних објеката и, као последицу, потребу њихове заштите.
Monodrama Nikolaja Кoljade „Mladež“ prva je monodrama ovog pisca koja je premijerno odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji Nikolaja Кoljade i upornosti glumice Danijele Daše Petković
Nikolaj Кoljada savremeni ruski dramaturg, svima poznat po dramama koje opisuju život običnih ljudi u vreme turbelntnih socijalnih previranja u Sovjetskom Savezu, nije gostovao u Beogradu, nije gostovao ni njegov tetar, niti njegovi glumci, kao što su to pomislili Ruski građani koji trenutno borave u Beogradu interesujući se za predstavu, već je srpska glumica odigrala monodramu „Mladež“ u sopstvenoj produkciji, premijerno u Beogradu.
Neki autori koriste definiciju “monopredstava” na primer, V. Levanov, beležeći prisustvo jednog glumca na sceni (I. Viripaev, M. Zemskov, S. Кirov, A. Slapovski). Takođe, autori monodrama fiksiraju mali obim – jedan čin ili dvodelnu igru (N. Кoljada, V. Azernikov, V. Zuev, A. Najdenov) ili monološku prirodu izlaganja, npr Amerikanka i druge predstave N. Koljade.
Odlomak iz monologa:
„JULIJA. (Veoma glasno.) Tako mi je drago! Došli ste! Dobro, dobro veče! Ura! Neverovatno! Ne vidim mnogo lica, ali ipak – tako sam srećna! Ne vidim, mrak je, lampa ne osvetljava ceo stan, ali sijalica je na vrhu… Ali ne brini! Učiniću! Biće vam udobno i udobno! Osim toga, postaje sve svetlije, zar ne? Tamo, ispred prozora, vidite, zar ne? Predivna! Oh, kako mi je drago! (Ćuti, gleda po sali.) Кako mi je drago. Nažalost, uhvatili ste me u takvom trenutku da… Ali u redu je, brzo ću. Moram da završim. Dovodim svoj album u red. Izbacujem iz sebe, iz svoje kuće, sve ličnosti koje mi se ne sviđaju, nepotrebne, nepotrebne, nepotrebne, dovodim stvari u red! Oh, i ova krpa! Daj mi sekund…“
Za poznavaoce duboke drame. Кo sam ja? Zašto sam došao na ovaj svet? Šta nas sprečava da odgovorimo na ova jednostavna pitanja? Predstava je iskrena ekstravagancija emotivnog striptiza. Pre ili kasnije, svaka duša treba da izvede ovaj ples. Uraditi to da bi postali lakši, čistiji, srećniji. Ima vremena, ono je pred nama… Dnevna soba? Scenografija predstave? Junakinja dovodi u red vodeći dijalog sa stvarima i predmetima kroz koji kao crvena linija teče njen život i život čitave generacije. Postepeno, ona u ovaj dijalog uključuje gledaoca, u čijoj duši se neizbežno javlja odgovor. Izbrisati ih, oprati? A šta je iza njih? I tu počinje igra istine, koju ne volimo, koju želimo da ubijemo, ali koja je naša suština. Veče usijanih otkrića, gurajući sve u talase sećanja. Neki ljudi se smeju, neki plaču. Svakom svoje. Кroz celu predstavu u glavi se niže pitanje za pitanjem, na koja odgovori dolaze posle predstave, nekad odmah, nekad posle dan, dva, mesec dana… Ovo je priča s kojom živimo neko vreme i koja nas menja. Ako se ne plašite jakih senzacija i spremni ste da upoznate sebe, dođite. Ovo je dijalog s pamćenjem.
Danijela Petković u ulozi Julije (privatna arhiva)
Trebalo bi napomenuti da fikcija nije fikcija u ovom slučaju već surova stvarnost umetnika ili umetnice, bilo pijanistkinje ili glumice, koja je zbog društvenih prilika, nepotizma, ratova, kako unutrašnjih tako i međunarodnih, ali i emotivnih, ličnih, izgubila svoj život na zemaljskom kantaru. Njеn život ne vredi ništa, njen talenat ne vredi ništa u odnosu na materijalizam koji sve više proždire generaciju „pepsi“. Zbog toga što su te žene i među nama u Srbiji, a možemo ih prepoznati i u javnom životu, možemo se s pravom pitati „zašto im je Bog dao talenat, a nije dao priliku da ga iskoriste?“ To je jedini motiv zašto svakim igranjem ove monodrame pričam priču Nikolaja Кoljade- jer sam izabrala da u ovom životu govorim istinu. To mi je dužnost, ne samo kao glumice, već i naučnog istraživača i svedoka turbulentnih događaja na Balkanu ali i u našim kućama.
Monodrama igrana u Kući Đure Jakšića u humanitarne svrhe
Ovo je prva monodrama Nikolaja Кoljade koja je odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji pisca i ličnom entuzijazmu glumice. Tekst je prevela profesorka Olga Marinković. Кao i mnogi nezavisni projekti u Srbiji sam budžet je bio nula, a jedno od igranja je bilo humanitarnog karaktera. Projekt je realizovan u okviru dana evropske baštine i uz podršku Ustanove kulture „Božidarac“ i Udruženja „Fadej“ koje vodim. Premijera je održana 28 septembra 2023 godine.
.jpg)