Naučni časopis “Naučni rezultat” iz Belgoroda (Научный результат), dovodi u zabludu naučne istraživače.
Naime, ja sam na doktorskim studijama medjunarodnih odnosa na Predsedničkoj akademiji u Moskvi. Ovaj naučni časopis me je doveo u zabludu i problematičnu situaciju jer je prihvatio moj naučni rad, izdao potvrdu o mogućnosti publikacije i na kraju nije objavio. Rok za publikaciju je isketao, a od publikovanja rada-ništa. Time, što nije objavio naučni rad, koji je bio uslov za upis na drugu godinu doktorskih studija, rizikovao je da sav moj trud i studiranje propadne. Zbog neodgovornosti ovog naučnog časopisa i Viktorije Nikolajevne Rjapuhine iz Belgoroda koja je urednik ovog časopisa sa kojom sam imala komunikaciju i koja je potpisala potvrdu o mogućnosti pubikacije naučnog rada (potvrda se nalazi niže), imam moralnu odgvoronost da objavim ovu informaciju javno i upozorim kolege da ne saradjuju sa dotičnom osobom i sa ovim naučnim časopisom.
Potvrda o mogućnosti objavljivanja mog naučnog rada o kulturnoj dipllomatiji. Potpis koji potvrdjuje publikaciju: Viktorija Nikolajevna Rjapuhina
Samim tim što je Viktorija Nikolajevna Rjapuhina dovela u zabludu i obmanula mene ona je, sumnjam, namerno ugrozila moj naučni rad i doktorske studije.
Ko je Viktorija Nikolajevna Rjapuhina?
Ona je jedan od urednika naučnog časopisa “Naučni rezultat” iz Belgoroda. Takodje, vodi Srpski resursni centar i radi na razvijanju i unapredjenju srpsko ruske saradnje. Ali, da li je to zaista tako? Udruženje Fadej je zajedno sa centrom koji vodi Viktorija Rjapuhina organizovalo okrugli sto o kulutrnoj dipomatiji izmedju Srbije i Rusije (o tome možete pročitati više na našem blogu). Saradnja je na žalost bila jako loša, sa pretenzijom da, iako je ideja i tema bila moja, ova ruskinja bude odredjuje i rešava sva pitanja bez mog učešća, gde ja do skoro poslednjeg trenutka sa svog profila na sajtu fonda Gorčakova nisam mogla da učestvujem u dijalogu Fonda, iako je to bila moja obaveza kao pobednika konkursa.
Viktorija Nikolajevna Rjapuhina
Ovo je su samo dva primera kako dotična Viktorija Rjapuhina Nikolajevna dovodi u zabludu ljude i stvara probleme, predstavljajući se u Srbiji kao promoter srpsko ruskih odnosa.
Srećom, u Rusiji postoje mnogobrojni naučni časopisi koji su kredibilniji od pomenutog i odgovorni ljudi koji rade posao vrlo profesionalno, te će moj naučni rad biti objavljen do kraja tekuće godine u jednom drugom časopisu. Razumevanjem za ovu situaciju, kolege koji rade na Predsedničkoj Akadamiji, ali i u drgim časpoisima su razumeli da sam bila obmanuta i pomogli mi da publikujem moj naučni rad i time nastavim svoje školovanje i doktorske studije.
Moram da napomenem da sam ja besplatno vodila program koji organizuje njen centar “Dani Belgoroda u Beogradu” i time dala doprinos i pomogla održavanju tu manifestacije u Beogradu, bez ikakave novčane nadoknade.
Još jednom da zaključim- Viktorija Rjapuhina Nikolajevna i belgorodski časpopis “Naučni rezultat” su sabotirali moj naučni rad i doveli u pitanje moje doktorske studije, sumnjam, namerno!
U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.
Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije.
U novom broju 34/2025 koji obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.
Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.
Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).
Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).
В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.
This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.
Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.
На Председничкој Академији у Москви одржана је конференција на тему “БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОСТОРА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ: НОВИ ПРИСТУПИ ОСИГУРАВАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ И НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РУСИЈЕ” у којој су учествовали докторанди Академије, а међу њима тренутно једнини докторанд из Србије на смеру међународних односа, Данијела Петковић.
Потврда о учешћу на конференцији (приватна архива Данијеле Петковић)
Модератор је била Наталија Александровна Тамарчина, ванредни професор катедре за међународну безбедност и спољну политику Русије, Председничке Академије.
Преносимо вам део излагања наше директорке Данијеле Петковић на тему „Енергетска безбедност Србије и Русије: Нови приступи обезбеђивању безбедности у мултиполарном свету“ , а које је преведено на српски језик.
“Поштоване колеге, даме и господо,
Дозволите ми да вам представим реферат на тему: „Енергетска безбедност Србије и Русије: нови приступи обезбеђивању безбедности у условима мултиполарног света“.
Енергетска безбедност се данас сматра саставним делом националне и економске безбедности.
Она одавно није само економски појам, већ се посматра и као фундаментални елемент националне стратегије и државне безбедности. За Србију и Русију — државе са различитим, али међусобно допуњујућим енергетским профилима — енергетска безбедност одређује стабилност политичког курса, економску независност и способност адаптације на динамичне услове мултиполарног света. За Русију, која поседује значајне гасне, нафтне ресурсе, овај сектор представља основу социјалне стабилности, буџетске одрживости и међународног положаја. За Србију је, пак, главни изазов енергетска зависност од увоза и ограничени сопствени производни капацитети, што систем чини осетљивим на геополитичке потресе. Иако су на различитим позицијама, обе земље суочавају се са заједничким изазовима који захтевају институционално ојачана решења.
Прелазак са униполарног на мултиполарни систем међународних односа радикално мења глобалну архитектуру енергетске безбедности. Формирање више центара моћи — САД, Кине, Европске уније, Русије, Индије и регионалних блокова — доводи до раста конкуренције. У таквим условима енергетска стабилност постаје рањивија и захтева активну адаптацију.
Раст политизације енергетских процеса.
Док су се раније енергетски тржишни односи заснивали првенствено на економској логици, данас су санкције, ембарго, ограничавање приступа технологијама и финансијским токовима инструменти спољне политике. Нове претње енергетској инфраструктури — сајбер напади, саботаже, информационе манипулације и ометање логистичких ланаца.
Нестабилност глобалних ланаца снабдевања — геополитички сукоби, трговински ратови, регионалне кризе и променљиви стандарди ЕУ и других блокова.
Убрзана транзиција ка зеленој енергетици, која ствара нове ризике.
Посебну пажњу заслужује актуелна криза повезана са америчким санкцијама, које индиректно погађају Нафтну индустрију Србије (НИС), јер већински власнички пакет припада руском холдингу.
Санкције директно угрожавају стабилност српског енергетског сектора.
Санкције имају геополитичку позадину. Србија, остајући војно неутрална и балансирајући између Европске уније, Русије и САД, налази се у сложеној позицији.
Санкције утичу на енергетску безбедност земље. Упркос притиску, Србија настоји да очува стратешку стабилност сектора и развија моделе адаптације. У мултиполарним условима, ситуација са НИС-ом показује да енергетски ресурси и инфраструктура постају арена геополитичког надметања, где санкције служе као инструмент прерасподеле утицаја, а енергетска политика постаје кључни елемент националног суверенитета.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Диверсификација извора и транспортних рута, технолошка аутономија и модернизација сектора, енергетска дипломатија и правна заштита.
Перспективе билатералне сарадње су значајне и обухватају неколико праваца: продубљивање стратешких пројеката и заједничких инвестиција; развој „зелених“ и прелазних технологија; формирање регионалне енергетске сарадње на Балкану; јачање капацитета државе да управља инфраструктуром.
Енергетска безбедност Србије и Русије у условима мултиполарног света остаје један од кључних стратешких задатака. Глобалне промене у енергетском сектору, раст конкуренције и санкционог притиска стварају нове изазове који захтевају флексибилност, технолошку модернизацију и политичку уравнотеженост.
Ситуација око НИС-а показује да енергетска политика више није само економско питање.”
U Moskvi, u Diplomatskoj Akademiji ministrastva spoljnih poslova Ruske Federacije i Ambasade Tadžikistana u Ruskoj Federaciji sa temom “Reformatorke ideje Ahmada Doniša- osnova formiranja prosvetiteljstva u Centralnoj Aziji”.
Konferencija je posvećena 200.godišnjici izuzetnog prosvetnog radnika, diplomate, naučnika, umetnika, reformatora, filozofa čija su dela imala značajan uticaj na formiranje društveno političke misli, razvoj obrazovanja i kulture širom centralnoazijskog regiona.
Konferencija je sadržala tri sekcije: 1. Prosvetiteljske ideje Ahmada Doniša u jačanju javne diplomatije 2. Kulturna i humanitarna interakcija Rusije i Tadžikistana: perspektive i razvoj 3. Istorijsko politički odnosi zemalja Centralne Azije i Ruske Federacije
Na konferenciji su učestvovali Ambasador Tadžikistana u Ruskoj Federaciji, naučni istraživači iz Ruske Federacije, Tadžikistana i Srbije. Iz Srbije je učestvovala doktorand medjunarodnih odnosa na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi, Danijela Petković . Konferencija je održana u online i offline formatu.
Konferencija u online formatu
Petković Mr Danijela, učesnik konferencije
Ahmad Doniš (1827–1897) bio je uzbečki i tadžikistanski naučnik, filozof, pisac i reformator koji se smatra jednim od najznačajnijih mislilaca Srednje Azije u 19. veku. Njegovo puno ime bilo je Ahmad Doniš ibn Mir Nosir, a rođen je u Samarkandu, tada delu Buharskog emirata.
Ahmad Daniš poticao je iz porodice obrazovanih ljudi. Istraživao je islamske nauke, filozofiju, astronomiju, književnost, ali je vrlo rano razvio kritički odnos prema konzervativnom društvu Buharskog emirata. Radio je u dvorskoj službi emira, gde je imao priliku da putuje u Rusiju i Iran, što je snažno uticalo na njegovo razmišljanje. Daniš je smatrao da je obrazovanje ključ napretka i da islamski svet mora da prihvati nauku, tehnologiju i društvene reforme ako želi da se razvija. Kritikovao je korupciju i neznanje verskih i političkih elita, odsustvo školovanja i napretka u nauci, slepo prihvatanje tradicije bez razumevanja suštine vere i morala. Zalagao se za reformu školstva, uvođenje svetovnih predmeta u obrazovanje, modernizaciju uprave i društva po uzoru na naprednije zemlje tog doba. Njegovo najpoznatije delo je „Navādir al-zamān aw awā’il al-umam wa-l-akhbār“ (u prevodu: Retkosti vremena ili priče o prvim narodima i događajima). Delo sadrži filozofske i istorijske rasprave, kritiku tadašnjeg društva, predloge za modernizaciju Buharskog emirata. Ahmad Doniš se danas smatra prethodnikom srednjoazijskog prosvetiteljstva i duhovnim pretečom reformskog pokreta Džadidizma, koji se razvio početkom 20. veka. Njegove ideje su kasnije inspirisale mnoge mislioce koji su želeli da pomire islam sa modernim naučnim i društvenim pogledima.
Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломатија између Србије и Русије)
Директор Фадеј Удружења
Прва српско-руска дипломатска сарадња забележена је за време Светог Саве, када је 1184. године успостављена веза са руским свештенством. У дванаестом веку Растко Немањић се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, а српски владари пружили су помоћ Русији током Монголске инвазије. Међутим, догађај који је отворио нову страницу у дипломатским односима Србије и Русије, десио се 23. фебруара 1838. године, када је Милош Обреновић примио руског конзула Герасима Васиљевича Вашченка у резиденцији у Крагујевцу. Помоћ Русији која је укључивала формирање уставне базе, стварање борбено спремне војске, било је веома важно у кључном тренутку формирање српске државности. Отварање руског конзулата се поклопио са овим догађајем. Поред тога, нуклеарни уговор којим је окончан Руско-турски рат предвиђао је аутономију за земље ослобођене током првог српског устанка (1804-1813).
У осамнаестом веку, за време Петра Великог и Елизавете Петровне, Русија је примила много српских исељеника који су оставили трага у историји Русије и рату са Наполеоном, а који су верно и истинито служили Царству. Такође, за време Александра Првог Карађорђевића, после револуције у Русији 1917-те године, Србија је примила десетине хиљада руских емиграната који су значајно допринели развоју привреде, уметности и културе. Посебан допринос Руска емиграција дала је развоју позоришне уметности. Цар Николај Други Романов, који је одлучно бранио српски народ, заузима значајно место у сећању српског народа. Такође српскa држава изражава посебну захвалност и част свим Руским војницима и пријатељима погинулим током Другог светског рата за ослобођење Београда и Југославије.
Данас су, званично, анализирајући међународне уговоре, односи између наших земаља подигнути на нови ниво, ниво стратешког партнерства, што потврђује и билатерална Декларација о стратешком партнерству коју су потписали председници Србије и Русије у мају 2013-те године у Сочију. Додатном анализом треба дефинисати оствареност и реализацију таквог „стратешког“ партнерства у пракси.
Културна дипломатија заузима значајно место у спољној политици модерне Русије. Руска Федерација је посвећена попуњавању информационог и културног простора Србије и промовисању садржаја заснованих на очувању породице, православних вредности и традиције које су веома блиске српској култури. У том контексту, Србија наставља дипломатску сарадњу у области културе са Руском Федерацијом о чему сведочи међународна културна размена.
Данијела Петковић у Руском дому у Београду (приватна архива)
Значајно место у животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца заузима „Руски дом” у Београду, који се тада звао „Руска кућа цара Николаја Другог“. Ова институција је била пребивалиште руске емиграције, културне и научне елите, што је умногоме допринело развоју образовања и уметности за време краља Александра Карађорђевића 1920-их.
Када говоримо о међународним уговорима ,они дају значајан допринос међународној сарадњи Републике Србије и Руске Федерације. Можемо издвојити Уговор између Владе Савезне Републике Југославије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области културе, образовања, науке и спорта који је потписан 1995-те године. Такође, потписан је1996-те и Протокол између Федералног Министарства Спољних Послова Федералне Републике Југославије и Минстарства Спољних Послова Руске Федерације. Протокол обухвата проширење билатералне сарадње и спровођење билатералних споразума. Споразум између Дипломатске Академије Републике Србије и Руске Федерације о међусобној сарадњи је потписан 2001 године. Сврха споразума је стварање услова за сарадњу у области образовања. Међутим, ова сарадња нема комерцијални карактер. Програм из области културне сарадње, образовања, науке, спорта и политике младих реализован је 2009-те године. Уговор о сарадњи из области туризма потписан је 2011-те године између Владе Републике Србије и Руске Федерације, а 2012-те године потписан је и протокол између Министарства иностраних послова Републике Србије и Руске Федерације о учешћу Руске Федерације у обнови унутрашњости Храма Светог Саве у Београду. Такође је био на снази Програм сарадње у области културе, образовања, науке и спортске и омладинске политике између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације за период 2019-2021 године. Уговор између Владе Републике Србије и Влада Руске Федерације о враћању странице Мирослављевог Јеванђеља Републици Србији и слике Николаја Константиновича Рериха Руској Федерацији потписан је 19. октобра 2019-те, а ратификован 24. јануара 2020-те године. Руска Дума је такође ратификовала уговор са Србијом, према коме се 166. страница Мирослављевог Јеванђеља може вратити у Србију као замена за седам слика чувеног Николаја Рериха, које су се чувале у Народном музеју у Београду. Мирослављево Јеванђеље је било пренето у Руску националну библиотеку 1883. године захваљујући тадашњем епископу Порфирију.
Да делује Културни центар Србије у Москви, тачније речено да постоји физички и на нивоу формалних активности могли бисмо рећи да је Споразум који је подразумевао реализацију те идеје добар пример зближавања народа Русије и Србије. Главни циљ Споразума је дефинисан, а то је реализизација билатералних програма везаних за културну и научно техничку сарадњу. Међутим, ми до данас немамо Културни ценатр Србије у Руској Федерацији, мада смо сведоци напора српских уметника, који су такође носиоци културне дипломатије, који покушавају реализацију пројеката везаних за српско-руске односе. Они не наилазе на одобравање и подршку у Србији тренутно, те се окрећу подршци од стране Руске Федерације. Дакле, аутор овог текста може и лично да посведочи да се срспко-руска културна размена спроводи у одређеним оквирима тј структурама блиске власти и да је сваки други индивидуални рад носиоца културне дипломатије, а који нису део владајућег система, осуђен на пропаст пре него што је и почео.
Можемо приметити да је тренутна срспко-руска међународна културна сарадња сведена на „звона и прапорце“ без уплитања у озбиљна питања идентитета наших народа чија је веза далеко снажнија него што то могу да предоче и опишу фудабалске утакмице, иако спортска дипломатија такође има место у међународним односима.
Завнични статистички подаци о међународној културној размени Републике Србије са Руском Федерацијом нису доступни, иако је аутор текста упутила захтев Министарству спољних послова Републике Србије за увид у документацију, али ни тада, као научни истраживач, докторанд, није добила никакав одговор. Републички завод за статистику није спроводио такву врсту истраживања.
Докторанд на Председничкој Академији У москви (културна дипломатија између Србије и Русије)
Директор Фадеј Удружења
Међународни културни односи и сарадња обично се руководе политичким циљевима. За презентацију националнног идентитета и све већег утицаја у другој земљи позитивни резултати националне културне политике користе се за постизање политичких циљева. Не постоји јединствен модел културне дипломатије, јер је сваки модел типичан за сваку земљу, тако да можемо разговарати о на пример, француском, италијанском, корејском моделу културне дипломатије.
Главни чиниоци јавне и културне дипломатије Републике Србије су Министарство спољних послова и Министарство културе и информисања. У Министарству спољних послова Републике Србије постоји Одељење за јавну и културну дипломатију које образује унутрашње организационе јединице, а то су Одељење за јавну дипломатију и Одељење за културну дипломатију.
У оквиру Одељења за културну дипломатију обављају се задаци који се односе на:
Развој образовне, културне, научне, технолошке, спортске сарадње Републике Србије са другим земљама
Припрема, закључивање и спровођење споразума, програма и других уговора са државама и међународним организацијама у овој области
Представљање српског културног идентитета и националне кулутрне баштине у циљу јачања препознатљивости Републике Србије у међународним оквирима
Организовање конференција, стручних предавања, манифестација и њихово спровођење у иностранству и манифестација културе страних држава у Републици Србији
Координација рада на додели стипендија домаћим и страним студентима
Једина екстериторијална подела која постоји за јавну дипломатију и културну сарадњу је Културно информативни центар Републике Србије у Паризу, који је у надлежности Министарства спољних послова Републике Србије и Министарства културе и информисања Републике Србије.
У оквиру Министарства културе и информисања 2003. године је формиран Сектор за међународне односе, европске интеграције и развој менаџмента у области културе. Међутим, седам година касније, 2010-те године овај сектор је сведен на групу за међународне односе у области савремене уметности и културне индустрије. Данас делује, у оквиру Министарства културе и информисања Републике Србије, Сектор за међународне односе и европске интеграције у области културе.
Принципе културне политике у оквиру међународних односа утврђује Министарство културе и информисања, и то:
Очување културног наслеђа и његово укључење у савремене културне тенденције
Активно учествовање уметника и савремене уметности у међународним културним тенденцијама
Осим Министарства спољних послова Републике Србије и Министраства културе и инфромисања Републике Србије у области културне дипломатије делују и раде и други државни субјекти и то у првом реду субјекти из области образовања, спорта и туризма (Министратво образовања, науке и технолошког развоја Републике Србије и Министратво омладине и спорта Репбулике Србије). Врло је важно истаћи и активности туристичке организације Србије у области јавне и културне дипломатије.
Што се тиче сарадње између земаља која се темељи на врло тачно опредељеним циљевима институцијалне размене културним програмима и догађајима, Република Србија спада у они групу земаља која темељи своју политику међунароне културне сарадње на традиционалним формама и стратегијама:
Квоте размене или међусобна размена
Резиденцијални програми за уметнике, едукативни програми
Програми размене пројеката (изложбе, позоришне представе, филмови итд)
Још један важан сегмент традиционално конципираних међународних културних односа су споразуми, који дефинишу статус културних институција (на пример, Француски културни центар, Гете институт, Институт Сервантес). Циљеви културних центара: промоција језика, културног наслеђа, културна и академска размена итд.
Србија улази у списак оних земаља које разматрају културне односе и сарадње првенствено кроз двостране форме. Споразум између земаља омогућава закључивање на нижем нивоу билатералних докумената са конкретним практичним циљевима. Закључују се између влада одређених земаља и служе као чин добре воље.
Осим тога, неки споразуми имају важнији практични значај од свакодневних дипломатских активности (на пример: уговори о оснивању и статусу културних институција). Треба напоменути да институције културе у иностранству имају дипломатски статус.
У оквиру сектора Министарства културе и информисања Републике Србије и Министарства спољних послова Републике Србије, као и преко сталне делегације Републике Србије и Националне комисије Унеско, Србија сарађује са Унеском у области културе и важни задаци тичу се:
Покретање ратификације конвенција Унеска
Покретање поступка за закон о ратификацији конвенција
Усклађивање текстова са другим министарствима
Координација организације ратификације међународних уговора и ратификација конвенција у Народној скупштини
Усклађеност са домаћим законодавством
Припрема и спровођење конвенција
Развој и праћење пројеката и програма сарадње
Усвајањем Универзалне декларације о културној разноликости (УНЕСКО, 2001), коју је подржала Југославија, 6. јуна 2009.године, ратификована је Конвенција о заштити и унапређењу разноликости културних израза. Ова конвенција ствара међународну законодавну основу за културну политику и промовише спровођење мера у циљу међународне сарадње. Ратификација УНЕСКО конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза створила је услове за закључивање нових билатералних и мултилатералних споразума Републике Србије. Ови међународни документи обавезују државу Србију да прихвати одређене стандарде понашања, посебно када су у питању процена развоја института, културних процеса и самих културних заједница.
Што се тиче Савета Европе, која је међународна организација која има велики и кључни утицај у савременим међународним културним односима у Европи, Република Србија сарађује са Европом у складу са утврђеним принципима, познатим у мултилатералној сарадњи, а спроводи се углавном преко Министарства спољних послова, Директората ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу), Савета Европе, сталних представништва Србије при Савету Европе у Стразбуру и канцеларије Савета Европе у Србији. Специјални ниво сарадње спроводе представници Министарства културе и информисања Републике Србије у комитетима и телима Савета Европе.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Сећамо се добрих примера културне дипломатије, као што је пројекат «Путеви српске културе» («Пут римских имератора», «Трансроманика – романички путеви европског насеђа» и «Тврђава на Дунаву»), који су уврштени у програм «Европских путева културе» Савета Европе и обухватају широк историјски и цивилизацијски спектар. Кроз културу сећања они обнављају везу између српског идентитета и европског наслеђа.
Претпоставља се да се на простору Србије родило седамнаест римских императора и та чињеница је била основа пројекта «Пут културе Римских императора». Ова туристичко-културно-историјска рута такође садржи и причу о успону и паду Римског царства. У Србији су најпознатија места на овој рути Вининацијум код Костолца и Феликс Ромулијана код Зајечара. Један од најважнијих споменика војне архитектуре на обавли Дунава су тврђаве. То је био најважнији речни пут у Европи у XIX веку, тако да је представљен у пројкету „Дунавске тврђаве“. Овај пример сарадње Републике Србије и Савета Европе јача позицију државе у међународним културним процесима.
Република Србија учествује, али не у довољној мери и у другим међенародним организацијама, као што је Франкофонија (Србија је добила статус придруженог члана 2018-те године, док је од 2006-те године Србија имала статус посматрача), Савет министара Европе (Србија је чланица од 2003 године), Црноморска економска сарадња, Форум словенске културе, Јадранско-Јонска иницијатива.
Међународна културна сарадња зависи од унутрашњих политичких кретања и глобалних тенденција. После распада савезне Републике Југославије, а потом и Држаног Савеза Србије и Црне Горе није било опредељене и дефинисане спољне културне политике. У новим околностима,у оквиру независности, Србија је окренула нову страницу у спољнополитичким односима, који према др Милени Драгићевић-Шешић, често детерминисана политиком условљавања. Од 2001 године приметна је политика привржености Србије Европској Унији. По националном извештају о културној политици за период од 1990-те године до 2000-те године Србија је темељила своју међународну сарадњу у области културе на јаком националном идентитету.
УНЕСКО финансира пријекте из Међународног фонда културне разноликости које је дефинисано на основу члана 18, Конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза. За оцену пројеката из Србије одговорна је Национална комисија за УНЕСКО при Министратву спољних послова Републике Србије.
Приоритети спољне политике Републике Србије су усмерени пре свега на земље Европске Уније и западни Балкан. Такође, постоји али у недовољној мери, традиционална међународна кулутрна сарадња и традиционални односи и везе са неким земљама ван Европске Уније. Требало би напоменути да је највећа реализација културних програма постигнута кроз рад Културног центра Републике Србије у Паризу. Највећи прој кулурних пракси се остварује путем изложби, концерата, позоришта, филмова, литературе, али и програмима који су везани за конференције.
Поменућемо опет четири стуба спољне политике Републике Србије на којима је основана и међународна културна пракса. У јеку глобалних политичких промена и динамике унутрашње политике Републике Србије, неопходно је извшити анализу у којој мери и проценту је заступљена међународна кулутрна сарадња са Руском Федерацијом, Народном Републиком Кином, Европском Унијом и Сједињеним Америчким Државама.
Како смо закључили да међународна кулурна сарадња одражава и унутрашњу политику земље, можемо слободно рећи да је правац Србије и даље Европски пут шта год то значило у јеку текућих глобалних промена.
Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломарија између Србије и Русије)
У савременом свету, култура није повезана само са дипломатијом, како је то било у последњих сто година, већ се и осамосталила у области међународних односа. Користећи своје законе и инструмента, проширује социокултурну сарадњу, реализујући националне интересе, руководећи се дефиницијом „дипломатија служи култури, а не култура дипломатији”. Јасно је да се све више користи појам култура у контексту културне политике, међународних односа и културне дипломатије у међународним односима. Упркос разликама у овим терминима, поред „културне дипломатије“ и даље се користе термини као што су „међународна културна сарадња“ и „међународна културна размена“.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Култура остаје инструмент деловања у међународним односима, када је, на пример, због сукоба сваки други однос две стране немогућ. Културна дипломатија има хуманитарни карактер који се огледа у очувању традиционалних и моралних вредности, културе комуникације између две стране, развој туризма, очување националног језика и писма. Штавише, културна дипломатија као „мека сила“ је ефикасна у успостављању образоване, спортске, научне сарадње између земаља. Дефиниција културне дипломатије се своди на размену културних догађаја и пракси између земаља са циљем потпуне сарадње и разумевања, али и међународне размене у економском смислу. Дипломатија испуњава циљеве државе која ствара своје сопствене политике и спроводи их. Можда је најједноставнија дефиниција културне дипломатије – размена свих културних вредности у циљу бољег међународног разумевања и сарадње.
Претпоставља се да је термин „културна дипломатија“ уведен је 1930-их година од стране америчког истраживача Ф. Баргхурна (Frederick Charles Barghoorn). У почетку је Ф. Баргхурн дефинисао термин „културна дипломатија” као „манипулација културним материјалом и кадровима у пропагандне сврхе“. У даљем развоју ове дефиниције положај културне дипломатије се омекшава. На пример, амерички дипломата Richard T. Arndt сматра да културна дипломатија постоји као државна пракса и анализира и прави разлику између појмова „културни односи“ и „културна дипломатија“. Он примећује да културни односи не зависе од власти и културне дипломатије, која „покушава да успостави културне односе продуктивним и минимализира штету по националне интересе и такође максимизира вероватноћу да се елементи ове интеракције претворе у одрживе позитивне доприносе обе или све укључене стране“. Можемо аргументовати против ове дефиниције културне дипломатије, с обзиром да у савременом свету актери у спровођење културне дипломатије нису само држава, већ такође приватни сектор, цивилно друштво и појединци.
Савремена културна дипломатија надилази јавну дипломатију, која се бави актуелним сукобима и хитним дипломатским пројектима. Културна дипломатија концентрише своје активности у образовној и културној размени између земаља. Термини који се користе као синоними за културну дипломатију су „јавна дипломатија“ и „мека моћ“ иако нам детаљна анализа говори да међу њима постоје разлике. Концепт „меке моћи“ развијен је 1990. Године од стране америчког политиколога Џозефа Наја.
За разлику од „hard power“ која подразумева, између осталог, војну и економску принуду, према Нају, „мека моћ” је „способност једне земље да натера друге земље да желе шта она хоће“ кроз такве ресурсе као что су културна привлачност, идеологија и међународни институти.
Принципи културне дипломатије: препознавање и уважавање културне разноликости, наслеђа и традиције, стални интеркултурални дијалог, заштита права човека, глобалног мира и стабилности.
Штавише, културна дипломатија је важна у савременом свету јер дипломатија не може у потпуности да одговори решавању конфликта, а културна дипломатија, као мека сила, да. Када се проучава културна дипломатија, треба истаћи следеће контексте:
Политички контекст је систем образовања и едукације страних грађана, ученика, обезбеђивање формирања лојалних представника политичке елите, пословних људи и интелектуалаца. Ова шема је веома честа и користи се широм света.
Култура се такође посматра кроз економску призму сектора који промовише развој размене, односно трговине између земаља. У овом контексту, култура се повезује са концептом националног бренда и користи се у економској дипломатији.
Познавање културних вредности одређеног друштва користи се у информационом рату. На пример, током хладног рата, Америка је користила алате културне дипломатије, као што су уметничке изложбе, стипендије, холивудски филмови, за извоз својих културних вредности.
Можемо закључити да су главни ресурси културне дипломатије књижевност, образовање, музика, биоскоп, позориште, ликовне уметности, мода, туризам, гастрономија, итд.
Што се тиче носилаца културне дипломатије, у неким земљама као што су Француска и Словачка, културну дипломатију спроводе дипломатска представништва и установе културе које имају дипломатски статус. С друге стране, у Италији културном дипломатијом углавном се бави недипломатски сектор. Можемо приметити да су носиоци културне дипломатије службеници Министарства спољних послова дате земље или запослени у Министарству културе, дипломатским представништвима, међународне социокултурне организације, образовне организације које примају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ својих земаља за њихове пројекте, као и културни радници, уметници који делују самостално. Средства културне дипломатије су такође веома важна и користе се за стварање позитивне слике о држави у свету и развој интеркултуралног дијалога и у превенцији сукоба.
Треба напоменути да је културна дипломатија стара форма дипломатије, а данас нема потребе за одвајањем културне дипломатије Министарства спољних послова и културне политике земље.
Задатак културне политике је формирање позитивног бренда земље у унутрашњој и спољној политици. Ова слика би требало да се формира на основу позитивних социокултурних догађаја, историјских чињеница, традиције и успеха нације. Државни бренд требало би да се формира на основу позитивних историјских чињеница, традиције, вере и језика. Ова позитивна слика, формирана је нпр у Русији кроз балет. Приликом формирања културне дипломатије потребно је акцентовати спољнополитичке приоритете, жељу за формирањем позитивне слике земље, наглашавајући, на пример, историју државе и популаризацију језика у свету. Као део овога, може се користити:
Уметност (позориште, биоскоп, музика, плес, сликарство, скулптура, изложбе, као што је међународна изложба ЕКСПО, образовни програми и догађаји, академски и научни програм, језички програми у иностранству);
Књижевност (отварање библиотека у иностранству и превођење националних дела);
Мере подршке грађанима у иностранству и заштита њихових права у земљи пребивалишта, очување културне и хуманитарне сфере, укључујући очување матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у дијаспори и приступ телевизијским каналима земље порекла требало би да буде један од приоритета спољне политике и елемент културне дипломатије.
Манифестације које одржава Министарство иностраних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству, играју важну улогу у културном дијалогу.
Према америчком политикологу Нају, због свих ових тешких и неизвесних услова за спровођење меке моћи у савременом свету користи се такозвана „паметна моћ“ која комбинује и „soft power“ и „hard power“.
С друге стране, под утицајем процеса глобализације, јавља се тешкоћа у процесу очувања националиних врености, које су увучене у процес глобалног „уједињавања“ и у том контексту очување националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.
Пре свега, треба напоменути да су култура и дипломатија у спољњој политици Србије стари колико је и српска државност. Дипломатија се првенствено везује за мисије Светог Саве и његове „дипломатије културе мира“ у 13. веку, како наводи др Ненад А. Васић у свом научном раду „Дипломатија и култура Србије“. Ово је била дипломатија преко личног изасланика, који је такође имао културну димензију. Институционална структура турске власти и постојање разних облика самоуправе, као и српске цркве утицали су на обнову српске државности и формирање модерне српске државности. У институционалном контексту само модерно политичко доба и национални напредак 1804. предвођен вождом Карађорђем Петровићем ће допринети стварању модерне српске државе и српске дипломатије. Као први дипломата у области културе помиње се прота Матија Ненадовић.
За разлику од дипломатије, која у историји Србије има испрекидани карактер, пошто није било државе а самим тим ни дипломатије, то не важи за српску културу која има вековни континуитет. Поред депутација Милоша Обреновића и првог српског конзулата, односно Агенције 17. фебруара 1836. године у Влашкој у Букурешту, активности Јована Ристића у међународним преговорима на Берлинском конгресу 1878. године, када је Србији додељено право на државност, биће посебно важно за дипломатију и културу. Стојан Новаковић био је главни стратег српске културне дипломатије у европској Турској.
Успон српске културе изражен је у књижевним, уметничким и музичким достигнућима периода од 1900. до 1918. године. Истовремено, Краљевина Србија је успела да створи парламентарну демократију, док је најбољи политички период српског парламентаризам био период од 1903. до 1912. а за то су заслужни уметници и научници као што су Јован Скерлић, Паја Јовановић, Стеван Стојановић Мокрањац. Треба напоменути да Кнежевина Србија није имала јасно дефинисану културну политику, али њени уметници су могли да остваре циљеве везане за културну политику кроз њихова уметничка дела и рад. „Познато је да Министарство културе, како се данас дефинише, није постојало, већ културна политика у Карађорђево време спроводи одлуке преко Владе и Министарства просвете <…> тако да је у последњим деценијама 19. Века, Министарство спољних послова постало диригент културно-просветне политике у областима које нису биле у саставу српске кнежевине“, наводи Иван Марић у тексту „Културна политика Србије од 1804 до 1918.
Треба напоменути да су Вук Стефановић Караџић који је основао српску кућу у Бечу, писци Петар Петровић Његош и Доситеј Обрадовић били заслужни за формирање модерне српске дипломатије у културе. Министарство иностраних послова постојало је до краја Првог светског рата, а касније је дефинисан не као српско, већ као југословенско министарство. По завршетку Другог светског рата успостављен је комунистички културни образац који је имао интернационални карактер, али је имао и нову комунистичку идеологију. У складу са овим, држава је била суочена са задатком одбранe социјалистичке културе самоуправљања и успостављање њених вредности. Савезна Република Југославија потписала је Хашку конвенцију о очувању споменика културе током војних сукоба, а такође су потписана докумената четврте конвенције у Алжиру против културног империјализма над културама земаља у развоју, наводи Ненад А. Васић у тексту „Дипломатија и култура Србије: стање и перспективе.“
Суштина новог дипломатског културног обрасца огледа се у:
Титоизам – култ Јосифа Броза Тита
Формула власти „братство и јединство” и идеологија социјалистичког самоуправљања
Спољна политика и ванблоковска дипломатија, формирање трећег блока покрета несврстаних против САД и Савез Совјетских Социјалистичких Република
Овај образац се наставио до 1990. године, а од 1990. до 5. Октобра 2000. постбиполарна спољна политика новог несврстаност, са спољнополитичким, културним и дипломатски интерес за сарадњу са дипломатама и представницима културе Републике Србије. После 5. Октобра 2000. приметна је недоследност у културној политици и неизвесност јасне стратегије и циљева који су углавном спроводи Министарство културе и информисања Републике Србије. Тако је било до 2012. године. У периоду од 2007. до 2012. опредељена је спољна политика Републике Србије која је садржала четири стуба: Европска унија, Руска Федерација, САД и Народна Република Кина која се званично спроводи до данашњих дана.
