Autor teksta: dr Stefan Cvetković
Žanr world music-a u ovom kontekstu, izdvaja se upravo kao jedan od „produkata“ nastalih u uslovima ubrzanih procesa sučeljavanja, razmene i mešanja različitih kulturnih tradicija i praksi globalizovanog sveta, reprezentujući enorman porast novoizumljenih formi, u svom diverzitetu nesvodivih ni na najmanje zajedničke imenitelje. Početkom novog milenijuma fenomen world music-a postaje sinonim za slobodu trans-nacionalnog, -geografskog, -stilističkog, -istorijskog sučeljavanja različitosti, te raznorodnih pravila i principa muzičkog stvaralaštva. Svetsko muzičko nasleđe kao skup partikularnosti postalo je u uslovima hiperkomunikacije i produkcije široka muzička „trpeza“ istovremeno bogata i otvorena za svakoga, dok je sve obimnija proizvodnja muzičkih sadržaja zasnovanih na sjedinjavanju i najudaljenijih stilova, žanrova i idioma, osvedočila diverzitet koji je u totalitetu pre počeo delovati kao šaroliki „muzički pejzaž“ nego što se mogao obuhvatiti bilo kakvom objedinjujućom odrednicom.
Ipak, utisak da je world music kao refleksija stanja nesputane arbitrarnosti u smislu slobode izbora konzumiranja i stvaralačkog sjedinjavanja najrazličitijih muzičkih elemenata, ostvaren pod apsolutno proizvoljnim okolnostima, nesumnjiva je iluzija. U ovom slučaju jasno je da je čak i onaj kulturni kontekst koji reprezentuje najširi stepen slobode delovanja, u konačnici omogućen i kontrolisan ekonomskim i političkim uslovima iza kojih uvek stoji jasna ideološka matrica. Nastanak world music-a u tom smislu nemoguće je razdvojiti od konteksta oblikovanog ideologijom neoliberalizma koji je kroz proces globalizacije, trasirao i kulturnu neokolonizaciju sveta. U uslovima jednopolarnosti kao specifičnog političkog stanja koje je u poslednjih trideset godina obezbeđivalo ekonomsku, a sa njom i kulturnu dominaciju Zapada nad većim delom sveta, kulturna raznovrsnost nužno je bila podvrgnuta nivelaciji regulisanoj prema kriterijumima hegemonog činioca.
World music se stoga i može posmatrati kao specifičan okvir uniformizacije različitosti u formi popularne muzike kao dominantnog globalnog žanra, i to prevashodno pomoću onih produkcionih mehanizama koji su se oslanjali na tehničko-tehnološka dostignuća i matrice plasirane iz pravca Zapada. Ujednačavanje različitosti koje pretenduje na opštu, globalnu prihvatljivost muzičkih sadržaja različitih lokalnih porekla, jedino se i moglo odvijati unutar konteksta koji je bio obeležen plasiranjem ukusa dominantne kulture ka ostatku sveta, najpre promovisanjem potrošačke prakse, te posredstvom institucija i medija kao ključnih poluga globalizacijskog procesa. Ispod neoliberalnog plašta kao ekonomskog modela pod kojim savremena kultura figurira kao industrijski produkt zavisan od potrošačkog momenta, žanr world music-a neizostavno je komercijalno konceptualizovan i trasiran. A u tom pogledu, on je od samih početaka bio određen jedino onim aspektima koji su mu mogli obezbediti korespondenciju sa muzičkim ukusima i vrednostima raširenim sa globalnom ekspanzijom kapitalizma.
Stupajući na teren industrije zabave (ili jednostavno industrije), idiomi originalnog, autentičnog ili tradicionalnog toliko važni za identitet world music-a, morali su iz izolovanog i povlašćenog statusa kvalitativnih označitelja nacionalnih kulturnih vrednosti proći kroz proces pažljivog komercijalnog preoblikovanja. Nužno gubeći svoju autentičnu auru i devalvirajući primarnu funkciju i značenje, oni su u novim formama sa velikom dozom uverljivosti nastavili da ostvaruju produkcijski potenciranu funkciju „drugosti“ koja je za Zapadno uho uostalom oduvek predstavljala egzotičan predmet fascinacije i želje za neposrednom spoznajom. U tom pogledu, world music jeste žanrovski „okvir“ pod kojim partikularni proizvodi autohtonih kultura postaju svojina celog čovečanstva, ali samo kao objekti uživanja konvertovani prema nivelisanom ukusu globalnog auditorijuma. Ili kako je u knjizi Muzika drugih entomuzikolog Loran Ober još početkom veka sumirao „da bi postali deo malog kruga probranih, muzičari moraju unapred prihvatiti pravila igre; a ona im nalažu da se, bez ostatka, podrede diktatu međunarodnog tržišta. Moraju odbaciti sve što je u njihovoj muzici previše posebno; moraju stalno istraživati i isticati muzičke elemente svima zajedničke i prihvatljive (…).”
Ipak, bez obzira na to što se world music mahom kritički evaluira kao forma postkolonijalizma, pa čak pri ekstremnijoj valorizaciji označava i kao vid „izumevanja tradicije”, izvestan broj teoretičara njegovu „misiju“ u savremenom kontekstu sagledava i sa afirmativne strane ukazujući na njegovo transkulturalno svojstvo, odnosno na priliku da se pod njegovim okriljem sprovede reafirmacija lokalnih identiteta potisnutih sveopštim procesom globalizacije. U izmenjenim uslovima društvenog i kulturnog života, aktuelizacija lokalnih identiteta uostalom više i nije moguća bez pomoći tehnologije i bez pravljenja nužnih kompromisa sa faktorima koji postavljaju već pomenuta „pravila igre“. Kao presudno ističe se to što u globalnom kontekstu, ovi partikularni identiteti postaju vidljivi zastupajući princip različitosti koji u okviru world music-a dobija povlašćen značaj i vrednost po sebi. U uslovima globalizovanog sveta, centriranog na potrošačkoj praksi, ta različitost uostalom jedino i može biti prihvatljiva i razumljiva kao rezultat prilagođavanja, odnosno približavanja koje se odvija uglavnom u interesu i prema potrebi konzumenta odgovarajućeg sadržaja.
Текст је оригинално публикован у часопису Српска мисао, бр. 12/13/14, 2021/2022.
12.10.2026.
