Znate li da postoji kandidat na izbornoj listi koji još uvek ima otvoren proces o kojem Ustavni sud ne odlučuje pet godina? Nikada, formalno, nije pokrenuta istraga, nije bilo suđenja, a pažnja sa tog procesa se prebacila na mene karakterisanjem lažnim dokazima.
Ja godinama nisam smela da govorim šta mi se dogodilo i zašto sam otišla i ostavila sjajnu karijeru i divan život, a onda sam napravila film “Zaceli me” koji je premijerno prikazan 2020. godine u kojem sam prvi put javno progovorila da sam preživela silovanje, ali nisam smela da imenujem počinioca. Plašila sam se da ću da prolazim kroz ovo kroz šta sada prolazim.
Na osnovu filma, tužilaštvo je pokrenulo postupak u kome sam bila dužna da sarađujem. Počinioca sam imenovala. Tražila sam zaštitu koja mi po zakonu pripada. A onda je potparolka tužilaštva podelila informacije sa medijima. I svega, čega sam se plašila, postalo je moja realnost. Pretnje, priče da sam lažljiva, nemoralna…Tužilac mi je objasnio da je to državna tajna, a posle par dana, ta tajna se deli sa medijima.
Ja sam predala medicinsku dokumentaciju, snimak sa Branislavom Lečićem, dokaze, ali su se u spisima našli i razni lažni dokazi, lažni pornografski materijali.
Ja nisam jedina žrtva. Merima Isaković je takođe svedočila i progovorila o seksulanom nasilju iste osobe. Ostale žrtve nisu saslušane. Tužilaštvo je prekinulo predistražni postupak uz obrazloženje da nema dovoljno dokaza. Mi smo se žalili, ali je žalba odbijena.
Predistražni postupak je počena faza. Istraga nije zvanično pokrenuta. U javnosti se govori da je sud nešto odlučio, a nije. A ja se za to vreme suočavam sa tužbama za nešto što nisam rekla. Vodi se postupak protiv mene zbog lažnog prijavljivanja.
Ja godinama čekam. Tražim istragu i sve ovo govorim zbog žrtava koje ovo gledaju i slušaju i pitaju se da li smeju da prijave nasiljle i zatraže pomoć.
Od žrtava ne možemo da tražimo da izdrže sve ono što sam ja izdržala.
Pravo na zaštitu ne sme da zavisi od toga koliko nepravde možemo da izdržimo!
Šta biva kada smrdljivi delikventi uzjašu fotelju?
Biva to da smrad prostakluka počinje da se širi ulicom, a nearikulisani i nadrogirani opštinari izražavaju njihovu svemoć, jer zver je najbesnija kada je ranjena.
Šta trpe građani malih mesta to je već odavno svima poznato, ali i kako izgleda profil jedne naprednjačke porodice sa mnogo članova, jer ima se može se, dao preCednik, pa zašto ne produžiti vrstu, ali ne samo vrstu nego i nepokretnu imovinu.
To su ljudi koji su ponavljalli razrede, koji nisu slavili mature sa njihovom generacijom, koji su dilovali drogu, maštali da postanu glavni, pa im je napredna stranka jednog dana to i omogućula. Samo što je to na njihovu sreću potrajalo, a nisu se nadali. Tu, u tim malim mestima, žive ljudi koji su sasvim pristojni i oni nemaju ničiju zaštitu. Oni se štite međusobno, pomažu međusobno, jer policija je zadužena da štiti delikvente, možda i zajedno diluju drogu, jer plate su male, a apetiti takvih veliki…
Jedna od petardi koju su naprednjaci bacili u moje dvorište, jer počelo je njihovo letnje iživljavanje koje policija dopušta
I onda se iživljavaju, puštaju preglasnu muziku posle ponoći, bacaju petarde ljudima u dvorišta, jer ti ljudi nisu za naprednu sektu i ko ih šiša, njih nema ko da štiti, nas štiti policija, mi smo država, mi smo zakon, vi ste “go pištolj”. Na žalbe i pozive pristojnih ljudi policija ne odgovara, ne izlazi na teren, već onako, naprednjački, jave delikventima ko se žalio na njih da oni mogu sledeći put još jače napasti, da bi njihovo iživljavanje bilo još brže, jače, bolje, naprednije.
Igror Radosavljević, psihijatar, napisao je da je ovo genocid nad narodom.
Da budemo jasni, pravde nema, ili se dešava retko. Policija je uglavnom na vezi sa kriminalcima ili ljudima koji su agresivci, lopovi, prevaranti. Sudovi rade kako rade, pojedina veštačenja se kroje po meri podobnih i pravde uglavnom nema. Ali, šta je interesantno, ili živiš i umireš kao lav ili kao miš. Biramo.
Pokušaću da kroz opis prvog od dva slučaja u mom životu objasnim stanje društva, ali to nije samo društvo, društvo čine pojedinci, nečiji životi, to su životi mladih i starijih koji su oštećeni voljom loših ljudi sa privilegijama, lopova i nasilnika koji su zaštićeni nepisanim pravilima od strane policije i tužilaštva.
Ja uvek krećem od najtežeg, tako da od onoga što mi je uništilo život i najviše boli. Od oca Petković (Stanimir) Staniša (1959) iz Velike Plane koji je nasilnik, agresivac i koji je radi njegove zaštite pred zakonom, a verovatno vođen velikim strahom jer mu se prvi put neko od ukućana suprotstavio, prijavio rođeno dete, ćerku od 50 kilograma, bez znanja borilačkih veština, bez ikakvog javnog fizičkog sukoba za 40 godina, a sve ono što je on i što radi, prijavio za nasilje u porodici.
Fotografija: privatna arhiva
I sada, šta se dešava. Da ne bih opisivala sam događaj, koji je krojen za zapisnik po meri Petković Staniše, fokusiraću se ovde na vezu nedostojnih policijskih službenika i nasilnika. Tekst o tome šta sam preživela i preživljavam možete naći na ovom sajtu u rubrici “borba protiv nasilja”.
VEZA POLICIJE I NASILNIKA
Sticajem okolnosti, slučajno, upoznala sam osobu koja radi u BIA. U jednom periodu bili smo u komunikaciji i sve to nije toliko bitno, jer nije bitno da li je radnik u pekari ili radnik u BIA, da policija tj. određeni policijski službenik ili ih možda ima više ili je jedan, ne znam, to preneo Petković Staniši. Ja o tom kontaktu nisam nikome govorila, jer je to moja lična stvar, intimna, ne idem okolo i ne govorim ljudima koga sam upoznala itd, tako da niko nije mogao to ispričati osim policijskih službenika PU u Velikoj Plani. Kako ja to znam? Tako što sam čula kada je rekao mojoj majci za to. A zašto? Zato što sam ja u tom trenutku konkurisala za posao i prolazila bezbednosne provere, a kako je Petković Staniša želeo da ja imam kako on kaže “dosije” i da nikada ne dobijem posao, brže bolje mu je neko iz PU u Velikoj Plani javio sa kim sam ja u kontaktu.
Da se razumemo, svako davanje informacija od strane policajaca trećim licima bez zakonske potvrde da je to dozvoljeno je KRIVIČNO DELO! Dakle, neko iz PU Velika Plana je počinio krivično delo dajući neovlašćeno informacije.
Da se vratim na dan kada je, da bi Petković Staniša zaštitio sebe, a nakon što me je udario dok sam se nalazila na krevetu bežeći od njega, u svojoj sobi i nakon što sam mu rekla da ću ga prijaviti, izvukao mobilni telefon iz džepa, pozvao policiju i rekao “ćerka me maltretira, dođite…”
Fotografija: Privatna arhiva
Da se sada još malo više približim događaju, a radi slike policijskog službenika koji je došao. Policijski službenik kome nisam videla broj i prezime, jer sam bila u stanju šoka, stresa i generalno sam se tresla zbog nasilja koje sam prošla i mislila sam da će me policija zaštititi, te nisam ni realizovala svoje pravo da znam ko je došao, je sve vreme slušao Petković Stanišu, pisao šta je on govorio, ja sam bila u sobi pod stresom i niko od njih nije došao da me pita kako sam i šta se desilo. NIKO! Bilo ih je dvojica, ali je jedan sa izrazitim zubima bio glavni. Došao je kod mene, uzeo podatke i rekao idi odavde, skloni se, ne obraćajući pažnju na sliku koju sam mu pokazala, gde mi je ruka oguljena zbog pada, jer me je Petković Staniša oborio na beton, ne obraćajući pažnju na polomljen ključ, kojim sam se ja zaključavala, a koji je Petković Staniša polomio jer nije mogao da se izvuče iz brave…
Da ja nisam skupila snage i posle oko sat vremena otišla u PU Velika Plana i tražila da dam izjavu pri tome, kritikujući službenike na takvo postupanje, ne bi nikada bilo zapisano da je Petković Staniša mene maltretirao, a ne samo mene nego i moju majku, Urošević Dobrila. Šta je tačno zapisao službenik ne znam, verovatno ne sve što sam rekla, ali ipak je zapisano nešto. Na kraju me je ispratio rečima, “idi, skloni se”…
Dakle, da li je to što Petković Staniša podržava aktuelnu vlast u Velikoj Plani i lokalne funkcionere koji su sada već mojih godina, a ima onih i koji imaju kriminalnu prošlost, da li to što poznaje neke iz policije, da li to doprinosi tome da on “namešta” žrtvu i rođeno dete koje mu se suprotstavilo i reklo da je dosta maltretirao sve po kući, nema više, da li su mu kvalifikacije za zaštićenog nasilnika to što podržava vlast, poznaje ih i ima prepoznatljivost uličnog čoveka, kome krađe, prevare i lopovluk nije stran?
Da li moje osobine, što nikad nisam imala fizički sukob sa nekim, što sam uzorna, obrazovana, što se bavim kulturom i naukom i najvažnije ne podržavam vlast, a najvažnije žrtva sam nasilja, imam dijagnostikovane traume i intruzivne slike zbog nasilja koje sam proživela, nisu dovoljni da me zakon i policija zaštiti od nasilnika? Ne, u ovom društvu ne… ovde se žrtva proglašava nasilnikom….
Насиље у породици је један од најозбиљнијих проблема данашњице. Закони се разликују од земље до земље, а овом приликом ћемо упоредити законе у Србији, ЕУ и Русији.
Стручњаци под насиљем у породици подразумевају не само физичко злостављање, већ и психичко, сексуално и економско насиље. То укључује претње, контролу кретања, ускраћивање новца или основних средстава за живот као и сваки облик присиле у партнерским подносима.
ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
СРБИЈА
У Србији је на снази закон према коме се предвиђа хитна реакција институција, а полиција има ОБАВЕЗУ да насилника одмах удаљи из стана и забрани контакт са жртвом, чак и пре судске одлуке.
Али, у пракси се то не дешава увек, већ је полиција на вези са насиником и често се дешава да штити насилника, те се жртва проглашава насилником.
Ове мере могу бити продужене одлуком суда, док центри за социјални рад и друге институције учествују у процени ризика. Казне за насиље укључују затворске санкције, у завосности од тежине дела.
РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА
Русија нема посебан закон који регулише насиље у породици.
Одређени облици насиља се третирају као прекршај, а не као кривично дела. Насиље се третира као кривично дело само ако дође до тежих телесних повреда или убиства.Овакав третман према жртвама насиља у Русији је законски регулисан 2017-те године, након измена закона.
ЕВРОПСКА УНИЈА
Истамбулска конвенција дефинише насиље над женама као кршење људских права. Земље чланице Европске Уније су у обавези да обезбеде сигурне куће за жртве, СОС телефоне, забрану приласка насилника, психолошку и правну помоћ.
Европска Унија инсистира и на преенцији и едукацији, што у знатној мери доприноси смањењу насиља.
Борба против насиља не завршава се доношењем закона, већ је то питање здравих и исправних вредности једног друштва у коме расте и развија се појединац. Ако се друштвене вредности своде на то да је неко способан и успешан само ако је успешан лопов, ако се скромност дефинише као глупост и слабост, онда смо ми дубоко у проблему и као друштво апсолутно залутали.
Nasilje u porodici predstavlja jedan od najozbiljnijih društvenih problema savremenog društva. Ono ne pogađa samo pojedinca, već ostavlja duboke posledice na čitavu porodicu, posebno na decu, i razara osnovne vrednosti zajednice – sigurnost, poverenje i dostojanstvo.
Borba protiv nasilja u porodici nije samo zadatak institucija, već i odgovornost svih nas. Važno je da prepoznamo nasilje, da ne okrećemo glavu i da ohrabrimo žrtve da potraže pomoć. Nasilje može biti fizičko, psihičko, ekonomsko ili seksualno i nijedan oblik nije prihvatljiv niti opravdan.
Jedan od ključnih koraka u zaštiti žrtava jeste dostupnost informacija i podrške. Telefoni za pomoć omogućavaju žrtvama da u svakom trenutku dobiju savet, pravnu pomoć ili hitnu zaštitu. Razgovor sa stručnim osobama često je prvi i najteži, ali i najvažniji korak ka izlasku iz kruga nasilja.
Telefoni za pomoć žrtvama nasilja
Policijska služba u Beogradu: 0800 100 600
Besplatna pravna pomoć žrtvama nasilja: 065 26 56 178 (svakog dana od 10h do 12h i od 17h do 20h)
Smederevska Palanka – FEMINA: 026 310 841
Ako vi ili neko koga poznajete trpite nasilje, važno je da znate da niste sami i da pomoć postoji. Svaki poziv može biti prvi korak ka sigurnijem i dostojanstvenijem životu. Nasilje se ne sme tolerisati – o njemu treba govoriti, reagovati i pružiti podršku onima kojima je najpotrebnija.
Жена може бити мајка, али и не мора, може бити директор или директорка али и не мора, може бити домаћица али не мора и може зависити од оца, партнера, мужа али и не мора. Никада! Какве су судбине жена у друштву које је васпитало жене као слабији пол и ко је у односу слаб? Дакле, да се ни би овај текст свео на причу о феминизму или неком женском бунту, рећи ћемо да се насиље спречава још у породици, а насилник лечи, уколико је могуће, а углавном није.
Шта значи бити лепо васпитан? Можда би требало о овој теми да пишу стручњаци, психијатри, али ја могу писати као жена. Да ли је ово друштво васпитавало жене да ћуте и трпе разне облике насиља од стране мужа, брата и других мушкараца у широј и ужој породици или их је учило да у сваком односу постоје границе пристојности иако, како кажу мушке главе „ја сам те направио“ или женске „ја сам те родила“. Да се разумемо, насиље може ићи и од мајке и женских фигура, само што је мало вероватно да једна жена може тако физички повредити другу жену, док дете да, може. Али, задржаћемо се на насиљу од стране мушкараца, с тим што морам рећи да је мушкарац неко ко поштује и штити жену, а ове ћемо назвати и звати насилницима, благо речено. Дакле, колика и каква је веза насилника и полиције, насилника и доктора, насилника и других насилника у разним професијама мушког пола? Велика. Наручито ако говоримо о мањим местима, односно о свим општинама, градовима и селима. Тај пакт је далеко сложенији, јачи и неправеднији да ћемо то клупко тешко размотати у овом тексту, а како видимо тешко га размотавају и државни органи.
Дакле, жене се убијају у овом савременом друштву јер нису послушне, јер су заволеле другог, јер желе поштовање, јер не желе више да зависе од динара мужа, јер су осетиле снагу, да могу саме даље. Ово наравно нису разлози за насиље јер ништа не може бити разлог за песницу у браду. Разлози су психички поремећаји мушких особа који се не либе да ударе и мајке. Ко је ту крив? Друштво, јер је васпитало покорну жену, жена је је пристала да служи и буде лична чистачица мужа или баш та жена која на време није схватила и спознала да је снага у њој самој, и да није срамота бити сам и без деце ако си заштићена и имаш поштовање, да није срамота радити јер ти новац даје слободу да не трпиш потенцијалног насилника и да мир нема цену, а да се цена неких срећних породица види на бандери на умрлици. Неким женама и девојчицама нико није рекао да су оне јунаци њихових живота, да принц из бајке не постоји и да су управљачи њихових живота у њиховим и само њиховим рукама, да је могуће купити карту у једном смеру у било којем тренутку и да најгоре што могу урадити је да остану у односу са насилником и тако васпитавају дете или, још горе ћерку.
Али како нико не може бити излечен ако сам не потражи помоћ, тако и ове жене не можемо ухватити за руку и спасити уколико оне не осећају да је снага у њима. Циљ овог текста је да скрене пажњу да одређени полицајци штите насилнике, што смо имали прилике да чујемо у исповестима жртава насиља, да жене имају погрешна уверења и да је најгоре одрастати са таквим родитељима јер се на крају насилник окрене и против детета, наручито ако је дете здраво и свесно ситуације, осећа снагу у себи и потенцијал да се бори, а поготово ако је то дете женско. Е, тада је насилник спреман на све, па и да лажно пријави дете полицији, јер побогу, она има своје мишљење и не слуша или још горе и најодвратније што један насилнички мозак може смислити „она ме малтретира“.
Да на крају скренмо пажњу да су већином насилници људи које је васпитавала улица, необразовани, бучни, хвалисавци, „спортисти“ са широким леђима који обарају руке, воле оружје и изузетно су љубазни према свима, док само њихове мајке, жене и ћерке знају ко су они заправо.
Овде нисмо обрадили психичко насиље, као такозване „непристојне понуде“ које су честе приликом конкурисања за било који посао или само сексулано узнемиравње на послу. Овде смо хтели да говоримо о батинама и страху једне жене. Хтели смо да дамо наду женама и да подсетимо да је живот и мир важнији од било какве традиције, наметнутих очекиваења па и религиозних правила, али и неких изјава јутјуб попова. Муж се слуша, а насилник се пријави полицији! И ако Вам кажу „па шта ти је, није те убио?“, то није крај.
Снага је у женама, ма колико година имале, и никада није касно за нови почетак! Срећно!
