Пише: Данијела Петковић
Да ли је позориште живот или се уметници играју живота? Да ли је садашњост описана у класичној литератури или савремени драматурзи пишу будућност? Ко су уметници, да ли деле судбину такозваног руског „лишнего человека “ или судбину ликова деле сви мислећи људи савременог друштва, већ сада удављеног глобализмом? Како живи и пролази „лишний человек “ савременог друштва? Ко су ти људи и да ли смо способни да их препознамо у продавници, на улици, у амбуланти, на бироу? Да ли је бабина пензија њихов хлеб и да ли би бедни студент времена Достојевског направио такав компромис? Колико вреди живот или мисао људи друштва неолибералног капитализма?
Николај Кољада је један од најуспешнијих драматурга савремене Русије. Његове драме се играју широм света, а данас је на челу Удружења драматурга Руске Федерације. Његова монодрама „Младеж“ одиграна је премијерно у Београду 28. Септембра 2023 године. Без претензија да анализирамо представу „Младеж“, покушаћемо да одговоримо на питање да ли су понижени људи само инспирација за уметничка дела или представљају нешто и некога конкретније од тога?
Монолог у једном дејству је објављен у журналу „Урал“, број 5, 1996 године. Једна од најбољих и најтрагичнијих драма Николаја Кољаде.
У класичном тумачењу појам „ лишний человек “ у руској литератури деветнаестог века можемо дефинисати као човека значајних способности који не може реализовати своје таленте. Међутим, „Зашто је Бог дао таленте Јулији, а није јој дао могућност да их искористи?“ Прича се дешава деведесетих година у Совјетском Савезу. Јулија је средовечна, веома талентована глумица која није имале прилике да се оствари у уметничком свету јер светом владају нека друга правила која нису описана у њеној књизи морала и живота. Јасно је да напредују неталнетовани, да редитељ помаже глумицама само са којима спава, да је директор хомосексуалац и да помаже само јачој половини човечанства, да су сви ратови престали и да је комета „комета“, а не атомска бомба која лети и прети да уништи све пред собом. Како пролазе чисте душе, како пролази Јулија која није одрасла у породици са јаким друштвеним везама, већ је једна само паметна и искрена душа, жељна самореализације? Како? Никако. Њен живот пролази, године пролазе, неостварена је у љубави, послу, сиромашна и полако клизи у лудило у којем њена свест налази утеху. Ништа се не мења, нико не реагује на њен крик. Друштво не реагује на крик.
Сведоци смо да у савременом друштву постоје разна удружења која штите права „ових и оних“. А ко данас штити права савремених Јулија? Да ли кретања из класе у класу данас постоји и да ли постоји место за децу која нису „деца и унуци комунизма“? Како стоје ствари у Србији?
Знамо сви да су демократе потомци некадашњих комуниста, да су промотери заштите људских права, родно равноправног језика, демократских вредности деда и очева комуниста. Да ли друштво које је толико лакирано „заштитом права“ оставља простора за обичан хлеб којег је жељан народ? Култура се развија у друштву где су основне потребе подмирене, где не постоји глад и преживаљавање, где унуци не узимају од бака и дека за цигаре и где потомци не живе од накнаде за личну негу већ непокретних родитеља. Да ли је ово демократско друштво створило услове за развој кулутре, за лични развој и напредовање срспких Јулија? Да ли су таквом капитализму потребни мислећи људи или се ради на свеукупном гушењу слободе мисли под кишобраном „слободне мисли“? Да ли ја данас смем рећи да не желим да ми титиула носи назив докторка наука, да нисам психолошкиња, да сам женско јер сам рођена тако, а нисам школована да постанем женског пола? Да волим мушкарце као жена и само је у тој релацији битна полна одредица. Да ли ја тиме гурам прст у око новим вредностима или су нове вредности оставиле простора да и ја размишљам својом главом у складу са својим вредностима које нису глобалне? Да ли Јулија има право да врисне да не постоје конкурси који су легитимни и који оцењују искључиво стручност или мора да ћути да се селекција свела на пар девојка изузетних сексуланих вештина, породичног педигреа или лојалних једном утицајном „меди“ који све решава једним позивом?
И тако је много питања који се врте годинама и деценијама док таланети пропадају, одлазе у лудило, док је општи интерес сведен на интерес привилегованих „демократских титиоста“. Коме данас сметају понижени и увређени? Коме данас сметају Јулије?
Јулија осатје сама у њеном свету игре који јој пружа утеху. Одговорност за протраћен живот не постоји. Друштво „заштите права“ не штити понижене и увређене јер има много озбиљних обавеза око заштите права животиња, дугиних боја, промоције родне равноправности и свега мање важног од чињенице да ли мислећи човек има данас новца да купи хлеб и млеко. А већина нема.
11. јун 2024.
.jpg)