Svet danas prelazi iz stanja haosa u nešto što je fundamentalno, što opredeljuje našu budućnost.
Danas svedočimo nizu regionalnih sukoba. Suočavamo se sa krizom čitavog sistema medjunarodnih odnosa koji je nastao posle Drugog svetskog rata.
Decenijama je posleratni poredak sprečavao velike sile da dodju do direktnih sukoba. Medjutim poslednjih godina, njegovi osnovni principi sve više su zamenjeni političkom svrsishodnošću i vladavinom sile.
Istorija pokazuje jedinstven obrazac: kada moć prava slabi, uloga sile kao instrumenta politike raste. Upravo zato savremeni sukobi postaju sve opasniji, a mogućnost za diplomatsko rešenje se smanjuje.
Glavni problem je što stare medjunarodne institucije posebno gube sposobnost da deluju kao arbitri izmedju centara moći. Svet ulazi u period formiranja nove ravnoteže i taj proces neće biti lak.
Pitanje nije više da li će se svetski poredak promeniti. Pitanje je koliko će ova tranzicija biti bolna.
Glavni problem svih sukoba je nepoštovanje medjunarodnog prava. Podsetimo se da se osnove medjunarodne bezbednosti i regulacije medjunarodnih konflikta nalaze u Ustavu Ujedninjenih Nacija, koji je istorijsko dostignuće.
Sada su razrušeni ti osnovni principi medjunarodne bezbednosti, a kada prestaju da deluju sile prava, tada počinju da deluju prava sile.
U Ustavu Ujedinjenih Nacija kaže se da je cilj da podržavaju medjunarodni mir i bezbednost i u tom smislu primenjuju efektivne mere za zaustavljanje i otklanjanje akcija agresije i pretnje medjunarodnom miru, mirnim sredstvima i rešavanje sporova u saglasnosti sa medjunarodnim pravom.
General Leonid Grigorijevič Ivašov
Sada se svet vraća principima koje su utemeljili Ruzvelt i Staljin, principima Ujedninjeih nacija. Ruzvelt i Staljin odigrali su presudnu ulogu u procesu osnivanja Ujedinjenih nacija. Njihovi dogovori tokom savezničkih konferencija, posebno na Jaltskoj konferenciji 1945. godine, postavili su institucionalne temelje nove međunarodne organizacije.
KINA I AMERIKA
Kina je danas ključni faktor u svetu. Tramp odlaže posetu Kini,a njegove molbe Kini da utiču na Iran kako bi se postiglo primerije pod odgovarajućim uslovima za Trampa ostale su bezuspešne. Kina odgovara da oni nisu počeli rat, već je Amerika razrušila principe medjunarodnog prava. Podsetimo se da je Amerika naoružavala Tajvan što je veliki problem za Kinu i prepreka u odnosima sa Amerikom.
RUSIJA I KINA
Poznata je deklaracija o zajedničkoj saradnji Rusije i Kine. Rusko-kineska zajednička deklaracija o multipolarnom svetu i uspostavljanju novog međunarodnog poretka, potpisana u Moskvi 23. aprila 1997. od strane Borisa Jeljcina i Jiang Zemin. U njoj se zagovara prelazak sa bipolarnog i unipolarnog sistema na multipolarni svet zasnovan na suverenitetu država, nemešanju u unutrašnje poslove i većoj ulozi međunarodnog prava. Ovo je Kineski projekat i Rusija se na to saglasila.
Rusija i Kina su naglasile značaj centralne uloge Ujedinjenih Nacija u rešavanju međunarodnih pitanja, kao i potrebu jačanja međunarodnog prava i kolektivne bezbednosti.
IRAN
Što se tiče Iranske krize, Iran je civilizacija stara oko pet hiljada godina, dok je Ameika stara dvesta pedeset godina. Iran ima značajno kulturno nasledje za ceo svet i pokazao je vrlo snažan otpor Amarici, što Trampu sada predstavlja problem i što ga je nateralo da zatraži pomoć Kine.
Mišljenja sam i dalje da Rusija ide ka sopstvenoj propasti i da naša nacija polako iščezava ukoliko se tekući konflikti ne zaustave.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности-савремени изазови и перспективе
1. Историјски и политички темељи међународних односа између Републике Србије и Руске Федерације.
Српско-руски односи имају вековну историјску основу, укључујући заједничке културне и цивилизацијске кодексе, верску сродност и стабилне политичке везе.
Поред блиске цивилизацијске позадине, ова два народа деле заједничке верске темеље и традиције, словенско порекло и културну и историјску сродност.
Од посебног значаја у историјским односима између Срба и Руса је Свети Сава, који се, као Растко Немањић, замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. То је допринело јачању духовних веза између Србије и Русије и поставило темеље српске државности и духовности. Јачањем српске духовности, Свети Сава је допринео јачању сарадње и веза између парасловенских народа.
Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславич Рагузински, који је служио на двору цара Петра Великог, сматра се аутором споразума из 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, велики број Срба почео је да се насељава у Русији, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује Аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године и област Славеносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области уживале су аутономију до 1764. године.
Значајни контакти између српског и руског народа развили су се у 19. веку. Ово је био кључни период за Србију, јер се ослобађала од Османског царства. Русија је у то време пружала Србији политичку подршку, што јој је помогло да успостави државни суверенитет. У овом периоду су формирани и институционализовани билатерални односи.
Октобарска револуција 1917. године у Руском царству довела је до масовне руске емиграције. У то време, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дочекала је велики број руских интелектуалаца и уметника, који су допринели развоју српске науке, уметности и културе уопште. Ове интелектуалне и културне везе између Срба и Руса биле су веома значајне током овог периода. Основане су прве позоришне школе, засноване на модерним педагошким методама Константина Станиславског, познатог руског позоришног педагога. Изграђене су и зграде које су пројектовали руски архитекти, а данашњи Руски центар за науку и културу – Руски дом – постао је центар руске културе тог времена.
Што се тиче периода Хладног рата и Инфобироа, односа између Југославије и Совјетског Савеза, овај период су обележиле озбиљне кризе у односима и проблеми, што се огледало у сукобу унутар Инфобироа 1948. године, што је довело до отуђења Југославије од Источног блока, што се наставило све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина, након чега су се односи са Југославијом побољшали.
Током кризе Инфобироа, Јосип Броз Тито је помогао у оснивању Покрета несврстаних, што му је омогућило да води политику балансирања , политику између Истока и Запада, у којој је и Совјетски Савез заузимао одређено место. Након распада Совјетског Савеза, након краја биполарног светског поретка, почела је интензивнија међународна сарадња између Србије и Русије, заснована првенствено на културним и верским сродностима. Можемо закључити да су културна дипломатија и мека моћ играле значајну улогу у овом процесу.
Деведесете године прошлог века биле су турбулентна времена у Југославији и Руској Федерацији, али подршка Русије током НАТО бомбардовања Србије није прошла незапажено од стране Србије. Русија се противила интервенцији, што је оставило позитиван утисак на српски народ.
Руска војска стационирана у Босни и Херцеговини је 1999. године преместила своје трупе на Косово и Метохију како би ојачала своје међународно присуство. Циљ је био заузимање аеродрома Слатина.
Од самог почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, руска страна је покушавала да успостави политички дијалог са Северноатлантском алијансом, али то се није остварило. Када се, према руским војним изворима, НАТО спремао да уђе на Косово и Метохију из Македоније и заузео аеродром у Приштини, руководство руског Министарства одбране, заједно са Министарством спољних послова, уз одобрење председника Јељцина, издало је тајно наређење о премештању руског мировног контингента на територију Косова и Метохије и заузело аеродром. Без обзира на последице, извори тврде да је руско руководство имало план према којем би, у случају напада НАТО снага на руске војне јединице, руска страна требало да одржи оперативне преговоре са западним представницима на аеродрому Слатина и истовремено успостави војни савез са Савезном Републиком Југославијом, као и да развије заједничке војне операције у јужној српској покрајини у одбрамбене сврхе. Такав сценарио се није остварио, јер НАТО није деловао у складу са руским претпоставкама, али је овај чин остао у аналима балканских ратова, као и у сећању српског становништва, као чин пријатеља који је дошао да их заштити.
Генерал Леонид Ивашов
Ова акција руских оружаних снага већ је створила модеран, мада још увек непотпун, али већ укорењен мит о непобедивости руске војске и њеној несумњивој спремности да брани Србе. Генерал Леонид Ивашов је изјавио да је руско руководство донело ову одлуку како би потврдило своје присуство у међународним односима и обезбедило своје геополитичке интересе на Балкану.
Српско-руски односи су кроз историју били сложени и нестабилни, али су увек почињали верским и културним сродством, након чега су уследиле кризе током Велике Југославије Јосипа Броза Тита и континуирана подршка током тешких времена борбе против НАТО-а. Културно и верско сродство је увек било темељ међународне сарадње.
2. Асиметрија приоритета спољне политике
Србија и Руска Федерација имају различите приоритете и циљеве спољне политике. С обзиром на то да је приступање и чланство у Европској унији национални приоритет за Србију, ово представља фундаменталну препреку сарадњи и зближавању између Србије и Руске Федерације. Србија мора да усклади своје законе и прописе са законима Европске уније, као и своје спољнополитичке циљеве, који су објективно штетни за Србију у косовском питању. Србија мора да прилагоди своје вредности и стандарде европским. То је потпуно другачије од спољне политике Руске Федерације.
Иако Србија и Руска Федерација имају различите приоритете, оно што их спаја чак и током великих глобалних криза јесте цивилизацијска и верска сличност ова два народа. То је нешто што се, без обзира на тренутне политике и различите приоритете, не може прекинути, и то је веза која превазилази све разлике, укључујући и националне приоритете ове две земље.
Због ових различитих спољнополитичких приоритета, Србија води уравнотежену спољну политику, која се огледа у одржавању националних приоритета, Косова и Метохије као дела Србије, европских интеграција, добрих односа и сарадње и неувођењу санкција Руској Федерацији. Ово је сложена позиција за Србију, која захтева стално балансирање.
3. Косовско-метохијско питање
Косовско питање остаје централни елемент политичке и безбедносне сарадње између Србије и Русије. Руска Федерација доследно подржава територијални интегритет Србије и принцип суверенитета у оквиру међународног права, пре свега у контексту Савета безбедности УН. За Београд, ова подршка није само дипломатска већ и стратешка, посебно у условима све већег притиска западних актера који желе да ревидирају статус кво.
За Србију, Косово и Метохија имају посебан значај, утемељен у идентитету српског народа и поседују историјски и културни значај за Србију. Из ове перспективе, Косово и Метохија представљају тачку размимоилажења интереса и циљева Србије и Европске уније, односно Запада. Такозвана држава „Косово“ је прогласила независност, али Србија одбија да призна ову самопроглашену независност, јер је, према Уставу Републике Србије, Косово и Метохија саставни део Србије.
Многе земље су такође признале такозвану државу „Косово“, која се придружила бројним међународним организацијама. Међутим, неке земље, укључујући Руску Федерацију, одбијају да признају „Косово“. Чињеница да је већина земаља чланица ЕУ признала „Косово“ представља додатни изазов за приступање Србије ЕУ. Због тога је тренутно у току такозвани дијалог између Београда и Приштине, који посредује ЕУ. Руска Федерација поштује територијални интегритет Србије и подржава Србију у Савету безбедности УН, као и спровођење и поштовање Резолуције 1244, иако такозвана држава „Косово“ тренутно има свој гранични систем, који захтева од грађана Србије да при уласку на Косово и Метохију предоче документа, има своје регистарске таблице. „Косово“ је члан неких међународних организација, међутим, не признају га све земље у свету, а што је најважније, Устав Републике Србије наводи да је Косово и Метохија аутономна покрајина Републике Србије.
Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Србије. У њој се наводи да регион ужива значајну аутономију унутар државе, што обавезује све државне органе да представљају и штите државне интересе на Косову у свим унутрашњим и спољним односима. Кључне одредбе овог статуса, према важећем Уставу, укључују: преамбула потврђује да је Косово и Метохија саставни део јединственог и недељивог уставног поретка Србије.
Заклетва председника: Председник Републике полаже заклетву да ће очувати суверенитет и целу територију, укључујући Косово и Метохију .
Закон и ред: Устав обавезује поштовање закона Србије на целој територији .
Међутим, колико год ова подршка била важна за националне интересе Србије, она истовремено погоршава сарадњу између Србије и Запада. Зато Србија води уравнотежену спољну политику, што представља озбиљан изазов и захтева знатне напоре у новом контексту међународних односа, где се разлике између интереса Истока и Запада све више повећавају.
4. Утицај украјинске кризе на спољнополитичку позицију Србије
Сукоб између Руске Федерације и Запада у контексту украјинске кризе има озбиљне последице и утиче на спољну политику Републике Србије. Овај сукоб је довео до јаке поларизације у свету. Србија тежи балансирању и званично подржава „територијални интегритет Украјине “. Међутим, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије. Стога, Србија одбија да уведе санкције против Руске Федерације, што изазива притисак Запада. Русија разуме тренутни тежак положај Србије и наставља да развија и одржава добре односе са њом.
Од самог почетка украјинске кризе, Србија је усвојила став који се може окарактерисати као политика балансирања и војне неутралности. Овај приступ одражава жељу Србије да одржи традиционално блиске политичке, енергетске и културне везе са Русијом, као и да избегне директно учешће у дубоко поларизованом међународном окружењу.
„Србија, као одговорна и саосећајна држава, доследно је подржавала украјински народ. Значајна помоћ је послата у виду хране, лекова и енергетске опреме намењене цивилном становништву. Данашњом донацијом настављамо да дајемо конкретан допринос обнови енергетске инфраструктуре Украјине“, изјавио је министар Старовић.
Он је, заједно са шефом Делегације Европске уније у Србији и украјинским амбасадором у Србији, присуствовао званичној примопредаји хуманитарне помоћи у виду енергетске опреме потребне за обнову украјинског енергетског система.
Под притиском ЕУ, Београд покушава да одржи флексибилност, ослањајући се на националне интересе, енергетску безбедност и историјске везе. У теорији међународних односа, ово се сматра стратегијом малих држава усред конфликта великих сила. Руска Федерација, са своје стране, пружа помоћ Србији и управља ситуацијом на Косову и Метохији, што је важан фактор у европској политичкој стратегији Србије.
5. Политика балансирања Србије
Србија је развила концепт спољне политике који се састоји од четири стуба, а који обухвата централну сарадњу са Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Народном Републиком Кином. Овај концепт је развио Борис Тадић, тадашњи председник Србије.
Његово декларативно порекло може се наћи у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. године. Тадић је напоменуо да су приоритети спољне политике европске интеграције, добросуседство и уравнотежени односи са три центрифугалне тачке глобалне политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом. ЕУ, Русија и Сједињене Америчке Државе су „три стуба“ српске спољне политике.
Рођење овог концепта догодило се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да „Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (додајући Кину) и да ће то бити њена главна спољнополитичка доктрина дуго времена“.
Уместо да служи као стабилна основа за спровођење спољне политике државе, ова политика је критикована од самог почетка. Једна од критика је била да мала земља попут Србије не може да води политику балансирања или да политика четири стуба није заиста балансирајућа, већ се нагиње ка једном од стубова, усвајајући опортунистички став у датом тренутку, све као одговор на интересе Србије у том тренутку. Тврдило се да је чланство у Европској унији неспојиво са осталим стубовима спољне политике, али Србија наставља да води управо ту политику балансирања.
У свету који се брзо мења, кључни стубови српске спољне политике остају непромењени, изјавио је министар спољних послова Марко Ђурић.
„Европске интеграције као стратешки циљ, војна неутралност као основа безбедносне политике и приступ који омогућава сарадњу са различитим глобалним играчима уз очување сопствених интереса“, рекао је Ђурић за Политику .
Највећи проблем је што се крећемо ка свету у којем не постоји један, већ неколико центара моћи.
„Простор за маневар се сузио, а од земаља се све више очекује да усвоје јасне и ексклузивне класификације. Међутим, Србија тежи да гради односе прагматично и рационално — тамо где се интереси поклапају, са јасно дефинисаним црвеним линијама по питањима суверенитета, територијалног интегритета и безбедности“, рекао је министар.
6. Културна дипломатија између Србије и Русије у контексту савремених изазова
Концепт меке моћи заузима важно место у међународним односима данас, јер, за разлику од војне моћи, мека моћ се заснива на вредностима заснованим на историји, образовању, уметности и свему што представља национални идентитет једног народа.
У контексту савремених сукоба, управо везе засноване на културној размени остају једино средство комуникације између две државе и народа, а такође постају и полазна тачка за покретање или одржавање дијалога, у одсуству политичког притиска.
Културна сарадња између Србије и Русије је веома стабилна, а постоје и многи програми и пројекти који доприносе развоју меке моћи.
У контексту актуелних сукоба и изазова са којима се суочава међународна сарадња између Русије и Србије, мека моћ и међународна културна сарадња имају широк спектар активности кроз државне институције као што су Министарство спољних послова Републике Србије и Министарство културе Републике Србије. Ове институције организују споразуме о међународној културној сарадњи који окупљају уметнике, српско-руске филмове и истражују теме везане за заједничку историјску прошлост и идентитет народа са заједничким темељем у верској припадности. У том смислу, министар културе Никола Селаковић и министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова потписали су Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области филмске копродукције.
Овим Споразумом се јача сарадња између Србије и Русије у области кинематографије, што је изузетно важно с обзиром на допринос кинематографских копродукција међународној културној сарадњи и јачање економских и културних веза, као и на традиционално важно место које кинематографија и филмска продукција заузимају у културном животу обе земље. Упркос међународним изазовима и тензијама у односима између Европске уније и Руске Федерације, Србија наставља да јача културну сарадњу са Руском Федерацијом.
Међутим, потребно је размотрити постојање и активности невладиних организација у Србији које промовишу и развијају српско-руско пријатељство. Утицај невладиних организација је ограничен због финансијских средстава и организационе структуре државних институција. Међутим, њихови напори и рад остају кључни у сложеним међународним односима и у решавању изазова са којима се Србија суочава у односима са Руском Федерацијом, како у информисању грађана, тако и у јачању међународне културне сарадње.
Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације пролазе кроз веома тешка времена. Штавише, постоје различити државни приоритети, који се налазе на супротним странама барикада, а додатно су погоршани сукобом у Украјини. Међутим, упркос притиску Европске уније да Србија уведе санкције Руској Федерацији, Србија се и даље уздржава од увођења санкција и уместо тога сарађује са Русијом у различитим областима. Једна од најпродуктивнијих области је култура и међународна културна размена, што доказује да остаје најпродуктивнија област сарадње чак и у најтежим временима и ситуацијама. Неувођењем санкција Руској Федерацији, Србија ризикује да изгуби свој национални приоритет, а то су европске интеграције, уз одржавање политике балансирања .
Можемо закључити да Србија балансира у овим тешким временима, и то је тренутно најуспешнија политика за мале земље у временима сукоба између великих сила.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности
На РАНХиГС-у одржан округли сто о питањима међународне безбедности и међудржавне сарадње
Дана 8. априла 2026. године на Руској академији народне привреде и државне службе при Председништву Руске Федерације одржан је међународни округли сто под називом „Међународна безбедност и међудржавна сарадња: нови изазови, реалности и перспективе“.
*Фотографија Института прва и безбедности
Организатор догађаја био је Факултет националне безбедности -Института за право и националну безбедност.
Округли сто окупио је руске и стране научнике, предаваче, представнике државних органа, као и докторанде и студенте. Главни циљ сусрета био је разматрање кључних проблема међународне безбедности и савремених трансформација у систему међудржавних односа у условима све израженије глобалне конкуренције и растућих изазова.
*Фотографија Института прва и безбедности
Током рада учесници су се фокусирали на широк спектар питања повезаних са трансформацијом светског система, динамиком глобалног развоја и проналажењем ефикасних механизама за обезбеђивање безбедности на међународном, регионалном и националном нивоу. Посебна пажња посвећена је геополитичким и геоекономским променама, утицају технолошког развоја на безбедност, као и интеграционим и дезинтеграционим процесима у светској политици, економији и култури.
*Фотографија Института прва и безбедности
Посебан сегмент дискусије односио се на питања међудржавне сарадње у условима спољнополитичких ограничења, диверсификације облика сарадње, као и анализу искустава различитих држава у заштити националних интереса. Учесници су такође разматрали проблематику борбе против транснационалног криминала и улогу цивилизацијског идентитета у формирању савремених међународних односа.
*Фотографија Института прва и безбедности
Модератори округлог стола били су Владимир Леонидович Суворов и Сергеј Георгијевич Кисељов. У својим излагањима истакли су значај експертског дијалога и потребу за развојем нових приступа обезбеђивању одрживог и безбедног развоја у условима формирања новог светског поретка.
Одржавање овог округлог стола представљало је важну платформу за размену мишљења, научну анализу и формулисање практичних предлога усмерених на јачање међународне безбедности и развој конструктивне сарадње међу државама.
Из Србије, као докторанд на Председничкој Академији и научни истраживач, учествовала је мр Данијела Петковић, са темом “Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације: савремени изазови и перспективе”.
Насиље у породици је један од најозбиљнијих проблема данашњице. Закони се разликују од земље до земље, а овом приликом ћемо упоредити законе у Србији, ЕУ и Русији.
Стручњаци под насиљем у породици подразумевају не само физичко злостављање, већ и психичко, сексуално и економско насиље. То укључује претње, контролу кретања, ускраћивање новца или основних средстава за живот као и сваки облик присиле у партнерским подносима.
ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
СРБИЈА
У Србији је на снази закон према коме се предвиђа хитна реакција институција, а полиција има ОБАВЕЗУ да насилника одмах удаљи из стана и забрани контакт са жртвом, чак и пре судске одлуке.
Али, у пракси се то не дешава увек, већ је полиција на вези са насиником и често се дешава да штити насилника, те се жртва проглашава насилником.
Ове мере могу бити продужене одлуком суда, док центри за социјални рад и друге институције учествују у процени ризика. Казне за насиље укључују затворске санкције, у завосности од тежине дела.
РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА
Русија нема посебан закон који регулише насиље у породици.
Одређени облици насиља се третирају као прекршај, а не као кривично дела. Насиље се третира као кривично дело само ако дође до тежих телесних повреда или убиства.Овакав третман према жртвама насиља у Русији је законски регулисан 2017-те године, након измена закона.
ЕВРОПСКА УНИЈА
Истамбулска конвенција дефинише насиље над женама као кршење људских права. Земље чланице Европске Уније су у обавези да обезбеде сигурне куће за жртве, СОС телефоне, забрану приласка насилника, психолошку и правну помоћ.
Европска Унија инсистира и на преенцији и едукацији, што у знатној мери доприноси смањењу насиља.
Борба против насиља не завршава се доношењем закона, већ је то питање здравих и исправних вредности једног друштва у коме расте и развија се појединац. Ако се друштвене вредности своде на то да је неко способан и успешан само ако је успешан лопов, ако се скромност дефинише као глупост и слабост, онда смо ми дубоко у проблему и као друштво апсолутно залутали.
Ruski general-pukovnik, u penziji, Leonid Grigorijevič Ivašov, govori već godinama, od početka specijalne vojne operacije svoje mišljenje o geopolitici i trenutnim sukobima u svetu. Poznat je kao neko ko je protivnik SVO i kao neko ko se zalaže za prekid sukoba. Specijalista je geopolitike, konfliktologije, medjunarodnih odnosa, vojne istorije. General je doktor istorijskih nauka, profesor MGIMO, bivši načelnik Glavne uprave medjunarodne vojne saradnje Minstarstva odbrane Ruske Federacije, potomak dekabrista Vasilija Ivašova.
“SVO je donela medjunarodnu izolaciju Ruske Federacije. Unutar Rusije je fiksirana kriza ekonomije, kulture, duhovnosti, izgublili smo Kavkaz i Centralnu Aziju. ODKB formira antirusku politiku, uništena je avio industrija.
Vladimir Putin je počeo svoje predsednikovanje sa gubitkom atomske podmornice, a sada ide uništavanje cele Rusije. Rastu cene svih prizvoda, neki prehrambeni prizvodi, ne samo što su skupi, nego su i otrovni.
Što se tiče SVO, postoje tri nivoa vojne veštine ratovanja, a to su taktički, operativni, koji mi nemamo, jer je ovo bitka, boj, a ne operacija, jer operacija ide dublje, treći nivo je strategijski, tj planiranje operacije na osnovu strategije, koji mi imamo. Mi sada imamo uspeh na taktičkom nivou, operativni deo delimično postoji i on se pokazuje kroz udare bespilotnih letelica i raketa, ali retko. Ukrajinska strana nanosi udare našim rafinerijama i energetskim centrima jer se na Ukrajinskoj strani nalaze NATO generali.
Nivo obrazovanja u Rusiji opada, nauka je u kritičnom stanju, nema više naučnika ni stručnjaka kao u sovjetsko vreme, nemamo koga više da pošaljemo na medjunarodne konferencije. Masovna su hapšenja generala, činovnika, velike su migracije, a od Saveta bezbednosti Ruske Federacije još nismo dobili nikakvu ocenu.”
U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.
Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije.
U novom broju 34/2025 koji obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.
Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.
Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).
Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).
В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.
This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.
Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.
General pukovnik u penziji Leonid Ivašov, je ruski vojni, politički i društveni radnik, stručnjak u oblasti geopolitike i međunarodnih odnosa. Danas je u penziji, a na njegovom youtube kanalu svakodnevno iznosi analize koje se tiču konflikta Rusije i Ukrajine i komentariše ostala geopolitička pitanja. Tako je u poslednjem obraćanju komentarisao dolazak i izbor novog predsednika SAD, Donalda Trampa.
General Ivašov naglašava da je Trampu Rusija “rezervna teritorija” i da mu trenutno nije u sferi interesa, niti bilo kakva konkurencija. Glavni zadatak Trampa je da zaustavi kineski naučno-tehnološki razvoj, iako je izvesno da nivo kineskog razvoja trenutno nikome nije dostižan. Glavni zadatak Ilona Maska je da to zaustavi.
Rusija, ukoliko ne izvrši državni prevrat i promeni politiku i pravac, nazadovaće, a nakon toga sledi raspad ruske države. Došlo je vrеme, govori General Ivašov, da Rusija izabere da li će biti rob “oligarho-fašističkog režima”, da li će se pokoriti kinezima i biti njhov rob ili će se prikloniti Trampu. Tramp je naglasio da je jedan od zadataka odvojiti Rusiju od Kine.
Izvesno je da Rusija i Kina imaju veliki nuklearni potencijal i prirodne resurse, ali je isto tako poznato da će kinezi kontrolisati ruski prirodni potencijal, što amerikancima ne odgovara. Danas Kina proizvodi ideje, koncepcije, tehnologiju i oko milijardu kineza razmišlja samo o tome svakodnevno. Oni su naučno-prizvodna sila, a Amerika je pre svega spekulativno-finansijska sila, dok je ruska ekonomija kriminalna. Tramp je postavio zadatak da Amerika bude bezbedna.
Govori se da je Rusija druga armija po jačini na svetu, ali u suštini nismo ni druga, ni peta, ni deseta, objašnjava Ivašov, što je pokazao primer Kurska. Novi američki predsednik je još u prvom mandatu govorio da mu je cilj razvijanje visoko inovativne industrije i prekidanje svih dejstava koje su demokrate pokrenule, kao i zaustavljanje migracione krize.
Po rečina generala Ivašova, zapad ima duhovni potencijal na nivou majmuna i Rusija bi trebalo da se okrene u tom smislu BRIKS-u kako bi sačuvala svoj duhovni potencijal koji je veliki i odbranila ideju hrišćanstva. Sada se možemo pitati, objašnjava Ivašov, zašto su ruski liberali slavili i pili šampanjac zbog pobede Trampa, jer Tramp više neće dati ni jednog jedinog centa tek tako. Njemu je pre svega cilj da služi Americi, da učini Amriku opet velikom, a Rusija nije jedan od njegovih glavnih cijleva. Prvi njegov protivnik je Kina, a Rusija je neka vrsta rezervne teritorije.
Setimo se da je 2019-te godine Tramp zatvorio pitanje ukrajinsko-ruskog konfikta. Sada on govori da će zaustaviti taj konflikt za nekoliko dana, ali moramo znati da su izjave u kampanji jedno, a realno predsednikovanje drugo. Vrlo je izvesno da Tramp može uskratiti finasijsku podršku NATO-u tako da oni više ne mogu pružati oružanu i finasijsku podršku Ukrajini. Zaustaviti vojna dejstva, govori General, ne znači i zaustaviti rat. Rusiji ništa dobro ne može doneti izbor Trampa, a slom Evropske Unije i NATO-a će se ubrazati.
Pred nama se postavlja pitanje, kuda ide pravoslavni narod? Kuda da beže i šta da rade pravoslavni narodi i države pred napadom katolicizma? Pravoslavni narodi i države neće izabrati put katolicizma, ali koji će drugi izbor biti, nije izvesno. Srbiju pominje kao pravoslavnu zemlju koja se odlučila za NATO i dala podršku Ukrajini.
U ovoj novonastaloj situaciji General Ivašov pominje Aleksandra Lukašenka kao mogućeg objedinitelja pravoslavnih naroda i da će on istupiti kao predvodnik jednog političkog kursa koji se naziva “Moskva-treći Rim” tako da je sada trenutak da se pravolsavni narodi
Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломатија између Србије и Русије)
Директор Фадеј Удружења
Прва српско-руска дипломатска сарадња забележена је за време Светог Саве, када је 1184. године успостављена веза са руским свештенством. У дванаестом веку Растко Немањић се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, а српски владари пружили су помоћ Русији током Монголске инвазије. Међутим, догађај који је отворио нову страницу у дипломатским односима Србије и Русије, десио се 23. фебруара 1838. године, када је Милош Обреновић примио руског конзула Герасима Васиљевича Вашченка у резиденцији у Крагујевцу. Помоћ Русији која је укључивала формирање уставне базе, стварање борбено спремне војске, било је веома важно у кључном тренутку формирање српске државности. Отварање руског конзулата се поклопио са овим догађајем. Поред тога, нуклеарни уговор којим је окончан Руско-турски рат предвиђао је аутономију за земље ослобођене током првог српског устанка (1804-1813).
У осамнаестом веку, за време Петра Великог и Елизавете Петровне, Русија је примила много српских исељеника који су оставили трага у историји Русије и рату са Наполеоном, а који су верно и истинито служили Царству. Такође, за време Александра Првог Карађорђевића, после револуције у Русији 1917-те године, Србија је примила десетине хиљада руских емиграната који су значајно допринели развоју привреде, уметности и културе. Посебан допринос Руска емиграција дала је развоју позоришне уметности. Цар Николај Други Романов, који је одлучно бранио српски народ, заузима значајно место у сећању српског народа. Такође српскa држава изражава посебну захвалност и част свим Руским војницима и пријатељима погинулим током Другог светског рата за ослобођење Београда и Југославије.
Данас су, званично, анализирајући међународне уговоре, односи између наших земаља подигнути на нови ниво, ниво стратешког партнерства, што потврђује и билатерална Декларација о стратешком партнерству коју су потписали председници Србије и Русије у мају 2013-те године у Сочију. Додатном анализом треба дефинисати оствареност и реализацију таквог „стратешког“ партнерства у пракси.
Културна дипломатија заузима значајно место у спољној политици модерне Русије. Руска Федерација је посвећена попуњавању информационог и културног простора Србије и промовисању садржаја заснованих на очувању породице, православних вредности и традиције које су веома блиске српској култури. У том контексту, Србија наставља дипломатску сарадњу у области културе са Руском Федерацијом о чему сведочи међународна културна размена.
Данијела Петковић у Руском дому у Београду (приватна архива)
Значајно место у животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца заузима „Руски дом” у Београду, који се тада звао „Руска кућа цара Николаја Другог“. Ова институција је била пребивалиште руске емиграције, културне и научне елите, што је умногоме допринело развоју образовања и уметности за време краља Александра Карађорђевића 1920-их.
Када говоримо о међународним уговорима ,они дају значајан допринос међународној сарадњи Републике Србије и Руске Федерације. Можемо издвојити Уговор између Владе Савезне Републике Југославије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области културе, образовања, науке и спорта који је потписан 1995-те године. Такође, потписан је1996-те и Протокол између Федералног Министарства Спољних Послова Федералне Републике Југославије и Минстарства Спољних Послова Руске Федерације. Протокол обухвата проширење билатералне сарадње и спровођење билатералних споразума. Споразум између Дипломатске Академије Републике Србије и Руске Федерације о међусобној сарадњи је потписан 2001 године. Сврха споразума је стварање услова за сарадњу у области образовања. Међутим, ова сарадња нема комерцијални карактер. Програм из области културне сарадње, образовања, науке, спорта и политике младих реализован је 2009-те године. Уговор о сарадњи из области туризма потписан је 2011-те године између Владе Републике Србије и Руске Федерације, а 2012-те године потписан је и протокол између Министарства иностраних послова Републике Србије и Руске Федерације о учешћу Руске Федерације у обнови унутрашњости Храма Светог Саве у Београду. Такође је био на снази Програм сарадње у области културе, образовања, науке и спортске и омладинске политике између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације за период 2019-2021 године. Уговор између Владе Републике Србије и Влада Руске Федерације о враћању странице Мирослављевог Јеванђеља Републици Србији и слике Николаја Константиновича Рериха Руској Федерацији потписан је 19. октобра 2019-те, а ратификован 24. јануара 2020-те године. Руска Дума је такође ратификовала уговор са Србијом, према коме се 166. страница Мирослављевог Јеванђеља може вратити у Србију као замена за седам слика чувеног Николаја Рериха, које су се чувале у Народном музеју у Београду. Мирослављево Јеванђеље је било пренето у Руску националну библиотеку 1883. године захваљујући тадашњем епископу Порфирију.
Да делује Културни центар Србије у Москви, тачније речено да постоји физички и на нивоу формалних активности могли бисмо рећи да је Споразум који је подразумевао реализацију те идеје добар пример зближавања народа Русије и Србије. Главни циљ Споразума је дефинисан, а то је реализизација билатералних програма везаних за културну и научно техничку сарадњу. Међутим, ми до данас немамо Културни ценатр Србије у Руској Федерацији, мада смо сведоци напора српских уметника, који су такође носиоци културне дипломатије, који покушавају реализацију пројеката везаних за српско-руске односе. Они не наилазе на одобравање и подршку у Србији тренутно, те се окрећу подршци од стране Руске Федерације. Дакле, аутор овог текста може и лично да посведочи да се срспко-руска културна размена спроводи у одређеним оквирима тј структурама блиске власти и да је сваки други индивидуални рад носиоца културне дипломатије, а који нису део владајућег система, осуђен на пропаст пре него што је и почео.
Можемо приметити да је тренутна срспко-руска међународна културна сарадња сведена на „звона и прапорце“ без уплитања у озбиљна питања идентитета наших народа чија је веза далеко снажнија него што то могу да предоче и опишу фудабалске утакмице, иако спортска дипломатија такође има место у међународним односима.
Завнични статистички подаци о међународној културној размени Републике Србије са Руском Федерацијом нису доступни, иако је аутор текста упутила захтев Министарству спољних послова Републике Србије за увид у документацију, али ни тада, као научни истраживач, докторанд, није добила никакав одговор. Републички завод за статистику није спроводио такву врсту истраживања.
Roman Grigorijevič Viktjuk bio je reditelj, glumac i osnivač Pozorišta Romana Viktjuka, nastavljač tradicije Aleksandra Jakovljeviča Tairova. U svojim predstavma bavio se ozbiljnim filosofskim pitanjima. Ponudio je publici novi , neočekivani, iznendjujući pogled na prirodu ljudskih odnosa. Predstave otkivaju neverovatni kolaž raznih boja, preplitanja sna i jave, realnosti i mašte.
Kako postaviti predstavu?
Kako napisati stihove?
“Mislim da u svima njima postoji neverovatni ritam, rima i nebeska veličina”, govorio je Roman Viktjuk. Pozorišna publika u Srbiji ga pamti po predstavi Salomeja iz 1997 godine, koja je odigrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i po predsedavanju žiriju Bitefa za života Mire Trailović. Roman Viktjuk je za sebe govorio da je osamdesetogodišnji tinejdžer koji je crtao život veselim bojama.
Predstava “Mandeljštam” po istoimenoj drami američkog dramaturga Don Nigra, protivrečnoj i interesantnoj figuri, doživela je premijeru 28 novembra 2017. godine u Moskvi. Heroji njegovih priča su gromade ruske istorije- Puškin, Pasternak, Dostojevski, Cvetajeva, Tolstoj, Gogolj, Čehov.
Drama “Mandeljštam” je predstava sudbine Osipa Mandeljštama, pesnika, zasnovana na dokumentarnim činjenicama iz njegovog života i sudskog procesa koji je vođen protiv njega. U pozorišnom svetu, na tu tragičnu biografiju osim Romana Viktjuka, niko nije obraćao pažnju. Osmisio je mnogoznačnu i višeslojnu predstavu o sudbini velikog pesnika, o večitom konfliktu umetnika i vlasti.
U predstavi učestvuju glumci Pozorišta Romana Viktjuka – Igor Nevedrov, Ljudmila Pogorelova, Aleksandar Dzjuba, Ekaterina Karpušina, Prohor Tretjakov.
Ukoliko je heroj predstave Tvorac, onda je on uvek predstavljen vlašću, a nikada Tvorac koji ide u zajedničkoj koloni. Osip Mandeljštam, tragična figura, neposoban za kompromis sa vlašću, sa Staljinom, prolazi težak put do najsvetlije figure tog doba. Izvesno “Čistilište” kojim je popločan njegov put, sprema za Raj njegovo ioanko svetlo biće. Staljin i Osip kao Jing i Jang, kao dve strane iste medalje, vode dijalog o suštini i principima života. Jedan vezan za nebo, drugi, poklonik sile i represije. Verujući da zaista ako nema čoveka, nema problema, Staljin nailazi na leteću dušu pesnika koja ga pokorava poletom i bestelesnm bitisanjem. U takvoj vrsti konflikta, svaka represija je nemoguća. Osip postaje slika Isusa Hrista, dok Igor Nevedrov u istoimenoj ulozi duhovnom prozračnošću obuhvata gledaoca. Predstava je izvesna oda svim tragično poginulim i pogubljenim umetnicima koji su pružali otpor doktatorskom Sovjetskom Savezu.
U užem smislu to je tanana priča i filosofska rasprava o suštini života koja inspiriše svakog gledaoca. Oni koji su poznavali Romana Viktjuka rekli bi još preciznije, da je to viktjukovska, istinita, životna priča. Reditelj, kao i Osip u večitom letu, kosmičkoj ekstazi, umetničkom, beskompromisnom zanosu u jednom realnom svetu vlasti, politike i raznih režima. Njegov dijalog sa Bogom prati celu priču predstave, a velika slika Isusa Hrista na sceni, pokazuje nam da posle svih promena jedan jedini ostaje i nastavlja da govori u naše ime i kada nas više ne bude bilo.
Ovo je jedinstvena priča o suštini života Romana Viktjuka.
Po scenskom jeziku i stilu, Roman Viktjuk bio je veran sebi. Kao veliki reformator i predstavnik savremenog teatra i scenskog istraživanja kao buntovnik i vojnik novih formi još od osamdesetih godina prošlog veka , kao neko ko je otvorio put mladim, savremenim stvaraocima, opravdao je ovom predstavom svoju poziciju neprikosnovenog lidera koji ide uvek ispred svog vremena.
Kao jedan od spomenika kulture u kome je smešteno ovo pozorište, zgrada konstruktivizma K.S. Meljnikova, daje dodatnu mistiku i kreativnu notu ovom mestu i sceni.
