Da budemo jasni, pravde nema, ili se dešava retko. Policija je uglavnom na vezi sa kriminalcima ili ljudima koji su agresivci, lopovi, prevaranti. Sudovi rade kako rade, pojedina veštačenja se kroje po meri podobnih i pravde uglavnom nema. Ali, šta je interesantno, ili živiš i umireš kao lav ili kao miš. Biramo.
Pokušaću da kroz opis prvog od dva slučaja u mom životu objasnim stanje društva, ali to nije samo društvo, društvo čine pojedinci, nečiji životi, to su životi mladih i starijih koji su oštećeni voljom loših ljudi sa privilegijama, lopova i nasilnika koji su zaštićeni nepisanim pravilima od strane policije i tužilaštva.
Ja uvek krećem od najtežeg, tako da od onoga što mi je uništilo život i najviše boli. Od oca Petković (Stanimir) Staniša (1959) iz Velike Plane koji je nasilnik, agresivac i koji je radi njegove zaštite pred zakonom, a verovatno vođen velikim strahom jer mu se prvi put neko od ukućana suprotstavio, prijavio rođeno dete, ćerku od 50 kilograma, bez znanja borilačkih veština, bez ikakvog javnog fizičkog sukoba za 40 godina, a sve ono što je on i što radi, prijavio za nasilje u porodici.
Fotografija: privatna arhiva
I sada, šta se dešava. Da ne bih opisivala sam događaj, koji je krojen za zapisnik po meri Petković Staniše, fokusiraću se ovde na vezu nedostojnih policijskih službenika i nasilnika. Tekst o tome šta sam preživela i preživljavam možete naći na ovom sajtu u rubrici “borba protiv nasilja”.
VEZA POLICIJE I NASILNIKA
Sticajem okolnosti, slučajno, upoznala sam osobu koja radi u BIA. U jednom periodu bili smo u komunikaciji i sve to nije toliko bitno, jer nije bitno da li je radnik u pekari ili radnik u BIA, da policija tj. određeni policijski službenik ili ih možda ima više ili je jedan, ne znam, to preneo Petković Staniši. Ja o tom kontaktu nisam nikome govorila, jer je to moja lična stvar, intimna, ne idem okolo i ne govorim ljudima koga sam upoznala itd, tako da niko nije mogao to ispričati osim policijskih službenika PU u Velikoj Plani. Kako ja to znam? Tako što sam čula kada je rekao mojoj majci za to. A zašto? Zato što sam ja u tom trenutku konkurisala za posao i prolazila bezbednosne provere, a kako je Petković Staniša želeo da ja imam kako on kaže “dosije” i da nikada ne dobijem posao, brže bolje mu je neko iz PU u Velikoj Plani javio sa kim sam ja u kontaktu.
Da se razumemo, svako davanje informacija od strane policajaca trećim licima bez zakonske potvrde da je to dozvoljeno je KRIVIČNO DELO! Dakle, neko iz PU Velika Plana je počinio krivično delo dajući neovlašćeno informacije.
Da se vratim na dan kada je, da bi Petković Staniša zaštitio sebe, a nakon što me je udario dok sam se nalazila na krevetu bežeći od njega, u svojoj sobi i nakon što sam mu rekla da ću ga prijaviti, izvukao mobilni telefon iz džepa, pozvao policiju i rekao “ćerka me maltretira, dođite…”
Fotografija: Privatna arhiva
Da se sada još malo više približim događaju, a radi slike policijskog službenika koji je došao. Policijski službenik kome nisam videla broj i prezime, jer sam bila u stanju šoka, stresa i generalno sam se tresla zbog nasilja koje sam prošla i mislila sam da će me policija zaštititi, te nisam ni realizovala svoje pravo da znam ko je došao, je sve vreme slušao Petković Stanišu, pisao šta je on govorio, ja sam bila u sobi pod stresom i niko od njih nije došao da me pita kako sam i šta se desilo. NIKO! Bilo ih je dvojica, ali je jedan sa izrazitim zubima bio glavni. Došao je kod mene, uzeo podatke i rekao idi odavde, skloni se, ne obraćajući pažnju na sliku koju sam mu pokazala, gde mi je ruka oguljena zbog pada, jer me je Petković Staniša oborio na beton, ne obraćajući pažnju na polomljen ključ, kojim sam se ja zaključavala, a koji je Petković Staniša polomio jer nije mogao da se izvuče iz brave…
Da ja nisam skupila snage i posle oko sat vremena otišla u PU Velika Plana i tražila da dam izjavu pri tome, kritikujući službenike na takvo postupanje, ne bi nikada bilo zapisano da je Petković Staniša mene maltretirao, a ne samo mene nego i moju majku, Urošević Dobrila. Šta je tačno zapisao službenik ne znam, verovatno ne sve što sam rekla, ali ipak je zapisano nešto. Na kraju me je ispratio rečima, “idi, skloni se”…
Dakle, da li je to što Petković Staniša podržava aktuelnu vlast u Velikoj Plani i lokalne funkcionere koji su sada već mojih godina, a ima onih i koji imaju kriminalnu prošlost, da li to što poznaje neke iz policije, da li to doprinosi tome da on “namešta” žrtvu i rođeno dete koje mu se suprotstavilo i reklo da je dosta maltretirao sve po kući, nema više, da li su mu kvalifikacije za zaštićenog nasilnika to što podržava vlast, poznaje ih i ima prepoznatljivost uličnog čoveka, kome krađe, prevare i lopovluk nije stran?
Da li moje osobine, što nikad nisam imala fizički sukob sa nekim, što sam uzorna, obrazovana, što se bavim kulturom i naukom i najvažnije ne podržavam vlast, a najvažnije žrtva sam nasilja, imam dijagnostikovane traume i intruzivne slike zbog nasilja koje sam proživela, nisu dovoljni da me zakon i policija zaštiti od nasilnika? Ne, u ovom društvu ne… ovde se žrtva proglašava nasilnikom….
UNESCO je identifikovao još 12 novih Globalnih geoparkova, čime je ukupan broj lokacija porastao na 241 u 51 zemlji. Mreža sada obuhvata više od 882.000 km², što je približno površini Venecuele.
Novi geoparkovi nalaze se u Kini, Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, Japanu, Maleziji, Portugalu, Ruskoj Federaciji, Tunisu (prvi geopark u toj zemlji) i Urugvaju.
“Svaka stena, svaki kanjon i svaki fosil pričaju priču koja pripada čitavom čovečanstvu. Za samo deset godina, UNESCO Globalni geoparkovi pokazali su da zaštita geološke baštine znači i unapređenje nauke, jačanje obrazovanja i izgradnju otpornosti lokalnih zajednica. Ono što povezuje svih 241 lokaliteta u 51 zemlji nije samo geološki značaj, već i zajednička posvećenost prenošenju znanja, sa lokalnim zajednicama u centru.”
— Generalni direktor UNESCO-a, Khaled El-Enany
Program UNESCO Globalnih geoparkova, uspostavljen 2015. godine, okuplja teritorije priznate po bogatoj geološkoj baštini. To uključuje stenske formacije, planinske i vulkanske lance, pećine, kanjone, fosilna nalazišta i drevne pustinjske predele koji svedoče o istoriji, razvoju i klimatskim promenama naše planete.
Ove lokacije kombinuju:
zaštitu prirode
obrazovanje o životnoj sredini
održivi razvoj
Istovremeno podržavaju autohtone narode i lokalne zajednice u očuvanju njihove kulture i znanja.
Svake godine nove lokacije se identifikuju odlukom Izvršnog odbora UNESCO-a, nakon procene koju sprovodi Globalni savet geoparkova sastavljen od međunarodnih stručnjaka.
UNESCO nastavlja da promoviše program u regionima gde su geoparkovi ređi, posebno u Africi, arapskim državama i malim ostrvskim državama u razvoju, kroz: ekspertske misije, obuke, konsultacije na nacionalnom i lokalnom nivou.
Važno je pomoći državama da pripreme prijave za status UNESCO Globalnog geoparka.
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, štetu od NATO-bombi pretrpelo je 25 manastira, 34 crkve, tri džamije, jedna sinagoga, 40 objekata gradske arhitekture, 25 gradskih jezgara, 13 arheoloških nalazišta i 16 memorijalnih spomenika.
Statistika Zavoda pokazuje nam kako je direktnim pogocima NATO avijacija razorila 24 spomenika (srećom ni jedan manastir niti arheološki lokalitet), dejstvovanjem u neposrednoj blizini oštećeno je 78, a zbog detonacija ugroženo je 57 objekata.
RAZARANJE KURŠUMLIJE OD STRANE NATO AGRESORA
Kuršumlija je opština koja je, nažalost, među prvima doživela razaranja tokom besomučne agresije NATO pakta kodnog imena „Milosrdni anđeo“. Najmanje petnaest puta su „zlikovci iz vazduha“ tog proleća 1999. godine bombardovali ovo pitomo mesto. Već prvog dana 24. marta 1999. bombama je zasuta kasarna Vojske SRJ na lokaciji „Borovnjak“. Nedugo potom 2. aprila 1999. pogođena je privatna kuća porodice Stepanović, a granate su pale i na naselje Kastrat, na preduzeće Šik „Kopaonik“, a potom i na dečiji vrtić.
Kao najtužniji datum pamti se 11. april 1999. kada je bombardovano selo Merdare. Zlikovci su ciljano sručili bombe na ovo civilno naselje gde je bilo ljudskih žrtava. Kuršumlija je tih dana vrvela od naroda, prognanika sa prostora Kosova i Metohije koje je proterala teroristička OVK i koji su svoje utočište pronašli upravo ovde.
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, Avijacija NATO agresora je dejstvovala po pravoslavnim hramovima Manastiru Svetog Nikole i Crkvi Svete Bogorodice. Naime, usled siline udara više detonacija na području Kuršumlije pojavile su se veće pukotine na zidovima ove dve svetinje, a reč je o zadužbinama Stefana Nemanje iz 12. veka. Kasetne bombe pale su na ovo područje 2. aprila 1999. a posebno je beskrupolozan bio napad izveden 18.04.1999. kada je pogođen manastir Presvete Bogorodice.
Manastir posvećen svetom Nikolaju Mirilikijskom je podignut zajedno sa manastirom Presvete Bogorodice između 1152. i 1168. godine. Biografi prepodobnog Simeona Mirotočivog, Stefan Prvovenčani, sveti Sava i Domentijan ne slažu se u pogledu redosleda podizanja Nemanjinih zadužbina u Kuršumliji. Dok Stefan Prvovenčani i Domentijan na prvo mesto stavljaju zidanje Crkve posvećene Bogorodici, sveti Sava pak tvrdi da je prvo sazidan manastir svetog Nikolaja. Ipak, bez obzira na ove razlike, svi se slažu u jednom, da je po zidanju manastira došlo do sukoba između Nemanje i njegove braće, koji su mu osporili ktitorski rad. U ovom sukobu Stefan Nemanja je izašao kao pobednik i 1168. postao veliki župan. Kako su, naime, Nemanjine zadužbine bile pokrivene olovnim krovovima koji su se presijavali na suncu, narod ih je nazvao Belim Crkvama, a otuda je i kuršumlijsko naselje dobilo ime Bele Crkve.
U manastiru svetog Nikolaja se od samog osnivanja odvijao jak duhovni život, a uživao je, po svedočanstvu Studeničkog tipika, i veliki ugled.
GRAČANICA – PRAVOSLAVNA SVETINJA ČAK ČETIRI PUTA BOMBARDOVANA!
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, među 13 oštećenih manastira i 11 crkava najveće devastacije je pretrpela Gračanica – spomenik kulture od izuzetnog značaja, najlepši spomenik vizantijskog umetničkog kruga 14. veka. Usled eksplozija više desetina projektila palo je u neposrednoj blizini ovog bisera svetske umetnosti, koji je 1318. godine dao da se podigne srpski kralj Stefan Uroš II Milutin.
Tokom napada NATO agresora, tog proleća 1999. godine oštećena je fasada crkve, a raznovrsne pukotine pojavile su se na fresko-živopisu, koje su se posle svake detonacije sve više širile. Delovi fresaka odvojeni su od zida. Prema zvaničnim hronoškim podacima Vlade Republike Srbije o NATO bombardovanju, manastir Gračanica je granatiran čak četiri puta. Poslednji put bomba je pala 5. aprila 1999. neposredno pored svetinje prilikom čega je oštećeno više spomenika, dok je kapela u potpunosti uništena.
Vidna su oštećenja i na zgradi starog, istočnog konaka manastira Gračanica, čije se freske inače nalaze u svim svetskim enciklopedijama. Manastir je 1990. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja, a 13. jula 2006. stavljen je na Uneskovu listu Svetske baštine pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“, koji su deo spiska ugroženih mesta svetske baštine. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
AMERIČKI PILOT PRIZNAO: „BOMBARDOVANE SU DVE CRKVE I CIVILNI CILJEVI“
Pažnju javnosti ne tako davno privukla je ispovest američkog pilota, pukovnika Majka Petruke za T-Six. Petruka je u svom svedočenju govorio o borbenoj upotrebi američkog ratnog vazduhoplovstva i drugih NATO zemalja tokom napada na našu zemlju istakavši tom prilikom da su gađanje civilnih ciljeva i dejstvo po vozu u Grdeličkoj klisuri „velika, neoprstiva greška“. Petruka je nekoliko puta tokom svedočenja naglasio da nije bila dobro vođena kampanja te da nakon mesec dana nisu imali validne mete za gađanje do toga da ROE (Rules Of Engagement) nije bio adekvatno definisan. Iz njegove priče stiče se utisak da su eskadrile i piloti morali sami sebe da štite od kontroverznih naređenja što je on, kako tvrdi, jednom i uradio.
Petruka je istakao kako su piloti jednom prilikom dobili zadatak da dejstvuju kasetnim bombama CBU-87 po jednom selu u Srbiji istakavši kako mu je isprva bilo sumnjivo da je meta selo ali da je ceo proces planiranja misije bio nestandardan.
Petruka je ostalim posadama iz svoje eksadrile kazao da ne bi trebalo da izvrše ovaj zadatak ukoliko prilikom ciljanja video-senzorima ne budu ubeđeni da se radi o vojnim ciljevima. Procedura koju su dogovorili među sobom za tu eventualnost bila je da bombe bace u okviru zadatog pravouganika ali u šumu van civilnog naselja.
Tako je i bilo. Tokom prilaska cilju videli su da je ciljna tačka bila na dve pravoslavne crkve. Posade se slažu da kasetne bombe izbace na dogovrenu nenaseljenu lokaciju u šumi. Međutim, drugi paket sa drugim posadama iz njegove eskadrile bio je ponovo taskovan za isti cilj drugu noć. Petruka saznavši za to ostavlja pisanu poruku kao upozorenje da se radi o crkvama pilotu iz posada koji je odgovoran za planiranje sledeće misije. Pomenuti pilot ipak izvršava misiju nakon protesta kroz lanac komandovanja koji nije dao rezultat i, kako Petruka tvrdi, taj paket uništava crkve sa kasetnim bombama.
Nastavljajući priču o uništavanju civilnih ciljeva Petruka pominje da je poznavao „Wild Weasel“ kolegu pilota koji mu je lično potvrdio da je od strane NATO starešina bilo naredbi za namerna ciljanja civilnih ciljeva na prostoru Jugoslavije i da je torađeno kako bi se „Srbima očitala lekcija“. Petruka je na priču završio uz konstataciju da mu je ovo bila najbolja misija u borbenoj karijeri – zato što je nije izvršio.
PRIZREN POD BOMBAMA
Opština Prizren više puta je bila izložena NATO bombardovanju. Projektili i kasetne bombe padale su i po srpskim i po bošnjačkim i po albanskim kućama. Život je izgubilo oko stotinu stanovnika Prizrena a kao najtužniji datum pamti se 13. maj 1999. godine. Tog dana avioni NATO pakta bombardovali su albansko selo Koriša prilikom čega je život izgubilo 87 albanskih civila, među kojima čak dvadeset i šestoro dece! Najmanje osamdesetoro ljudi je tom prilikom ranjeno.
Zanimljiv je podatak da se selo Koriša prvi put spominje još 1348. godine, u Arhanđelovskoj povelji. U selu postoje ostaci nekoliko sakralnih objekata a najznačajniji je svakako manastir Sveti Marko Koriški. Prema sačuvanom zapisu, manastirska crkva je sagrađena 1467. godine. Tokom perioda turske vladavine manastir je ostao nerazrušen, a sa zvonika manastirske crkve oglasila su se čak i prva zvona po oslobođenju prizrenskog kraja od Turaka. Ipak, manastir će kroz vekove koji će uslediti više puta biti rušen te iznova obnavljan. Tako je ova svetinja bila zapaljena i tokom Prvog ali i tokom Drugog svetskog rata, da bi i te kobne 1999. godine ovaj sakralni objekat bio po ko zna koji put opet razoren.
Još jedno prizrensko selo koje je pretrpelo veliko stradanje jeste i Jablanica, mesto koje se nalazi iza samog vrha Cvilen i koje je od varoši udaljeno 9,3 kilometara. Ovo mesto spada u red najstarijih naseobina u Sredačkoj Župi i oduvek bilo naseljeno isključivo bošnjačkim stanovništvom. NATO agresor je 1. maja 1999. zasuo projektilima Jablanicu prilikom čega je povređeno 18-oro civila bošnjačke nacionalnosti, među kojima i troje dece. NATO je tom prilikom oštetio i seosku džamiju u selu. Islamska zajednica potvrdila je da je prilikom napada NATO aviona na selo teško oštećen krov džamije. Sedamdeset kuća i drugih objekata je tom prilikom uništeno a meštani, Bošnjaci civili, postali su žrtve jednog bezumnog napada.
Mediji su tog proleća 1999. odmah javili da se pod udarom NATO snaga našla i čuvena Sinan pašina džamija u Prizrenu a prema podacima Vlade Republike Srbije oštećenja je tokom rata pretrpela i Crkva Bogorodica Ljeviška. Ova nadaleko čuvena drevna svetinja je zadužbina kralja Stefana Milutina a podignuta je u periodu od 1306. do 1307. godine i to na ostacima starijeg katedralnog hrama iz 13. veka, koji je takođe zasnovan na mestu još starije, ranohrišćanske crkve. Crkva je vekovima bila saborni, odnosno katedralni hram prizrenskih episkopa i mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Više puta je kamenovana od strane albanskih ekstremista a na nju je pucano i iz vatrenog oružja. Ova pravoslavna svetinja je nažalost zapaljena 17. marta 2004. godine od strane albanskih vandala, za vreme Martovskog pogroma. Dana 13. jula 2006. Crkva Bogorodice Ljeviške je stavljena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, kao deo ansambla srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji.
Tokom zločinačkog bombardovanja Prizrena projektili NATO agresora oštetili su i čuveni Muzej prizrenske lige, važan istorijski i kulturni objekat u gradu.
ĐAKOVICA – GRAD RAZOREN PROJEKTILIMA
Tokom kampanje bombardovanja SR Jugoslavije, koja je nazvana „Milosrdni anđeo“ najveća razaranja je pretrpeo grad Đakovica. Avioni NATO pakta su doslovno razrušili središte grada a fotografije spaljenih kuća i devastiranih objekata obišle su svet. Najveći udari zabeleženi su 14. aprila 1999. kada su bombardovana albanska sela Bistažin i Meja kao i 21. aprila 1999. kada su NATO avioni pogodili izbegličko naselje gde su bili smešteni prognani Srbi iz Hrvatske.
Prema podacima Vlade Republike Srbije NATO bombe su pogodile i oštetile Crkvu Svetog Petra i Pavla, te katoličku crkvu Svetog Antona, zatim čuvenu Hudum džamiju u Đakovici, te istorijski bazar u Đakovici kao i dva stara mosta iz vremena Turaka: Terzijski most i Tabački most kod Đakovice.
Stara župna crkva Svetih Petra i Pavla, inače katolička svetinja, podignuta je u periodu od 1928. do 1938. godine, a renovirana je i obnovljena u dva navrata – 1959. i 1969. godine. NATO zločinci gotovo u potpunosti su razorili ovu svetinju kada su na nju sručili više kasetnih bombi. Sa crkvom su se tog proleća 1999. urušile i sve uspomene vezane za ovaj verski objekat a meštani, vernici mogli su samo nemo i sa velikom tugom da posmatraju kako njihov hram gori i nestaje u plamenu.
Crkva svetog Ante nalazi se u „Katoličkoj ulici”, nasuprot crkve Svetih Petra i Pavla u Đakovici. Prva crkva sagrađena je 1882. godine i nazvana je „Crkva Pater Milje“, ali je kasnije uništena. Godine 1931. na istom mestu izgrađena je nova crkva koja je nazvana „Svetište Svetog Antuna Padovanskog“ ili „Crkva Svetog Antuna.“ Ova crkva je obnovljena nekoliko puta, i tom prilikom su priloženi konaci, kancelarije, sanitarni objekti, sve po pravilima izvorne arhitekture. Ova katolička svetinja teško je oštećena prilikom bombradovanja civilnih ciljeva u Đakovici od strane NATO agresora. Tom prilikom, sa crkvom su u plamenu nestale i obližnje kuće srpskih porodica.
Hadum džamija u Đakovici je podignuta krajem 16. veka i predstavlja nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture od izuzetnog značaja. Sam naziv potiče od reči koja u prevodu označava „slugu, evnuha“, a džamiju je podigao Hadum sulejman-aga Bizeban, sluga carskog harema u vreme sultana Murata III, rodom iz sela Guske kod Đakovice. Bliže datovanje u 1592/1593. (ili 1003. po hidžri) određeno je na osnovu podataka iz prizrenskih godišnjih kalendara iz 1873. i 1874. godine. Džamija pripada jednospratnom tipu sa tremom koji je natkriven trima kupolama. Prema podacima Vlade Republike Srbije, džamija je teško oštećena u proleće 1999. tokom trajanja NATO agresije.
Pripadnici OVK su tokom i nakon završetka rata spalili i porušili sve pravoslavne hramove i crkve na području opštine Đakovice.
SVETINJE KAO METE NAPADA
Blic je podsetio da je 20. aprila 1999. prilikom bombardovanja civilnih ciljeva u Kraljevu jedan od projektila pao u neposrednoj blizini manastira Žiča, dok su dan kasnije bombe pale na Bešku i u portu manastira Kovilj. U bombardovanju kragujevačke fabrike „Zastave“ oštećena je i obližnja Srpska pravoslavna prestona crkva iz doba Kneza Miloša. U porti ove crkve održavale su se značajne sednice skupštine za istoriju nove Srbije, a 1878. godine proglašena je i nezavisnost Srbije. Od posledica detonacije, svetinja je pretrpela značajna oštećenja, popucala su sva stakla a na konaku pored nje napukli su zidovi, izvaljena su vrata, popadali su crepovi…
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, oštećenja su tokom NATO agresije pretrpeli i Pećka patrijaršija, manastiri Sv. Trojice (16. vek) i Sretenje (obnovljen 1818. godine) na Ovčaru, te crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila manastira Vojlovice kod Pančeva kao i manastir Rakovica (16. vek) gde su registrovani veliki statički poremećaji manastirske crkve, te naprsline i druga oštećenja.
Detaljna istraživanja Zavoda pokazala su da su i na prestižnim fruškogorskim manastirima iz 16. veka – Starom i Novom Hopovu i Vrdniku primetna znatna oštećenja na zidovima, krovnim konstrukcijama i fresko-dekoraciji. Tako su i zidovi manastira Sisatovac rastreseni, a konak manastira ostao je bez krova.
Iako se do sada nisu pojavila vidljiva oštećenja, iz Zavoda su istakli da su detonacije ugrozile strukturu i oslabile stabilnost zidova manastira Dečani (14. vek), zadužbinu i mauzolej srpskog kralja Stefana Dečanskog. Bombe koje su, najpre, padale na severnu granicu zaštićene celine Starog Rasa, da bi potom završavale i u neposrednoj blizini crkve Sv. apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara i manastira Đurđevi Stupovi (12. vek), ugrozile su strukturu i oslabile stabilnost zidova.
Specijalno za Udruženje Fadej- Institut za kulturnu diplomatiju
Istina je da iransko kulturno nasleđe nije samo istorijski identitet iranske nacije, već deo civilizacijskog pamćenja čitavog sveta. Iz tog razloga, tačno devet dana nakon početka napada cionističkog režima i Sjedinjenih Američkih Država, iransko Ministarstvo kulturnog nasleđa i turizma progovorilo je o pretnjama usmerenim ka civilizacijskom i istorijskom nasleđu Irana. Ovo ministarstvo je izdalo saopštenje u kojem upozorava:
„U danima kada se Iran suočava sa otvorenom vojnom agresijom agresorskih režima cionističkog i Sjedinjenih Američkih Država što je u suprotnosti sa međunarodnim ugovorima i osnovnim ljudskim i humanitarnim principima, delovi istorijskih i kulturnih lokaliteta zemlje koji su na listi Uneskove svetske baštine i priznati kao zajedničko dobro čovečanstva, izloženi su oštećenju, pretnji i uništenju.“
Uništavanje i oštećenje objekata kao što su palata Golestan, Abasidova džamija (Saborna džamija) na trgu Nakš-e Džahan u Isfahanu, palata Čehel Sotun, kao i istorijska dolina Horamabad stara 63.000 godina u kojoj se nalazi tvrđava Falak-ol-Alak-ol-Aflak a koji su svi pod zaštitom Uneska i međunarodne zajednice doveli su do izdavanja ovog saopštenja.
Očekivalo se da će međunarodna zajednica izvršiti pritisak na zemlje agresore, barem radi očuvanja dela sopstvenog identitetskog nasleđa. Međutim, sada, oko dva meseca nakon otvorene agresije cionističkog režima i SAD, postalo je jasno da je ova svesna agresija ugrozila kulturno nasleđe naroda Irana i pretvorila ga u metu u kontekstu vojnog sukoba. Ovaj rat je, zapravo, rat onih bez identiteta protiv drevne istorije Irana.
Šta kaže Haški protokol?
U nedelju, 22. februara 1959. godine, Nacionalna konsultativna skupština Irana usvojila je „Zakon o pristupanju Konvenciji o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba“; ugovor koji je 14. maja 1954. u Hagu potpisao opunomoćeni predstavnik Irana i koji obuhvata 40 članova, izvršni pravilnik, protokol i tri rezolucije. Pre toga, od 21. aprila do 14. maja 1954. godine, na poziv holandske vlade, organizacija Unesko održala je konferenciju u Hagu.
Cilj nije bio samo formulisanje i usvajanje Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, već i razmatranje nacrta koje je pripremio Unesko. Ovaj međunarodni ugovor potpisan je jer su kulturna dobra različitih zemalja tokom nedavnih ratova, posebno Drugog svetskog rata, pretrpela ozbiljna oštećenja, a sa razvojem ratnih tehnika bila su suočena sa još većom opasnošću od uništenja.
Zemlje prisutne u Hagu, svesne činjenice da svi narodi doprinose svetskoj kulturi i da oštećenje kulturnih dobara bilo kog naroda znači oštećenje kulturnog nasleđa čitavog čovečanstva, smatrale su međunarodnu zaštitu ovih dobara neophodnom. Na osnovu toga, prateći principe zaštite kulturnih dobara usvojene Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine i Vašingtonskim paktom (1935), potpisale su novu konvenciju 1954. godine kako bi se otklonili nedostaci prethodnih zakona.
Nova Haška konvencija predviđa da će zaštita ovih dobara biti efikasna samo ako se uvreme mira preduzmu mere za njihovu bezbednost na nacionalnom i međunarodnom nivou. U skladu sa tim, pružanjem sveobuhvatne definicije „kulturnih dobara“, redefinisane su metode zaštite, čuvanja i poštovanja ovih dobara, a države članice su se obavezale da će poštovati kulturna dobra, kako na svojoj teritoriji tako i na teritoriji suprotstavljenih strana.
One su zabranile korišćenje ovih dobara i njihovog okruženja u vojne svrhe koje bi dovele do oštećenja i obavezale se da će se uzdržati od bilo kakvog neprijateljskog delovanja protiv njih. Prema ovoj konvenciji, sukobljene strane su, čak i u slučaju okupacije dela teritorije protivnika, dužne da u meri u kojoj je to moguće podrže napore nacionalnih vlasti okupirane zemlje u zaštiti kulturnih dobara. Takođe, u članu 19 se precizira da su u sukobima koji nemaju međunarodni karakter (poput onoga što se desilo u nedavnoj agresiji na Iran), sve sukobljene strane dužne da sprovode barem minimalne odredbe koje se odnose na poštovanje kulturnih dobara.
Oštećenje 131 muzeja i istorijskog objekta
Naše kulturno nasleđe ne pripada jednoj zemlji ili jednoj generaciji, već je deo zajedničke imovine čovečanstva. Prema rečima Sejeda Reze Salehi Amirija, iranskog ministra za kulturno nasleđe, turizam i zanatstvo, do sada je 131 muzej i istorijski objekat u zemlji oštećen usled napada i invazija ove dve zemlje (SAD i Izrael). On je izjavio: „U celom svetu, civilizacijski objekti i kulturno nasleđe smatraju se crvenom linijom. Do trenutka prekida vatre, zabeleženo je 131 oštećenje. Moji saradnici dokumentuju štetu, a uz saradnju više od 300 istraživača, biće procenjen stepen oštećenja kako bi operacije restauracije počele nakon rata.“
Koji istorijski objekti su oštećeni?
Prema rečima iranskog ministra kulturnog nasleđa, od 28. februara 2026. do ranih jutarnjih sati 8. aprila 2026. godine, tokom vojne agresije SAD i Izraela, oko 131 objekat i istorijski lokalitet u 18 provincija je oštećen ili uništen, pri čemu Teheran sa više od 60 objekata ima najveći udeo. Teheran i brojne rane rata Prema izveštajima i dokumentaciji iranskog ministarstva, neki od oštećenih ili uništenih objekata u Teheranu su: Palata Golestan, kompleks Sadabad (zgrade i 14 muzeja unutar njega). Kasarna 06, kompleks Saltanatabad, zgrada Senata, Ratni univerzitet na trgu Hor . Toranj Azadi, Mermerna palata, kulturni centar Negarestan. Škola Abu Muslim, Javno i revolucionarno tužilaštvo u Teheranu (oblast Arg), Nacionalna konsultativna skupština na trgu Baharestan. Hoseinije Eršad, vila Arbab Hormoz, Terminal 1 aerodroma Mehrabad, Muzej stakla (Abgineh). Kuća Ahmada Mosadeka, stadion Azadi, dvorana Umetničkog centra (Hoze Honari) i nekoliko drugih istorijskih kuća.
Isfahan je druga provincija sa najviše štete (23 spomenika), uključujući:
Palata-muzej Čehel Sotun, Muzej dekorativnih umetnosti. Kompleks trga Nakš-e Džahan, Imamova džamija, džamija Šeika Lotfolaha, Ali Kapu, ulaz Gejsarije. Palata Hašt Behešt, kupatilo Džarči-baši i nekoliko istorijskih kuća i džamija u Hvansaru. Huzestan (13 spomenika): Moguća oštećenja kasarne Dež u Horamšahru, vazduhoplovne baze Dezful i Etnografskog muzeja (kupatilo Karnasion). Kurdistan (13 spomenika): Palata Hosrovabad, palata Asef (Kurdska kuća), Saborna džamija u Sanandadžu. Lorestan: Tvrđava Falak-ol-Aflak i njeni muzeji, kuća Ahund Abu. Kermanšah: Tekija Biglarbegi, džamija Abu Turab. Takođe, zabeležena su oštećenja u provincijama: Fars (stara zgrada opštine), Hamadan (mauzolej Baba Tahira), Gilan (Pomorski muzej u Anzaliju), Bušehr, Kom, Mazandaran (palata Safiabad) i Sistan i Beludžistan (planina Hodža).
Rešenje „Plavi štit“ za zaštitu spomenika
Prema međunarodnim običajima, postavlja se znak poznat kao Plavi štit (Blue Shield) kako bi se obeležila istorijska mesta, čime se vojnim snagama omogućava da ih razlikuju od vojnih ciljeva. Ehsan Zohrevandi, zamenik za kulturno nasleđe provincije Razavi Horasan u Iranu, saopštio je da su u ovoj provinciji muzejski predmeti prebačeni u sigurne depoe, a znak Plavog štita postavljen je na istaknute objekte kao što su Veliki muzej Horasana, mauzoleji Ferdosija, Atara i Hajama. On je naglasio da se svaki napad na ova mesta smatra „ratnim zločinom“.
Na kraju, mora se reći da je drevno nasleđe Irana, koje je plod vekovne zaštite naroda, sada pod pretnjom uništenja od strane dva aktera bez identiteta. Sada je red na osetljivost javnog mnjenja i hitnu intervenciju međunarodnih institucija kako bi se sprečilo dalje uništavanje ove riznice čovečanstva.
Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.
Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.
УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.
Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.
Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.
Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.
Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.
Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.
Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.
Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.
Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.
Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.
Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.
Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.
У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.
На РАНХиГС-у одржан округли сто о питањима међународне безбедности и међудржавне сарадње
Дана 8. априла 2026. године на Руској академији народне привреде и државне службе при Председништву Руске Федерације одржан је међународни округли сто под називом „Међународна безбедност и међудржавна сарадња: нови изазови, реалности и перспективе“.
*Фотографија Института прва и безбедности
Организатор догађаја био је Факултет националне безбедности -Института за право и националну безбедност.
Округли сто окупио је руске и стране научнике, предаваче, представнике државних органа, као и докторанде и студенте. Главни циљ сусрета био је разматрање кључних проблема међународне безбедности и савремених трансформација у систему међудржавних односа у условима све израженије глобалне конкуренције и растућих изазова.
*Фотографија Института прва и безбедности
Током рада учесници су се фокусирали на широк спектар питања повезаних са трансформацијом светског система, динамиком глобалног развоја и проналажењем ефикасних механизама за обезбеђивање безбедности на међународном, регионалном и националном нивоу. Посебна пажња посвећена је геополитичким и геоекономским променама, утицају технолошког развоја на безбедност, као и интеграционим и дезинтеграционим процесима у светској политици, економији и култури.
*Фотографија Института прва и безбедности
Посебан сегмент дискусије односио се на питања међудржавне сарадње у условима спољнополитичких ограничења, диверсификације облика сарадње, као и анализу искустава различитих држава у заштити националних интереса. Учесници су такође разматрали проблематику борбе против транснационалног криминала и улогу цивилизацијског идентитета у формирању савремених међународних односа.
*Фотографија Института прва и безбедности
Модератори округлог стола били су Владимир Леонидович Суворов и Сергеј Георгијевич Кисељов. У својим излагањима истакли су значај експертског дијалога и потребу за развојем нових приступа обезбеђивању одрживог и безбедног развоја у условима формирања новог светског поретка.
Одржавање овог округлог стола представљало је важну платформу за размену мишљења, научну анализу и формулисање практичних предлога усмерених на јачање међународне безбедности и развој конструктивне сарадње међу државама.
Из Србије, као докторанд на Председничкој Академији и научни истраживач, учествовала је мр Данијела Петковић, са темом “Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације: савремени изазови и перспективе”.
Одрасла сам у дисфункционалној породици где је моја мајка много пута бежала из куће, држећи ме за руку, спашавала живу главу од мог оца, насилника.
Ја сам одрасла тако што сам хтела да спасим мајку, тако што сам јурила уз степенице из приземља, верујући да ћу стићи на време пре него што је отац убије. А онда сам затицала њу разбијених и крвавих усана, како наслоњена уз плочице, у кухињи, покушава да дође себи.
Ушавши у кухињу, он је побегао, остављајући мене како вриштим од плача са мајком у полусвесном стању, која видевши мене почиње да говори….”није ништа, није ништа…” колутајући очима…
Ја сам одрасла као жртва насиља у породици где је мајка њеном вољом заточеник и добровољни присталица наше заједничке пропасти.
Када сам већ била одрасла, око тридесетак година, једног дана била сам код комшинице и у току приче, она је рекла да је мој отац моју мајку за мало убио и да је изгубила дете. Ја сам била збуњена, отишла сам кући и размишљала да ли да питам мајку или не, да ли је то истина или не…била сам збуњена…била сам у шоку…
Мој разговор са мојом мајком (Урошевић Добрила) о малтеритању од стране Петковић Станише (оца). Разговор се десио након тога што сам дане провела у приземљу куће јер је живот на истом спрату са њим немогућ због психичког и физичког насиља које он спроводи. 10.04.2026.
Мени су целога живота говорили да моја мајка има гинеколошких проблема, да је имала ту велику операцију пре тридесет година када су јој једва спасили живот, а све због гинеколошких проблема. Међутим, мени никада није било јасно шта је то ту толико било компликовано и страшно. Моја мајка јесте имала здравствених пролема, али ипак, нешто ми је било сумњиво. Онда, сам једног дана отишла до офтамолошке ординације, до суседног града где постоји болница, јер у мом граду нема болнице и до докторке која је у време те опасне операције и спашавања живота моје мајке била директор болнице.
Она је сазнала чија сам ћерка, питала ме је цинично да ли се мој отац и мајка и даље онако воле и да ли су заједно, а онда, објаснила шта се десило пре тридесет година…а десило се да је мој отац заиста пребио, шутирао моју мајку, да су јој једва спасили живот и због тога има преко целог трбуха један дебели, велики и страшан ожиљак. Зашто? Јер су јој спашавали живот и по речима докторке, то је било толико ужасно да је мислила да неће преживети.
Било ми је јасно о чему се ради. Да не говорим да су сећања о бежању из куће код разних другарица моје мајке и даље жива, да су ти дани када сам у игри са децом њених другарица најсрећнији дани мог детињства и да сам молила да се не враћамо. Али, мајка се увек враћала. Она је то објашњавала да нема где да оде, да нема њену кућу и да ћемо бити заједно на улици. И тако се увек враћала…и опет све у круг…
Када сам после неколико година живота у другој земљи и граду опет била принуђена да будем у породичној кући, иако ја ту кућу не доживљавам ни као породицу, ни као дом, сусрела сам се са још неким ситуацијама. Дека који је са баком живео у приземљу, био је тешко болестан, везан за кревет. Бака је била немоћна, стара и сама. Онда су почеле бакине муке.
Мој отац је почеао да је туче, краде новац. Наравно, све то комшије знају и сви ћуте. Он би још док је улазио у двориште куће, почео са драњем…зашто је она изашла испред врата и претећи јој, ишао ка њој, а она бежала и када је стигао, тукао је. А тукао је тако што ју је хватао за врат, чупао раме, које је она лечила, а од исте болести тј повреде рамена пати и моја мајка, која је сведочила да је пала…
Моја бака је викала, звала и тражила помоћ. Некада сам ја то чула, некада не, али и када бих стига до ње, она би рекла да је све у реду, да јој је он једини остао од синова, јер је двојицу изгубила и ко ће њу сахранити ако не он, неће је ваљда кучићи развалчити по улици…
И тако је и било. Бака је повредила раме, оперисала и после неколико недеља умрла, везана за кревет…јер по његовим речима, другом руком је дирала повређену руку, а није смела и зато је он њу везао за кревет где и дан дана постоји рупа. Мојој сестри, која живи у суседној земљи, је пре тога запретио да се може чути са баком једино у његовом присуству. а ја сам као и увек била у другом граду јер је једино тако мој живот и био могућ.
И тако долазимо до мене. Када их је све средио остала сам ја. Али, ја сам за разлику од свих других неко ко истерује правду и дошао је тренутак да он за све што је радио одговара пред законом. Али, с обзиром да је он један он локалних присталица владајуће странке, да је на вези са појединим полицајцима из нашег града који ни мало нису бољи од њега, да је систем овакав какав је, да се мајка боји, а сестра живи далеко, иако и она има проблема због њега, мени је остало да се сама борим против њега.
Он је мене лажно пријављивао за насиље, говорио како ја њега малтеретирам, покушао на много различитих начина, плашећи и претећи мајци да ћути, лажим сведочењима да ми уништи живот.
Али, Бог је велики и Бог ће на крају победити зло, па нека је отац, свако ће одговарати за све лоше што је радио. Пре или касније. Ко год да је.
Овај текст је моја истинита прича. Моја борба против оца и оваквог система који углавном штити насилнике и који је дубоко коруптиван и даље траје. А ја ћу се борити против зла док ходам и дишем.
