Пише: Данијела Петковић
Одрасла сам у дисфункционалној породици где је моја мајка много пута бежала из куће, држећи ме за руку, спашавала живу главу од мог оца, насилника.
Ја сам одрасла тако што сам хтела да спасим мајку, тако што сам јурила уз степенице из приземља, верујући да ћу стићи на време пре него што је отац убије. А онда сам затицала њу разбијених и крвавих усана, како наслоњена уз плочице, у кухињи, покушава да дође себи.
Ушавши у кухињу, он је побегао, остављајући мене како вриштим од плача са мајком у полусвесном стању, која видевши мене почиње да говори….”није ништа, није ништа…” колутајући очима…
Ја сам одрасла као жртва насиља у породици где је мајка њеном вољом заточеник и добровољни присталица наше заједничке пропасти.
Када сам већ била одрасла, око тридесетак година, једног дана била сам код комшинице и у току приче, она је рекла да је мој отац моју мајку за мало убио и да је изгубила дете. Ја сам била збуњена, отишла сам кући и размишљала да ли да питам мајку или не, да ли је то истина или не…била сам збуњена…била сам у шоку…
Мој разговор са мојом мајком (Урошевић Добрила) о малтеритању од стране Петковић Станише (оца). Разговор се десио након тога што сам дане провела у приземљу куће јер је живот на истом спрату са њим немогућ због психичког и физичког насиља које он спроводи. 10.04.2026.
Мени су целога живота говорили да моја мајка има гинеколошких проблема, да је имала ту велику операцију пре тридесет година када су јој једва спасили живот, а све због гинеколошких проблема. Међутим, мени никада није било јасно шта је то ту толико било компликовано и страшно. Моја мајка јесте имала здравствених пролема, али ипак, нешто ми је било сумњиво. Онда, сам једног дана отишла до офтамолошке ординације, до суседног града где постоји болница, јер у мом граду нема болнице и до докторке која је у време те опасне операције и спашавања живота моје мајке била директор болнице.
Она је сазнала чија сам ћерка, питала ме је цинично да ли се мој отац и мајка и даље онако воле и да ли су заједно, а онда, објаснила шта се десило пре тридесет година…а десило се да је мој отац заиста пребио, шутирао моју мајку, да су јој једва спасили живот и због тога има преко целог трбуха један дебели, велики и страшан ожиљак. Зашто? Јер су јој спашавали живот и по речима докторке, то је било толико ужасно да је мислила да неће преживети.
Било ми је јасно о чему се ради. Да не говорим да су сећања о бежању из куће код разних другарица моје мајке и даље жива, да су ти дани када сам у игри са децом њених другарица најсрећнији дани мог детињства и да сам молила да се не враћамо. Али, мајка се увек враћала. Она је то објашњавала да нема где да оде, да нема њену кућу и да ћемо бити заједно на улици. И тако се увек враћала…и опет све у круг…
Када сам после неколико година живота у другој земљи и граду опет била принуђена да будем у породичној кући, иако ја ту кућу не доживљавам ни као породицу, ни као дом, сусрела сам се са још неким ситуацијама. Дека који је са баком живео у приземљу, био је тешко болестан, везан за кревет. Бака је била немоћна, стара и сама. Онда су почеле бакине муке.
Мој отац је почеао да је туче, краде новац. Наравно, све то комшије знају и сви ћуте. Он би још док је улазио у двориште куће, почео са драњем…зашто је она изашла испред врата и претећи јој, ишао ка њој, а она бежала и када је стигао, тукао је. А тукао је тако што ју је хватао за врат, чупао раме, које је она лечила, а од исте болести тј повреде рамена пати и моја мајка, која је сведочила да је пала…
Моја бака је викала, звала и тражила помоћ. Некада сам ја то чула, некада не, али и када бих стига до ње, она би рекла да је све у реду, да јој је он једини остао од синова, јер је двојицу изгубила и ко ће њу сахранити ако не он, неће је ваљда кучићи развалчити по улици…
И тако је и било. Бака је повредила раме, оперисала и после неколико недеља умрла, везана за кревет…јер по његовим речима, другом руком је дирала повређену руку, а није смела и зато је он њу везао за кревет где и дан дана постоји рупа. Мојој сестри, која живи у суседној земљи, је пре тога запретио да се може чути са баком једино у његовом присуству. а ја сам као и увек била у другом граду јер је једино тако мој живот и био могућ.
И тако долазимо до мене. Када их је све средио остала сам ја. Али, ја сам за разлику од свих других неко ко истерује правду и дошао је тренутак да он за све што је радио одговара пред законом. Али, с обзиром да је он један он локалних присталица владајуће странке, да је на вези са појединим полицајцима из нашег града који ни мало нису бољи од њега, да је систем овакав какав је, да се мајка боји, а сестра живи далеко, иако и она има проблема због њега, мени је остало да се сама борим против њега.
Он је мене лажно пријављивао за насиље, говорио како ја њега малтеретирам, покушао на много различитих начина, плашећи и претећи мајци да ћути, лажим сведочењима да ми уништи живот.
Али, Бог је велики и Бог ће на крају победити зло, па нека је отац, свако ће одговарати за све лоше што је радио. Пре или касније. Ко год да је.
Овај текст је моја истинита прича. Моја борба против оца и оваквог система који углавном штити насилнике и који је дубоко коруптиван и даље траје. А ја ћу се борити против зла док ходам и дишем.
Данијела Петковић
Leave a Reply