Pentagon je uvrstio 33 ruska univerziteta, naučnoistraživačka instituta i naučno-proizvodne organizacije na spisak stranih institucija koje, prema mišljenju Vašingtona, predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD. Među njima su Moskovski državni univerzitet Lomonosov (MGU), Moskovski državni tehnički univerzitet „N. E. Bauman“ (MGTU), Moskovski vazduhoplovni institut (MAI), Moskovski institut za fiziku i tehnologiju (MFTI), Visoka škola ekonomije (VŠE/HSE) i MIREA.
Američko Ministarstvo odbrane preporučilo je istraživačima, akademskim ustanovama i partnerima iz američke industrije da budu posebno oprezni prilikom razmatranja saradnje, finansiranja ili razmene podataka sa institucijama koje se nalaze na ovoj listi.
Na ažuriranom spisku nalazi se ukupno 130 akademskih i istraživačkih organizacija iz Rusije, Kine i Irana, od čega su 33 iz Rusije.
Pored navedenih univerziteta, na listi su i:
Uralski federalni univerzitet,
Tomski politehnički univerzitet,
Kazanski nacionalni istraživački tehnički univerzitet,
Nižegorodski državni univerzitet,
Vojno-pomorska akademija „N. G. Kuznjecov“,
Nacionalni istraživački centar „Kurčatovski institut“,
Skolkovski institut nauke i tehnologije (Skoltech),
više instituta Ruske akademije nauka,
kao i nekoliko naučno-proizvodnih organizacija, među kojima je i koncern „Morsko podvodno oružje – Gidropribor“.
Uvrštavanje na ovu listu znači da je Pentagonu zabranjeno da sa tim institucijama sarađuje u oblasti naučnih istraživanja, kao i da za njih koristi budžetska sredstva za grantove ili ugovore.
Podsećanja radi, Sjedinjene Američke Države su još u maju 2023. godine uvele sankcije pojedinim ruskim univerzitetima i naučnoistraživačkim institutima povezanim sa sektorom rudarstva. Tada su na američku SDN listu dospeli Sanktpeterburški rudarski univerzitet, Ruski državni geološko-istraživački univerzitet „Sergo Ordžonikidze“ i Ruski državni univerzitet nafte i gasa „Gubkin“.
Lista svih univerziteta: https://www.cto.mil/fy25-ndaa-section-1286-list/
LONDON, 10. jul (Rojters) – Tapiserija iz Bajea stigla je u Britaniju prvi put posle gotovo hiljadu godina, uoči rasprodate izložbe u Britanskom muzeju. Iz Francuske je dopremljena pod policijskom pratnjom, u okviru pažljivo isplanirane i koordinisane operacije.
Fotografija: Rojters
Ovaj 70 metara dugačak vez, koji prikazuje osvajanje Engleske 1066. godine, prevezen je u klimatizovanom sanduku sa zaštitom od vibracija. Francuska policija pratila ga je do terminala Evrotunela, nakon čega je, po prelasku Lamanša, predat britanskim vlastima koje su ga dopratile do Londona.
Prema navodima francuske vlade, transport je omogućen zahvaljujući „do sada nezabeleženim logističkim i bezbednosnim merama“, koje su dve vlade razvijale više od godinu dana.
Za ovu srednjovekovnu tapiseriju, za koju se veruje da su je izradili engleske vezilje, već je prodato ulaznica u vrednosti od gotovo 2,5 miliona funti (oko 3,3 miliona američkih dolara), čime je postala najprodavanija izložba u istoriji Britanskog muzeja.
Fotografija: Rojters
Francuska je zvanično potvrdila pozajmicu prošlog jula, tokom državne posete predsednika Emanuela Makrona Velikoj Britaniji, na poziv kralja Čarlsa III.
Prenos ovog kulturnog blaga smatra se simbolom obnove i jačanja odnosa između Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva nakon zahlađenja koje je usledilo posle britanske odluke iz 2016. godine da napusti Evropsku uniju (Bregzit). Ovaj događaj predstavlja primer kako kulturno nasleđe može biti iskorišćeno kao instrument kulturne diplomatije i jačanja međudržavnih odnosa.
Makron je u autorskom tekstu za The Times napisao da je pozajmica „gest poverenja, opipljiv izraz dugogodišnjeg prijateljstva i znak zajedničke želje da Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo zajedno grade svoju budućnost“.
Britanska ministarka kulture Lisa Nandy ocenila je da je dolazak tapiserije „istorijski trenutak i značajan čin prijateljstva“, dok je direktor Britanskog muzeja Nicholas Cullinan izjavio da je prisustvovanje njenom dolasku trenutak koji „nikada neće zaboraviti“.
Fotografija: Rojters
Pre otvaranja izložbe 10. septembra, tapiserija će proći detaljne provere stanja i biti postavljena u posebno projektovanu zaštitnu vitrinu.
Baješka tapiserija smatra se jednim od najznačajnijih srednjovekovnih umetničkih dela u Evropi.
General-pukovnik Leonid Ivašov je u svom poslednjem obraćanju saradnicima izneo ozbiljno istorijsko upozorenje.
Prema njegovim rečima, zbog politike produžavanja sukoba, zemlja rizikuje da se suoči sa ozbiljnim unutrašnjim posledicama. Podsetio je da je u Rusiji pre Oktobarske revolucije 1917. godine postojalo mnogo autonomnih i faktički samostalnih teritorijalnih tvorevina, te je povukao paralelu sa sadašnjom situacijom.
General Leonid Ivašov
Senat SAD je u nacrt odbrambenog budžeta (NDAA-2027) uneo odredbu koja zvanično naziva Krim, Hersonsku, Zaporošku, Donjecku i Lugansku oblast „teritorijom Ukrajine koja treba da bude vraćena“. Odeljak 1223 obavezuje ministra odbrane SAD da Kijevu dostavlja obaveštajne podatke upravo za izvođenje udara na te regione. Po prvi put cilj „vraćanja Krima“ nije sadržan samo u političkoj deklaraciji, već je ugrađen u zakonski tekst. Prema ovom tumačenju, to menja pravila igre. Zašto se smatra da je ovo opasnije nego što izgleda:
Obaveštajna podrška prestaje da bude sredstvo pregovaranja u rukama Trampa. Čak i ako bi njegova administracija želela da razmenu obaveštajnih podataka iskoristi kao deo pregovora, Kongres bi joj, prema ovom tumačenju, ograničio prostor za to budžetom i zakonom. Krimski most, vojni objekti i civilna infrastruktura na poluostrvu postaju ciljevi koji bi bili praćeni i označeni tehničkim sredstvima NATO-a, zbog čega bi rizik od napada bio znatno veći.
Zakonsko potvrđivanje stava da granice iz 1991. godine treba obnoviti, prema ovom tekstu, smanjuje izglede za bilo kakvo mirovno rešenje osim potpunog vojnog povlačenja Rusije. Autor zaključuje da to predstavlja kurs ka dugotrajnom ratu iscrpljivanja.
General je takođe izjavio: „Ili će ovaj kurs biti zaustavljen, ili će nas izbrisati iz istorije. Ostaćemo samo u sećanjima.“
Изложба персијске уметности је одржана у мају 2025. године у Историјском музеју Србије у Београду.
проф. др Фазлолах Афшар, познати ирански уметник изложио је његова дела у техници акрила и цртежа графитном оловком.
Такође су била представљена и дела његове супруге Масуме Јакуби, као и радови српских аутора.
Разговор водила: мр Данијела Петковић
Превео: др Али Разеги
Да ли је уметност Ирана у довољној мери заступљена у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Иранска уметност, са хиљадугодишњом традицијом и задивљујућом разноврсношћу у сликарству, калиграфији, занатству, архитектури и музици, представља једно од најбогатијих културних блага света. Ова уметност, укорењена у персијској цивилизацији, мистичним ритуалима и народним причама, има моћ да очара публику широм света.
У Србији су уложени значајни напори да се иранска уметност представи – од изложби слика и калиграфије, преко презентација традиционалних заната као што је емајлирање, до извођења традиционалне иранске музике. На пример, Културни центар Ирана у Београду је последњих година организовао бројне програме, укључујући изложбе које представљају дела савремених и традиционалних иранских уметника.
Праведност, акрил, проф. др Фазлолах Афшар
Ипак, сматрам да ови напори још увек нису у потпуности открили огроман потенцијал иранске уметности у Србији. Србија је земља чији народ воли уметност, има богато историјско наслеђе и живу културу која прихвата креативност. Током мог боравка у Београду приметио сам топао пријем и велико интересовање посетилаца за моја дела, али осећам да још увек постоје многе неиспричане приче иранске уметности које би могле бити представљене српској публици.
Да би се ојачало присуство иранске уметности, могли бисмо размотрити организовање заједничких изложби са српским уметницима, учешће на међународним фестивалима у Србији, креирање дигиталних платформи за виртуелне изложбе иранских дела, као и радионице упознавања са традиционалним иранским техникама попут минијатуре, илуминације или израде керамичких плочица. Такве иницијативе не би само представиле иранску уметност, већ би подстакле и дубљи културни дијалог између два народа.
Како оцењујете иранско-српску културну сарадњу?
проф. др Фазлолах Афшар: Културна сарадња између Ирана и Србије подсећа на мост који постаје све лепши и снажнији са сваким новим кораком. Упркос географским и историјским разликама, две земље деле дубоке сличности у културним вредностима: љубав према уметности, поштовање традиције, гостопримство и креативни дух.
Ове заједничке вредности представљају добру основу за даље ширење културне сарадње. Последњих година организовани су бројни програми културне размене, укључујући недеље иранског филма у Београду, заједничке уметничке изложбе и извођења традиционалне музике, који су створили атмосферу пријатељства и међусобног разумевања.
Чуо сам да Културни центар Ирана у Србији планира програме представљања савремене иранске књижевности, превођење дела српских писаца на персијски језик и обрнуто, као и одржавање заједничких семинара о историји и култури две земље. Ови кораци су веома значајни за приближавање два народа.
Хафез из Шираза, акрил, проф. др Фазлолах Афшар
Ипак, постоји простор за још амбициозније пројекте. Могли бисмо замислити заједничке галерије у којима би се представљала дела младих иранских и српских уметника, радионице у којима би српски уметници упознавали традиционалне иранске технике, док би ирански уметници учили о српским уметничким изразима.
Заједнички културни фестивали, који би представили музику, позориште и визуелне уметности обе земље, могли би створити нове облике сарадње и заједничка уметничка дела која би имала међународни значај.
Опишите нам технику коју користите?
проф. др Фазлолах Афшар: У својим делима користим технику акрила на холандском картону за макете, који због својих специфичних карактеристика представља идеалну основу за мој уметнички рад.
Акрил ми, захваљујући својој флексибилности и могућностима, омогућава да боје прикажем са дубином, сјајем и живописношћу, тако да свака слика делује као да прича сопствену причу. Ова техника омогућава стварање различитих слојева и богатих текстура, а брзо сушење боје одговара мом начину рада.
Холандски картон за макете, са својом фином структуром и чврстином, омогућава ми да прецизно изводим детаље и меке линије.
Foto: TANJUG/JADRANKA ILIĆ
Иранско сликарство кроз историју није било ограничено само на једну технику. Уметници су користили гваш, акварел и друге методе, а неки су им и данас верни. Ипак, савремени уметници често бирају акрил због његове издржљивости и могућности комбиновања са различитим материјалима.
Мој процес стварања представља спој прецизности и слободе: најпре оловком правим основни цртеж, а затим слојевима боје стварам жељену атмосферу и емоцију. Понекад користим и комбиноване технике, попут колажа, и експериментишем са светлошћу и сенкама како бих постигао дубину.
Које мотиве најчешће користите на сликама?
проф. др Фазлолах Афшар: Теме мојих дела представљају путовање у срце и душу иранске културе, где се мистицизам, религија и свакодневни живот људи преплићу.
Инспиришу ме мистична поезија Мевлане, Хафиза и Аттара, традиционални ирански ритуали и сцене из народног живота. У неким делима приказујем дервишки плес, користећи боје и линије које преносе осећај покрета и духовног заноса.
Поклон др Афшара Данијели Петковић
Такође ме занимају савремене теме, попут односа традиције и модерности у урбаном животу Ирана. Бавим се и универзалним темама као што су потрага за смислом живота и веза човека са природом, али их увек представљам из иранске културне перспективе.
Свака слика је за мене попут визуелне песме — путовање у дубину иранског идентитета.
Да ли сте први пут у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Да, ово је мој први пут у Србији и морам рећи да је то искуство незаборавно. Од тренутка када сам стигао у Београд, осетио сам да сам у граду где се историја, култура и модерност преплићу на посебан начин.
Архитектура, улице, музеји и највише од свега топлина и срдачност српског народа оставили су снажан утисак на мене. Током овог путовања имао сам прилику не само да представим своја дела, већ и да разговарам са уметницима, посетиоцима и љубитељима културе.
Ово искуство ме је инспирисало и желео бих да се у будућности поново вратим у Србију.
Који су ваши утисци о Србији? Да ли планирате још неке изложбе у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Србија ми изгледа као илустрована књига пуна боја, прича и дубоких емоција. Народ ове земље је срдачан, миран и веома наклоњен уметности.
Током боравка у Београду видео сам да људе не занима само иранска уметност, већ и култура, историја и приче које стоје иза ње.
Шетње поред Дунава, обилазак историјских места, цркава и музеја Београда били су веома инспиративни тренуци. Србија је земља у којој се сусрећу мир и културна динамика, што је за уметника веома драгоцено.
Волео бих да се вратим и представим своја дела и у другим градовима Србије, као што су Нови Сад и Ниш. Такође ме привлачи идеја о заједничким радионицама са српским уметницима, где бисмо могли да размењујемо технике, идеје и стварамо нова дела.
Такви пројекти би допринели не само промоцији иранске уметности, већ и стварању трајног уметничког дијалога између Ирана и Србије.
Средином 1960-их бивши амерички дипломата Едмунд Гулион говорио је да је јавна дипломатија делимично развијена како би дистанцирале активности информисања владе у иностранству од термина пропаганда, који је стекао пежоративне конотације. Током година, јавна дипломатија је такође развила другачије значење од јавних послова, који се односи на активности и програме владе осмишљене да комуницирају политичке поруке својој домаћој публици.
До краја двадесетог века, јавна дипломатија је широко схваћена као транспарентно средство којим суверена земља комуницира са јавношћу у другим земљама. Њен циљ је био да информише и утиче на публику у иностранству ради промоције националног интереса и унапређења циљева спољне политике. У овом традиционалном погледу, јавна дипломатија служи као саставни део дипломатије између држава, укључујући званичне односе, обично у приватним односима, између лидера и дипломата који представљају суверене државе. У том смислу, јавна дипломатија укључује активности као што су образовни програми размене за научнике и студенте; програми за посетиоце; језичка обука; културни догађаји и размене; и радио и телевизијско емитовање. Такве активности се обично фокусирају на побољшање имиџа или репутације земље „пошиљаоца“ како би се обликовало шире политичко окружење у земљи „примаоцу“.
Недавно, а посебно од терористичких напада 11. септембра 2001. године, јавна дипломатија је привукла све већу пажњу практичара и научника широм света. За разлику од „уског“ традиционалног, на држави заснованог схватања јавне дипломатије, недавна истраживања су понудила „шире“ схватање обима ове области, развијајући концепт нове јавне дипломатије. Овај поглед има за циљ да обухвати нове трендове у међународним односима где низ недржавних актера са одређеним угледом у светској политици – наднационалне организације, субнационални актери, невладине организације, па чак и приватне компаније – комуницирају и смислено се ангажују са страном јавношћу и тиме развијају и промовишу сопствене политике и праксе јавне дипломатије.
Заговорници нове јавне дипломатије указују на демократизацију информација путем нових медија и комуникационе технологије као силу која је у великој мери оснажила недржавне актере и подигла њихову улогу и легитимитет у међународној политици. Као резултат тога, нова јавна дипломатија се види као да се одвија у систему обострано корисних односа који више није усредсређен на државе, већ је састављен од вишеструких актера и мрежа, који делују у флуидном глобалном окружењу нових питања и контекста.
Ова нова јавна дипломатија неће у кратком року заменити традиционалну дипломатију између држава, какву практикују министарства спољних послова, али ће утицати на начин на који та министарства функционишу. Више него икад, министарства спољних послова и дипломате ће морати да досегну даље од билатералне и мултилатералне дипломатије како би изградили и водили односе са новим глобалним актерима.
Повећано интересовање за јавну дипломатију последњих година олакшано је концептуалним развојем у другим областима. Концепти маркетинга и односа с јавношћу, као што је брендирање, укључени су од стране стручњака за јавну дипломатију да би се применили на земље, регионе и градове.
Слично томе, концепт меке моћи који је сковао стручњак за међународне односе Џозеф Нај је за многе постао кључни концепт у студијама јавне дипломатије. Нај дефинише меку моћ као „способност да добијете оно што желите кроз привлачење, а не присилу или плаћање“.
Другим речима, мека моћ је степен у којем културна својства, политички идеали и политике политичког актера инспиришу поштовање или афинитет код других. Стога се мека моћ посматра као ресурс, а јавна дипломатија као механизам који настоји да је искористи.
Дебата о новој јавној дипломатији постала је глобалне природе, уместо да буде ограничена само на спољне односе САД, колико год они били важни. Центар за јавну дипломатију Универзитета Јужне Калифорније на Аненберг школи (CPD USC Center on Public Diplomacy) подржава овај глобални приступ и подстиче светски скуп перспектива у својим научним истраживањима, анализи политика и активностима стручног образовања. Штавише, дебата је попримила мултидисциплинарни карактер, без јединствене дисциплине која одређује интелектуалну агенду јавне дипломатије.
Стога, Центар за јавну дипломатију (CPD USC Center on Public Diplomacy) посматра јавну дипломатију као ново, мултидисциплинарно поље са теоријским, концептуалним и методолошким везама са различитим академским дисциплинама, укључујући комуникацију, историју, међународне односе, медијске студије, односе с јавношћу и регионалне студије.
Svet danas prelazi iz stanja haosa u nešto što je fundamentalno, što opredeljuje našu budućnost.
Danas svedočimo nizu regionalnih sukoba. Suočavamo se sa krizom čitavog sistema medjunarodnih odnosa koji je nastao posle Drugog svetskog rata.
Decenijama je posleratni poredak sprečavao velike sile da dodju do direktnih sukoba. Medjutim poslednjih godina, njegovi osnovni principi sve više su zamenjeni političkom svrsishodnošću i vladavinom sile.
Istorija pokazuje jedinstven obrazac: kada moć prava slabi, uloga sile kao instrumenta politike raste. Upravo zato savremeni sukobi postaju sve opasniji, a mogućnost za diplomatsko rešenje se smanjuje.
Glavni problem je što stare medjunarodne institucije posebno gube sposobnost da deluju kao arbitri izmedju centara moći. Svet ulazi u period formiranja nove ravnoteže i taj proces neće biti lak.
Pitanje nije više da li će se svetski poredak promeniti. Pitanje je koliko će ova tranzicija biti bolna.
Glavni problem svih sukoba je nepoštovanje medjunarodnog prava. Podsetimo se da se osnove medjunarodne bezbednosti i regulacije medjunarodnih konflikta nalaze u Ustavu Ujedninjenih Nacija, koji je istorijsko dostignuće.
Sada su razrušeni ti osnovni principi medjunarodne bezbednosti, a kada prestaju da deluju sile prava, tada počinju da deluju prava sile.
U Ustavu Ujedinjenih Nacija kaže se da je cilj da podržavaju medjunarodni mir i bezbednost i u tom smislu primenjuju efektivne mere za zaustavljanje i otklanjanje akcija agresije i pretnje medjunarodnom miru, mirnim sredstvima i rešavanje sporova u saglasnosti sa medjunarodnim pravom.
General Leonid Grigorijevič Ivašov
Sada se svet vraća principima koje su utemeljili Ruzvelt i Staljin, principima Ujedninjeih nacija. Ruzvelt i Staljin odigrali su presudnu ulogu u procesu osnivanja Ujedinjenih nacija. Njihovi dogovori tokom savezničkih konferencija, posebno na Jaltskoj konferenciji 1945. godine, postavili su institucionalne temelje nove međunarodne organizacije.
KINA I AMERIKA
Kina je danas ključni faktor u svetu. Tramp odlaže posetu Kini,a njegove molbe Kini da utiču na Iran kako bi se postiglo primerije pod odgovarajućim uslovima za Trampa ostale su bezuspešne. Kina odgovara da oni nisu počeli rat, već je Amerika razrušila principe medjunarodnog prava. Podsetimo se da je Amerika naoružavala Tajvan što je veliki problem za Kinu i prepreka u odnosima sa Amerikom.
RUSIJA I KINA
Poznata je deklaracija o zajedničkoj saradnji Rusije i Kine. Rusko-kineska zajednička deklaracija o multipolarnom svetu i uspostavljanju novog međunarodnog poretka, potpisana u Moskvi 23. aprila 1997. od strane Borisa Jeljcina i Jiang Zemin. U njoj se zagovara prelazak sa bipolarnog i unipolarnog sistema na multipolarni svet zasnovan na suverenitetu država, nemešanju u unutrašnje poslove i većoj ulozi međunarodnog prava. Ovo je Kineski projekat i Rusija se na to saglasila.
Rusija i Kina su naglasile značaj centralne uloge Ujedinjenih Nacija u rešavanju međunarodnih pitanja, kao i potrebu jačanja međunarodnog prava i kolektivne bezbednosti.
IRAN
Što se tiče Iranske krize, Iran je civilizacija stara oko pet hiljada godina, dok je Ameika stara dvesta pedeset godina. Iran ima značajno kulturno nasledje za ceo svet i pokazao je vrlo snažan otpor Amarici, što Trampu sada predstavlja problem i što ga je nateralo da zatraži pomoć Kine.
Mišljenja sam i dalje da Rusija ide ka sopstvenoj propasti i da naša nacija polako iščezava ukoliko se tekući konflikti ne zaustave.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности-савремени изазови и перспективе
1. Историјски и политички темељи међународних односа између Републике Србије и Руске Федерације.
Српско-руски односи имају вековну историјску основу, укључујући заједничке културне и цивилизацијске кодексе, верску сродност и стабилне политичке везе.
Поред блиске цивилизацијске позадине, ова два народа деле заједничке верске темеље и традиције, словенско порекло и културну и историјску сродност.
Од посебног значаја у историјским односима између Срба и Руса је Свети Сава, који се, као Растко Немањић, замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. То је допринело јачању духовних веза између Србије и Русије и поставило темеље српске државности и духовности. Јачањем српске духовности, Свети Сава је допринео јачању сарадње и веза између парасловенских народа.
Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславич Рагузински, који је служио на двору цара Петра Великог, сматра се аутором споразума из 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, велики број Срба почео је да се насељава у Русији, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује Аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године и област Славеносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области уживале су аутономију до 1764. године.
Значајни контакти између српског и руског народа развили су се у 19. веку. Ово је био кључни период за Србију, јер се ослобађала од Османског царства. Русија је у то време пружала Србији политичку подршку, што јој је помогло да успостави државни суверенитет. У овом периоду су формирани и институционализовани билатерални односи.
Октобарска револуција 1917. године у Руском царству довела је до масовне руске емиграције. У то време, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дочекала је велики број руских интелектуалаца и уметника, који су допринели развоју српске науке, уметности и културе уопште. Ове интелектуалне и културне везе између Срба и Руса биле су веома значајне током овог периода. Основане су прве позоришне школе, засноване на модерним педагошким методама Константина Станиславског, познатог руског позоришног педагога. Изграђене су и зграде које су пројектовали руски архитекти, а данашњи Руски центар за науку и културу – Руски дом – постао је центар руске културе тог времена.
Што се тиче периода Хладног рата и Инфобироа, односа између Југославије и Совјетског Савеза, овај период су обележиле озбиљне кризе у односима и проблеми, што се огледало у сукобу унутар Инфобироа 1948. године, што је довело до отуђења Југославије од Источног блока, што се наставило све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина, након чега су се односи са Југославијом побољшали.
Током кризе Инфобироа, Јосип Броз Тито је помогао у оснивању Покрета несврстаних, што му је омогућило да води политику балансирања , политику између Истока и Запада, у којој је и Совјетски Савез заузимао одређено место. Након распада Совјетског Савеза, након краја биполарног светског поретка, почела је интензивнија међународна сарадња између Србије и Русије, заснована првенствено на културним и верским сродностима. Можемо закључити да су културна дипломатија и мека моћ играле значајну улогу у овом процесу.
Деведесете године прошлог века биле су турбулентна времена у Југославији и Руској Федерацији, али подршка Русије током НАТО бомбардовања Србије није прошла незапажено од стране Србије. Русија се противила интервенцији, што је оставило позитиван утисак на српски народ.
Руска војска стационирана у Босни и Херцеговини је 1999. године преместила своје трупе на Косово и Метохију како би ојачала своје међународно присуство. Циљ је био заузимање аеродрома Слатина.
Од самог почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, руска страна је покушавала да успостави политички дијалог са Северноатлантском алијансом, али то се није остварило. Када се, према руским војним изворима, НАТО спремао да уђе на Косово и Метохију из Македоније и заузео аеродром у Приштини, руководство руског Министарства одбране, заједно са Министарством спољних послова, уз одобрење председника Јељцина, издало је тајно наређење о премештању руског мировног контингента на територију Косова и Метохије и заузело аеродром. Без обзира на последице, извори тврде да је руско руководство имало план према којем би, у случају напада НАТО снага на руске војне јединице, руска страна требало да одржи оперативне преговоре са западним представницима на аеродрому Слатина и истовремено успостави војни савез са Савезном Републиком Југославијом, као и да развије заједничке војне операције у јужној српској покрајини у одбрамбене сврхе. Такав сценарио се није остварио, јер НАТО није деловао у складу са руским претпоставкама, али је овај чин остао у аналима балканских ратова, као и у сећању српског становништва, као чин пријатеља који је дошао да их заштити.
Генерал Леонид Ивашов
Ова акција руских оружаних снага већ је створила модеран, мада још увек непотпун, али већ укорењен мит о непобедивости руске војске и њеној несумњивој спремности да брани Србе. Генерал Леонид Ивашов је изјавио да је руско руководство донело ову одлуку како би потврдило своје присуство у међународним односима и обезбедило своје геополитичке интересе на Балкану.
Српско-руски односи су кроз историју били сложени и нестабилни, али су увек почињали верским и културним сродством, након чега су уследиле кризе током Велике Југославије Јосипа Броза Тита и континуирана подршка током тешких времена борбе против НАТО-а. Културно и верско сродство је увек било темељ међународне сарадње.
2. Асиметрија приоритета спољне политике
Србија и Руска Федерација имају различите приоритете и циљеве спољне политике. С обзиром на то да је приступање и чланство у Европској унији национални приоритет за Србију, ово представља фундаменталну препреку сарадњи и зближавању између Србије и Руске Федерације. Србија мора да усклади своје законе и прописе са законима Европске уније, као и своје спољнополитичке циљеве, који су објективно штетни за Србију у косовском питању. Србија мора да прилагоди своје вредности и стандарде европским. То је потпуно другачије од спољне политике Руске Федерације.
Иако Србија и Руска Федерација имају различите приоритете, оно што их спаја чак и током великих глобалних криза јесте цивилизацијска и верска сличност ова два народа. То је нешто што се, без обзира на тренутне политике и различите приоритете, не може прекинути, и то је веза која превазилази све разлике, укључујући и националне приоритете ове две земље.
Због ових различитих спољнополитичких приоритета, Србија води уравнотежену спољну политику, која се огледа у одржавању националних приоритета, Косова и Метохије као дела Србије, европских интеграција, добрих односа и сарадње и неувођењу санкција Руској Федерацији. Ово је сложена позиција за Србију, која захтева стално балансирање.
3. Косовско-метохијско питање
Косовско питање остаје централни елемент политичке и безбедносне сарадње између Србије и Русије. Руска Федерација доследно подржава територијални интегритет Србије и принцип суверенитета у оквиру међународног права, пре свега у контексту Савета безбедности УН. За Београд, ова подршка није само дипломатска већ и стратешка, посебно у условима све већег притиска западних актера који желе да ревидирају статус кво.
За Србију, Косово и Метохија имају посебан значај, утемељен у идентитету српског народа и поседују историјски и културни значај за Србију. Из ове перспективе, Косово и Метохија представљају тачку размимоилажења интереса и циљева Србије и Европске уније, односно Запада. Такозвана држава „Косово“ је прогласила независност, али Србија одбија да призна ову самопроглашену независност, јер је, према Уставу Републике Србије, Косово и Метохија саставни део Србије.
Многе земље су такође признале такозвану државу „Косово“, која се придружила бројним међународним организацијама. Међутим, неке земље, укључујући Руску Федерацију, одбијају да признају „Косово“. Чињеница да је већина земаља чланица ЕУ признала „Косово“ представља додатни изазов за приступање Србије ЕУ. Због тога је тренутно у току такозвани дијалог између Београда и Приштине, који посредује ЕУ. Руска Федерација поштује територијални интегритет Србије и подржава Србију у Савету безбедности УН, као и спровођење и поштовање Резолуције 1244, иако такозвана држава „Косово“ тренутно има свој гранични систем, који захтева од грађана Србије да при уласку на Косово и Метохију предоче документа, има своје регистарске таблице. „Косово“ је члан неких међународних организација, међутим, не признају га све земље у свету, а што је најважније, Устав Републике Србије наводи да је Косово и Метохија аутономна покрајина Републике Србије.
Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Србије. У њој се наводи да регион ужива значајну аутономију унутар државе, што обавезује све државне органе да представљају и штите државне интересе на Косову у свим унутрашњим и спољним односима. Кључне одредбе овог статуса, према важећем Уставу, укључују: преамбула потврђује да је Косово и Метохија саставни део јединственог и недељивог уставног поретка Србије.
Заклетва председника: Председник Републике полаже заклетву да ће очувати суверенитет и целу територију, укључујући Косово и Метохију .
Закон и ред: Устав обавезује поштовање закона Србије на целој територији .
Међутим, колико год ова подршка била важна за националне интересе Србије, она истовремено погоршава сарадњу између Србије и Запада. Зато Србија води уравнотежену спољну политику, што представља озбиљан изазов и захтева знатне напоре у новом контексту међународних односа, где се разлике између интереса Истока и Запада све више повећавају.
4. Утицај украјинске кризе на спољнополитичку позицију Србије
Сукоб између Руске Федерације и Запада у контексту украјинске кризе има озбиљне последице и утиче на спољну политику Републике Србије. Овај сукоб је довео до јаке поларизације у свету. Србија тежи балансирању и званично подржава „територијални интегритет Украјине “. Међутим, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије. Стога, Србија одбија да уведе санкције против Руске Федерације, што изазива притисак Запада. Русија разуме тренутни тежак положај Србије и наставља да развија и одржава добре односе са њом.
Од самог почетка украјинске кризе, Србија је усвојила став који се може окарактерисати као политика балансирања и војне неутралности. Овај приступ одражава жељу Србије да одржи традиционално блиске политичке, енергетске и културне везе са Русијом, као и да избегне директно учешће у дубоко поларизованом међународном окружењу.
„Србија, као одговорна и саосећајна држава, доследно је подржавала украјински народ. Значајна помоћ је послата у виду хране, лекова и енергетске опреме намењене цивилном становништву. Данашњом донацијом настављамо да дајемо конкретан допринос обнови енергетске инфраструктуре Украјине“, изјавио је министар Старовић.
Он је, заједно са шефом Делегације Европске уније у Србији и украјинским амбасадором у Србији, присуствовао званичној примопредаји хуманитарне помоћи у виду енергетске опреме потребне за обнову украјинског енергетског система.
Под притиском ЕУ, Београд покушава да одржи флексибилност, ослањајући се на националне интересе, енергетску безбедност и историјске везе. У теорији међународних односа, ово се сматра стратегијом малих држава усред конфликта великих сила. Руска Федерација, са своје стране, пружа помоћ Србији и управља ситуацијом на Косову и Метохији, што је важан фактор у европској политичкој стратегији Србије.
5. Политика балансирања Србије
Србија је развила концепт спољне политике који се састоји од четири стуба, а који обухвата централну сарадњу са Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Народном Републиком Кином. Овај концепт је развио Борис Тадић, тадашњи председник Србије.
Његово декларативно порекло може се наћи у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. године. Тадић је напоменуо да су приоритети спољне политике европске интеграције, добросуседство и уравнотежени односи са три центрифугалне тачке глобалне политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом. ЕУ, Русија и Сједињене Америчке Државе су „три стуба“ српске спољне политике.
Рођење овог концепта догодило се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да „Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (додајући Кину) и да ће то бити њена главна спољнополитичка доктрина дуго времена“.
Уместо да служи као стабилна основа за спровођење спољне политике државе, ова политика је критикована од самог почетка. Једна од критика је била да мала земља попут Србије не може да води политику балансирања или да политика четири стуба није заиста балансирајућа, већ се нагиње ка једном од стубова, усвајајући опортунистички став у датом тренутку, све као одговор на интересе Србије у том тренутку. Тврдило се да је чланство у Европској унији неспојиво са осталим стубовима спољне политике, али Србија наставља да води управо ту политику балансирања.
У свету који се брзо мења, кључни стубови српске спољне политике остају непромењени, изјавио је министар спољних послова Марко Ђурић.
„Европске интеграције као стратешки циљ, војна неутралност као основа безбедносне политике и приступ који омогућава сарадњу са различитим глобалним играчима уз очување сопствених интереса“, рекао је Ђурић за Политику .
Највећи проблем је што се крећемо ка свету у којем не постоји један, већ неколико центара моћи.
„Простор за маневар се сузио, а од земаља се све више очекује да усвоје јасне и ексклузивне класификације. Међутим, Србија тежи да гради односе прагматично и рационално — тамо где се интереси поклапају, са јасно дефинисаним црвеним линијама по питањима суверенитета, територијалног интегритета и безбедности“, рекао је министар.
6. Културна дипломатија између Србије и Русије у контексту савремених изазова
Концепт меке моћи заузима важно место у међународним односима данас, јер, за разлику од војне моћи, мека моћ се заснива на вредностима заснованим на историји, образовању, уметности и свему што представља национални идентитет једног народа.
У контексту савремених сукоба, управо везе засноване на културној размени остају једино средство комуникације између две државе и народа, а такође постају и полазна тачка за покретање или одржавање дијалога, у одсуству политичког притиска.
Културна сарадња између Србије и Русије је веома стабилна, а постоје и многи програми и пројекти који доприносе развоју меке моћи.
У контексту актуелних сукоба и изазова са којима се суочава међународна сарадња између Русије и Србије, мека моћ и међународна културна сарадња имају широк спектар активности кроз државне институције као што су Министарство спољних послова Републике Србије и Министарство културе Републике Србије. Ове институције организују споразуме о међународној културној сарадњи који окупљају уметнике, српско-руске филмове и истражују теме везане за заједничку историјску прошлост и идентитет народа са заједничким темељем у верској припадности. У том смислу, министар културе Никола Селаковић и министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова потписали су Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области филмске копродукције.
Овим Споразумом се јача сарадња између Србије и Русије у области кинематографије, што је изузетно важно с обзиром на допринос кинематографских копродукција међународној културној сарадњи и јачање економских и културних веза, као и на традиционално важно место које кинематографија и филмска продукција заузимају у културном животу обе земље. Упркос међународним изазовима и тензијама у односима између Европске уније и Руске Федерације, Србија наставља да јача културну сарадњу са Руском Федерацијом.
Међутим, потребно је размотрити постојање и активности невладиних организација у Србији које промовишу и развијају српско-руско пријатељство. Утицај невладиних организација је ограничен због финансијских средстава и организационе структуре државних институција. Међутим, њихови напори и рад остају кључни у сложеним међународним односима и у решавању изазова са којима се Србија суочава у односима са Руском Федерацијом, како у информисању грађана, тако и у јачању међународне културне сарадње.
Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације пролазе кроз веома тешка времена. Штавише, постоје различити државни приоритети, који се налазе на супротним странама барикада, а додатно су погоршани сукобом у Украјини. Међутим, упркос притиску Европске уније да Србија уведе санкције Руској Федерацији, Србија се и даље уздржава од увођења санкција и уместо тога сарађује са Русијом у различитим областима. Једна од најпродуктивнијих области је култура и међународна културна размена, што доказује да остаје најпродуктивнија област сарадње чак и у најтежим временима и ситуацијама. Неувођењем санкција Руској Федерацији, Србија ризикује да изгуби свој национални приоритет, а то су европске интеграције, уз одржавање политике балансирања .
Можемо закључити да Србија балансира у овим тешким временима, и то је тренутно најуспешнија политика за мале земље у временима сукоба између великих сила.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности
Da budemo jasni, pravde nema, ili se dešava retko. Policija je uglavnom na vezi sa kriminalcima ili ljudima koji su agresivci, lopovi, prevaranti. Sudovi rade kako rade, pojedina veštačenja se kroje po meri podobnih i pravde uglavnom nema. Ali, šta je interesantno, ili živiš i umireš kao lav ili kao miš. Biramo.
Pokušaću da kroz opis prvog od dva slučaja u mom životu objasnim stanje društva, ali to nije samo društvo, društvo čine pojedinci, nečiji životi, to su životi mladih i starijih koji su oštećeni voljom loših ljudi sa privilegijama, lopova i nasilnika koji su zaštićeni nepisanim pravilima od strane policije i tužilaštva.
Ja uvek krećem od najtežeg, tako da od onoga što mi je uništilo život i najviše boli. Od oca Petković (Stanimir) Staniša (1959) iz Velike Plane koji je nasilnik, agresivac i koji je radi njegove zaštite pred zakonom, a verovatno vođen velikim strahom jer mu se prvi put neko od ukućana suprotstavio, prijavio rođeno dete, ćerku od 50 kilograma, bez znanja borilačkih veština, bez ikakvog javnog fizičkog sukoba za 40 godina, a sve ono što je on i što radi, prijavio za nasilje u porodici.
Fotografija: privatna arhiva
I sada, šta se dešava. Da ne bih opisivala sam događaj, koji je krojen za zapisnik po meri Petković Staniše, fokusiraću se ovde na vezu nedostojnih policijskih službenika i nasilnika. Tekst o tome šta sam preživela i preživljavam možete naći na ovom sajtu u rubrici “borba protiv nasilja”.
VEZA POLICIJE I NASILNIKA
Sticajem okolnosti, slučajno, upoznala sam osobu koja radi u BIA. U jednom periodu bili smo u komunikaciji i sve to nije toliko bitno, jer nije bitno da li je radnik u pekari ili radnik u BIA, da policija tj. određeni policijski službenik ili ih možda ima više ili je jedan, ne znam, to preneo Petković Staniši. Ja o tom kontaktu nisam nikome govorila, jer je to moja lična stvar, intimna, ne idem okolo i ne govorim ljudima koga sam upoznala itd, tako da niko nije mogao to ispričati osim policijskih službenika PU u Velikoj Plani. Kako ja to znam? Tako što sam čula kada je rekao mojoj majci za to. A zašto? Zato što sam ja u tom trenutku konkurisala za posao i prolazila bezbednosne provere, a kako je Petković Staniša želeo da ja imam kako on kaže “dosije” i da nikada ne dobijem posao, brže bolje mu je neko iz PU u Velikoj Plani javio sa kim sam ja u kontaktu.
Da se razumemo, svako davanje informacija od strane policajaca trećim licima bez zakonske potvrde da je to dozvoljeno je KRIVIČNO DELO! Dakle, neko iz PU Velika Plana je počinio krivično delo dajući neovlašćeno informacije.
Da se vratim na dan kada je, da bi Petković Staniša zaštitio sebe, a nakon što me je udario dok sam se nalazila na krevetu bežeći od njega, u svojoj sobi i nakon što sam mu rekla da ću ga prijaviti, izvukao mobilni telefon iz džepa, pozvao policiju i rekao “ćerka me maltretira, dođite…”
Fotografija: Privatna arhiva
Da se sada još malo više približim događaju, a radi slike policijskog službenika koji je došao. Policijski službenik kome nisam videla broj i prezime, jer sam bila u stanju šoka, stresa i generalno sam se tresla zbog nasilja koje sam prošla i mislila sam da će me policija zaštititi, te nisam ni realizovala svoje pravo da znam ko je došao, je sve vreme slušao Petković Stanišu, pisao šta je on govorio, ja sam bila u sobi pod stresom i niko od njih nije došao da me pita kako sam i šta se desilo. NIKO! Bilo ih je dvojica, ali je jedan sa izrazitim zubima bio glavni. Došao je kod mene, uzeo podatke i rekao idi odavde, skloni se, ne obraćajući pažnju na sliku koju sam mu pokazala, gde mi je ruka oguljena zbog pada, jer me je Petković Staniša oborio na beton, ne obraćajući pažnju na polomljen ključ, kojim sam se ja zaključavala, a koji je Petković Staniša polomio jer nije mogao da se izvuče iz brave…
Da ja nisam skupila snage i posle oko sat vremena otišla u PU Velika Plana i tražila da dam izjavu pri tome, kritikujući službenike na takvo postupanje, ne bi nikada bilo zapisano da je Petković Staniša mene maltretirao, a ne samo mene nego i moju majku, Urošević Dobrila. Šta je tačno zapisao službenik ne znam, verovatno ne sve što sam rekla, ali ipak je zapisano nešto. Na kraju me je ispratio rečima, “idi, skloni se”…
Dakle, da li je to što Petković Staniša podržava aktuelnu vlast u Velikoj Plani i lokalne funkcionere koji su sada već mojih godina, a ima onih i koji imaju kriminalnu prošlost, da li to što poznaje neke iz policije, da li to doprinosi tome da on “namešta” žrtvu i rođeno dete koje mu se suprotstavilo i reklo da je dosta maltretirao sve po kući, nema više, da li su mu kvalifikacije za zaštićenog nasilnika to što podržava vlast, poznaje ih i ima prepoznatljivost uličnog čoveka, kome krađe, prevare i lopovluk nije stran?
Da li moje osobine, što nikad nisam imala fizički sukob sa nekim, što sam uzorna, obrazovana, što se bavim kulturom i naukom i najvažnije ne podržavam vlast, a najvažnije žrtva sam nasilja, imam dijagnostikovane traume i intruzivne slike zbog nasilja koje sam proživela, nisu dovoljni da me zakon i policija zaštiti od nasilnika? Ne, u ovom društvu ne… ovde se žrtva proglašava nasilnikom….
UNESCO je identifikovao još 12 novih Globalnih geoparkova, čime je ukupan broj lokacija porastao na 241 u 51 zemlji. Mreža sada obuhvata više od 882.000 km², što je približno površini Venecuele.
Novi geoparkovi nalaze se u Kini, Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, Japanu, Maleziji, Portugalu, Ruskoj Federaciji, Tunisu (prvi geopark u toj zemlji) i Urugvaju.
“Svaka stena, svaki kanjon i svaki fosil pričaju priču koja pripada čitavom čovečanstvu. Za samo deset godina, UNESCO Globalni geoparkovi pokazali su da zaštita geološke baštine znači i unapređenje nauke, jačanje obrazovanja i izgradnju otpornosti lokalnih zajednica. Ono što povezuje svih 241 lokaliteta u 51 zemlji nije samo geološki značaj, već i zajednička posvećenost prenošenju znanja, sa lokalnim zajednicama u centru.”
— Generalni direktor UNESCO-a, Khaled El-Enany
Program UNESCO Globalnih geoparkova, uspostavljen 2015. godine, okuplja teritorije priznate po bogatoj geološkoj baštini. To uključuje stenske formacije, planinske i vulkanske lance, pećine, kanjone, fosilna nalazišta i drevne pustinjske predele koji svedoče o istoriji, razvoju i klimatskim promenama naše planete.
Ove lokacije kombinuju:
zaštitu prirode
obrazovanje o životnoj sredini
održivi razvoj
Istovremeno podržavaju autohtone narode i lokalne zajednice u očuvanju njihove kulture i znanja.
Svake godine nove lokacije se identifikuju odlukom Izvršnog odbora UNESCO-a, nakon procene koju sprovodi Globalni savet geoparkova sastavljen od međunarodnih stručnjaka.
UNESCO nastavlja da promoviše program u regionima gde su geoparkovi ređi, posebno u Africi, arapskim državama i malim ostrvskim državama u razvoju, kroz: ekspertske misije, obuke, konsultacije na nacionalnom i lokalnom nivou.
Važno je pomoći državama da pripreme prijave za status UNESCO Globalnog geoparka.
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, štetu od NATO-bombi pretrpelo je 25 manastira, 34 crkve, tri džamije, jedna sinagoga, 40 objekata gradske arhitekture, 25 gradskih jezgara, 13 arheoloških nalazišta i 16 memorijalnih spomenika.
Statistika Zavoda pokazuje nam kako je direktnim pogocima NATO avijacija razorila 24 spomenika (srećom ni jedan manastir niti arheološki lokalitet), dejstvovanjem u neposrednoj blizini oštećeno je 78, a zbog detonacija ugroženo je 57 objekata.
RAZARANJE KURŠUMLIJE OD STRANE NATO AGRESORA
Kuršumlija je opština koja je, nažalost, među prvima doživela razaranja tokom besomučne agresije NATO pakta kodnog imena „Milosrdni anđeo“. Najmanje petnaest puta su „zlikovci iz vazduha“ tog proleća 1999. godine bombardovali ovo pitomo mesto. Već prvog dana 24. marta 1999. bombama je zasuta kasarna Vojske SRJ na lokaciji „Borovnjak“. Nedugo potom 2. aprila 1999. pogođena je privatna kuća porodice Stepanović, a granate su pale i na naselje Kastrat, na preduzeće Šik „Kopaonik“, a potom i na dečiji vrtić.
Kao najtužniji datum pamti se 11. april 1999. kada je bombardovano selo Merdare. Zlikovci su ciljano sručili bombe na ovo civilno naselje gde je bilo ljudskih žrtava. Kuršumlija je tih dana vrvela od naroda, prognanika sa prostora Kosova i Metohije koje je proterala teroristička OVK i koji su svoje utočište pronašli upravo ovde.
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, Avijacija NATO agresora je dejstvovala po pravoslavnim hramovima Manastiru Svetog Nikole i Crkvi Svete Bogorodice. Naime, usled siline udara više detonacija na području Kuršumlije pojavile su se veće pukotine na zidovima ove dve svetinje, a reč je o zadužbinama Stefana Nemanje iz 12. veka. Kasetne bombe pale su na ovo područje 2. aprila 1999. a posebno je beskrupolozan bio napad izveden 18.04.1999. kada je pogođen manastir Presvete Bogorodice.
Manastir posvećen svetom Nikolaju Mirilikijskom je podignut zajedno sa manastirom Presvete Bogorodice između 1152. i 1168. godine. Biografi prepodobnog Simeona Mirotočivog, Stefan Prvovenčani, sveti Sava i Domentijan ne slažu se u pogledu redosleda podizanja Nemanjinih zadužbina u Kuršumliji. Dok Stefan Prvovenčani i Domentijan na prvo mesto stavljaju zidanje Crkve posvećene Bogorodici, sveti Sava pak tvrdi da je prvo sazidan manastir svetog Nikolaja. Ipak, bez obzira na ove razlike, svi se slažu u jednom, da je po zidanju manastira došlo do sukoba između Nemanje i njegove braće, koji su mu osporili ktitorski rad. U ovom sukobu Stefan Nemanja je izašao kao pobednik i 1168. postao veliki župan. Kako su, naime, Nemanjine zadužbine bile pokrivene olovnim krovovima koji su se presijavali na suncu, narod ih je nazvao Belim Crkvama, a otuda je i kuršumlijsko naselje dobilo ime Bele Crkve.
U manastiru svetog Nikolaja se od samog osnivanja odvijao jak duhovni život, a uživao je, po svedočanstvu Studeničkog tipika, i veliki ugled.
GRAČANICA – PRAVOSLAVNA SVETINJA ČAK ČETIRI PUTA BOMBARDOVANA!
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, među 13 oštećenih manastira i 11 crkava najveće devastacije je pretrpela Gračanica – spomenik kulture od izuzetnog značaja, najlepši spomenik vizantijskog umetničkog kruga 14. veka. Usled eksplozija više desetina projektila palo je u neposrednoj blizini ovog bisera svetske umetnosti, koji je 1318. godine dao da se podigne srpski kralj Stefan Uroš II Milutin.
Tokom napada NATO agresora, tog proleća 1999. godine oštećena je fasada crkve, a raznovrsne pukotine pojavile su se na fresko-živopisu, koje su se posle svake detonacije sve više širile. Delovi fresaka odvojeni su od zida. Prema zvaničnim hronoškim podacima Vlade Republike Srbije o NATO bombardovanju, manastir Gračanica je granatiran čak četiri puta. Poslednji put bomba je pala 5. aprila 1999. neposredno pored svetinje prilikom čega je oštećeno više spomenika, dok je kapela u potpunosti uništena.
Vidna su oštećenja i na zgradi starog, istočnog konaka manastira Gračanica, čije se freske inače nalaze u svim svetskim enciklopedijama. Manastir je 1990. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja, a 13. jula 2006. stavljen je na Uneskovu listu Svetske baštine pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“, koji su deo spiska ugroženih mesta svetske baštine. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
AMERIČKI PILOT PRIZNAO: „BOMBARDOVANE SU DVE CRKVE I CIVILNI CILJEVI“
Pažnju javnosti ne tako davno privukla je ispovest američkog pilota, pukovnika Majka Petruke za T-Six. Petruka je u svom svedočenju govorio o borbenoj upotrebi američkog ratnog vazduhoplovstva i drugih NATO zemalja tokom napada na našu zemlju istakavši tom prilikom da su gađanje civilnih ciljeva i dejstvo po vozu u Grdeličkoj klisuri „velika, neoprstiva greška“. Petruka je nekoliko puta tokom svedočenja naglasio da nije bila dobro vođena kampanja te da nakon mesec dana nisu imali validne mete za gađanje do toga da ROE (Rules Of Engagement) nije bio adekvatno definisan. Iz njegove priče stiče se utisak da su eskadrile i piloti morali sami sebe da štite od kontroverznih naređenja što je on, kako tvrdi, jednom i uradio.
Petruka je istakao kako su piloti jednom prilikom dobili zadatak da dejstvuju kasetnim bombama CBU-87 po jednom selu u Srbiji istakavši kako mu je isprva bilo sumnjivo da je meta selo ali da je ceo proces planiranja misije bio nestandardan.
Petruka je ostalim posadama iz svoje eksadrile kazao da ne bi trebalo da izvrše ovaj zadatak ukoliko prilikom ciljanja video-senzorima ne budu ubeđeni da se radi o vojnim ciljevima. Procedura koju su dogovorili među sobom za tu eventualnost bila je da bombe bace u okviru zadatog pravouganika ali u šumu van civilnog naselja.
Tako je i bilo. Tokom prilaska cilju videli su da je ciljna tačka bila na dve pravoslavne crkve. Posade se slažu da kasetne bombe izbace na dogovrenu nenaseljenu lokaciju u šumi. Međutim, drugi paket sa drugim posadama iz njegove eskadrile bio je ponovo taskovan za isti cilj drugu noć. Petruka saznavši za to ostavlja pisanu poruku kao upozorenje da se radi o crkvama pilotu iz posada koji je odgovoran za planiranje sledeće misije. Pomenuti pilot ipak izvršava misiju nakon protesta kroz lanac komandovanja koji nije dao rezultat i, kako Petruka tvrdi, taj paket uništava crkve sa kasetnim bombama.
Nastavljajući priču o uništavanju civilnih ciljeva Petruka pominje da je poznavao „Wild Weasel“ kolegu pilota koji mu je lično potvrdio da je od strane NATO starešina bilo naredbi za namerna ciljanja civilnih ciljeva na prostoru Jugoslavije i da je torađeno kako bi se „Srbima očitala lekcija“. Petruka je na priču završio uz konstataciju da mu je ovo bila najbolja misija u borbenoj karijeri – zato što je nije izvršio.
PRIZREN POD BOMBAMA
Opština Prizren više puta je bila izložena NATO bombardovanju. Projektili i kasetne bombe padale su i po srpskim i po bošnjačkim i po albanskim kućama. Život je izgubilo oko stotinu stanovnika Prizrena a kao najtužniji datum pamti se 13. maj 1999. godine. Tog dana avioni NATO pakta bombardovali su albansko selo Koriša prilikom čega je život izgubilo 87 albanskih civila, među kojima čak dvadeset i šestoro dece! Najmanje osamdesetoro ljudi je tom prilikom ranjeno.
Zanimljiv je podatak da se selo Koriša prvi put spominje još 1348. godine, u Arhanđelovskoj povelji. U selu postoje ostaci nekoliko sakralnih objekata a najznačajniji je svakako manastir Sveti Marko Koriški. Prema sačuvanom zapisu, manastirska crkva je sagrađena 1467. godine. Tokom perioda turske vladavine manastir je ostao nerazrušen, a sa zvonika manastirske crkve oglasila su se čak i prva zvona po oslobođenju prizrenskog kraja od Turaka. Ipak, manastir će kroz vekove koji će uslediti više puta biti rušen te iznova obnavljan. Tako je ova svetinja bila zapaljena i tokom Prvog ali i tokom Drugog svetskog rata, da bi i te kobne 1999. godine ovaj sakralni objekat bio po ko zna koji put opet razoren.
Još jedno prizrensko selo koje je pretrpelo veliko stradanje jeste i Jablanica, mesto koje se nalazi iza samog vrha Cvilen i koje je od varoši udaljeno 9,3 kilometara. Ovo mesto spada u red najstarijih naseobina u Sredačkoj Župi i oduvek bilo naseljeno isključivo bošnjačkim stanovništvom. NATO agresor je 1. maja 1999. zasuo projektilima Jablanicu prilikom čega je povređeno 18-oro civila bošnjačke nacionalnosti, među kojima i troje dece. NATO je tom prilikom oštetio i seosku džamiju u selu. Islamska zajednica potvrdila je da je prilikom napada NATO aviona na selo teško oštećen krov džamije. Sedamdeset kuća i drugih objekata je tom prilikom uništeno a meštani, Bošnjaci civili, postali su žrtve jednog bezumnog napada.
Mediji su tog proleća 1999. odmah javili da se pod udarom NATO snaga našla i čuvena Sinan pašina džamija u Prizrenu a prema podacima Vlade Republike Srbije oštećenja je tokom rata pretrpela i Crkva Bogorodica Ljeviška. Ova nadaleko čuvena drevna svetinja je zadužbina kralja Stefana Milutina a podignuta je u periodu od 1306. do 1307. godine i to na ostacima starijeg katedralnog hrama iz 13. veka, koji je takođe zasnovan na mestu još starije, ranohrišćanske crkve. Crkva je vekovima bila saborni, odnosno katedralni hram prizrenskih episkopa i mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Više puta je kamenovana od strane albanskih ekstremista a na nju je pucano i iz vatrenog oružja. Ova pravoslavna svetinja je nažalost zapaljena 17. marta 2004. godine od strane albanskih vandala, za vreme Martovskog pogroma. Dana 13. jula 2006. Crkva Bogorodice Ljeviške je stavljena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, kao deo ansambla srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji.
Tokom zločinačkog bombardovanja Prizrena projektili NATO agresora oštetili su i čuveni Muzej prizrenske lige, važan istorijski i kulturni objekat u gradu.
ĐAKOVICA – GRAD RAZOREN PROJEKTILIMA
Tokom kampanje bombardovanja SR Jugoslavije, koja je nazvana „Milosrdni anđeo“ najveća razaranja je pretrpeo grad Đakovica. Avioni NATO pakta su doslovno razrušili središte grada a fotografije spaljenih kuća i devastiranih objekata obišle su svet. Najveći udari zabeleženi su 14. aprila 1999. kada su bombardovana albanska sela Bistažin i Meja kao i 21. aprila 1999. kada su NATO avioni pogodili izbegličko naselje gde su bili smešteni prognani Srbi iz Hrvatske.
Prema podacima Vlade Republike Srbije NATO bombe su pogodile i oštetile Crkvu Svetog Petra i Pavla, te katoličku crkvu Svetog Antona, zatim čuvenu Hudum džamiju u Đakovici, te istorijski bazar u Đakovici kao i dva stara mosta iz vremena Turaka: Terzijski most i Tabački most kod Đakovice.
Stara župna crkva Svetih Petra i Pavla, inače katolička svetinja, podignuta je u periodu od 1928. do 1938. godine, a renovirana je i obnovljena u dva navrata – 1959. i 1969. godine. NATO zločinci gotovo u potpunosti su razorili ovu svetinju kada su na nju sručili više kasetnih bombi. Sa crkvom su se tog proleća 1999. urušile i sve uspomene vezane za ovaj verski objekat a meštani, vernici mogli su samo nemo i sa velikom tugom da posmatraju kako njihov hram gori i nestaje u plamenu.
Crkva svetog Ante nalazi se u „Katoličkoj ulici”, nasuprot crkve Svetih Petra i Pavla u Đakovici. Prva crkva sagrađena je 1882. godine i nazvana je „Crkva Pater Milje“, ali je kasnije uništena. Godine 1931. na istom mestu izgrađena je nova crkva koja je nazvana „Svetište Svetog Antuna Padovanskog“ ili „Crkva Svetog Antuna.“ Ova crkva je obnovljena nekoliko puta, i tom prilikom su priloženi konaci, kancelarije, sanitarni objekti, sve po pravilima izvorne arhitekture. Ova katolička svetinja teško je oštećena prilikom bombradovanja civilnih ciljeva u Đakovici od strane NATO agresora. Tom prilikom, sa crkvom su u plamenu nestale i obližnje kuće srpskih porodica.
Hadum džamija u Đakovici je podignuta krajem 16. veka i predstavlja nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture od izuzetnog značaja. Sam naziv potiče od reči koja u prevodu označava „slugu, evnuha“, a džamiju je podigao Hadum sulejman-aga Bizeban, sluga carskog harema u vreme sultana Murata III, rodom iz sela Guske kod Đakovice. Bliže datovanje u 1592/1593. (ili 1003. po hidžri) određeno je na osnovu podataka iz prizrenskih godišnjih kalendara iz 1873. i 1874. godine. Džamija pripada jednospratnom tipu sa tremom koji je natkriven trima kupolama. Prema podacima Vlade Republike Srbije, džamija je teško oštećena u proleće 1999. tokom trajanja NATO agresije.
Pripadnici OVK su tokom i nakon završetka rata spalili i porušili sve pravoslavne hramove i crkve na području opštine Đakovice.
SVETINJE KAO METE NAPADA
Blic je podsetio da je 20. aprila 1999. prilikom bombardovanja civilnih ciljeva u Kraljevu jedan od projektila pao u neposrednoj blizini manastira Žiča, dok su dan kasnije bombe pale na Bešku i u portu manastira Kovilj. U bombardovanju kragujevačke fabrike „Zastave“ oštećena je i obližnja Srpska pravoslavna prestona crkva iz doba Kneza Miloša. U porti ove crkve održavale su se značajne sednice skupštine za istoriju nove Srbije, a 1878. godine proglašena je i nezavisnost Srbije. Od posledica detonacije, svetinja je pretrpela značajna oštećenja, popucala su sva stakla a na konaku pored nje napukli su zidovi, izvaljena su vrata, popadali su crepovi…
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, oštećenja su tokom NATO agresije pretrpeli i Pećka patrijaršija, manastiri Sv. Trojice (16. vek) i Sretenje (obnovljen 1818. godine) na Ovčaru, te crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila manastira Vojlovice kod Pančeva kao i manastir Rakovica (16. vek) gde su registrovani veliki statički poremećaji manastirske crkve, te naprsline i druga oštećenja.
Detaljna istraživanja Zavoda pokazala su da su i na prestižnim fruškogorskim manastirima iz 16. veka – Starom i Novom Hopovu i Vrdniku primetna znatna oštećenja na zidovima, krovnim konstrukcijama i fresko-dekoraciji. Tako su i zidovi manastira Sisatovac rastreseni, a konak manastira ostao je bez krova.
Iako se do sada nisu pojavila vidljiva oštećenja, iz Zavoda su istakli da su detonacije ugrozile strukturu i oslabile stabilnost zidova manastira Dečani (14. vek), zadužbinu i mauzolej srpskog kralja Stefana Dečanskog. Bombe koje su, najpre, padale na severnu granicu zaštićene celine Starog Rasa, da bi potom završavale i u neposrednoj blizini crkve Sv. apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara i manastira Đurđevi Stupovi (12. vek), ugrozile su strukturu i oslabile stabilnost zidova.
