United States je na 1. mestu po mekoj moći 2026. godine, samo 1,4 poena ispredChina.
Japan, United Kingdom i Germany upotpunjuju prvih pet.
Zapadna Evropa dominira među prvih 20, ali i zalivske države poput United Arab Emirates i Qatar zauzimaju visoke pozicije.
Indeks procenjuje svih 193 države sveta na osnovu globalnih percepcija o uticaju, reputaciji i prepoznatljivosti.
Meka moć odražava sposobnost države da oblikuje svetsko javno mnjenje kroz kulturu, diplomatiju, poslovanje i međunarodni uticaj.
Izvor podataka
Podaci za ovu mapu dolaze iz Brand Finance Global Soft Power Index 2026. Ovaj indeks ocenjuje i rangira države prema tome koliko su pozitivno percipirane širom sveta, na osnovu anketa i drugih pokazatelja percepcije prikupljenih globalno.
Torn paper with handwritten text HARD POWER (use of military and economic means to influence other behavior) and SOFT POWER (ability to attract shaping preferences by appeal or attraction)
United States je na 1. mestu u Globalnom indeksu meke moći za 2026. godinu sa rezultatom 74,9, samo 1,4 poena ispredChina na drugom mestu.
Srbija je na 72. mestu sa indexom od 37,3.
Rang
Država
Indeks meke moći (2026)
1
United States
74.9
2
China
73.5
3
Japan
70.6
4
United Kingdom
69.2
5
Germany
67.7
6
France
65.8
7
Switzerland
63.2
8
Canada
63.2
9
Italy
61.6
10
United Arab Emirates
59.4
11
South Korea
59.2
12
Spain
58.9
13
Sweden
58.8
14
Russia
58.7
15
Netherlands
57.8
16
Australia
57.5
17
Saudi Arabia
55.9
18
Denmark
55.6
19
Norway
55.4
20
Qatar
54.9
Rank
Country
Soft Power Index (2026)
61
🇬🇪 Georgia
39.0
62
🇯🇴 Jordan
38.9
63
🇰🇵 North Korea
38.9
64
🇺🇾 Uruguay
38.7
65
🇵🇦 Panama
38.6
66
🇨🇴 Colombia
38.3
67
🇪🇪 Estonia
38.1
68
🇧🇬 Bulgaria
38.0
69
🇲🇹 Malta
37.4
70
🇱🇻 Latvia
37.4
71
🇳🇬 Nigeria
37.4
72
🇷🇸 Serbia
37.3
73
🇨🇷 Costa Rica
37.1
74
🇩🇿 Algeria
36.8
75
🇹🇳 Tunisia
36.7
76
🇸🇻 El Salvador
36.6
77
🇵🇪 Peru
36.6
78
🇵🇾 Paraguay
36.4
79
🇱🇹 Lithuania
36.4
80
🇩🇴 Dominican Republic
36.3
Prednost United States odražava snažnu globalnu prepoznatljivost i uticaj u oblastima zabave, tehnologije, obrazovanja i međunarodnog liderstva.
Snažne zemlje u različitim regionima
Države zapadne Evrope poput United Kingdom, Germany i France i dalje imaju značajan uticaj, iako su njihove ocene poslednjih godina blago opale.
Zemlje kao što su Switzerland i Canada takođe postižu visoke rezultate, što odražava dobru reputaciju u pogledu stabilnosti, kvaliteta života i upravljanja državom.
Raznovrstan globalni pejzaž
Van samog vrha liste, indeks pokazuje velike razlike u mekoj moći među državama.
Države srednjeg ranga poput India (48,0) i Brazil (49,2) imaju značajan kulturni i regionalni uticaj, dok manje države i tržišta u razvoju imaju različite rezultate niže na listi.
Izvor: https://www.visualcapitalist.com/
Ranked: The World’s Most Powerful Countries by Soft Power in 2026
Термин „паметна моћ“ (smart power) последњих година постаје све познатији у научно-експертским и политичко-дипломатским круговима. Често се повезује са обновљеном спољном политиком администрације Б. Обаме. Ипак, његово стварно значење за позицију САД у савременом свету – показујe да је овај концепт од фундаменталног значаја као одраз трансформације моћних односа у глобалној политици. Док се концепт „меке моћи“ (soft power) брзо шири у академским круговима, све више пажње привлачи нови појам – „паметна моћ“ (smart power).
Посебну пажњу овом концепту посвећују САД. Још 2006. године, амерички аналитички центар „Центар за стратешке и међународне студије“ (CSIS) основао је Комисију за „паметну моћ“ (Commission on Smart Power), коју су предводили бивши заменик државног секретара САД (2001–2005) Ричард Армитиж и познати политички аналитичар, творац концепта „меке моћи“, Џозеф Нај.
Амерички аналитичари су се окренули овом концепту углавном због критике спољне политике председника Џ. Буша. Према њиховом мишљењу, Бушова политика претерано се ослањала на тврду моћ (hard power), занемарујући потенцијал меког и флексибилног утицаја у међународним односима.
Ово се посебно јасно показало током војне интервенције САД у унутрашње послове Ирака. Та стратегија на крају је довела до смањења привлачности имиџа САД на међународној сцени. Разлог за стратешке неуспехе објашњаван је неспособношћу да се стратешки комбинују чврсти елементи власти са елементима soft power-а. Способност такве комбинације добила је назив „smart power“, што се може превести као „разумна власт“, „паметна власт“ или „паметна моћ“.
Извештај комисије, објављен 2007. године, садржавао је препоруке за коришћење стратегије smart power за следећег председника САД. Од тог тренутка проблематика паметне власти почела је активно да се разматра.
Kонцепт паметне власти добија наставак у говору Б. Обаме, одржаном у Центру Вудроа Вилсона: „Морамо интегрисати све аспекте нашег моћног потенцијала и ојачати невојне инструменте нашег утицаја.“
Након избора Б. Обаме, концепт smart power активно се користи у политичком дискурсу његове администрације. Често се при том цитира говор Хилари Клинтон приликом именовања за државног секретара САД:
„Морамо користити оно што је добило назив ‘smart power’: цео сет инструмената који су нам на располагању – дипломатских, економских, политичких, правних и културних – бирајући право средство или њихову комбинацију за сваку конкретну ситуацију.“
“Nekoliko nedelja pre nego što je mučki likvidiran u atentatu marta 2003. godine Zoran Đinđić je napravio veliki politički zaokret prema Kosovu. On je svojim ministrima dostavio dva papira. Jedan se zvao Teze oko KiM i Najgori scenario.
Jedan od ministara koji je tada dobio ove Đinđićeve papire o Kosovu, ustupio nam je drugi papir – Najgori scenario. A o prvom naš sagovornik kaže:
-Premijer je bio uporan u sprovođenju „Strategije za Kosovo i Metohiju“ koju nam je kao interni dokument podelio krajem 2002. godine. U njemu je stajalo da „prvi konkretni korak na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontigenata vojske i policije“.
Zanimljivi su i drugi predlozi za koje kaže da će verovatno „Albanci i veći deo međunarodne zajednice biti protiv“
Preuzeto sa internet portala “Afera”
Đinđić piše: „Mi treba da tražimo:
A) Teritorijalnu podelu
(Goran Guta Živaljević, tadašnji zamenik šefa BIA tvrdi da je po tom planu Srbiji trebalo da pripadne 15 odsto teritorije Kosova).
B) Efikasnu i modernu zaštitu za Srbe koji ostaju u albanskom delu
C) poseban status verskih objekata.“
Svestan da će ovi predlozi doći do Međunarodne zajednice, premijer joj bode prst u oči tvrdnjom izrečenom na jugu Srbije: „Državni interesi Srbije rećavaće se isključivo u Beogradu, a ne u Vašingtonu ili Briselu.“
Takva promena politike brine Zapad, a u zaključku intervju koji je premijer dao za londonski Tajms, novinar piše: „Najnovija, isključivo patriotska pozicija premijera Đinđića alarmirala je zapadne diplomate.“ – objašnjava ovaj bivši ministar.”
Nasilje u porodici predstavlja jedan od najozbiljnijih društvenih problema savremenog društva. Ono ne pogađa samo pojedinca, već ostavlja duboke posledice na čitavu porodicu, posebno na decu, i razara osnovne vrednosti zajednice – sigurnost, poverenje i dostojanstvo.
Borba protiv nasilja u porodici nije samo zadatak institucija, već i odgovornost svih nas. Važno je da prepoznamo nasilje, da ne okrećemo glavu i da ohrabrimo žrtve da potraže pomoć. Nasilje može biti fizičko, psihičko, ekonomsko ili seksualno i nijedan oblik nije prihvatljiv niti opravdan.
Jedan od ključnih koraka u zaštiti žrtava jeste dostupnost informacija i podrške. Telefoni za pomoć omogućavaju žrtvama da u svakom trenutku dobiju savet, pravnu pomoć ili hitnu zaštitu. Razgovor sa stručnim osobama često je prvi i najteži, ali i najvažniji korak ka izlasku iz kruga nasilja.
Telefoni za pomoć žrtvama nasilja
Policijska služba u Beogradu: 0800 100 600
Besplatna pravna pomoć žrtvama nasilja: 065 26 56 178 (svakog dana od 10h do 12h i od 17h do 20h)
Smederevska Palanka – FEMINA: 026 310 841
Ako vi ili neko koga poznajete trpite nasilje, važno je da znate da niste sami i da pomoć postoji. Svaki poziv može biti prvi korak ka sigurnijem i dostojanstvenijem životu. Nasilje se ne sme tolerisati – o njemu treba govoriti, reagovati i pružiti podršku onima kojima je najpotrebnija.
Ruski general-pukovnik, u penziji, Leonid Grigorijevič Ivašov, govori već godinama, od početka specijalne vojne operacije svoje mišljenje o geopolitici i tenutnim sukobima u svetu. Poznat je kao neko ko je protivnik SVO i kao neko ko se zalaže za prekid sukoba. Specijalista je geopolitike, konfliktologije, medjunarodnih odnosa, vojne istorije. General je doktor istorijskih nauka, profesor MGIMO, bivši načelnik Glavne uprave medjunarodne vojne saradnje Minstarstva odbrane Ruske Federacije, potomak dekabrista Vasilija Ivašova.
“SVO je donela medjunarodnu izolaciju Ruske Federacije. Unutar Rusije je fiksirana kriza ekonomije, kulture, duhovnosti, izgublili smo Kavkaz i Centralnu Aziju. ODKB formira antirusku politiku, uništena je avio industrija.
Vladimir Putin je počeo svoje predsednikovanje sa gubitkom atomske podmornice, a sada ide uništavanje cele Rusije. Rastu cene svih prizvoda, neki prehrambeni prizvodi, ne samo što su skupi, nego su i otrovni.
Što se tiče SVO, postoje tri nivoa vojne veštine ratovanja, a to su taktički, operativni, koji mi nemamo, jer je ovo bitka, boj, a ne operacija, jer operacija ide dublje, treći nivo je strategijski, tj planiranje operacije na osnovu strategije, koji mi imamo. Mi sada imamo uspeh na taktičkom nivou, operativni deo delimično postoji i on se pokazuje kroz udare bespilotnih letelica i raketa, ali retko. Ukrajinska strana nanosi udare našim rafinerijama i energetskim centrima jer se na Ukrajinskoj strani nalaze NATO generali.
Nivo obrazovanja u Rusiji opada, nauka je u kritičnom stanju, nema više naučnika ni stručnjaka kao u sovjetsko vreme, nemamo koga više da pošaljemo na medjunarodnu konferenciju. Masovna su hapšenja generala, činovnika, velike su migracije, a od Saveta bezbednosti Ruske Federacije još nismo dobili nikakvu ocenu.”
Na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi jedan od doktoranda na smeru međunarodnih odnosa je ratni veteran, Aleksej Nikolajevič Svetlov. Moj kolega, sa kojim svakodnevno pratim predavanja u okviru doktorskih studija i sa kojim imam priliku da polemišem o geopolitici bio je ljubazan i odgovorio na neka pitanja koja sam mu postavila.
Aleksej Nikolajevič Svetlov (privatna arhiva)
Koliko ste imali godina kada ste otišli u SVO (specijalna vojna operacija) i koliko ste tamo boravili? Punih 39 godina. Tokom godine boravka napunio sam 40. Nalazio sam se 5 meseci u zoni 0.
Kako je učešće u operaciji uticalo na moralno i psihološko stanje vojnika? Postali smo jači. Teško na obuci, lako u boju (A. V. Suvorov). Faktor nestandardne situacije i surove realnosti i stvarnosti.
Koje zadatke i funkcije ste obavljali u zoni SVO, u meri u kojoj se to može otvoreno govoriti? Obnavljao sam pravdu, nosio dobro i istinu uz elemente sprovođenja činova odmazde.
Možete li opisati najopasnije situacije sa kojima ste se suočili? Da li ste sretali Srbe i, ako da, kako ocenjujete njihovo učešće u SVO? Opasne situacije su trajale 12.960.000 sekundi, ali se ni u sekundama ne mogu izmeriti jer su bile stalne. Srbi – braća, i to je moje subjektivno mišljenje. Bore se kako dolikuje pravim RATNICIMA! Razlikovati nacionalnost, tamo nema vremena – ili je Brat ili Neprijatelj. Reč Neprijatelj pišem velikim slovom jer čak i u takvim situacijama ratnicima treba pokazati poštovanje, onima koji se dostojno bore. To je nepisani zakon. Naglašavam – dostojno, a ne potajno.
Kako upoređujete ono što ste lično videli i ono što predstavljaju zapadni mediji? Gde su, po vašem mišljenju, iskrivljenja najprimetnija? Tokom bilo kakvih borbenih dejstava. Iskrivljenja u medijima su neizbežna i to je normalno. Smatram da je zadatak medija pre svega prikupljanje tačnih podataka radi informisanja javnosti, a ne radi takozvanih rejtinga. Tuga nema nacije, ni religije – tuga je jedna.
Kako ocenjujete ulogu ideologije, patriotizma i društvene motivacije u održavanju morala i efikasnosti SVO? Na ovo pitanje sam već odgovorio. Tuga i bol nemaju naciju, ni religiju. Moralno-voljni momenti ovde se zasnivaju isključivo na stečenom iskustvu tuge, koliko god to teško zvučalo.
Kako je Vaše lično učešće u operaciji uticalo na Vaše profesionalno razumevanje međunarodnih odnosa i teorije konflikata? Ni na koji način. Konačno sam se uverio u svoju ispravnost i zaključke. O teoriji konflikata ovde nema ni govora – to je konkretno isplanirana operacija i genocid protiv čovečanstva i svih naroda osim jednih „zlatnih“!
Kako se, po vašem mišljenju, SVO uklapa u proces formiranja multipolarnog sveta? Odlično se uklapa. Ući će i u istoriju i udžbenike, nadam se.
Koje lekcije SVO dobijaju zemlje Globalnog Juga i Evroazije? A koje lekcije treba da izvuku zemlje Evropske Unije? Uzajamno poštovanje, istina i pravda.
Da li ste lično doživljavali dinamiku konflikta – sa stanovišta istraživača geopolitike i bezbednosti? To je bilo neizbežno.
Koje su, po vašem mišljenju, ključne greške zapadne diplomatije u vezi sa SVO? Ne znam, jer oni izvršavaju svoju, unapred zadatu funkciju.
Kako se odnosite prema informacijama koje su se pojavljivale i u ruskim medijima o tome da srpska država isporučuje municiju Ukrajini koja se koristi na frontu? SVO će razjasniti ko je kome i šta isporučivao.
Šta mislite o Srbima? Srbi – braća! Moje subjektivno mišljenje. Vi to i sami znate.
Kada će se SVO završiti? SVO će se završiti kada ciljevi i zadaci budu ostvareni. Oni su izneti od strane našeg Predsednika. Čudi me što se svi stalno o tome raspituju.
Šta mislite o Vašoj koleginici iz Srbije i kako ocenjujete našu saradnju? O Danijeli mislim kao o hrabroj, ponekad i previše, odličnom ratnom dopisniku. Iskreno želim da bude opreznija i uzdržanija. Bolje je prikupiti informacije pa ih tek onda objaviti, nego se odmah pozicionirati – Neprijatelj ne spava i treba biti na oprezu. Saradnji nisam protiv, ali u strogo ograničenim okvirima. Želim Danijeli sreću i nove pobede za okruglim stolom međunarodnih odnosa.
U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.
Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije.
U novom broju 34/2025 koji obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.
Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.
Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).
Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).
В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.
This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.
Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.
Србија води вишевекторску спољну политику засновану на концепту „четири стуба“. То значи да земља тежи развоју и одржавању стратешких односа са четири главна глобална актера: Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Кином. Овакав приступ омогућава Србији да одржи равнотежу између Истока и Запада, максимизира сопствене интересе и избегне прекомерну зависност од било ког партнера. Главни циљ ове политике је очување независности, повећање политичког и економског простора за маневар и смањење зависности од једног партнера.
Концепт „четири стуба“ спољне политике Србије формализован је 2009. године, за време тадашњег председника Бориса Тадића. Борис Тадић је у августу 2009. године најавио да ће спољна политика Србије бити заснована на четири центра: ЕУ, Русији, САД и Кини. Према речима аналитичара, ово је била стратешка одлука – идеја „четири стуба“ је омогућила Србији да води политику вишеструког утицаја.
Овај приступ се појавио као одговор на брзо променљиво глобално окружење и потребу Србије да балансира између различитих великих сила.
„Идеја је једноставна: наше споразуме о слободној трговини са ЕУ, земљама ЦЕФТА, Русијом и Турском треба да користе не само наши кинески партнери, већ све остале земље, како би се српска производња могла лоцирати на тим тржиштима“, напоменуо је Тадић. Тадић је нагласио да „ни на тренутак не смемо заборавити да је централни политички циљ Србије чланство у Европској унији“ и напоменуо да стратешко партнерство са Сједињеним Државама, Русијом и Кином не омета остваривање овог циља.”- говорио је Тадић.
Још 2009. године, тадашњи председник Борис Тадић је изјавио да Србија има четири стуба спољне политике. То је рекао након повратка из посете Пекингу, а у свом инаугурационом говору 2004. године, претходно је напоменуо да су то „три центрипеталне тачке светске политике – Вашингтон, Брисел и Москва“. Затим, након повратка из Кине, учврстио је своју позицију, а ова спољнополитичка стратегија остаје на снази до данас. Иако је ова политика била предмет многих критика – од идеје да мала земља попут Србије једноставно не може да води политику балансирања између великих сила, до идеје да то заправо није балансирање, већ опортунистички приступ једном од ових стубова у зависности од сопствених интереса у датом тренутку, а такође и да је наш стратешки циљ – чланство у ЕУ – неспојив са блиским односима са другим центрима – ова српска спољна политика је мање-више опстала, чак и кроз промену власти.
Влада Републике Србије основала је неопходна тела за координацију процеса приступања Европској унији, и то Координационо тело за процес приступања ЕУ и Савет Координационог тела, као и Преговарачки тим за приступање Републике Србије ЕУ. У складу са поделом преговарачког процеса на 35 поглавља, формирани су преговарачки тимови за свако поглавље. Оснивање Министарства за европске интеграције 2017. године био је важан корак у институционалном јачању преговарачког процеса са Европском унијом.
Европски Унија (ЕУ)
Европске интеграције и чланство у Европској унији су национални интерес и стратешки избор Републике Србије, а вредности Европске уније су управо оне које Република Србија подржава и тежи даљем развоју. Република Србија процес приступања Европској унији посматра као подстицај за спровођење реформи и јачање европских стандарда. Поред тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Републике Србије и веома значајан фактор економске стабилности земље. Република Србија је поднела званичну пријаву за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство добила је 1. марта 2012. године. Одлука Европског савета о отварању преговора о приступању од 28. јуна 2013. године означава почетак најзахтевније фазе европских интеграција – преговора о чланству, који ће довести до потпуног усклађивања са системом, вредностима и законодавством Европске уније. Почетак преговора између Републике Србије и Европске уније обележио је први састанак 21. јануара 2014. Током овог састанка, представљен је Преговарачки оквир Европске уније, који садржи принципе, смернице и процедуре за преговоре о приступању. Преговори се фокусирају на услове под којима ће држава кандидат усвојити, спровести и спроводити правне акте ЕУ, подељена у 35 тематских поглавља, или, у складу са новом методологијом, у шест кластера
2. Русија
Русија је један од спољнополитичких „стубова“ са којима Србија одржава историјски топле везе, енергетску сарадњу и дипломатску солидарност.
Билатерални односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на стратешком партнерству, утемељеном у дубоком међусобном осећају пријатељства, вековној историји односа и традицији језичке, духовне и културне сродности између братских народа две земље. Контакти на високом нивоу између званичних представника две државе остају интензивни. Темељи српско-руских односа постављени су 1191. године, када је Растко Немањић положио монашке завете у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславич Рагузински, руски дипломата српског порекла који је служио на двору Петра Великог, заслужио је признање за закључивање споразума 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, значајан број Срба почео је да мигрира у Русију, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године област Славјаносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области задржале су своју аутономију до 1764. године. Односи су се успешно развијали у свим сферама, а посебно су били интензивни у трговини, инвестицијама, енергетици, пољопривреди, војној и војнотехничкој, научно-техничкој и културној области, као и у изградњи железничке инфраструктуре. Руски капитал има значајно присуство у Републици Србији.Међу најважнијим инвеститорима су Гаспром њефт , који је укључен у приватизацију и улагања у НИС , и Лукоил , који улаже у Беопетрол .
Република Србија и Руска Федерација имају добро развијен правни оквир за билатералне односе, који обезбеђује правно регулисање важних области сарадње. Од посебног значаја су Декларација о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације , потписана 24. маја 2013. године у Сочију, која је додатно ојачала билатералне односе.
Истовремено, Србија пажљиво балансира: изражава поштовање према Русији, али није спремна да се покори свим њеним геополитичким захтевима, одржавајући независан став. Историјске, културне и енергетске везе, као и дипломатска подршка у косовском питању, остају кључне. Међутим, учешће Србије у „четири стуба“ тренутно је компликовано геополитичким изазовима: рат у Украјини угрожава ову равнотежу. Постоје критике да Србија „хода по жици“ између Русије и Запада – ризик који може бити превелик, јер се интереси ових страна разликују.
Сједињене Америчке Државе
Сједињене Америчке Државе су такође препознате као стратешки партнер. Према концепту „четири стуба“, важно је да Србија одржава односе са Сједињеним Државама заједно са другим глобалним силама. Ови односи се посматрају не само у економском смислу, већ и у контексту стратешког дијалога, јачања институција и консултација о безбедности и међународној политици. Постоје критике да је у пракси став према Сједињеним Државама мање системски него према Русији или ЕУ, и да Сједињене Америчке Државе не делују увек као „пуноправни стуб “. Сједињене Америчке Државе нису највећи трговински партнер Србије, али су важан инвеститор, посебно у ИТ сектору. Србија одржава одређене канале сарадње са Сједињеним Државама, али истовремено нерадо учествује у сукобима где би њени ставови могли бити у супротности са интересима Русије или Кине. Неки коментатори сматрају да би везама са Сједињеним Државама могла бити дата већа стратешка улога, али то захтева нијансирану дипломатију.
Историјски гледано, односе карактерише савез у два светска рата и релативно блиска сарадња током Хладног рата. Након погоршања односа током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и прекида дипломатских односа услед НАТО бомбардовања 1999. године, односи су обновљени 17. новембра 2000. године, на амбасадорском нивоу. Билатерални односи су сада побољшани и знатно вишег квалитета него претходних година.
Народна Република Кина
Кина је четврта компонента спољнополитичког модела Србије. Сарадња са Кином је првенствено економска: инфраструктурни пројекти, инвестиције, транспорт и технологија. За Србију, Кина је важан извор страних инвестиција и партнер који не намеће строге политичке услове, што ову сарадњу чини атрактивном. Кина је постала један од главних економских партнера Србије: кинеска улагања у инфраструктуру, производњу и транспорт су важна за Београд. Кинески модел сарадње (са својим мање „политичким“ условима) привлачан је Србији јер омогућава економски раст без претераног мешања у домаћу политику .
Стратешко партнерство је успостављено у августу 2009. године, продубљено у септембру 2013. године, а у јуну 2016. године, током прве посете кинеског председника Београду, потписана је Заједничка декларација о успостављању свеобухватног стратешког партнерства. Током друге посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду у мају 2024. године, потписана је Заједничка декларација о продубљивању и унапређењу свеобухватног стратешког партнерства и о изградњи српско-кинеске заједнице са заједничком будућношћу у новој ери. Република Србија придаје велики значај сарадњи са Кином у оквиру Механизма сарадње Кине и Централне и Источне Европе и Иницијативе „Појас и пут“.
Модерни трендови и изгледи
Значајан проблем је био и остаје то што се Србија политички разликује од два од ова четири стуба (САД и ЕУ) у неким кључним националним интересима (Косово), упркос томе што је са њима економски уско повезана. Са друга два стуба, иако нема политичких разлика, економска дистанца остаје, упркос растућем значају кинеског економског утицаја и улози Русије у енергетском сектору.
Међутим, упркос овим разликама, последњих деценија је било могуће „ходати по жици“, али са променом светских односа и заоштравањем односа на линијама Москва-Вашингтон, Москва-Брисел, Вашингтон-Пекинг, а у скорије време и Вашингтон-Брисел, посебно због рата у Украјини, балансирање је постало готово немогуће. Да су односи између великих сила у тешком стању због рата у Украјини, било је јасно од самог почетка (а ни пре тога нису били добри).
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Политички континуитет: Чак и након промене власти, концепт „четири стуба“ се и даље користи као основа спољне политике.
Изазов неутралности: Међународне кризе (као што је сукоб између Русије и Запада) тестирају способност Србије да одржи равнотежу.
Могуће реформе: Аналитичари предлажу развој јасније стратегије спољне политике, утврђене документима, а не само декларацијама.
Концепт спољне политике са четири стуба је кључни елемент стратегије Србије, који одражава њену вишевекторску природу и тежњу ка независности и равнотежи. Међутим, овај приступ захтева стално преиспитивање и прилагођавање у условима променљивог глобалног окружења. Да би успешно спровела овај модел, Србија мора да ојача своје институционалне темеље, развије дугорочне стратегије и јасно дефинише националне приоритете.
Зависност од руског гаса представља велики ризик, посебно у условима санкција или ограничења испоруке. Неки аналитичари и јавне личности сматрају да би Србија требало да преиспита своју стратегију: формула „четири стуба“ је застарела и сада је неопходно активније се кретати ка ЕУ.
На Председничкој Академији у Москви одржана је конференција на тему “БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОСТОРА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ: НОВИ ПРИСТУПИ ОСИГУРАВАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ И НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РУСИЈЕ” у којој су учествовали докторанди Академије, а међу њима тренутно једнини докторанд из Србије на смеру међународних односа, Данијела Петковић.
Потврда о учешћу на конференцији (приватна архива Данијеле Петковић)
Модератор је била Наталија Александровна Тамарчина, ванредни професор катедре за међународну безбедност и спољну политику Русије, Председничке Академије.
Преносимо вам део излагања наше директорке Данијеле Петковић на тему „Енергетска безбедност Србије и Русије: Нови приступи обезбеђивању безбедности у мултиполарном свету“ , а које је преведено на српски језик.
“Поштоване колеге, даме и господо,
Дозволите ми да вам представим реферат на тему: „Енергетска безбедност Србије и Русије: нови приступи обезбеђивању безбедности у условима мултиполарног света“.
Енергетска безбедност се данас сматра саставним делом националне и економске безбедности.
Она одавно није само економски појам, већ се посматра и као фундаментални елемент националне стратегије и државне безбедности. За Србију и Русију — државе са различитим, али међусобно допуњујућим енергетским профилима — енергетска безбедност одређује стабилност политичког курса, економску независност и способност адаптације на динамичне услове мултиполарног света. За Русију, која поседује значајне гасне, нафтне ресурсе, овај сектор представља основу социјалне стабилности, буџетске одрживости и међународног положаја. За Србију је, пак, главни изазов енергетска зависност од увоза и ограничени сопствени производни капацитети, што систем чини осетљивим на геополитичке потресе. Иако су на различитим позицијама, обе земље суочавају се са заједничким изазовима који захтевају институционално ојачана решења.
Прелазак са униполарног на мултиполарни систем међународних односа радикално мења глобалну архитектуру енергетске безбедности. Формирање више центара моћи — САД, Кине, Европске уније, Русије, Индије и регионалних блокова — доводи до раста конкуренције. У таквим условима енергетска стабилност постаје рањивија и захтева активну адаптацију.
Раст политизације енергетских процеса.
Док су се раније енергетски тржишни односи заснивали првенствено на економској логици, данас су санкције, ембарго, ограничавање приступа технологијама и финансијским токовима инструменти спољне политике. Нове претње енергетској инфраструктури — сајбер напади, саботаже, информационе манипулације и ометање логистичких ланаца.
Нестабилност глобалних ланаца снабдевања — геополитички сукоби, трговински ратови, регионалне кризе и променљиви стандарди ЕУ и других блокова.
Убрзана транзиција ка зеленој енергетици, која ствара нове ризике.
Посебну пажњу заслужује актуелна криза повезана са америчким санкцијама, које индиректно погађају Нафтну индустрију Србије (НИС), јер већински власнички пакет припада руском холдингу.
Санкције директно угрожавају стабилност српског енергетског сектора.
Санкције имају геополитичку позадину. Србија, остајући војно неутрална и балансирајући између Европске уније, Русије и САД, налази се у сложеној позицији.
Санкције утичу на енергетску безбедност земље. Упркос притиску, Србија настоји да очува стратешку стабилност сектора и развија моделе адаптације. У мултиполарним условима, ситуација са НИС-ом показује да енергетски ресурси и инфраструктура постају арена геополитичког надметања, где санкције служе као инструмент прерасподеле утицаја, а енергетска политика постаје кључни елемент националног суверенитета.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Диверсификација извора и транспортних рута, технолошка аутономија и модернизација сектора, енергетска дипломатија и правна заштита.
Перспективе билатералне сарадње су значајне и обухватају неколико праваца: продубљивање стратешких пројеката и заједничких инвестиција; развој „зелених“ и прелазних технологија; формирање регионалне енергетске сарадње на Балкану; јачање капацитета државе да управља инфраструктуром.
Енергетска безбедност Србије и Русије у условима мултиполарног света остаје један од кључних стратешких задатака. Глобалне промене у енергетском сектору, раст конкуренције и санкционог притиска стварају нове изазове који захтевају флексибилност, технолошку модернизацију и политичку уравнотеженост.
Ситуација око НИС-а показује да енергетска политика више није само економско питање.”
U Moskvi, u Diplomatskoj Akademiji ministrastva spoljnih poslova Ruske Federacije i Ambasade Tadžikistana u Ruskoj Federaciji sa temom “Reformatorke ideje Ahmada Doniša- osnova formiranja prosvetiteljstva u Centralnoj Aziji”.
Konferencija je posvećena 200.godišnjici izuzetnog prosvetnog radnika, diplomate, naučnika, umetnika, reformatora, filozofa čija su dela imala značajan uticaj na formiranje društveno političke misli, razvoj obrazovanja i kulture širom centralnoazijskog regiona.
Konferencija je sadržala tri sekcije: 1. Prosvetiteljske ideje Ahmada Doniša u jačanju javne diplomatije 2. Kulturna i humanitarna interakcija Rusije i Tadžikistana: perspektive i razvoj 3. Istorijsko politički odnosi zemalja Centralne Azije i Ruske Federacije
Na konferenciji su učestvovali Ambasador Tadžikistana u Ruskoj Federaciji, naučni istraživači iz Ruske Federacije, Tadžikistana i Srbije. Iz Srbije je učestvovala doktorand medjunarodnih odnosa na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi, Danijela Petković . Konferencija je održana u online i offline formatu.
Konferencija u online formatu
Petković Mr Danijela, učesnik konferencije
Ahmad Doniš (1827–1897) bio je uzbečki i tadžikistanski naučnik, filozof, pisac i reformator koji se smatra jednim od najznačajnijih mislilaca Srednje Azije u 19. veku. Njegovo puno ime bilo je Ahmad Doniš ibn Mir Nosir, a rođen je u Samarkandu, tada delu Buharskog emirata.
Ahmad Daniš poticao je iz porodice obrazovanih ljudi. Istraživao je islamske nauke, filozofiju, astronomiju, književnost, ali je vrlo rano razvio kritički odnos prema konzervativnom društvu Buharskog emirata. Radio je u dvorskoj službi emira, gde je imao priliku da putuje u Rusiju i Iran, što je snažno uticalo na njegovo razmišljanje. Daniš je smatrao da je obrazovanje ključ napretka i da islamski svet mora da prihvati nauku, tehnologiju i društvene reforme ako želi da se razvija. Kritikovao je korupciju i neznanje verskih i političkih elita, odsustvo školovanja i napretka u nauci, slepo prihvatanje tradicije bez razumevanja suštine vere i morala. Zalagao se za reformu školstva, uvođenje svetovnih predmeta u obrazovanje, modernizaciju uprave i društva po uzoru na naprednije zemlje tog doba. Njegovo najpoznatije delo je „Navādir al-zamān aw awā’il al-umam wa-l-akhbār“ (u prevodu: Retkosti vremena ili priče o prvim narodima i događajima). Delo sadrži filozofske i istorijske rasprave, kritiku tadašnjeg društva, predloge za modernizaciju Buharskog emirata. Ahmad Doniš se danas smatra prethodnikom srednjoazijskog prosvetiteljstva i duhovnim pretečom reformskog pokreta Džadidizma, koji se razvio početkom 20. veka. Njegove ideje su kasnije inspirisale mnoge mislioce koji su želeli da pomire islam sa modernim naučnim i društvenim pogledima.
