Author: Admin

Пише: мр Данијела Петковић

Докторанд на Председничкој Академији У москви (културна дипломатија између Србије и Русије)

Директор Фадеј Удружења

Међународни културни односи и сарадња обично се руководе политичким циљевима. За презентацију националнног идентитета и све већег утицаја у другој земљи позитивни резултати националне културне политике користе се за постизање политичких циљева. Не постоји јединствен модел културне дипломатије, јер је сваки модел типичан за сваку земљу, тако да можемо разговарати о на пример, француском, италијанском, корејском моделу културне дипломатије.

Главни чиниоци јавне и културне дипломатије Републике Србије су Министарство спољних послова и Министарство културе и информисања. У Министарству спољних послова Републике Србије постоји Одељење за јавну и културну дипломатију које образује унутрашње организационе јединице, а то су Одељење за јавну дипломатију и Одељење за културну дипломатију.

 У оквиру Одељења за културну дипломатију обављају се задаци који се односе на:

1. Развој образовне, културне, научне, технолошке, спортске сарадње Републике Србије са другим земљама
2. Припрема, закључивање и спровођење споразума, програма и других уговора са државама и међународним организацијама у овој области
3. Представљање српског културног идентитета и националне кулутрне баштине у циљу јачања препознатљивости Републике Србије у међународним оквирима
4. Организовање конференција, стручних предавања, манифестација и њихово спровођење у иностранству и манифестација културе страних држава у Републици Србији
5. Координација рада на додели стипендија домаћим и страним студентима

Једина екстериторијална подела која постоји за јавну дипломатију и културну сарадњу је Културно информативни центар Републике Србије у Паризу, који је у надлежности Министарства спољних послова Републике Србије и Министарства културе и информисања Републике Србије.

У оквиру Министарства културе и информисања 2003. године је формиран Сектор за међународне односе, европске интеграције и развој менаџмента у области културе. Међутим, седам година касније, 2010-те године овај сектор је сведен на групу за међународне односе у области савремене уметности и културне индустрије. Данас делује, у оквиру Министарства културе и информисања Републике Србије, Сектор за међународне односе и европске интеграције у области културе.

Принципе културне политике у оквиру међународних односа утврђује Министарство културе и информисања, и то:

1. Очување културног наслеђа и његово укључење у савремене културне тенденције
2. Активно учествовање уметника и савремене уметности у међународним културним тенденцијама

Осим Министарства спољних послова Републике Србије и Министраства културе и инфромисања Републике Србије у области културне дипломатије делују и раде и други државни субјекти и то у првом реду субјекти из области образовања, спорта и туризма (Министратво образовања, науке и технолошког развоја Републике Србије и Министратво омладине и спорта Репбулике Србије). Врло је важно истаћи и активности туристичке организације Србије у области јавне и културне дипломатије.

Што се тиче сарадње између земаља која се темељи на врло тачно опредељеним циљевима институцијалне размене културним програмима и догађајима, Република Србија спада у они групу земаља која темељи своју политику међунароне културне сарадње на традиционалним формама и стратегијама:

1. Квоте размене или међусобна размена
2. Резиденцијални програми за уметнике, едукативни програми
3. Програми размене пројеката (изложбе, позоришне представе, филмови итд)

Још један важан сегмент традиционално конципираних међународних културних односа су споразуми, који дефинишу статус културних институција (на пример, Француски културни центар, Гете институт, Институт Сервантес). Циљеви културних центара: промоција језика, културног наслеђа, културна и академска размена итд.

Србија улази у списак оних земаља које разматрају културне односе и сарадње првенствено кроз двостране форме. Споразум између земаља омогућава закључивање на нижем нивоу билатералних докумената са конкретним практичним циљевима. Закључују се између влада одређених земаља и служе као чин добре воље.

Осим тога, неки споразуми имају важнији практични значај од свакодневних дипломатских активности (на пример: уговори о оснивању и статусу културних институција). Треба напоменути да институције културе у иностранству имају дипломатски статус.

У оквиру сектора Министарства културе и информисања Републике Србије и Министарства спољних послова Републике Србије, као и преко сталне делегације Републике Србије и Националне комисије Унеско, Србија сарађује са Унеском у области културе и важни задаци тичу се:

1. Покретање ратификације конвенција Унеска
2. Покретање поступка за закон о ратификацији конвенција
3. Усклађивање текстова са другим министарствима
4. Координација организације ратификације међународних уговора и ратификација конвенција у Народној скупштини
5. Усклађеност са домаћим законодавством
6. Припрема и спровођење конвенција
7. Развој и праћење пројеката и програма сарадње

Усвајањем Универзалне декларације о културној разноликости (УНЕСКО, 2001), коју је подржала Југославија, 6. јуна 2009.године, ратификована је Конвенција о заштити и унапређењу разноликости  културних израза. Ова конвенција ствара међународну законодавну основу за културну политику и промовише спровођење мера у циљу међународне сарадње. Ратификација УНЕСКО конвенције о заштити и унапређењу разноликости  културних израза створила је услове за закључивање нових билатералних и мултилатералних споразума Републике Србије. Ови међународни документи обавезују државу Србију да прихвати одређене стандарде понашања, посебно када су у питању  процена развоја института, културних процеса и самих културних заједница.

Што се тиче Савета Европе, која је међународна организација која има велики и кључни утицај у савременим међународним културним односима у Европи, Република Србија сарађује са Европом у складу са утврђеним принципима, познатим у мултилатералној сарадњи, а спроводи се углавном преко Министарства спољних послова, Директората ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу), Савета Европе, сталних представништва Србије при Савету Европе у Стразбуру и канцеларије Савета Европе у Србији. Специјални ниво сарадње спроводе представници Министарства културе и информисања Републике Србије у комитетима и телима Савета Европе.

мр Данијела Петковић (приватна архива)

Сећамо се добрих примера културне дипломатије, као што је пројекат «Путеви српске културе» («Пут римских имератора», «Трансроманика – романички путеви европског насеђа» и «Тврђава на Дунаву»), који су уврштени у програм «Европских путева културе» Савета Европе и обухватају широк историјски и цивилизацијски спектар. Кроз културу сећања они обнављају везу између српског идентитета и европског наслеђа.

Претпоставља се да се на простору Србије родило седамнаест римских императора и та чињеница је била основа пројекта «Пут културе Римских императора». Ова туристичко-културно-историјска рута такође садржи и причу о успону и паду Римског царства. У Србији су најпознатија места на овој рути Вининацијум код Костолца и Феликс Ромулијана код Зајечара. Један од најважнијих споменика војне архитектуре на обавли Дунава су тврђаве. То је био најважнији речни пут у Европи у XIX веку, тако да је представљен у пројкету „Дунавске тврђаве“. Овај пример сарадње Републике Србије и Савета Европе јача позицију државе у међународним културним процесима.

Република Србија учествује, али не у довољној мери и у другим међенародним организацијама, као што је Франкофонија (Србија је добила статус придруженог члана 2018-те године, док је од 2006-те године Србија имала статус посматрача), Савет министара Европе (Србија је чланица од 2003 године), Црноморска економска сарадња, Форум словенске културе, Јадранско-Јонска иницијатива.

Међународна културна сарадња зависи од унутрашњих политичких кретања и глобалних тенденција. После распада савезне Републике Југославије, а потом и Држаног Савеза Србије и Црне Горе није било опредељене и дефинисане спољне културне политике. У новим околностима,у оквиру независности, Србија је окренула нову страницу у спољнополитичким односима, који према др Милени Драгићевић-Шешић, често детерминисана политиком условљавања. Од 2001 године приметна је политика привржености Србије Европској Унији. По националном извештају о културној политици за период од 1990-те године до 2000-те године Србија је темељила своју међународну сарадњу у области културе на јаком националном идентитету.

УНЕСКО финансира пријекте из Међународног фонда културне разноликости које је дефинисано на основу члана 18, Конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза. За оцену пројеката из Србије одговорна је Национална комисија за УНЕСКО при Министратву спољних послова Републике Србије.

Приоритети спољне политике Републике Србије су усмерени пре свега на земље Европске Уније и западни Балкан. Такође, постоји али у недовољној мери, традиционална међународна кулутрна сарадња и традиционални односи и везе са неким земљама ван Европске Уније. Требало би напоменути да је највећа реализација културних програма постигнута кроз рад Културног центра Републике Србије у Паризу. Највећи прој кулурних пракси се остварује путем изложби, концерата, позоришта, филмова, литературе, али и програмима који су везани за конференције.

Поменућемо опет четири стуба спољне политике Републике Србије на којима је основана и међународна културна пракса. У јеку глобалних политичких промена и динамике унутрашње политике Републике Србије, неопходно је извшити анализу у којој мери и проценту је заступљена међународна кулутрна сарадња са Руском Федерацијом, Народном Републиком Кином, Европском Унијом и Сједињеним Америчким Државама.

Како смо закључили да  међународна кулурна сарадња одражава и унутрашњу политику земље, можемо слободно рећи да је правац Србије и даље Европски пут шта год то значило у јеку текућих глобалних промена.

30. март 2024. 

Пише: мр Данијела Петковић

Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломарија између Србије и Русије)

У савременом свету, култура није повезана само са дипломатијом, како је то било у  последњих сто година, већ се и осамосталила у области међународних односа. Користећи своје законе и инструмента, проширује социокултурну сарадњу, реализујући националне интересе, руководећи се дефиницијом „дипломатија служи култури, а не култура дипломатији”. Јасно је да се све више користи појам култура у контексту културне политике, међународних односа и културне дипломатије у међународним односима. Упркос разликама у овим терминима, поред „културне дипломатије“ и даље се користе термини као што су „међународна културна сарадња“ и „међународна културна размена“.

мр Данијела Петковић (приватна архива)

Култура остаје инструмент деловања у међународним односима, када је, на пример, због сукоба сваки други однос две стране немогућ. Културна дипломатија има хуманитарни карактер који се огледа у очувању традиционалних и моралних вредности, културе комуникације између две стране, развој туризма, очување националног језика и писма. Штавише, културна дипломатија као „мека сила“ је ефикасна у успостављању образоване, спортске, научне сарадње између земаља. Дефиниција културне дипломатије се своди на размену културних догађаја и пракси између земаља са циљем потпуне сарадње и разумевања, али и међународне размене у економском смислу. Дипломатија испуњава циљеве државе која ствара своје сопствене политике и спроводи их. Можда је најједноставнија дефиниција културне дипломатије – размена свих културних вредности у циљу бољег међународног разумевања и сарадње. 

Претпоставља се да је термин „културна дипломатија“ уведен је 1930-их година од стране америчког истраживача Ф. Баргхурна (Frederick Charles Barghoorn). У почетку је Ф. Баргхурн дефинисао термин „културна дипломатија” као „манипулација културним материјалом и кадровима у пропагандне сврхе“. У даљем развоју ове дефиниције положај културне дипломатије се омекшава. На пример, амерички дипломата Richard T. Arndt сматра да културна дипломатија постоји као државна пракса и анализира и прави разлику између појмова „културни односи“ и „културна дипломатија“. Он  примећује да културни односи не зависе од власти и културне дипломатије, која „покушава да успостави културне односе продуктивним и минимализира штету по националне интересе и такође максимизира вероватноћу да се елементи ове интеракције претворе у одрживе позитивне доприносе обе или све укључене стране“. Можемо аргументовати против ове дефиниције културне дипломатије, с обзиром да у савременом свету актери у спровођење културне дипломатије нису само држава, већ такође приватни сектор, цивилно друштво и појединци. 

Савремена културна дипломатија надилази јавну дипломатију, која се бави актуелним сукобима и хитним дипломатским пројектима. Културна дипломатија концентрише своје активности у образовној и културној размени између земаља. Термини који се користе као синоними за културну дипломатију су „јавна дипломатија“ и „мека моћ“ иако нам детаљна анализа говори да међу њима постоје разлике. Концепт „меке моћи“ развијен је 1990. Године од стране америчког политиколога Џозефа Наја.

За разлику од „hard power“ која подразумева, између осталог, војну и економску принуду, према Нају, „мека моћ” је „способност једне земље да натера друге земље да желе шта она хоће“ кроз такве ресурсе као что су културна привлачност, идеологија и међународни институти.

Принципи културне дипломатије: препознавање и уважавање културне разноликости, наслеђа и традиције, стални интеркултурални дијалог, заштита права човека, глобалног мира и стабилности.

Штавише, културна дипломатија је важна у савременом свету јер дипломатија не може у потпуности да одговори решавању конфликта, а културна дипломатија, као мека сила, да. Када се проучава културна дипломатија, треба истаћи следеће контексте:

1. Политички контекст је систем образовања и едукације страних грађана, ученика, обезбеђивање формирања лојалних представника политичке елите, пословних људи и интелектуалаца. Ова шема је веома честа и користи се широм света.
2. Култура се такође посматра кроз економску призму сектора који промовише развој размене, односно трговине између земаља. У овом контексту, култура се повезује са концептом националног бренда и користи се у економској дипломатији.
3. Познавање културних вредности одређеног друштва користи се у информационом рату. На пример, током хладног рата, Америка је користила алате културне дипломатије, као што су уметничке изложбе, стипендије, холивудски филмови, за извоз својих културних вредности.

Можемо закључити да су главни ресурси културне дипломатије књижевност, образовање, музика, биоскоп, позориште, ликовне уметности, мода, туризам, гастрономија, итд.

Што се тиче носилаца културне дипломатије, у неким земљама као што су Француска и Словачка, културну дипломатију спроводе дипломатска представништва и установе културе које имају дипломатски статус. С друге стране, у Италији културном дипломатијом углавном се бави недипломатски сектор. Можемо приметити да су носиоци културне дипломатије службеници Министарства спољних послова дате земље или запослени у Министарству културе, дипломатским представништвима, међународне социокултурне организације, образовне организације које примају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ својих земаља за њихове пројекте, као и културни радници, уметници који делују самостално. Средства културне дипломатије су такође веома важна и користе се за стварање позитивне слике о држави у свету и развој интеркултуралног дијалога и у превенцији сукоба.

Треба напоменути да је културна дипломатија стара форма дипломатије, а данас нема потребе за одвајањем културне дипломатије Министарства спољних послова и културне политике земље.

Задатак културне политике је формирање позитивног бренда земље у унутрашњој и спољној политици. Ова слика би требало да се формира на основу позитивних социокултурних догађаја, историјских чињеница, традиције и успеха нације. Државни бренд требало би да се формира на основу позитивних историјских чињеница, традиције, вере и језика. Ова позитивна слика, формирана је нпр у Русији кроз балет. Приликом формирања културне дипломатије потребно је акцентовати спољнополитичке приоритете, жељу за формирањем позитивне слике земље, наглашавајући, на пример, историју државе и популаризацију језика у свету. Као део овога, може се користити:

1. Уметност (позориште, биоскоп, музика, плес, сликарство, скулптура, изложбе, као што је међународна изложба ЕКСПО, образовни програми и догађаји, академски и научни програм, језички програми у иностранству);
2. Књижевност (отварање библиотека у иностранству и превођење националних дела);
3. Емитовање вести у иностранству;
4. Верска дипломатија, иницијативе међурелигијског дијалога

Мере подршке грађанима у иностранству и заштита њихових права у земљи пребивалишта, очување културне и хуманитарне сфере, укључујући очување матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у дијаспори и приступ телевизијским каналима земље порекла требало би да буде један од приоритета спољне политике и елемент културне дипломатије.

Манифестације које одржава Министарство иностраних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству, играју важну улогу у културном дијалогу.

Према америчком политикологу Нају, због свих ових тешких и неизвесних услова за спровођење меке моћи у савременом свету користи се такозвана „паметна моћ“ која комбинује и „soft power“ и „hard power“.

С друге стране, под утицајем процеса глобализације, јавља се тешкоћа у процесу очувања националиних врености, које су увучене у процес глобалног „уједињавања“ и у том контексту очување националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.

Пре свега, треба напоменути да су култура и дипломатија у спољњој политици Србије стари колико је и српска државност. Дипломатија се првенствено везује за мисије Светог Саве и његове „дипломатије културе мира“ у 13. веку, како наводи др Ненад А. Васић у свом научном раду „Дипломатија и култура Србије“. Ово је била дипломатија преко личног изасланика, који је такође имао културну димензију. Институционална структура турске власти и постојање разних облика самоуправе, као и српске цркве утицали су на обнову српске државности и формирање модерне српске државности. У институционалном контексту само модерно политичко доба и национални напредак 1804. предвођен вождом Карађорђем Петровићем ће допринети стварању модерне српске државе и српске дипломатије. Као први дипломата у области културе помиње се прота Матија Ненадовић.

За разлику од дипломатије, која у историји Србије има испрекидани карактер, пошто није било државе а самим тим ни дипломатије, то не важи за српску културу која има вековни континуитет. Поред депутација Милоша Обреновића и првог српског конзулата, односно Агенције 17. фебруара 1836. године у Влашкој у Букурешту, активности Јована Ристића у међународним преговорима на Берлинском конгресу 1878. године, када је Србији додељено право на државност, биће посебно важно за дипломатију и културу. Стојан Новаковић био је главни стратег српске културне дипломатије у европској Турској.

Успон српске културе изражен је у књижевним, уметничким и музичким достигнућима периода од 1900. до 1918. године. Истовремено, Краљевина Србија је успела да створи парламентарну демократију, док је најбољи политички период српског парламентаризам био период од 1903. до 1912. а за то су заслужни уметници и научници као што су Јован Скерлић, Паја Јовановић, Стеван Стојановић Мокрањац. Треба напоменути да Кнежевина Србија није имала јасно дефинисану културну политику, али њени уметници су могли да остваре циљеве везане за културну политику кроз њихова уметничка дела и рад. „Познато је да Министарство културе, како се данас дефинише, није постојало, већ културна политика у Карађорђево време спроводи одлуке преко Владе и Министарства просвете <…> тако да је у последњим деценијама 19. Века, Министарство спољних послова постало  диригент културно-просветне политике у областима које нису биле у саставу српске кнежевине“, наводи Иван Марић у тексту „Културна политика Србије од 1804 до 1918.

Треба напоменути да су Вук Стефановић Караџић који је основао српску кућу у Бечу, писци Петар Петровић Његош и Доситеј Обрадовић били заслужни за формирање модерне српске дипломатије у културе. Министарство иностраних послова постојало је до краја Првог светског рата, а касније је дефинисан не као српско, већ као југословенско министарство. По завршетку Другог светског рата успостављен је комунистички културни образац који је имао интернационални карактер, али је имао и нову комунистичку идеологију. У складу са овим, држава је била суочена са задатком одбранe социјалистичке културе самоуправљања и успостављање њених вредности. Савезна Република Југославија потписала је Хашку конвенцију о очувању споменика културе током војних сукоба, а такође су потписана докумената четврте конвенције у Алжиру против културног империјализма над културама земаља у развоју, наводи Ненад А. Васић у тексту „Дипломатија и култура Србије: стање и перспективе.“

Суштина новог дипломатског културног обрасца огледа се у:

1. Титоизам – култ Јосифа Броза Тита
2. Формула власти „братство и јединство” и идеологија социјалистичког самоуправљања
3. Спољна политика и ванблоковска дипломатија, формирање трећег блока покрета несврстаних против САД и Савез Совјетских Социјалистичких Република

Овај образац се наставио до 1990. године, а од 1990. до 5. Октобра 2000. постбиполарна спољна политика новог несврстаност, са спољнополитичким, културним и дипломатски интерес за сарадњу са дипломатама и представницима културе Републике Србије. После 5. Октобра 2000. приметна је недоследност у културној политици и неизвесност јасне стратегије и циљева који су углавном спроводи Министарство културе и информисања Републике Србије. Тако је било до 2012.  године. У периоду од 2007. до 2012. опредељена је спољна политика Републике Србије која  је садржала четири стуба: Европска унија, Руска Федерација, САД и Народна Република Кина која се званично спроводи до данашњих дана.

18. фебруар 2024.