Разговор са руским експертом за међународне односе, који је желео да остане анониман, водила је мр Данијела Петковић
Како видите српско- руске односе?
Србија је историјски партнер Русије и то одјекује код наших грађана. Често чујемо, углавном од старије генерације, о српској „браћи“, словенској браћи и тако даље. Нећу се задржавати на историјској вези и помоћи Србима у Првом светском рату, јер свака образована особа зна да је Руско царство ушло у рат не само због подршке својих словенских сународника, Срба, већ и из низа економских и политичких разлога, за које Србија није била темељ, већ само преговарачки адут у то време.
Међутим, то нас не спречава да се према обичним српским грађанима односимо са разумевањем, па чак и са извесном дозом наклоности. Они су углавном имуни на наш национализам и расизам, који су, у различитом степену, присутни у свакој земљи. Исто тако, Србија је, према званичној агенди, најчешће пријатељ наше државе, наше браће и сестара. Поново се поставља питање: ко нам је пријатељ и за кога смо више заинтересовани? За Србију или за интересе српског народа?
Колико могу да проценим из бројних сумњивих невладиних извора, значајан део народа у Србији изражава извесну сумњу у легалност и легитимитет своје владе и курса ове владе, било да је он политички, економски или друштвени.
Међутим, о томе се у нашим медијима готово ништа не чује. Повремено се провуку мисли о „дволичности“ српске владе, која угађа интересима непријатеља Русије на нашу штету. Али ова тема се не обрађује. Питам се шта обични грађани Србије мисле о Русији и нашим суграђанима? Са сигурношћу могу рећи да значајна категорија наших грађана пати од синдрома „велике империје“. Овај синдром се састоји у томе да када се нешто деси на удаљеним границама империје, или чак у суседној држави која се граничи са империјом, већину становника те саме империје није брига. „То ме се не тиче“ је начин на који би се могло окарактерисати мишљење наше већине. Не дирајте нас, и није нас брига. Наравно, не говоримо о активној мањини, што су „политички“ расположени грађани наше земље. Говоримо о већини, о масама.
Шта мислите, како ће се завршити политичка криза у Србији?
Данас је свет, као и раније, подељен на зоне интересовања, где је Србија, чини ми се — и извињавам се што делујем грубо — само преговарачки адут, падајући под утицај таквих гиганта као што су Европска унија, Сједињене Државе и Русија. Економски и политички, ова земља је далеко од монолитне силе и зависи од подршке из иностранства. Србима је остављен само један избор: да ли да узму по мало од свих или да изаберу „примарног“ покровитеља. Потпуно независна политика у данашњим глобалним реалностима, а посебно у Србији, не долази у обзир. Српској влади једноставно недостају ресурси и легитимитет.
Бојим се да је овде тешко давати предвиђања. Даћу вам пример „одличне анализе“.
Ко би помислио да ће почети специјална војна операција (СВО)? Нико од компетентних светских или руских стручњака није очекивао да ће се догађаји развијати на такав начин. Али, СВО се догодила супротно логици, проценама, анализама итд.Ко би 2022. године помислио да земља која је некада „плашила“ америчку и европску децу, хегемонистичка сила, водећа земља по наоружању са једном од најмоћнијих армија, неће моћи да реши украјинско питање за неколико месеци?
Анализе, прогнозе, мишљења… Све су то дим и огледала, илузија контроле над ситуацијом. Најлогичнија претпоставка је да ће се српска криза завршити победом српске владе. Није у нашем (руском) интересу да обични људи и западњаци дођу на власт у Србији, јашући на таласу популизма и борбе за правду и борећи се до краја. А Запад неће у потпуности прихватити “нашег” штићеника. Дакле, ваша влада ће вероватно бити храњена из два корита…
Али сетимо се поново наших устанака. Како се изненада пламен распламсава и руши све планове. Недавни пример је револуција у Непалу. Ко је могао да помисли, претпостави, предвиди… То потпуно пркоси логици… али чињеница остаје.
Док су развијене земље успеле да институционализују културну дипломатију и интегришу је у спољну политику, мале земље попут Србије често делују спонтано, без дугорочних стратегија.
Србија издваја изузетно ограничена финансијска средства за културну дипломатију и културну политику. Штавише, Србији недостаје јасна стратегија за промоцију земље у иностранству и побољшање имиџа Републике Србије. Стога су активности невладиних организација ограничене, а промоција Србије у иностранству ослања се на личне иницијативе уметника и њихово учешће на међународним фестивалима.
Српска дипломатија се заснива на четири стуба спољне политике: Европској унији, Русији, Кини и Америци. Сходно томе, Србија гради своју културну дипломатију на овим темама. Европска унија је политички циљ за Србију, јер је Србија на путу европских интеграција и пратећи тај пут прихвата све норме, законе и прописе који важе у Европској унији. То су задаци на путу приступања Европској унији. Ово утиче и на културну дипломатију. Европска унија, преко својих фондација, финансира пројекте у Србији, укључујући и културне. Велики број позоришних продукција и филмских пројекција реализован је захваљујући фондовима Европске уније. Може се закључити да су дипломатија и културна дипломатија Србије мултивекторне. Не постоји детаљна анализа која би могла да покаже проценат међународне културне сарадње остварен са Русијом, Америком, Кином и ЕУ.
мр Данијела Петковић
На основу документа „Стратегија развоја културе Републике Србије за 2020–2029. годину“ може се закључити да је Србија поставила одређене циљеве, и то: ближу комуникацију и сарадњу са дијаспором, развој савременог стваралаштва, културну разноликост и популаризацију српског културног наслеђа. Европска унија такође покушава да подстакне Србију да што пре спроведе регулаторне политике које би довеле до приступања Србије ЕУ.
Ово има одређене предности, јер повећава доступност европских фондова и реализацију многих пројеката за практичаре културне дипломатије. Ова пракса повећава вероватноћу коришћења културе за европске интеграције и одвраћања пажње од потенцијалне сарадње са Русијом, Америком и Кином.
Према нашем истраживању, главни недостаци културне дипломатије Србије укључују: недостатак финансијских средстава, недовољну организацију и стратегију, недовољно учешће невладиног сектора итд.
Упоредићемо културну дипломатију неколико земаља чија је јавна дипломатија на веома високом нивоу и, у пракси, доприноси бољој слици земље у иностранству.
Анализирајући Руску Федерацију, може се закључити да постоји Фондација „Руски свет и Русотрудничество“, која је задужена за културну дипломатију Русије. Штавише, Фонд јавне дипломатије Горчаков обезбеђује успешну реализацију свих пројеката јавне дипломатије у иностранству. Русија своју културну дипломатију заснива првенствено на верском сродству са православним земљама. Има више од осамдесет културних центара широм света, као и веома добру организацију и финансијску подршку за културну дипломатију. Србија, за разлику од Русије, нема такве ресурсе.
Француска, пионир у културној дипломатији, карактерише се блиским везама и укљученошћу у сопствене политике, значајним финансијским ресурсима и нагласком на француском језику као алату културне дипломатије, као и веома добром институционалном организацијом. Организације попут Француског института и мреже Француске алијансе (Alliance Française), која делује у више од 130 земаља, представљајући културу, језик и уметност Француске. У поређењу са Француском, Србија више делује на регионалном нивоу, у земљама бивше Југославије и у Европи, него на глобалном нивоу, попут Француске. Србија се такође више ослања на активности уметника (сликара, писаца итд.) као носилаца културне дипломатије.
Италија своју културну дипломатију заснива на моди, гастрономији и језику и делује преко Института за италијанску културу, који је присутан у више од осамдесет земаља. Мода игра виталну улогу у италијанској културној дипломатији, што је довело до стварања бренда „Произведено у Италији “, препознатог широм света послује на међународном нивоу и ослања се на савремену уметност. Економија и туризам чине основу италијанске културне дипломатије и доприносе промоцији италијанске културе широм света.
У Србији не постоји тако добра сарадња између економије, туризма и дипломатије, па се културна дипломатија више ослања на промоцију традиције и уметности. Србија, за разлику од Русије, Италије и Француске, нема ресурсе за развој културне дипломатије, финансијска средства, системску организацију и глобални утицај. Иницијативе културне дипломатије фокусирају се на појединачне иницијативе, напоре уметника и невладиних организација.
Према истраживању аутора, за унапређење културне дипломатије Србије неопходно је повећати финансирање, развити акциону стратегију и план имплементације културне дипломатије и ангажовати грађане и невладине организације у спровођењу културне дипломатије. Културна дипломатија се првенствено ослања на уметнике, њихову креативност и њихову видљивост, али да би се постигла глобална сарадња, неопходно је повезати промоцију културног наслеђа Србије са економијом и туризмом.
Позитивна слика земље, обликована, на пример, уметношћу у Русији кроз балет или у Србији кроз књижевност, није ништа мање важна од било ког војног освајања. Данас се позитивна слика постиже кроз културну дипломатију и међународну културну сарадњу. Приликом развоја културне дипломатије, потребно је нагласити приоритете спољне политике и жељу за неговањем позитивне слике земље, истичући, на пример, историју државе и промоцију њеног језика широм света. Мере подршке грађанима у иностранству, заштита њихових права у њиховим матичним земљама, укључујући очување њиховог матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у земљи у којој живе и приступ телевизијским каналима у сопственој земљи су међу приоритетима спољне политике и елемент културне дипломатије. Догађаји које спроводе Министарство спољних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству играју важну улогу у културном дијалогу. Спровођење меке моћи је сложено јер њен успех не зависи од политичких фактора већ од расположења публике или циљне групе на коју је мека моћ усмерена. Према речима америчког политиколога Џ. Наја, због ових сложених и неизвесних услова, такозвана „паметна моћ“, која обухвата и меку и тврду моћ, користи се за добијање и примену меке моћи у савременом свету . Наравно, наша терминолошка анализа захтева дефинисање концепта „јавне дипломатије“.
Постоје различити облици културне дипломатије, укључујући стипендије, програме културне размене, културне и образовне центре, међународне делегације, хуманитарне организације, истраживачке пројекте и такмичења. С друге стране, глобализација представља претњу очувању културних вредности нације која се уједињује, и у том контексту, одржавање националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.
Културна дипломатија Републике Србије ослања се првенствено на Министарство спољних послова и Министарство културе, који су носиоци српске културне дипломатије, и, пре свега, на културне центре попут Културног центра у Бечу и Паризу. Невладине организације такође учествују у спровођењу српске културне дипломатије, али у недовољној мери. Културна дипломатија Србије се првенствено фокусира на промоцију српских традиција, а не на савремено стваралаштво и друге благодети српске културе, попут туризма.
Иако званични документи истичу активности и значај невладиних организација у Републици Србији, њихово учешће је недовољно и оне се посматрају као партнери у одређеним државним пројектима, а не као важни носиоци културне дипломатије, како је то уобичајено у Европској унији.
Већина невладиних организација у Србији зависе од пројеката, а њихова сарадња са Европском унијом је отежана административним проблемима које невладине организације не могу саме да реше. Учешће у европским програмима као што је Креативна Европа је изузетно тежак за невладине организације и захтева значајан административни напор. НВО имају краткорочне планове, а њихов утицај и капацитет за деловање су изузетно ограничени. Финансирање НВО у Србији је слабо и нестабилно, што је потврдио и аутор овог истраживачког чланка, директор невладине организације „Фадеј“, чији су циљеви усмерени на спровођење српске културне дипломатије. Српска културна дипломатија је фокусирана на државне пројекте, а невладине организације имају мали утицај тамо.
Штавише, невладине организације нису укључене у доношење одлука и политичких одлука, а културну политику процењују Министарство културе и Министарство спољних послова. Невладине организације су боље у стању да се прилагоде новим трендовима у дигиталној сфери и промоцији, а њихова комуникација са грађанима је боља и ефикаснија, што је предност коју треба искористити. Невладине организације се такође ослањају на личне контакте у иностранству, што олакшава већу доступност српске културе странцима, али српска држава не успева да искористи овај потенцијал.
У Холандији, Француској и Немачкој, невладин сектор активно учествује у културној дипломатији земље, док у земљама у региону попут Хрватске и Словеније постоје фондови (Европски културни фонд 2020) усмерени на развој и финансирање пројеката невладиних организација усмерених на промоцију националног идентитета и културе земље. Сарадња између цивилног друштва, невладиних организација и државе доприноси ефикаснијем развоју и утицају културне дипломатије земље, као и јачању њеног имиџа. Недовољно учешће невладиних организација у културној дипломатији Србије ограничава могућности и резултате међународне културне размене, која би била много ефикаснија уз ближу сарадњу између ових актера.
Циљ културне политике – изградња позитивног националног бренда – такође је кључан у културној дипломатији и користи се за неговање позитивне слике државе на међународном нивоу, промоцију међукултурног дијалога и спречавање сукоба. Треба напоменути да је културна дипломатија стари облик дипломатије и данас нема потребе одвајати културну дипломатију Министарства спољних послова од културне политике организација које добијају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ од својих матичних земаља за своје пројекте, као и културних радника и уметника који делују самостално.
Имала сам прилику да упознам Вениамина, колегу са докторских студија на Председничкој академији у Москви. Вратио се са фронта у Украјини. Има 34 године, из Самаре, али сада живи у Москви. Има 3 висока образовања (2 магистарске и 1 специјалност).
Зашто си се добровољно пријавио за СВО?
То је била моја сопствена одлука, пошто је мојој земљи и људима из Донбаса била потребна наша подршка и заштита од неонацистичког режима власти у Кијеву. Не прихватам уништавање цивила и политику „спаљене земље“.
Суштина руско-украјинског сукоба лежи у политици Украјине, односно уништавању руско говорећих цивила ЛНР, ДНР, Запорошке области и Херсонске области. Ова политика није формирана јуче. Верујем да се то уобличава деценијама, непосредно после распада СССР-а и под окриљем западних земаља. Информационо пумпање неонацистичке идеологије активно се промовише од 2012. године и развија се пуном снагом од 2014. до данас.
Не кажем да су сви тамо такви, само националисти из батаљона типа Аидар, Кракен, Азов итд. су упечатљиви примери ове изјаве, као и инвазија Оружаних снага Украјине на Курску област са хаотичним погубљењима руских цивила.
Колико си имао година када си одлучио да идеш у СВО и колико си остао тамо?
Имао сам 32 године када сам дошао као добровољац у војну евиденцију, али су ме пријавили као мобилисаног. Дуго нису хтели да то ураде, али ја сам успео и пријавио сам се за октобар 2022. Војну дужност сам обављао на самој територији Северног војног округа од 19. децембра 2022. године до 9. октобра 2023. године, након евакуације са тешким повредама, евакуисан сам у Москву и у Москви се лечио.
Вениамин (приватна архива)
Пре слања на територију СВО, били смо месец и по дана интензивно припремани. Проучили смо све што смо могли и све што нам је дато.
Био сам медицинска помоћ у моторизованој чети. Прво смо били у правцу Херсона, затим у Запорожју, држећи одбрану са осталим јединицама, између Работина и Вербовоа.
Најтеже ситуације на фронту?
Да, све су ситуације тамо сложене, али полако постају стандардне. Најтеже је изгубити браћу, јуче сте се нечему заједно смејали, а данас већ приметите одсуство пулса и затворите им очи…
Да ли имаш пријатеље на фронту и колико си их изгубио?
Двојица су умрла под мојим надзором, били су то добри људи, прави ратници и синови своје земље. Неки су умрли на другим местима где нисам могао да им помогнем, а и сада понекад пријаве да је неко умро. Седим на балкону, запалим цигарету и гледам у небо и кажем хвала вам људи, ви сте прави људи.
Шта ти је твоја породица рекла када си отишао на фронт?
Сви осим моје мајке били су против тога и подстицали су ме да одбијем. На крају су почели да ме подржавају. Бивша жена је рекла да ћу се вратити у ковчегу, а моја душа ће стајати поред мене као црна сенка. То се, на срећу, није остварило. Моји пријатељи су били забринути, али су ме подржали.
Орден за храброст (приватна архива)
Да ли верујеш у Бога?
Наравно да верујем, поготово након што сам једва преживео на линији борбеног дејства. Био сам евакуисан, приметио ме је извиђачки дрон и уперио ватру на мене из пољског минобацача. На срећу, тада сам успео да преживим, иако су обично прецизно погађали.
Када ће се завршити СВО и како?
Када не знам, али сигурно ће бити победа руске војске, неће бити другог исхода.
Да ли си срео Србе на фронту?
Нажалост, нисам имао прилику, али би ми било драго да видим наш братски народ, волео бих да их упознам и чврсто загрлим.
Шта мислиш о НАТО-у?
Снажан војни савез који ће се што даље удаљити од руске војске и на крају ће се повући да јој полиже ране. У принципу, као и све непријатељске формације у историји Русије.
Шта ће нови председник САД донети Русији и свету?
Мислим да ће конструктивни дијалог поништити одлуку да се Украјини дозволи да лансира ракете на руску територију и да ће критично смањити снабдевање војном опремом за овај сукоб. Али како буде, тако ће и бити.
Шта мислиш о Србима и Србији уопште?
Прави братски народ, као и белоруски народ. Јаки људи и непоколебљиви ратници. Поносан сам што их сматрам својом браћом и сестрама.
Какви су ти планови за будућност?
Тренутно сам на докторским студијама на Председничкој академији, желим да докторирам. Бићу предавач и подучаваћу студенте из области које занимају мене и њих. Недостају ми моја браћа по оружју, али морам да идем даље, пошто ми је Господ дао други живот.
На крају ћу рећи само једно: Непријатељ ће бити поражен, победа ће бити наша. Слава Русији!!!
General pukovnik u penziji Leonid Ivašov, je ruski vojni, politički i društveni radnik, stručnjak u oblasti geopolitike i međunarodnih odnosa. Danas je u penziji, a na njegovom youtube kanalu svakodnevno iznosi analize koje se tiču konflikta Rusije i Ukrajine i komentariše ostala geopolitička pitanja. Tako je u poslednjem obraćanju komentarisao dolazak i izbor novog predsednika SAD, Donalda Trampa.
General Ivašov naglašava da je Trampu Rusija “rezervna teritorija” i da mu trenutno nije u sferi interesa, niti bilo kakva konkurencija. Glavni zadatak Trampa je da zaustavi kineski naučno-tehnološki razvoj, iako je izvesno da nivo kineskog razvoja trenutno nikome nije dostižan. Glavni zadatak Ilona Maska je da to zaustavi.
Rusija, ukoliko ne izvrši državni prevrat i promeni politiku i pravac, nazadovaće, a nakon toga sledi raspad ruske države. Došlo je vrеme, govori General Ivašov, da Rusija izabere da li će biti rob “oligarho-fašističkog režima”, da li će se pokoriti kinezima i biti njhov rob ili će se prikloniti Trampu. Tramp je naglasio da je jedan od zadataka odvojiti Rusiju od Kine.
Izvesno je da Rusija i Kina imaju veliki nuklearni potencijal i prirodne resurse, ali je isto tako poznato da će kinezi kontrolisati ruski prirodni potencijal, što amerikancima ne odgovara. Danas Kina proizvodi ideje, koncepcije, tehnologiju i oko milijardu kineza razmišlja samo o tome svakodnevno. Oni su naučno-prizvodna sila, a Amerika je pre svega spekulativno-finansijska sila, dok je ruska ekonomija kriminalna. Tramp je postavio zadatak da Amerika bude bezbedna.
Govori se da je Rusija druga armija po jačini na svetu, ali u suštini nismo ni druga, ni peta, ni deseta, objašnjava Ivašov, što je pokazao primer Kurska. Novi američki predsednik je još u prvom mandatu govorio da mu je cilj razvijanje visoko inovativne industrije i prekidanje svih dejstava koje su demokrate pokrenule, kao i zaustavljanje migracione krize.
Po rečina generala Ivašova, zapad ima duhovni potencijal na nivou majmuna i Rusija bi trebalo da se okrene u tom smislu BRIKS-u kako bi sačuvala svoj duhovni potencijal koji je veliki i odbranila ideju hrišćanstva. Sada se možemo pitati, objašnjava Ivašov, zašto su ruski liberali slavili i pili šampanjac zbog pobede Trampa, jer Tramp više neće dati ni jednog jedinog centa tek tako. Njemu je pre svega cilj da služi Americi, da učini Amriku opet velikom, a Rusija nije jedan od njegovih glavnih cijleva. Prvi njegov protivnik je Kina, a Rusija je neka vrsta rezervne teritorije.
Setimo se da je 2019-te godine Tramp zatvorio pitanje ukrajinsko-ruskog konfikta. Sada on govori da će zaustaviti taj konflikt za nekoliko dana, ali moramo znati da su izjave u kampanji jedno, a realno predsednikovanje drugo. Vrlo je izvesno da Tramp može uskratiti finasijsku podršku NATO-u tako da oni više ne mogu pružati oružanu i finasijsku podršku Ukrajini. Zaustaviti vojna dejstva, govori General, ne znači i zaustaviti rat. Rusiji ništa dobro ne može doneti izbor Trampa, a slom Evropske Unije i NATO-a će se ubrazati.
Pred nama se postavlja pitanje, kuda ide pravoslavni narod? Kuda da beže i šta da rade pravoslavni narodi i države pred napadom katolicizma? Pravoslavni narodi i države neće izabrati put katolicizma, ali koji će drugi izbor biti, nije izvesno. Srbiju pominje kao pravoslavnu zemlju koja se odlučila za NATO i dala podršku Ukrajini.
U ovoj novonastaloj situaciji General Ivašov pominje Aleksandra Lukašenka kao mogućeg objedinitelja pravoslavnih naroda i da će on istupiti kao predvodnik jednog političkog kursa koji se naziva “Moskva-treći Rim” tako da je sada trenutak da se pravolsavni narodi
Жена може бити мајка, али и не мора, може бити директор или директорка али и не мора, може бити домаћица али не мора и може зависити од оца, партнера, мужа али и не мора. Никада! Какве су судбине жена у друштву које је васпитало жене као слабији пол и ко је у односу слаб? Дакле, да се ни би овај текст свео на причу о феминизму или неком женском бунту, рећи ћемо да се насиље спречава још у породици, а насилник лечи, уколико је могуће, а углавном није.
Шта значи бити лепо васпитан? Можда би требало о овој теми да пишу стручњаци, психијатри, али ја могу писати као жена. Да ли је ово друштво васпитавало жене да ћуте и трпе разне облике насиља од стране мужа, брата и других мушкараца у широј и ужој породици или их је учило да у сваком односу постоје границе пристојности иако, како кажу мушке главе „ја сам те направио“ или женске „ја сам те родила“. Да се разумемо, насиље може ићи и од мајке и женских фигура, само што је мало вероватно да једна жена може тако физички повредити другу жену, док дете да, може. Али, задржаћемо се на насиљу од стране мушкараца, с тим што морам рећи да је мушкарац неко ко поштује и штити жену, а ове ћемо назвати и звати насилницима, благо речено. Дакле, колика и каква је веза насилника и полиције, насилника и доктора, насилника и других насилника у разним професијама мушког пола? Велика. Наручито ако говоримо о мањим местима, односно о свим општинама, градовима и селима. Тај пакт је далеко сложенији, јачи и неправеднији да ћемо то клупко тешко размотати у овом тексту, а како видимо тешко га размотавају и државни органи.
Дакле, жене се убијају у овом савременом друштву јер нису послушне, јер су заволеле другог, јер желе поштовање, јер не желе више да зависе од динара мужа, јер су осетиле снагу, да могу саме даље. Ово наравно нису разлози за насиље јер ништа не може бити разлог за песницу у браду. Разлози су психички поремећаји мушких особа који се не либе да ударе и мајке. Ко је ту крив? Друштво, јер је васпитало покорну жену, жена је је пристала да служи и буде лична чистачица мужа или баш та жена која на време није схватила и спознала да је снага у њој самој, и да није срамота бити сам и без деце ако си заштићена и имаш поштовање, да није срамота радити јер ти новац даје слободу да не трпиш потенцијалног насилника и да мир нема цену, а да се цена неких срећних породица види на бандери на умрлици. Неким женама и девојчицама нико није рекао да су оне јунаци њихових живота, да принц из бајке не постоји и да су управљачи њихових живота у њиховим и само њиховим рукама, да је могуће купити карту у једном смеру у било којем тренутку и да најгоре што могу урадити је да остану у односу са насилником и тако васпитавају дете или, још горе ћерку.
Али како нико не може бити излечен ако сам не потражи помоћ, тако и ове жене не можемо ухватити за руку и спасити уколико оне не осећају да је снага у њима. Циљ овог текста је да скрене пажњу да одређени полицајци штите насилнике, што смо имали прилике да чујемо у исповестима жртава насиља, да жене имају погрешна уверења и да је најгоре одрастати са таквим родитељима јер се на крају насилник окрене и против детета, наручито ако је дете здраво и свесно ситуације, осећа снагу у себи и потенцијал да се бори, а поготово ако је то дете женско. Е, тада је насилник спреман на све, па и да лажно пријави дете полицији, јер побогу, она има своје мишљење и не слуша или још горе и најодвратније што један насилнички мозак може смислити „она ме малтретира“.
Да на крају скренмо пажњу да су већином насилници људи које је васпитавала улица, необразовани, бучни, хвалисавци, „спортисти“ са широким леђима који обарају руке, воле оружје и изузетно су љубазни према свима, док само њихове мајке, жене и ћерке знају ко су они заправо.
Овде нисмо обрадили психичко насиље, као такозване „непристојне понуде“ које су честе приликом конкурисања за било који посао или само сексулано узнемиравње на послу. Овде смо хтели да говоримо о батинама и страху једне жене. Хтели смо да дамо наду женама и да подсетимо да је живот и мир важнији од било какве традиције, наметнутих очекиваења па и религиозних правила, али и неких изјава јутјуб попова. Муж се слуша, а насилник се пријави полицији! И ако Вам кажу „па шта ти је, није те убио?“, то није крај.
Снага је у женама, ма колико година имале, и никада није касно за нови почетак! Срећно!
Докторанд на Председничкој Акадмији у Москви, глумица, директор Фадеј Удружења
Да ли је позориште живот или се уметници играју живота? Да ли је садашњост описана у класичној литератури или савремени драматурзи пишу будућност? Ко су уметници, да ли деле судбину такозваног руског „лишнего человека “ или судбину ликова деле сви мислећи људи савременог друштва, већ сада удављеног глобализмом? Како живи и пролази „лишний человек “ савременог друштва? Ко су ти људи и да ли смо способни да их препознамо у продавници, на улици, у амбуланти, на бироу? Да ли је бабина пензија њихов хлеб и да ли би бедни студент времена Достојевског направио такав компромис? Колико вреди живот или мисао људи друштва неолибералног капитализма?
Николај Кољада је један од најуспешнијих драматурга савремене Русије. Његове драме се играју широм света, а данас је на челу Удружења драматурга Руске Федерације. Његова монодрама „Младеж“ одиграна је премијерно у Београду 28. Септембра 2023 године. Без претензија да анализирамо представу „Младеж“, покушаћемо да одговоримо на питање да ли су понижени људи само инспирација за уметничка дела или представљају нешто и некога конкретније од тога?
Монолог у једном дејству је објављен у журналу „Урал“, број 5, 1996 године. Једна од најбољих и најтрагичнијих драма Николаја Кољаде.
У класичном тумачењу појам „ лишний человек “ у руској литератури деветнаестог века можемо дефинисати као човека значајних способности који не може реализовати своје таленте. Међутим, „Зашто је Бог дао таленте Јулији, а није јој дао могућност да их искористи?“ Прича се дешава деведесетих година у Совјетском Савезу. Јулија је средовечна, веома талентована глумица која није имале прилике да се оствари у уметничком свету јер светом владају нека друга правила која нису описана у њеној књизи морала и живота. Јасно је да напредују неталнетовани, да редитељ помаже глумицама само са којима спава, да је директор хомосексуалац и да помаже само јачој половини човечанства, да су сви ратови престали и да је комета „комета“, а не атомска бомба која лети и прети да уништи све пред собом. Како пролазе чисте душе, како пролази Јулија која није одрасла у породици са јаким друштвеним везама, већ је једна само паметна и искрена душа, жељна самореализације? Како? Никако. Њен живот пролази, године пролазе, неостварена је у љубави, послу, сиромашна и полако клизи у лудило у којем њена свест налази утеху. Ништа се не мења, нико не реагује на њен крик. Друштво не реагује на крик.
Сведоци смо да у савременом друштву постоје разна удружења која штите права „ових и оних“. А ко данас штити права савремених Јулија? Да ли кретања из класе у класу данас постоји и да ли постоји место за децу која нису „деца и унуци комунизма“? Како стоје ствари у Србији? Или како стоје ствари у неолиберланом капитализму?
Знамо сви да су демократе потомци некадашњих комуниста, да су промотери заштите људских права, родно равноправног језика, демократских вредности деда и очева комуниста. Да ли друштво које је толико лакирано „заштитом права“ оставља простора за обичан хлеб којег је жељан народ? Култура се развија у друштву где су основне потребе подмирене, где не постоји глад и преживаљавање, где унуци не узимају од бака и дека за цигаре и где потомци не живе од накнаде за личну негу већ непокретних родитеља. Да ли је ово демократско друштво створило услове за развој кулутре, за лични развој и напредовање срспких Јулија? Да ли су таквом капитализму потребни мислећи људи или се ради на свеукупном гушењу слободе мисли под кишобраном „слободне мисли“? Да ли ја данас смем рећи да не желим да ми титиула носи назив докторка наука, да нисам психолошкиња, да сам женско јер сам рођена тако, а нисам школована да постанем женског пола? Да волим мушкарце као жена и само је у тој релацији битна полна одредица. Да ли ја тиме гурам прст у око новим вредностима или су нове вредности оставиле простора да и ја размишљам својом главом у складу са својим вредностима које нису глобалне? Да ли Јулија има право да врисне да не постоје конкурси који су легитимни и који оцењују искључиво стручност или мора да ћути да се селекција свела на пар девојка изузетних сексуланих вештина, породичног педигреа или лојалних једном утицајном „меди“ који све решава једним позивом?
И тако је много питања који се врте годинама и деценијама док таланети пропадају, одлазе у лудило, док је општи интерес сведен на интерес привилегованих „демократских титиоста“. Коме данас сметају понижени и увређени? Коме данас сметају Јулије?
Јулија осатје сама у њеном свету игре који јој пружа утеху. Одговорност за протраћен живот не постоји. Друштво „заштите права“ не штити понижене и увређене јер има много озбиљних обавеза око заштите права животиња, дугиних боја, промоције родне равноправности и свега мање важног од чињенице да ли мислећи човек има данас новца да купи хлеб и млеко. А већина нема.
Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломатија између Србије и Русије)
Директор Фадеј Удружења
Прва српско-руска дипломатска сарадња забележена је за време Светог Саве, када је 1184. године успостављена веза са руским свештенством. У дванаестом веку Растко Немањић се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, а српски владари пружили су помоћ Русији током Монголске инвазије. Међутим, догађај који је отворио нову страницу у дипломатским односима Србије и Русије, десио се 23. фебруара 1838. године, када је Милош Обреновић примио руског конзула Герасима Васиљевича Вашченка у резиденцији у Крагујевцу. Помоћ Русији која је укључивала формирање уставне базе, стварање борбено спремне војске, било је веома важно у кључном тренутку формирање српске државности. Отварање руског конзулата се поклопио са овим догађајем. Поред тога, нуклеарни уговор којим је окончан Руско-турски рат предвиђао је аутономију за земље ослобођене током првог српског устанка (1804-1813).
У осамнаестом веку, за време Петра Великог и Елизавете Петровне, Русија је примила много српских исељеника који су оставили трага у историји Русије и рату са Наполеоном, а који су верно и истинито служили Царству. Такође, за време Александра Првог Карађорђевића, после револуције у Русији 1917-те године, Србија је примила десетине хиљада руских емиграната који су значајно допринели развоју привреде, уметности и културе. Посебан допринос Руска емиграција дала је развоју позоришне уметности. Цар Николај Други Романов, који је одлучно бранио српски народ, заузима значајно место у сећању српског народа. Такође српскa држава изражава посебну захвалност и част свим Руским војницима и пријатељима погинулим током Другог светског рата за ослобођење Београда и Југославије.
Данас су, званично, анализирајући међународне уговоре, односи између наших земаља подигнути на нови ниво, ниво стратешког партнерства, што потврђује и билатерална Декларација о стратешком партнерству коју су потписали председници Србије и Русије у мају 2013-те године у Сочију. Додатном анализом треба дефинисати оствареност и реализацију таквог „стратешког“ партнерства у пракси.
Културна дипломатија заузима значајно место у спољној политици модерне Русије. Руска Федерација је посвећена попуњавању информационог и културног простора Србије и промовисању садржаја заснованих на очувању породице, православних вредности и традиције које су веома блиске српској култури. У том контексту, Србија наставља дипломатску сарадњу у области културе са Руском Федерацијом о чему сведочи међународна културна размена.
Данијела Петковић у Руском дому у Београду (приватна архива)
Значајно место у животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца заузима „Руски дом” у Београду, који се тада звао „Руска кућа цара Николаја Другог“. Ова институција је била пребивалиште руске емиграције, културне и научне елите, што је умногоме допринело развоју образовања и уметности за време краља Александра Карађорђевића 1920-их.
Када говоримо о међународним уговорима ,они дају значајан допринос међународној сарадњи Републике Србије и Руске Федерације. Можемо издвојити Уговор између Владе Савезне Републике Југославије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области културе, образовања, науке и спорта који је потписан 1995-те године. Такође, потписан је1996-те и Протокол између Федералног Министарства Спољних Послова Федералне Републике Југославије и Минстарства Спољних Послова Руске Федерације. Протокол обухвата проширење билатералне сарадње и спровођење билатералних споразума. Споразум између Дипломатске Академије Републике Србије и Руске Федерације о међусобној сарадњи је потписан 2001 године. Сврха споразума је стварање услова за сарадњу у области образовања. Међутим, ова сарадња нема комерцијални карактер. Програм из области културне сарадње, образовања, науке, спорта и политике младих реализован је 2009-те године. Уговор о сарадњи из области туризма потписан је 2011-те године између Владе Републике Србије и Руске Федерације, а 2012-те године потписан је и протокол између Министарства иностраних послова Републике Србије и Руске Федерације о учешћу Руске Федерације у обнови унутрашњости Храма Светог Саве у Београду. Такође је био на снази Програм сарадње у области културе, образовања, науке и спортске и омладинске политике између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације за период 2019-2021 године. Уговор између Владе Републике Србије и Влада Руске Федерације о враћању странице Мирослављевог Јеванђеља Републици Србији и слике Николаја Константиновича Рериха Руској Федерацији потписан је 19. октобра 2019-те, а ратификован 24. јануара 2020-те године. Руска Дума је такође ратификовала уговор са Србијом, према коме се 166. страница Мирослављевог Јеванђеља може вратити у Србију као замена за седам слика чувеног Николаја Рериха, које су се чувале у Народном музеју у Београду. Мирослављево Јеванђеље је било пренето у Руску националну библиотеку 1883. године захваљујући тадашњем епископу Порфирију.
Да делује Културни центар Србије у Москви, тачније речено да постоји физички и на нивоу формалних активности могли бисмо рећи да је Споразум који је подразумевао реализацију те идеје добар пример зближавања народа Русије и Србије. Главни циљ Споразума је дефинисан, а то је реализизација билатералних програма везаних за културну и научно техничку сарадњу. Међутим, ми до данас немамо Културни ценатр Србије у Руској Федерацији, мада смо сведоци напора српских уметника, који су такође носиоци културне дипломатије, који покушавају реализацију пројеката везаних за српско-руске односе. Они не наилазе на одобравање и подршку у Србији тренутно, те се окрећу подршци од стране Руске Федерације. Дакле, аутор овог текста може и лично да посведочи да се срспко-руска културна размена спроводи у одређеним оквирима тј структурама блиске власти и да је сваки други индивидуални рад носиоца културне дипломатије, а који нису део владајућег система, осуђен на пропаст пре него што је и почео.
Можемо приметити да је тренутна срспко-руска међународна културна сарадња сведена на „звона и прапорце“ без уплитања у озбиљна питања идентитета наших народа чија је веза далеко снажнија него што то могу да предоче и опишу фудабалске утакмице, иако спортска дипломатија такође има место у међународним односима.
Завнични статистички подаци о међународној културној размени Републике Србије са Руском Федерацијом нису доступни, иако је аутор текста упутила захтев Министарству спољних послова Републике Србије за увид у документацију, али ни тада, као научни истраживач, докторанд, није добила никакав одговор. Републички завод за статистику није спроводио такву врсту истраживања.
Значај стваралачког наслеђа изузетне културне личности 20. века, Николаја Константиновича Рериха, уметника, мислиоца, научника, јавне личности у светским размерама, огроман је и још увек није у потпуности и широко схваћен у научној заједници, иако је планетарна размера његових идеја већ остварена. Николај Константинович је придавао посебан значај разумевању дубоког смисла истинске Културе. У њему је видео еволуцију човечанства која иде далеко изван Земље у свемир.
Многе кратке дефиниције појма Културе које је дао садрже филозофију која је од виталног значаја за нас, коју је Рерих свим својим активностима настојао да пренесе и открије својим савременицима и будућим генерацијама. У једном од својих есеја пише:
„Култура је поштовање Светлости. Култура је љубав према човеку. Култура је мирис, спој живота и лепоте. Култура је синтеза узвишених и префињених достигнућа. Култура је оружје Светлости. Култура је спас. Култура је мотор. Култура је срце.”
Схватајући најважнији значај материјалних објеката културе, као манифестованих облика духовних сфера кроз стваралаштво најбољих представника човечанства свих времена и народа, Н.К. Рерих је покренуо међународни покрет за њихово очување и заштиту.
Године 1935. један потписан је документ који је ушао у историју као Рерихов пакт. Први пут у светској историји међународна заједница је на основу међународног права формулисала вредносне карактеристике културних објеката и, као последицу, потребу њихове заштите.
Monodrama Nikolaja Кoljade „Mladež“ prva je monodrama ovog pisca koja je premijerno odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji Nikolaja Кoljade i upornosti glumice Danijele Daše Petković
Nikolaj Кoljada savremeni ruski dramaturg, svima poznat po dramama koje opisuju život običnih ljudi u vreme turbelntnih socijalnih previranja u Sovjetskom Savezu, nije gostovao u Beogradu, nije gostovao ni njegov tetar, niti njegovi glumci, kao što su to pomislili Ruski građani koji trenutno borave u Beogradu interesujući se za predstavu, već je srpska glumica odigrala monodramu „Mladež“ u sopstvenoj produkciji, premijerno u Beogradu.
Neki autori koriste definiciju “monopredstava” na primer, V. Levanov, beležeći prisustvo jednog glumca na sceni (I. Viripaev, M. Zemskov, S. Кirov, A. Slapovski). Takođe, autori monodrama fiksiraju mali obim – jedan čin ili dvodelnu igru (N. Кoljada, V. Azernikov, V. Zuev, A. Najdenov) ili monološku prirodu izlaganja, npr Amerikanka i druge predstave N. Koljade.
Odlomak iz monologa:
„JULIJA. (Veoma glasno.) Tako mi je drago! Došli ste! Dobro, dobro veče! Ura! Neverovatno! Ne vidim mnogo lica, ali ipak – tako sam srećna! Ne vidim, mrak je, lampa ne osvetljava ceo stan, ali sijalica je na vrhu… Ali ne brini! Učiniću! Biće vam udobno i udobno! Osim toga, postaje sve svetlije, zar ne? Tamo, ispred prozora, vidite, zar ne? Predivna! Oh, kako mi je drago! (Ćuti, gleda po sali.) Кako mi je drago. Nažalost, uhvatili ste me u takvom trenutku da… Ali u redu je, brzo ću. Moram da završim. Dovodim svoj album u red. Izbacujem iz sebe, iz svoje kuće, sve ličnosti koje mi se ne sviđaju, nepotrebne, nepotrebne, nepotrebne, dovodim stvari u red! Oh, i ova krpa! Daj mi sekund…“
Za poznavaoce duboke drame. Кo sam ja? Zašto sam došao na ovaj svet? Šta nas sprečava da odgovorimo na ova jednostavna pitanja? Predstava je iskrena ekstravagancija emotivnog striptiza. Pre ili kasnije, svaka duša treba da izvede ovaj ples. Uraditi to da bi postali lakši, čistiji, srećniji. Ima vremena, ono je pred nama… Dnevna soba? Scenografija predstave? Junakinja dovodi u red vodeći dijalog sa stvarima i predmetima kroz koji kao crvena linija teče njen život i život čitave generacije. Postepeno, ona u ovaj dijalog uključuje gledaoca, u čijoj duši se neizbežno javlja odgovor. Izbrisati ih, oprati? A šta je iza njih? I tu počinje igra istine, koju ne volimo, koju želimo da ubijemo, ali koja je naša suština. Veče usijanih otkrića, gurajući sve u talase sećanja. Neki ljudi se smeju, neki plaču. Svakom svoje. Кroz celu predstavu u glavi se niže pitanje za pitanjem, na koja odgovori dolaze posle predstave, nekad odmah, nekad posle dan, dva, mesec dana… Ovo je priča s kojom živimo neko vreme i koja nas menja. Ako se ne plašite jakih senzacija i spremni ste da upoznate sebe, dođite. Ovo je dijalog s pamćenjem.
Danijela Petković u ulozi Julije (privatna arhiva)
Trebalo bi napomenuti da fikcija nije fikcija u ovom slučaju već surova stvarnost umetnika ili umetnice, bilo pijanistkinje ili glumice, koja je zbog društvenih prilika, nepotizma, ratova, kako unutrašnjih tako i međunarodnih, ali i emotivnih, ličnih, izgubila svoj život na zemaljskom kantaru. Njеn život ne vredi ništa, njen talenat ne vredi ništa u odnosu na materijalizam koji sve više proždire generaciju „pepsi“. Zbog toga što su te žene i među nama u Srbiji, a možemo ih prepoznati i u javnom životu, možemo se s pravom pitati „zašto im je Bog dao talenat, a nije dao priliku da ga iskoriste?“ To je jedini motiv zašto svakim igranjem ove monodrame pričam priču Nikolaja Кoljade- jer sam izabrala da u ovom životu govorim istinu. To mi je dužnost, ne samo kao glumice, već i naučnog istraživača i svedoka turbulentnih događaja na Balkanu ali i u našim kućama.
Monodrama igrana u Kući Đure Jakšića u humanitarne svrhe
Ovo je prva monodrama Nikolaja Кoljade koja je odigrana u Srbiji zahvaljujući dobroj volji pisca i ličnom entuzijazmu glumice. Tekst je prevela profesorka Olga Marinković. Кao i mnogi nezavisni projekti u Srbiji sam budžet je bio nula, a jedno od igranja je bilo humanitarnog karaktera. Projekt je realizovan u okviru dana evropske baštine i uz podršku Ustanove kulture „Božidarac“ i Udruženja „Fadej“ koje vodim. Premijera je održana 28 septembra 2023 godine.
.jpg)
