Ruski general-pukovnik, u penziji, Leonid Grigorijevič Ivašov, govori već godinama, od početka specijalne vojne operacije svoje mišljenje o geopolitici i trenutnim sukobima u svetu. Poznat je kao neko ko je protivnik SVO i kao neko ko se zalaže za prekid sukoba. Specijalista je geopolitike, konfliktologije, medjunarodnih odnosa, vojne istorije. General je doktor istorijskih nauka, profesor MGIMO, bivši načelnik Glavne uprave medjunarodne vojne saradnje Minstarstva odbrane Ruske Federacije, potomak dekabrista Vasilija Ivašova.
“SVO je donela medjunarodnu izolaciju Ruske Federacije. Unutar Rusije je fiksirana kriza ekonomije, kulture, duhovnosti, izgublili smo Kavkaz i Centralnu Aziju. ODKB formira antirusku politiku, uništena je avio industrija.
Vladimir Putin je počeo svoje predsednikovanje sa gubitkom atomske podmornice, a sada ide uništavanje cele Rusije. Rastu cene svih prizvoda, neki prehrambeni prizvodi, ne samo što su skupi, nego su i otrovni.
Što se tiče SVO, postoje tri nivoa vojne veštine ratovanja, a to su taktički, operativni, koji mi nemamo, jer je ovo bitka, boj, a ne operacija, jer operacija ide dublje, treći nivo je strategijski, tj planiranje operacije na osnovu strategije, koji mi imamo. Mi sada imamo uspeh na taktičkom nivou, operativni deo delimično postoji i on se pokazuje kroz udare bespilotnih letelica i raketa, ali retko. Ukrajinska strana nanosi udare našim rafinerijama i energetskim centrima jer se na Ukrajinskoj strani nalaze NATO generali.
Nivo obrazovanja u Rusiji opada, nauka je u kritičnom stanju, nema više naučnika ni stručnjaka kao u sovjetsko vreme, nemamo koga više da pošaljemo na medjunarodne konferencije. Masovna su hapšenja generala, činovnika, velike su migracije, a od Saveta bezbednosti Ruske Federacije još nismo dobili nikakvu ocenu.”
U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.
Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije.
U novom broju 34/2025 koji obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.
Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.
Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).
Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).
В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.
This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.
Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.
Србија води вишевекторску спољну политику засновану на концепту „четири стуба“. То значи да земља тежи развоју и одржавању стратешких односа са четири главна глобална актера: Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Кином. Овакав приступ омогућава Србији да одржи равнотежу између Истока и Запада, максимизира сопствене интересе и избегне прекомерну зависност од било ког партнера. Главни циљ ове политике је очување независности, повећање политичког и економског простора за маневар и смањење зависности од једног партнера.
Концепт „четири стуба“ спољне политике Србије формализован је 2009. године, за време тадашњег председника Бориса Тадића. Борис Тадић је у августу 2009. године најавио да ће спољна политика Србије бити заснована на четири центра: ЕУ, Русији, САД и Кини. Према речима аналитичара, ово је била стратешка одлука – идеја „четири стуба“ је омогућила Србији да води политику вишеструког утицаја.
Овај приступ се појавио као одговор на брзо променљиво глобално окружење и потребу Србије да балансира између различитих великих сила.
„Идеја је једноставна: наше споразуме о слободној трговини са ЕУ, земљама ЦЕФТА, Русијом и Турском треба да користе не само наши кинески партнери, већ све остале земље, како би се српска производња могла лоцирати на тим тржиштима“, напоменуо је Тадић. Тадић је нагласио да „ни на тренутак не смемо заборавити да је централни политички циљ Србије чланство у Европској унији“ и напоменуо да стратешко партнерство са Сједињеним Државама, Русијом и Кином не омета остваривање овог циља.”- говорио је Тадић.
Још 2009. године, тадашњи председник Борис Тадић је изјавио да Србија има четири стуба спољне политике. То је рекао након повратка из посете Пекингу, а у свом инаугурационом говору 2004. године, претходно је напоменуо да су то „три центрипеталне тачке светске политике – Вашингтон, Брисел и Москва“. Затим, након повратка из Кине, учврстио је своју позицију, а ова спољнополитичка стратегија остаје на снази до данас. Иако је ова политика била предмет многих критика – од идеје да мала земља попут Србије једноставно не може да води политику балансирања између великих сила, до идеје да то заправо није балансирање, већ опортунистички приступ једном од ових стубова у зависности од сопствених интереса у датом тренутку, а такође и да је наш стратешки циљ – чланство у ЕУ – неспојив са блиским односима са другим центрима – ова српска спољна политика је мање-више опстала, чак и кроз промену власти.
Влада Републике Србије основала је неопходна тела за координацију процеса приступања Европској унији, и то Координационо тело за процес приступања ЕУ и Савет Координационог тела, као и Преговарачки тим за приступање Републике Србије ЕУ. У складу са поделом преговарачког процеса на 35 поглавља, формирани су преговарачки тимови за свако поглавље. Оснивање Министарства за европске интеграције 2017. године био је важан корак у институционалном јачању преговарачког процеса са Европском унијом.
Европски Унија (ЕУ)
Европске интеграције и чланство у Европској унији су национални интерес и стратешки избор Републике Србије, а вредности Европске уније су управо оне које Република Србија подржава и тежи даљем развоју. Република Србија процес приступања Европској унији посматра као подстицај за спровођење реформи и јачање европских стандарда. Поред тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Републике Србије и веома значајан фактор економске стабилности земље. Република Србија је поднела званичну пријаву за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство добила је 1. марта 2012. године. Одлука Европског савета о отварању преговора о приступању од 28. јуна 2013. године означава почетак најзахтевније фазе европских интеграција – преговора о чланству, који ће довести до потпуног усклађивања са системом, вредностима и законодавством Европске уније. Почетак преговора између Републике Србије и Европске уније обележио је први састанак 21. јануара 2014. Током овог састанка, представљен је Преговарачки оквир Европске уније, који садржи принципе, смернице и процедуре за преговоре о приступању. Преговори се фокусирају на услове под којима ће држава кандидат усвојити, спровести и спроводити правне акте ЕУ, подељена у 35 тематских поглавља, или, у складу са новом методологијом, у шест кластера
2. Русија
Русија је један од спољнополитичких „стубова“ са којима Србија одржава историјски топле везе, енергетску сарадњу и дипломатску солидарност.
Билатерални односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на стратешком партнерству, утемељеном у дубоком међусобном осећају пријатељства, вековној историји односа и традицији језичке, духовне и културне сродности између братских народа две земље. Контакти на високом нивоу између званичних представника две државе остају интензивни. Темељи српско-руских односа постављени су 1191. године, када је Растко Немањић положио монашке завете у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславич Рагузински, руски дипломата српског порекла који је служио на двору Петра Великог, заслужио је признање за закључивање споразума 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, значајан број Срба почео је да мигрира у Русију, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године област Славјаносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области задржале су своју аутономију до 1764. године. Односи су се успешно развијали у свим сферама, а посебно су били интензивни у трговини, инвестицијама, енергетици, пољопривреди, војној и војнотехничкој, научно-техничкој и културној области, као и у изградњи железничке инфраструктуре. Руски капитал има значајно присуство у Републици Србији.Међу најважнијим инвеститорима су Гаспром њефт , који је укључен у приватизацију и улагања у НИС , и Лукоил , који улаже у Беопетрол .
Република Србија и Руска Федерација имају добро развијен правни оквир за билатералне односе, који обезбеђује правно регулисање важних области сарадње. Од посебног значаја су Декларација о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације , потписана 24. маја 2013. године у Сочију, која је додатно ојачала билатералне односе.
Истовремено, Србија пажљиво балансира: изражава поштовање према Русији, али није спремна да се покори свим њеним геополитичким захтевима, одржавајући независан став. Историјске, културне и енергетске везе, као и дипломатска подршка у косовском питању, остају кључне. Међутим, учешће Србије у „четири стуба“ тренутно је компликовано геополитичким изазовима: рат у Украјини угрожава ову равнотежу. Постоје критике да Србија „хода по жици“ између Русије и Запада – ризик који може бити превелик, јер се интереси ових страна разликују.
Сједињене Америчке Државе
Сједињене Америчке Државе су такође препознате као стратешки партнер. Према концепту „четири стуба“, важно је да Србија одржава односе са Сједињеним Државама заједно са другим глобалним силама. Ови односи се посматрају не само у економском смислу, већ и у контексту стратешког дијалога, јачања институција и консултација о безбедности и међународној политици. Постоје критике да је у пракси став према Сједињеним Државама мање системски него према Русији или ЕУ, и да Сједињене Америчке Државе не делују увек као „пуноправни стуб “. Сједињене Америчке Државе нису највећи трговински партнер Србије, али су важан инвеститор, посебно у ИТ сектору. Србија одржава одређене канале сарадње са Сједињеним Државама, али истовремено нерадо учествује у сукобима где би њени ставови могли бити у супротности са интересима Русије или Кине. Неки коментатори сматрају да би везама са Сједињеним Државама могла бити дата већа стратешка улога, али то захтева нијансирану дипломатију.
Историјски гледано, односе карактерише савез у два светска рата и релативно блиска сарадња током Хладног рата. Након погоршања односа током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и прекида дипломатских односа услед НАТО бомбардовања 1999. године, односи су обновљени 17. новембра 2000. године, на амбасадорском нивоу. Билатерални односи су сада побољшани и знатно вишег квалитета него претходних година.
Народна Република Кина
Кина је четврта компонента спољнополитичког модела Србије. Сарадња са Кином је првенствено економска: инфраструктурни пројекти, инвестиције, транспорт и технологија. За Србију, Кина је важан извор страних инвестиција и партнер који не намеће строге политичке услове, што ову сарадњу чини атрактивном. Кина је постала један од главних економских партнера Србије: кинеска улагања у инфраструктуру, производњу и транспорт су важна за Београд. Кинески модел сарадње (са својим мање „политичким“ условима) привлачан је Србији јер омогућава економски раст без претераног мешања у домаћу политику .
Стратешко партнерство је успостављено у августу 2009. године, продубљено у септембру 2013. године, а у јуну 2016. године, током прве посете кинеског председника Београду, потписана је Заједничка декларација о успостављању свеобухватног стратешког партнерства. Током друге посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду у мају 2024. године, потписана је Заједничка декларација о продубљивању и унапређењу свеобухватног стратешког партнерства и о изградњи српско-кинеске заједнице са заједничком будућношћу у новој ери. Република Србија придаје велики значај сарадњи са Кином у оквиру Механизма сарадње Кине и Централне и Источне Европе и Иницијативе „Појас и пут“.
Модерни трендови и изгледи
Значајан проблем је био и остаје то што се Србија политички разликује од два од ова четири стуба (САД и ЕУ) у неким кључним националним интересима (Косово), упркос томе што је са њима економски уско повезана. Са друга два стуба, иако нема политичких разлика, економска дистанца остаје, упркос растућем значају кинеског економског утицаја и улози Русије у енергетском сектору.
Међутим, упркос овим разликама, последњих деценија је било могуће „ходати по жици“, али са променом светских односа и заоштравањем односа на линијама Москва-Вашингтон, Москва-Брисел, Вашингтон-Пекинг, а у скорије време и Вашингтон-Брисел, посебно због рата у Украјини, балансирање је постало готово немогуће. Да су односи између великих сила у тешком стању због рата у Украјини, било је јасно од самог почетка (а ни пре тога нису били добри).
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Политички континуитет: Чак и након промене власти, концепт „четири стуба“ се и даље користи као основа спољне политике.
Изазов неутралности: Међународне кризе (као што је сукоб између Русије и Запада) тестирају способност Србије да одржи равнотежу.
Могуће реформе: Аналитичари предлажу развој јасније стратегије спољне политике, утврђене документима, а не само декларацијама.
Концепт спољне политике са четири стуба је кључни елемент стратегије Србије, који одражава њену вишевекторску природу и тежњу ка независности и равнотежи. Међутим, овај приступ захтева стално преиспитивање и прилагођавање у условима променљивог глобалног окружења. Да би успешно спровела овај модел, Србија мора да ојача своје институционалне темеље, развије дугорочне стратегије и јасно дефинише националне приоритете.
Зависност од руског гаса представља велики ризик, посебно у условима санкција или ограничења испоруке. Неки аналитичари и јавне личности сматрају да би Србија требало да преиспита своју стратегију: формула „четири стуба“ је застарела и сада је неопходно активније се кретати ка ЕУ.
На Председничкој Академији у Москви одржана је конференција на тему “БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОСТОРА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ: НОВИ ПРИСТУПИ ОСИГУРАВАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ И НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РУСИЈЕ” у којој су учествовали докторанди Академије, а међу њима тренутно једнини докторанд из Србије на смеру међународних односа, Данијела Петковић.
Потврда о учешћу на конференцији (приватна архива Данијеле Петковић)
Модератор је била Наталија Александровна Тамарчина, ванредни професор катедре за међународну безбедност и спољну политику Русије, Председничке Академије.
Преносимо вам део излагања наше директорке Данијеле Петковић на тему „Енергетска безбедност Србије и Русије: Нови приступи обезбеђивању безбедности у мултиполарном свету“ , а које је преведено на српски језик.
“Поштоване колеге, даме и господо,
Дозволите ми да вам представим реферат на тему: „Енергетска безбедност Србије и Русије: нови приступи обезбеђивању безбедности у условима мултиполарног света“.
Енергетска безбедност се данас сматра саставним делом националне и економске безбедности.
Она одавно није само економски појам, већ се посматра и као фундаментални елемент националне стратегије и државне безбедности. За Србију и Русију — државе са различитим, али међусобно допуњујућим енергетским профилима — енергетска безбедност одређује стабилност политичког курса, економску независност и способност адаптације на динамичне услове мултиполарног света. За Русију, која поседује значајне гасне, нафтне ресурсе, овај сектор представља основу социјалне стабилности, буџетске одрживости и међународног положаја. За Србију је, пак, главни изазов енергетска зависност од увоза и ограничени сопствени производни капацитети, што систем чини осетљивим на геополитичке потресе. Иако су на различитим позицијама, обе земље суочавају се са заједничким изазовима који захтевају институционално ојачана решења.
Прелазак са униполарног на мултиполарни систем међународних односа радикално мења глобалну архитектуру енергетске безбедности. Формирање више центара моћи — САД, Кине, Европске уније, Русије, Индије и регионалних блокова — доводи до раста конкуренције. У таквим условима енергетска стабилност постаје рањивија и захтева активну адаптацију.
Раст политизације енергетских процеса.
Док су се раније енергетски тржишни односи заснивали првенствено на економској логици, данас су санкције, ембарго, ограничавање приступа технологијама и финансијским токовима инструменти спољне политике. Нове претње енергетској инфраструктури — сајбер напади, саботаже, информационе манипулације и ометање логистичких ланаца.
Нестабилност глобалних ланаца снабдевања — геополитички сукоби, трговински ратови, регионалне кризе и променљиви стандарди ЕУ и других блокова.
Убрзана транзиција ка зеленој енергетици, која ствара нове ризике.
Посебну пажњу заслужује актуелна криза повезана са америчким санкцијама, које индиректно погађају Нафтну индустрију Србије (НИС), јер већински власнички пакет припада руском холдингу.
Санкције директно угрожавају стабилност српског енергетског сектора.
Санкције имају геополитичку позадину. Србија, остајући војно неутрална и балансирајући између Европске уније, Русије и САД, налази се у сложеној позицији.
Санкције утичу на енергетску безбедност земље. Упркос притиску, Србија настоји да очува стратешку стабилност сектора и развија моделе адаптације. У мултиполарним условима, ситуација са НИС-ом показује да енергетски ресурси и инфраструктура постају арена геополитичког надметања, где санкције служе као инструмент прерасподеле утицаја, а енергетска политика постаје кључни елемент националног суверенитета.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Диверсификација извора и транспортних рута, технолошка аутономија и модернизација сектора, енергетска дипломатија и правна заштита.
Перспективе билатералне сарадње су значајне и обухватају неколико праваца: продубљивање стратешких пројеката и заједничких инвестиција; развој „зелених“ и прелазних технологија; формирање регионалне енергетске сарадње на Балкану; јачање капацитета државе да управља инфраструктуром.
Енергетска безбедност Србије и Русије у условима мултиполарног света остаје један од кључних стратешких задатака. Глобалне промене у енергетском сектору, раст конкуренције и санкционог притиска стварају нове изазове који захтевају флексибилност, технолошку модернизацију и политичку уравнотеженост.
Ситуација око НИС-а показује да енергетска политика више није само економско питање.”
U Moskvi, u Diplomatskoj Akademiji ministrastva spoljnih poslova Ruske Federacije i Ambasade Tadžikistana u Ruskoj Federaciji sa temom “Reformatorke ideje Ahmada Doniša- osnova formiranja prosvetiteljstva u Centralnoj Aziji”.
Konferencija je posvećena 200.godišnjici izuzetnog prosvetnog radnika, diplomate, naučnika, umetnika, reformatora, filozofa čija su dela imala značajan uticaj na formiranje društveno političke misli, razvoj obrazovanja i kulture širom centralnoazijskog regiona.
Konferencija je sadržala tri sekcije: 1. Prosvetiteljske ideje Ahmada Doniša u jačanju javne diplomatije 2. Kulturna i humanitarna interakcija Rusije i Tadžikistana: perspektive i razvoj 3. Istorijsko politički odnosi zemalja Centralne Azije i Ruske Federacije
Na konferenciji su učestvovali Ambasador Tadžikistana u Ruskoj Federaciji, naučni istraživači iz Ruske Federacije, Tadžikistana i Srbije. Iz Srbije je učestvovala doktorand medjunarodnih odnosa na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi, Danijela Petković . Konferencija je održana u online i offline formatu.
Konferencija u online formatu
Petković Mr Danijela, učesnik konferencije
Ahmad Doniš (1827–1897) bio je uzbečki i tadžikistanski naučnik, filozof, pisac i reformator koji se smatra jednim od najznačajnijih mislilaca Srednje Azije u 19. veku. Njegovo puno ime bilo je Ahmad Doniš ibn Mir Nosir, a rođen je u Samarkandu, tada delu Buharskog emirata.
Ahmad Daniš poticao je iz porodice obrazovanih ljudi. Istraživao je islamske nauke, filozofiju, astronomiju, književnost, ali je vrlo rano razvio kritički odnos prema konzervativnom društvu Buharskog emirata. Radio je u dvorskoj službi emira, gde je imao priliku da putuje u Rusiju i Iran, što je snažno uticalo na njegovo razmišljanje. Daniš je smatrao da je obrazovanje ključ napretka i da islamski svet mora da prihvati nauku, tehnologiju i društvene reforme ako želi da se razvija. Kritikovao je korupciju i neznanje verskih i političkih elita, odsustvo školovanja i napretka u nauci, slepo prihvatanje tradicije bez razumevanja suštine vere i morala. Zalagao se za reformu školstva, uvođenje svetovnih predmeta u obrazovanje, modernizaciju uprave i društva po uzoru na naprednije zemlje tog doba. Njegovo najpoznatije delo je „Navādir al-zamān aw awā’il al-umam wa-l-akhbār“ (u prevodu: Retkosti vremena ili priče o prvim narodima i događajima). Delo sadrži filozofske i istorijske rasprave, kritiku tadašnjeg društva, predloge za modernizaciju Buharskog emirata. Ahmad Doniš se danas smatra prethodnikom srednjoazijskog prosvetiteljstva i duhovnim pretečom reformskog pokreta Džadidizma, koji se razvio početkom 20. veka. Njegove ideje su kasnije inspirisale mnoge mislioce koji su želeli da pomire islam sa modernim naučnim i društvenim pogledima.
Разговор са руским експертом за међународне односе, који је желео да остане анониман, водила је мр Данијела Петковић
Како видите српско- руске односе?
Србија је историјски партнер Русије и то одјекује код наших грађана. Често чујемо, углавном од старије генерације, о српској „браћи“, словенској браћи и тако даље. Нећу се задржавати на историјској вези и помоћи Србима у Првом светском рату, јер свака образована особа зна да је Руско царство ушло у рат не само због подршке својих словенских сународника, Срба, већ и из низа економских и политичких разлога, за које Србија није била темељ, већ само преговарачки адут у то време.
Међутим, то нас не спречава да се према обичним српским грађанима односимо са разумевањем, па чак и са извесном дозом наклоности. Они су углавном имуни на наш национализам и расизам, који су, у различитом степену, присутни у свакој земљи. Исто тако, Србија је, према званичној агенди, најчешће пријатељ наше државе, наше браће и сестара. Поново се поставља питање: ко нам је пријатељ и за кога смо више заинтересовани? За Србију или за интересе српског народа?
Колико могу да проценим из бројних сумњивих невладиних извора, значајан део народа у Србији изражава извесну сумњу у легалност и легитимитет своје владе и курса ове владе, било да је он политички, економски или друштвени.
Међутим, о томе се у нашим медијима готово ништа не чује. Повремено се провуку мисли о „дволичности“ српске владе, која угађа интересима непријатеља Русије на нашу штету. Али ова тема се не обрађује. Питам се шта обични грађани Србије мисле о Русији и нашим суграђанима? Са сигурношћу могу рећи да значајна категорија наших грађана пати од синдрома „велике империје“. Овај синдром се састоји у томе да када се нешто деси на удаљеним границама империје, или чак у суседној држави која се граничи са империјом, већину становника те саме империје није брига. „То ме се не тиче“ је начин на који би се могло окарактерисати мишљење наше већине. Не дирајте нас, и није нас брига. Наравно, не говоримо о активној мањини, што су „политички“ расположени грађани наше земље. Говоримо о већини, о масама.
Шта мислите, како ће се завршити политичка криза у Србији?
Данас је свет, као и раније, подељен на зоне интересовања, где је Србија, чини ми се — и извињавам се што делујем грубо — само преговарачки адут, падајући под утицај таквих гиганта као што су Европска унија, Сједињене Државе и Русија. Економски и политички, ова земља је далеко од монолитне силе и зависи од подршке из иностранства. Србима је остављен само један избор: да ли да узму по мало од свих или да изаберу „примарног“ покровитеља. Потпуно независна политика у данашњим глобалним реалностима, а посебно у Србији, не долази у обзир. Српској влади једноставно недостају ресурси и легитимитет.
Бојим се да је овде тешко давати предвиђања. Даћу вам пример „одличне анализе“.
Ко би помислио да ће почети специјална војна операција (СВО)? Нико од компетентних светских или руских стручњака није очекивао да ће се догађаји развијати на такав начин. Али, СВО се догодила супротно логици, проценама, анализама итд.Ко би 2022. године помислио да земља која је некада „плашила“ америчку и европску децу, хегемонистичка сила, водећа земља по наоружању са једном од најмоћнијих армија, неће моћи да реши украјинско питање за неколико месеци?
Анализе, прогнозе, мишљења… Све су то дим и огледала, илузија контроле над ситуацијом. Најлогичнија претпоставка је да ће се српска криза завршити победом српске владе. Није у нашем (руском) интересу да обични људи и западњаци дођу на власт у Србији, јашући на таласу популизма и борбе за правду и борећи се до краја. А Запад неће у потпуности прихватити “нашег” штићеника. Дакле, ваша влада ће вероватно бити храњена из два корита…
Али сетимо се поново наших устанака. Како се изненада пламен распламсава и руши све планове. Недавни пример је револуција у Непалу. Ко је могао да помисли, претпостави, предвиди… То потпуно пркоси логици… али чињеница остаје.
Док су развијене земље успеле да институционализују културну дипломатију и интегришу је у спољну политику, мале земље попут Србије често делују спонтано, без дугорочних стратегија.
Србија издваја изузетно ограничена финансијска средства за културну дипломатију и културну политику. Штавише, Србији недостаје јасна стратегија за промоцију земље у иностранству и побољшање имиџа Републике Србије. Стога су активности невладиних организација ограничене, а промоција Србије у иностранству ослања се на личне иницијативе уметника и њихово учешће на међународним фестивалима.
Српска дипломатија се заснива на четири стуба спољне политике: Европској унији, Русији, Кини и Америци. Сходно томе, Србија гради своју културну дипломатију на овим темама. Европска унија је политички циљ за Србију, јер је Србија на путу европских интеграција и пратећи тај пут прихвата све норме, законе и прописе који важе у Европској унији. То су задаци на путу приступања Европској унији. Ово утиче и на културну дипломатију. Европска унија, преко својих фондација, финансира пројекте у Србији, укључујући и културне. Велики број позоришних продукција и филмских пројекција реализован је захваљујући фондовима Европске уније. Може се закључити да су дипломатија и културна дипломатија Србије мултивекторне. Не постоји детаљна анализа која би могла да покаже проценат међународне културне сарадње остварен са Русијом, Америком, Кином и ЕУ.
мр Данијела Петковић
На основу документа „Стратегија развоја културе Републике Србије за 2020–2029. годину“ може се закључити да је Србија поставила одређене циљеве, и то: ближу комуникацију и сарадњу са дијаспором, развој савременог стваралаштва, културну разноликост и популаризацију српског културног наслеђа. Европска унија такође покушава да подстакне Србију да што пре спроведе регулаторне политике које би довеле до приступања Србије ЕУ.
Ово има одређене предности, јер повећава доступност европских фондова и реализацију многих пројеката за практичаре културне дипломатије. Ова пракса повећава вероватноћу коришћења културе за европске интеграције и одвраћања пажње од потенцијалне сарадње са Русијом, Америком и Кином.
Према нашем истраживању, главни недостаци културне дипломатије Србије укључују: недостатак финансијских средстава, недовољну организацију и стратегију, недовољно учешће невладиног сектора итд.
Упоредићемо културну дипломатију неколико земаља чија је јавна дипломатија на веома високом нивоу и, у пракси, доприноси бољој слици земље у иностранству.
Анализирајући Руску Федерацију, може се закључити да постоји Фондација „Руски свет и Русотрудничество“, која је задужена за културну дипломатију Русије. Штавише, Фонд јавне дипломатије Горчаков обезбеђује успешну реализацију свих пројеката јавне дипломатије у иностранству. Русија своју културну дипломатију заснива првенствено на верском сродству са православним земљама. Има више од осамдесет културних центара широм света, као и веома добру организацију и финансијску подршку за културну дипломатију. Србија, за разлику од Русије, нема такве ресурсе.
Француска, пионир у културној дипломатији, карактерише се блиским везама и укљученошћу у сопствене политике, значајним финансијским ресурсима и нагласком на француском језику као алату културне дипломатије, као и веома добром институционалном организацијом. Организације попут Француског института и мреже Француске алијансе (Alliance Française), која делује у више од 130 земаља, представљајући културу, језик и уметност Француске. У поређењу са Француском, Србија више делује на регионалном нивоу, у земљама бивше Југославије и у Европи, него на глобалном нивоу, попут Француске. Србија се такође више ослања на активности уметника (сликара, писаца итд.) као носилаца културне дипломатије.
Италија своју културну дипломатију заснива на моди, гастрономији и језику и делује преко Института за италијанску културу, који је присутан у више од осамдесет земаља. Мода игра виталну улогу у италијанској културној дипломатији, што је довело до стварања бренда „Произведено у Италији “, препознатог широм света послује на међународном нивоу и ослања се на савремену уметност. Економија и туризам чине основу италијанске културне дипломатије и доприносе промоцији италијанске културе широм света.
У Србији не постоји тако добра сарадња између економије, туризма и дипломатије, па се културна дипломатија више ослања на промоцију традиције и уметности. Србија, за разлику од Русије, Италије и Француске, нема ресурсе за развој културне дипломатије, финансијска средства, системску организацију и глобални утицај. Иницијативе културне дипломатије фокусирају се на појединачне иницијативе, напоре уметника и невладиних организација.
Према истраживању аутора, за унапређење културне дипломатије Србије неопходно је повећати финансирање, развити акциону стратегију и план имплементације културне дипломатије и ангажовати грађане и невладине организације у спровођењу културне дипломатије. Културна дипломатија се првенствено ослања на уметнике, њихову креативност и њихову видљивост, али да би се постигла глобална сарадња, неопходно је повезати промоцију културног наслеђа Србије са економијом и туризмом.
Позитивна слика земље, обликована, на пример, уметношћу у Русији кроз балет или у Србији кроз књижевност, није ништа мање важна од било ког војног освајања. Данас се позитивна слика постиже кроз културну дипломатију и међународну културну сарадњу. Приликом развоја културне дипломатије, потребно је нагласити приоритете спољне политике и жељу за неговањем позитивне слике земље, истичући, на пример, историју државе и промоцију њеног језика широм света. Мере подршке грађанима у иностранству, заштита њихових права у њиховим матичним земљама, укључујући очување њиховог матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у земљи у којој живе и приступ телевизијским каналима у сопственој земљи су међу приоритетима спољне политике и елемент културне дипломатије. Догађаји које спроводе Министарство спољних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству играју важну улогу у културном дијалогу. Спровођење меке моћи је сложено јер њен успех не зависи од политичких фактора већ од расположења публике или циљне групе на коју је мека моћ усмерена. Према речима америчког политиколога Џ. Наја, због ових сложених и неизвесних услова, такозвана „паметна моћ“, која обухвата и меку и тврду моћ, користи се за добијање и примену меке моћи у савременом свету . Наравно, наша терминолошка анализа захтева дефинисање концепта „јавне дипломатије“.
Постоје различити облици културне дипломатије, укључујући стипендије, програме културне размене, културне и образовне центре, међународне делегације, хуманитарне организације, истраживачке пројекте и такмичења. С друге стране, глобализација представља претњу очувању културних вредности нације која се уједињује, и у том контексту, одржавање националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.
Културна дипломатија Републике Србије ослања се првенствено на Министарство спољних послова и Министарство културе, који су носиоци српске културне дипломатије, и, пре свега, на културне центре попут Културног центра у Бечу и Паризу. Невладине организације такође учествују у спровођењу српске културне дипломатије, али у недовољној мери. Културна дипломатија Србије се првенствено фокусира на промоцију српских традиција, а не на савремено стваралаштво и друге благодети српске културе, попут туризма.
Иако званични документи истичу активности и значај невладиних организација у Републици Србији, њихово учешће је недовољно и оне се посматрају као партнери у одређеним државним пројектима, а не као важни носиоци културне дипломатије, како је то уобичајено у Европској унији.
Већина невладиних организација у Србији зависе од пројеката, а њихова сарадња са Европском унијом је отежана административним проблемима које невладине организације не могу саме да реше. Учешће у европским програмима као што је Креативна Европа је изузетно тежак за невладине организације и захтева значајан административни напор. НВО имају краткорочне планове, а њихов утицај и капацитет за деловање су изузетно ограничени. Финансирање НВО у Србији је слабо и нестабилно, што је потврдио и аутор овог истраживачког чланка, директор невладине организације „Фадеј“, чији су циљеви усмерени на спровођење српске културне дипломатије. Српска културна дипломатија је фокусирана на државне пројекте, а невладине организације имају мали утицај тамо.
Штавише, невладине организације нису укључене у доношење одлука и политичких одлука, а културну политику процењују Министарство културе и Министарство спољних послова. Невладине организације су боље у стању да се прилагоде новим трендовима у дигиталној сфери и промоцији, а њихова комуникација са грађанима је боља и ефикаснија, што је предност коју треба искористити. Невладине организације се такође ослањају на личне контакте у иностранству, што олакшава већу доступност српске културе странцима, али српска држава не успева да искористи овај потенцијал.
У Холандији, Француској и Немачкој, невладин сектор активно учествује у културној дипломатији земље, док у земљама у региону попут Хрватске и Словеније постоје фондови (Европски културни фонд 2020) усмерени на развој и финансирање пројеката невладиних организација усмерених на промоцију националног идентитета и културе земље. Сарадња између цивилног друштва, невладиних организација и државе доприноси ефикаснијем развоју и утицају културне дипломатије земље, као и јачању њеног имиџа. Недовољно учешће невладиних организација у културној дипломатији Србије ограничава могућности и резултате међународне културне размене, која би била много ефикаснија уз ближу сарадњу између ових актера.
Циљ културне политике – изградња позитивног националног бренда – такође је кључан у културној дипломатији и користи се за неговање позитивне слике државе на међународном нивоу, промоцију међукултурног дијалога и спречавање сукоба. Треба напоменути да је културна дипломатија стари облик дипломатије и данас нема потребе одвајати културну дипломатију Министарства спољних послова од културне политике организација које добијају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ од својих матичних земаља за своје пројекте, као и културних радника и уметника који делују самостално.
General pukovnik u penziji Leonid Ivašov, je ruski vojni, politički i društveni radnik, stručnjak u oblasti geopolitike i međunarodnih odnosa. Danas je u penziji, a na njegovom youtube kanalu svakodnevno iznosi analize koje se tiču konflikta Rusije i Ukrajine i komentariše ostala geopolitička pitanja. Tako je u poslednjem obraćanju komentarisao dolazak i izbor novog predsednika SAD, Donalda Trampa.
General Ivašov naglašava da je Trampu Rusija “rezervna teritorija” i da mu trenutno nije u sferi interesa, niti bilo kakva konkurencija. Glavni zadatak Trampa je da zaustavi kineski naučno-tehnološki razvoj, iako je izvesno da nivo kineskog razvoja trenutno nikome nije dostižan. Glavni zadatak Ilona Maska je da to zaustavi.
Rusija, ukoliko ne izvrši državni prevrat i promeni politiku i pravac, nazadovaće, a nakon toga sledi raspad ruske države. Došlo je vrеme, govori General Ivašov, da Rusija izabere da li će biti rob “oligarho-fašističkog režima”, da li će se pokoriti kinezima i biti njhov rob ili će se prikloniti Trampu. Tramp je naglasio da je jedan od zadataka odvojiti Rusiju od Kine.
Izvesno je da Rusija i Kina imaju veliki nuklearni potencijal i prirodne resurse, ali je isto tako poznato da će kinezi kontrolisati ruski prirodni potencijal, što amerikancima ne odgovara. Danas Kina proizvodi ideje, koncepcije, tehnologiju i oko milijardu kineza razmišlja samo o tome svakodnevno. Oni su naučno-prizvodna sila, a Amerika je pre svega spekulativno-finansijska sila, dok je ruska ekonomija kriminalna. Tramp je postavio zadatak da Amerika bude bezbedna.
Govori se da je Rusija druga armija po jačini na svetu, ali u suštini nismo ni druga, ni peta, ni deseta, objašnjava Ivašov, što je pokazao primer Kurska. Novi američki predsednik je još u prvom mandatu govorio da mu je cilj razvijanje visoko inovativne industrije i prekidanje svih dejstava koje su demokrate pokrenule, kao i zaustavljanje migracione krize.
Po rečina generala Ivašova, zapad ima duhovni potencijal na nivou majmuna i Rusija bi trebalo da se okrene u tom smislu BRIKS-u kako bi sačuvala svoj duhovni potencijal koji je veliki i odbranila ideju hrišćanstva. Sada se možemo pitati, objašnjava Ivašov, zašto su ruski liberali slavili i pili šampanjac zbog pobede Trampa, jer Tramp više neće dati ni jednog jedinog centa tek tako. Njemu je pre svega cilj da služi Americi, da učini Amriku opet velikom, a Rusija nije jedan od njegovih glavnih cijleva. Prvi njegov protivnik je Kina, a Rusija je neka vrsta rezervne teritorije.
Setimo se da je 2019-te godine Tramp zatvorio pitanje ukrajinsko-ruskog konfikta. Sada on govori da će zaustaviti taj konflikt za nekoliko dana, ali moramo znati da su izjave u kampanji jedno, a realno predsednikovanje drugo. Vrlo je izvesno da Tramp može uskratiti finasijsku podršku NATO-u tako da oni više ne mogu pružati oružanu i finasijsku podršku Ukrajini. Zaustaviti vojna dejstva, govori General, ne znači i zaustaviti rat. Rusiji ništa dobro ne može doneti izbor Trampa, a slom Evropske Unije i NATO-a će se ubrazati.
Pred nama se postavlja pitanje, kuda ide pravoslavni narod? Kuda da beže i šta da rade pravoslavni narodi i države pred napadom katolicizma? Pravoslavni narodi i države neće izabrati put katolicizma, ali koji će drugi izbor biti, nije izvesno. Srbiju pominje kao pravoslavnu zemlju koja se odlučila za NATO i dala podršku Ukrajini.
U ovoj novonastaloj situaciji General Ivašov pominje Aleksandra Lukašenka kao mogućeg objedinitelja pravoslavnih naroda i da će on istupiti kao predvodnik jednog političkog kursa koji se naziva “Moskva-treći Rim” tako da je sada trenutak da se pravolsavni narodi
Жена може бити мајка, али и не мора, може бити директор или директорка али и не мора, може бити домаћица али не мора и може зависити од оца, партнера, мужа али и не мора. Никада! Какве су судбине жена у друштву које је васпитало жене као слабији пол и ко је у односу слаб? Дакле, да се ни би овај текст свео на причу о феминизму или неком женском бунту, рећи ћемо да се насиље спречава још у породици, а насилник лечи, уколико је могуће, а углавном није.
Шта значи бити лепо васпитан? Можда би требало о овој теми да пишу стручњаци, психијатри, али ја могу писати као жена. Да ли је ово друштво васпитавало жене да ћуте и трпе разне облике насиља од стране мужа, брата и других мушкараца у широј и ужој породици или их је учило да у сваком односу постоје границе пристојности иако, како кажу мушке главе „ја сам те направио“ или женске „ја сам те родила“. Да се разумемо, насиље може ићи и од мајке и женских фигура, само што је мало вероватно да једна жена може тако физички повредити другу жену, док дете да, може. Али, задржаћемо се на насиљу од стране мушкараца, с тим што морам рећи да је мушкарац неко ко поштује и штити жену, а ове ћемо назвати и звати насилницима, благо речено. Дакле, колика и каква је веза насилника и полиције, насилника и доктора, насилника и других насилника у разним професијама мушког пола? Велика. Наручито ако говоримо о мањим местима, односно о свим општинама, градовима и селима. Тај пакт је далеко сложенији, јачи и неправеднији да ћемо то клупко тешко размотати у овом тексту, а како видимо тешко га размотавају и државни органи.
Дакле, жене се убијају у овом савременом друштву јер нису послушне, јер су заволеле другог, јер желе поштовање, јер не желе више да зависе од динара мужа, јер су осетиле снагу, да могу саме даље. Ово наравно нису разлози за насиље јер ништа не може бити разлог за песницу у браду. Разлози су психички поремећаји мушких особа који се не либе да ударе и мајке. Ко је ту крив? Друштво, јер је васпитало покорну жену, жена је је пристала да служи и буде лична чистачица мужа или баш та жена која на време није схватила и спознала да је снага у њој самој, и да није срамота бити сам и без деце ако си заштићена и имаш поштовање, да није срамота радити јер ти новац даје слободу да не трпиш потенцијалног насилника и да мир нема цену, а да се цена неких срећних породица види на бандери на умрлици. Неким женама и девојчицама нико није рекао да су оне јунаци њихових живота, да принц из бајке не постоји и да су управљачи њихових живота у њиховим и само њиховим рукама, да је могуће купити карту у једном смеру у било којем тренутку и да најгоре што могу урадити је да остану у односу са насилником и тако васпитавају дете или, још горе ћерку.
Али како нико не може бити излечен ако сам не потражи помоћ, тако и ове жене не можемо ухватити за руку и спасити уколико оне не осећају да је снага у њима. Циљ овог текста је да скрене пажњу да одређени полицајци штите насилнике, што смо имали прилике да чујемо у исповестима жртава насиља, да жене имају погрешна уверења и да је најгоре одрастати са таквим родитељима јер се на крају насилник окрене и против детета, наручито ако је дете здраво и свесно ситуације, осећа снагу у себи и потенцијал да се бори, а поготово ако је то дете женско. Е, тада је насилник спреман на све, па и да лажно пријави дете полицији, јер побогу, она има своје мишљење и не слуша или још горе и најодвратније што један насилнички мозак може смислити „она ме малтретира“.
Да на крају скренмо пажњу да су већином насилници људи које је васпитавала улица, необразовани, бучни, хвалисавци, „спортисти“ са широким леђима који обарају руке, воле оружје и изузетно су љубазни према свима, док само њихове мајке, жене и ћерке знају ко су они заправо.
Овде нисмо обрадили психичко насиље, као такозване „непристојне понуде“ које су честе приликом конкурисања за било који посао или само сексулано узнемиравње на послу. Овде смо хтели да говоримо о батинама и страху једне жене. Хтели смо да дамо наду женама и да подсетимо да је живот и мир важнији од било какве традиције, наметнутих очекиваења па и религиозних правила, али и неких изјава јутјуб попова. Муж се слуша, а насилник се пријави полицији! И ако Вам кажу „па шта ти је, није те убио?“, то није крај.
Снага је у женама, ма колико година имале, и никада није касно за нови почетак! Срећно!
