General-pukovnik Leonid Ivašov je u svom poslednjem obraćanju saradnicima izneo ozbiljno istorijsko upozorenje.
Prema njegovim rečima, zbog politike produžavanja sukoba, zemlja rizikuje da se suoči sa ozbiljnim unutrašnjim posledicama. Podsetio je da je u Rusiji pre Oktobarske revolucije 1917. godine postojalo mnogo autonomnih i faktički samostalnih teritorijalnih tvorevina, te je povukao paralelu sa sadašnjom situacijom.
General Leonid Ivašov
Senat SAD je u nacrt odbrambenog budžeta (NDAA-2027) uneo odredbu koja zvanično naziva Krim, Hersonsku, Zaporošku, Donjecku i Lugansku oblast „teritorijom Ukrajine koja treba da bude vraćena“. Odeljak 1223 obavezuje ministra odbrane SAD da Kijevu dostavlja obaveštajne podatke upravo za izvođenje udara na te regione. Po prvi put cilj „vraćanja Krima“ nije sadržan samo u političkoj deklaraciji, već je ugrađen u zakonski tekst. Prema ovom tumačenju, to menja pravila igre. Zašto se smatra da je ovo opasnije nego što izgleda:
Obaveštajna podrška prestaje da bude sredstvo pregovaranja u rukama Trampa. Čak i ako bi njegova administracija želela da razmenu obaveštajnih podataka iskoristi kao deo pregovora, Kongres bi joj, prema ovom tumačenju, ograničio prostor za to budžetom i zakonom. Krimski most, vojni objekti i civilna infrastruktura na poluostrvu postaju ciljevi koji bi bili praćeni i označeni tehničkim sredstvima NATO-a, zbog čega bi rizik od napada bio znatno veći.
Zakonsko potvrđivanje stava da granice iz 1991. godine treba obnoviti, prema ovom tekstu, smanjuje izglede za bilo kakvo mirovno rešenje osim potpunog vojnog povlačenja Rusije. Autor zaključuje da to predstavlja kurs ka dugotrajnom ratu iscrpljivanja.
General je takođe izjavio: „Ili će ovaj kurs biti zaustavljen, ili će nas izbrisati iz istorije. Ostaćemo samo u sećanjima.“
Svet danas prelazi iz stanja haosa u nešto što je fundamentalno, što opredeljuje našu budućnost.
Danas svedočimo nizu regionalnih sukoba. Suočavamo se sa krizom čitavog sistema medjunarodnih odnosa koji je nastao posle Drugog svetskog rata.
Decenijama je posleratni poredak sprečavao velike sile da dodju do direktnih sukoba. Medjutim poslednjih godina, njegovi osnovni principi sve više su zamenjeni političkom svrsishodnošću i vladavinom sile.
Istorija pokazuje jedinstven obrazac: kada moć prava slabi, uloga sile kao instrumenta politike raste. Upravo zato savremeni sukobi postaju sve opasniji, a mogućnost za diplomatsko rešenje se smanjuje.
Glavni problem je što stare medjunarodne institucije posebno gube sposobnost da deluju kao arbitri izmedju centara moći. Svet ulazi u period formiranja nove ravnoteže i taj proces neće biti lak.
Pitanje nije više da li će se svetski poredak promeniti. Pitanje je koliko će ova tranzicija biti bolna.
Glavni problem svih sukoba je nepoštovanje medjunarodnog prava. Podsetimo se da se osnove medjunarodne bezbednosti i regulacije medjunarodnih konflikta nalaze u Ustavu Ujedninjenih Nacija, koji je istorijsko dostignuće.
Sada su razrušeni ti osnovni principi medjunarodne bezbednosti, a kada prestaju da deluju sile prava, tada počinju da deluju prava sile.
U Ustavu Ujedinjenih Nacija kaže se da je cilj da podržavaju medjunarodni mir i bezbednost i u tom smislu primenjuju efektivne mere za zaustavljanje i otklanjanje akcija agresije i pretnje medjunarodnom miru, mirnim sredstvima i rešavanje sporova u saglasnosti sa medjunarodnim pravom.
General Leonid Grigorijevič Ivašov
Sada se svet vraća principima koje su utemeljili Ruzvelt i Staljin, principima Ujedninjeih nacija. Ruzvelt i Staljin odigrali su presudnu ulogu u procesu osnivanja Ujedinjenih nacija. Njihovi dogovori tokom savezničkih konferencija, posebno na Jaltskoj konferenciji 1945. godine, postavili su institucionalne temelje nove međunarodne organizacije.
KINA I AMERIKA
Kina je danas ključni faktor u svetu. Tramp odlaže posetu Kini,a njegove molbe Kini da utiču na Iran kako bi se postiglo primerije pod odgovarajućim uslovima za Trampa ostale su bezuspešne. Kina odgovara da oni nisu počeli rat, već je Amerika razrušila principe medjunarodnog prava. Podsetimo se da je Amerika naoružavala Tajvan što je veliki problem za Kinu i prepreka u odnosima sa Amerikom.
RUSIJA I KINA
Poznata je deklaracija o zajedničkoj saradnji Rusije i Kine. Rusko-kineska zajednička deklaracija o multipolarnom svetu i uspostavljanju novog međunarodnog poretka, potpisana u Moskvi 23. aprila 1997. od strane Borisa Jeljcina i Jiang Zemin. U njoj se zagovara prelazak sa bipolarnog i unipolarnog sistema na multipolarni svet zasnovan na suverenitetu država, nemešanju u unutrašnje poslove i većoj ulozi međunarodnog prava. Ovo je Kineski projekat i Rusija se na to saglasila.
Rusija i Kina su naglasile značaj centralne uloge Ujedinjenih Nacija u rešavanju međunarodnih pitanja, kao i potrebu jačanja međunarodnog prava i kolektivne bezbednosti.
IRAN
Što se tiče Iranske krize, Iran je civilizacija stara oko pet hiljada godina, dok je Ameika stara dvesta pedeset godina. Iran ima značajno kulturno nasledje za ceo svet i pokazao je vrlo snažan otpor Amarici, što Trampu sada predstavlja problem i što ga je nateralo da zatraži pomoć Kine.
Mišljenja sam i dalje da Rusija ide ka sopstvenoj propasti i da naša nacija polako iščezava ukoliko se tekući konflikti ne zaustave.
Da budemo jasni, pravde nema, ili se dešava retko. Policija je uglavnom na vezi sa kriminalcima ili ljudima koji su agresivci, lopovi, prevaranti. Sudovi rade kako rade, pojedina veštačenja se kroje po meri podobnih i pravde uglavnom nema. Ali, šta je interesantno, ili živiš i umireš kao lav ili kao miš. Biramo.
Pokušaću da kroz opis prvog od dva slučaja u mom životu objasnim stanje društva, ali to nije samo društvo, društvo čine pojedinci, nečiji životi, to su životi mladih i starijih koji su oštećeni voljom loših ljudi sa privilegijama, lopova i nasilnika koji su zaštićeni nepisanim pravilima od strane policije i tužilaštva.
Ja uvek krećem od najtežeg, tako da od onoga što mi je uništilo život i najviše boli. Od oca Petković (Stanimir) Staniša (1959) iz Velike Plane koji je nasilnik, agresivac i koji je radi njegove zaštite pred zakonom, a verovatno vođen velikim strahom jer mu se prvi put neko od ukućana suprotstavio, prijavio rođeno dete, ćerku od 50 kilograma, bez znanja borilačkih veština, bez ikakvog javnog fizičkog sukoba za 40 godina, a sve ono što je on i što radi, prijavio za nasilje u porodici.
Fotografija: privatna arhiva
I sada, šta se dešava. Da ne bih opisivala sam događaj, koji je krojen za zapisnik po meri Petković Staniše, fokusiraću se ovde na vezu nedostojnih policijskih službenika i nasilnika. Tekst o tome šta sam preživela i preživljavam možete naći na ovom sajtu u rubrici “borba protiv nasilja”.
VEZA POLICIJE I NASILNIKA
Sticajem okolnosti, slučajno, upoznala sam osobu koja radi u BIA. U jednom periodu bili smo u komunikaciji i sve to nije toliko bitno, jer nije bitno da li je radnik u pekari ili radnik u BIA, da policija tj. određeni policijski službenik ili ih možda ima više ili je jedan, ne znam, to preneo Petković Staniši. Ja o tom kontaktu nisam nikome govorila, jer je to moja lična stvar, intimna, ne idem okolo i ne govorim ljudima koga sam upoznala itd, tako da niko nije mogao to ispričati osim policijskih službenika PU u Velikoj Plani. Kako ja to znam? Tako što sam čula kada je rekao mojoj majci za to. A zašto? Zato što sam ja u tom trenutku konkurisala za posao i prolazila bezbednosne provere, a kako je Petković Staniša želeo da ja imam kako on kaže “dosije” i da nikada ne dobijem posao, brže bolje mu je neko iz PU u Velikoj Plani javio sa kim sam ja u kontaktu.
Da se razumemo, svako davanje informacija od strane policajaca trećim licima bez zakonske potvrde da je to dozvoljeno je KRIVIČNO DELO! Dakle, neko iz PU Velika Plana je počinio krivično delo dajući neovlašćeno informacije.
Da se vratim na dan kada je, da bi Petković Staniša zaštitio sebe, a nakon što me je udario dok sam se nalazila na krevetu bežeći od njega, u svojoj sobi i nakon što sam mu rekla da ću ga prijaviti, izvukao mobilni telefon iz džepa, pozvao policiju i rekao “ćerka me maltretira, dođite…”
Fotografija: Privatna arhiva
Da se sada još malo više približim događaju, a radi slike policijskog službenika koji je došao. Policijski službenik kome nisam videla broj i prezime, jer sam bila u stanju šoka, stresa i generalno sam se tresla zbog nasilja koje sam prošla i mislila sam da će me policija zaštititi, te nisam ni realizovala svoje pravo da znam ko je došao, je sve vreme slušao Petković Stanišu, pisao šta je on govorio, ja sam bila u sobi pod stresom i niko od njih nije došao da me pita kako sam i šta se desilo. NIKO! Bilo ih je dvojica, ali je jedan sa izrazitim zubima bio glavni. Došao je kod mene, uzeo podatke i rekao idi odavde, skloni se, ne obraćajući pažnju na sliku koju sam mu pokazala, gde mi je ruka oguljena zbog pada, jer me je Petković Staniša oborio na beton, ne obraćajući pažnju na polomljen ključ, kojim sam se ja zaključavala, a koji je Petković Staniša polomio jer nije mogao da se izvuče iz brave…
Da ja nisam skupila snage i posle oko sat vremena otišla u PU Velika Plana i tražila da dam izjavu pri tome, kritikujući službenike na takvo postupanje, ne bi nikada bilo zapisano da je Petković Staniša mene maltretirao, a ne samo mene nego i moju majku, Urošević Dobrila. Šta je tačno zapisao službenik ne znam, verovatno ne sve što sam rekla, ali ipak je zapisano nešto. Na kraju me je ispratio rečima, “idi, skloni se”…
Dakle, da li je to što Petković Staniša podržava aktuelnu vlast u Velikoj Plani i lokalne funkcionere koji su sada već mojih godina, a ima onih i koji imaju kriminalnu prošlost, da li to što poznaje neke iz policije, da li to doprinosi tome da on “namešta” žrtvu i rođeno dete koje mu se suprotstavilo i reklo da je dosta maltretirao sve po kući, nema više, da li su mu kvalifikacije za zaštićenog nasilnika to što podržava vlast, poznaje ih i ima prepoznatljivost uličnog čoveka, kome krađe, prevare i lopovluk nije stran?
Da li moje osobine, što nikad nisam imala fizički sukob sa nekim, što sam uzorna, obrazovana, što se bavim kulturom i naukom i najvažnije ne podržavam vlast, a najvažnije žrtva sam nasilja, imam dijagnostikovane traume i intruzivne slike zbog nasilja koje sam proživela, nisu dovoljni da me zakon i policija zaštiti od nasilnika? Ne, u ovom društvu ne… ovde se žrtva proglašava nasilnikom….
Specijalno za Udruženje Fadej- Institut za kulturnu diplomatiju
Istina je da iransko kulturno nasleđe nije samo istorijski identitet iranske nacije, već deo civilizacijskog pamćenja čitavog sveta. Iz tog razloga, tačno devet dana nakon početka napada cionističkog režima i Sjedinjenih Američkih Država, iransko Ministarstvo kulturnog nasleđa i turizma progovorilo je o pretnjama usmerenim ka civilizacijskom i istorijskom nasleđu Irana. Ovo ministarstvo je izdalo saopštenje u kojem upozorava:
„U danima kada se Iran suočava sa otvorenom vojnom agresijom agresorskih režima cionističkog i Sjedinjenih Američkih Država što je u suprotnosti sa međunarodnim ugovorima i osnovnim ljudskim i humanitarnim principima, delovi istorijskih i kulturnih lokaliteta zemlje koji su na listi Uneskove svetske baštine i priznati kao zajedničko dobro čovečanstva, izloženi su oštećenju, pretnji i uništenju.“
Uništavanje i oštećenje objekata kao što su palata Golestan, Abasidova džamija (Saborna džamija) na trgu Nakš-e Džahan u Isfahanu, palata Čehel Sotun, kao i istorijska dolina Horamabad stara 63.000 godina u kojoj se nalazi tvrđava Falak-ol-Alak-ol-Aflak a koji su svi pod zaštitom Uneska i međunarodne zajednice doveli su do izdavanja ovog saopštenja.
Očekivalo se da će međunarodna zajednica izvršiti pritisak na zemlje agresore, barem radi očuvanja dela sopstvenog identitetskog nasleđa. Međutim, sada, oko dva meseca nakon otvorene agresije cionističkog režima i SAD, postalo je jasno da je ova svesna agresija ugrozila kulturno nasleđe naroda Irana i pretvorila ga u metu u kontekstu vojnog sukoba. Ovaj rat je, zapravo, rat onih bez identiteta protiv drevne istorije Irana.
Šta kaže Haški protokol?
U nedelju, 22. februara 1959. godine, Nacionalna konsultativna skupština Irana usvojila je „Zakon o pristupanju Konvenciji o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba“; ugovor koji je 14. maja 1954. u Hagu potpisao opunomoćeni predstavnik Irana i koji obuhvata 40 članova, izvršni pravilnik, protokol i tri rezolucije. Pre toga, od 21. aprila do 14. maja 1954. godine, na poziv holandske vlade, organizacija Unesko održala je konferenciju u Hagu.
Cilj nije bio samo formulisanje i usvajanje Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, već i razmatranje nacrta koje je pripremio Unesko. Ovaj međunarodni ugovor potpisan je jer su kulturna dobra različitih zemalja tokom nedavnih ratova, posebno Drugog svetskog rata, pretrpela ozbiljna oštećenja, a sa razvojem ratnih tehnika bila su suočena sa još većom opasnošću od uništenja.
Zemlje prisutne u Hagu, svesne činjenice da svi narodi doprinose svetskoj kulturi i da oštećenje kulturnih dobara bilo kog naroda znači oštećenje kulturnog nasleđa čitavog čovečanstva, smatrale su međunarodnu zaštitu ovih dobara neophodnom. Na osnovu toga, prateći principe zaštite kulturnih dobara usvojene Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine i Vašingtonskim paktom (1935), potpisale su novu konvenciju 1954. godine kako bi se otklonili nedostaci prethodnih zakona.
Nova Haška konvencija predviđa da će zaštita ovih dobara biti efikasna samo ako se uvreme mira preduzmu mere za njihovu bezbednost na nacionalnom i međunarodnom nivou. U skladu sa tim, pružanjem sveobuhvatne definicije „kulturnih dobara“, redefinisane su metode zaštite, čuvanja i poštovanja ovih dobara, a države članice su se obavezale da će poštovati kulturna dobra, kako na svojoj teritoriji tako i na teritoriji suprotstavljenih strana.
One su zabranile korišćenje ovih dobara i njihovog okruženja u vojne svrhe koje bi dovele do oštećenja i obavezale se da će se uzdržati od bilo kakvog neprijateljskog delovanja protiv njih. Prema ovoj konvenciji, sukobljene strane su, čak i u slučaju okupacije dela teritorije protivnika, dužne da u meri u kojoj je to moguće podrže napore nacionalnih vlasti okupirane zemlje u zaštiti kulturnih dobara. Takođe, u članu 19 se precizira da su u sukobima koji nemaju međunarodni karakter (poput onoga što se desilo u nedavnoj agresiji na Iran), sve sukobljene strane dužne da sprovode barem minimalne odredbe koje se odnose na poštovanje kulturnih dobara.
Oštećenje 131 muzeja i istorijskog objekta
Naše kulturno nasleđe ne pripada jednoj zemlji ili jednoj generaciji, već je deo zajedničke imovine čovečanstva. Prema rečima Sejeda Reze Salehi Amirija, iranskog ministra za kulturno nasleđe, turizam i zanatstvo, do sada je 131 muzej i istorijski objekat u zemlji oštećen usled napada i invazija ove dve zemlje (SAD i Izrael). On je izjavio: „U celom svetu, civilizacijski objekti i kulturno nasleđe smatraju se crvenom linijom. Do trenutka prekida vatre, zabeleženo je 131 oštećenje. Moji saradnici dokumentuju štetu, a uz saradnju više od 300 istraživača, biće procenjen stepen oštećenja kako bi operacije restauracije počele nakon rata.“
Koji istorijski objekti su oštećeni?
Prema rečima iranskog ministra kulturnog nasleđa, od 28. februara 2026. do ranih jutarnjih sati 8. aprila 2026. godine, tokom vojne agresije SAD i Izraela, oko 131 objekat i istorijski lokalitet u 18 provincija je oštećen ili uništen, pri čemu Teheran sa više od 60 objekata ima najveći udeo. Teheran i brojne rane rata Prema izveštajima i dokumentaciji iranskog ministarstva, neki od oštećenih ili uništenih objekata u Teheranu su: Palata Golestan, kompleks Sadabad (zgrade i 14 muzeja unutar njega). Kasarna 06, kompleks Saltanatabad, zgrada Senata, Ratni univerzitet na trgu Hor . Toranj Azadi, Mermerna palata, kulturni centar Negarestan. Škola Abu Muslim, Javno i revolucionarno tužilaštvo u Teheranu (oblast Arg), Nacionalna konsultativna skupština na trgu Baharestan. Hoseinije Eršad, vila Arbab Hormoz, Terminal 1 aerodroma Mehrabad, Muzej stakla (Abgineh). Kuća Ahmada Mosadeka, stadion Azadi, dvorana Umetničkog centra (Hoze Honari) i nekoliko drugih istorijskih kuća.
Isfahan je druga provincija sa najviše štete (23 spomenika), uključujući:
Palata-muzej Čehel Sotun, Muzej dekorativnih umetnosti. Kompleks trga Nakš-e Džahan, Imamova džamija, džamija Šeika Lotfolaha, Ali Kapu, ulaz Gejsarije. Palata Hašt Behešt, kupatilo Džarči-baši i nekoliko istorijskih kuća i džamija u Hvansaru. Huzestan (13 spomenika): Moguća oštećenja kasarne Dež u Horamšahru, vazduhoplovne baze Dezful i Etnografskog muzeja (kupatilo Karnasion). Kurdistan (13 spomenika): Palata Hosrovabad, palata Asef (Kurdska kuća), Saborna džamija u Sanandadžu. Lorestan: Tvrđava Falak-ol-Aflak i njeni muzeji, kuća Ahund Abu. Kermanšah: Tekija Biglarbegi, džamija Abu Turab. Takođe, zabeležena su oštećenja u provincijama: Fars (stara zgrada opštine), Hamadan (mauzolej Baba Tahira), Gilan (Pomorski muzej u Anzaliju), Bušehr, Kom, Mazandaran (palata Safiabad) i Sistan i Beludžistan (planina Hodža).
Rešenje „Plavi štit“ za zaštitu spomenika
Prema međunarodnim običajima, postavlja se znak poznat kao Plavi štit (Blue Shield) kako bi se obeležila istorijska mesta, čime se vojnim snagama omogućava da ih razlikuju od vojnih ciljeva. Ehsan Zohrevandi, zamenik za kulturno nasleđe provincije Razavi Horasan u Iranu, saopštio je da su u ovoj provinciji muzejski predmeti prebačeni u sigurne depoe, a znak Plavog štita postavljen je na istaknute objekte kao što su Veliki muzej Horasana, mauzoleji Ferdosija, Atara i Hajama. On je naglasio da se svaki napad na ova mesta smatra „ratnim zločinom“.
Na kraju, mora se reći da je drevno nasleđe Irana, koje je plod vekovne zaštite naroda, sada pod pretnjom uništenja od strane dva aktera bez identiteta. Sada je red na osetljivost javnog mnjenja i hitnu intervenciju međunarodnih institucija kako bi se sprečilo dalje uništavanje ove riznice čovečanstva.
Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.
Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.
УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.
Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.
Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.
Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.
Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.
Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.
Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.
Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.
Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.
Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.
Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.
Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.
У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.
На РАНХиГС-у одржан округли сто о питањима међународне безбедности и међудржавне сарадње
Дана 8. априла 2026. године на Руској академији народне привреде и државне службе при Председништву Руске Федерације одржан је међународни округли сто под називом „Међународна безбедност и међудржавна сарадња: нови изазови, реалности и перспективе“.
*Фотографија Института прва и безбедности
Организатор догађаја био је Факултет националне безбедности -Института за право и националну безбедност.
Округли сто окупио је руске и стране научнике, предаваче, представнике државних органа, као и докторанде и студенте. Главни циљ сусрета био је разматрање кључних проблема међународне безбедности и савремених трансформација у систему међудржавних односа у условима све израженије глобалне конкуренције и растућих изазова.
*Фотографија Института прва и безбедности
Током рада учесници су се фокусирали на широк спектар питања повезаних са трансформацијом светског система, динамиком глобалног развоја и проналажењем ефикасних механизама за обезбеђивање безбедности на међународном, регионалном и националном нивоу. Посебна пажња посвећена је геополитичким и геоекономским променама, утицају технолошког развоја на безбедност, као и интеграционим и дезинтеграционим процесима у светској политици, економији и култури.
*Фотографија Института прва и безбедности
Посебан сегмент дискусије односио се на питања међудржавне сарадње у условима спољнополитичких ограничења, диверсификације облика сарадње, као и анализу искустава различитих држава у заштити националних интереса. Учесници су такође разматрали проблематику борбе против транснационалног криминала и улогу цивилизацијског идентитета у формирању савремених међународних односа.
*Фотографија Института прва и безбедности
Модератори округлог стола били су Владимир Леонидович Суворов и Сергеј Георгијевич Кисељов. У својим излагањима истакли су значај експертског дијалога и потребу за развојем нових приступа обезбеђивању одрживог и безбедног развоја у условима формирања новог светског поретка.
Одржавање овог округлог стола представљало је важну платформу за размену мишљења, научну анализу и формулисање практичних предлога усмерених на јачање међународне безбедности и развој конструктивне сарадње међу државама.
Из Србије, као докторанд на Председничкој Академији и научни истраживач, учествовала је мр Данијела Петковић, са темом “Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације: савремени изазови и перспективе”.
Одрасла сам у дисфункционалној породици где је моја мајка много пута бежала из куће, држећи ме за руку, спашавала живу главу од мог оца, насилника.
Ја сам одрасла тако што сам хтела да спасим мајку, тако што сам јурила уз степенице из приземља, верујући да ћу стићи на време пре него што је отац убије. А онда сам затицала њу разбијених и крвавих усана, како наслоњена уз плочице, у кухињи, покушава да дође себи.
Ушавши у кухињу, он је побегао, остављајући мене како вриштим од плача са мајком у полусвесном стању, која видевши мене почиње да говори….”није ништа, није ништа…” колутајући очима…
Ја сам одрасла као жртва насиља у породици где је мајка њеном вољом заточеник и добровољни присталица наше заједничке пропасти.
Када сам већ била одрасла, око тридесетак година, једног дана била сам код комшинице и у току приче, она је рекла да је мој отац моју мајку за мало убио и да је изгубила дете. Ја сам била збуњена, отишла сам кући и размишљала да ли да питам мајку или не, да ли је то истина или не…била сам збуњена…била сам у шоку…
Мој разговор са мојом мајком (Урошевић Добрила) о малтеритању од стране Петковић Станише (оца). Разговор се десио након тога што сам дане провела у приземљу куће јер је живот на истом спрату са њим немогућ због психичког и физичког насиља које он спроводи. 10.04.2026.
Мени су целога живота говорили да моја мајка има гинеколошких проблема, да је имала ту велику операцију пре тридесет година када су јој једва спасили живот, а све због гинеколошких проблема. Међутим, мени никада није било јасно шта је то ту толико било компликовано и страшно. Моја мајка јесте имала здравствених пролема, али ипак, нешто ми је било сумњиво. Онда, сам једног дана отишла до офтамолошке ординације, до суседног града где постоји болница, јер у мом граду нема болнице и до докторке која је у време те опасне операције и спашавања живота моје мајке била директор болнице.
Она је сазнала чија сам ћерка, питала ме је цинично да ли се мој отац и мајка и даље онако воле и да ли су заједно, а онда, објаснила шта се десило пре тридесет година…а десило се да је мој отац заиста пребио, шутирао моју мајку, да су јој једва спасили живот и због тога има преко целог трбуха један дебели, велики и страшан ожиљак. Зашто? Јер су јој спашавали живот и по речима докторке, то је било толико ужасно да је мислила да неће преживети.
Било ми је јасно о чему се ради. Да не говорим да су сећања о бежању из куће код разних другарица моје мајке и даље жива, да су ти дани када сам у игри са децом њених другарица најсрећнији дани мог детињства и да сам молила да се не враћамо. Али, мајка се увек враћала. Она је то објашњавала да нема где да оде, да нема њену кућу и да ћемо бити заједно на улици. И тако се увек враћала…и опет све у круг…
Када сам после неколико година живота у другој земљи и граду опет била принуђена да будем у породичној кући, иако ја ту кућу не доживљавам ни као породицу, ни као дом, сусрела сам се са још неким ситуацијама. Дека који је са баком живео у приземљу, био је тешко болестан, везан за кревет. Бака је била немоћна, стара и сама. Онда су почеле бакине муке.
Мој отац је почеао да је туче, краде новац. Наравно, све то комшије знају и сви ћуте. Он би још док је улазио у двориште куће, почео са драњем…зашто је она изашла испред врата и претећи јој, ишао ка њој, а она бежала и када је стигао, тукао је. А тукао је тако што ју је хватао за врат, чупао раме, које је она лечила, а од исте болести тј повреде рамена пати и моја мајка, која је сведочила да је пала…
Моја бака је викала, звала и тражила помоћ. Некада сам ја то чула, некада не, али и када бих стига до ње, она би рекла да је све у реду, да јој је он једини остао од синова, јер је двојицу изгубила и ко ће њу сахранити ако не он, неће је ваљда кучићи развалчити по улици…
И тако је и било. Бака је повредила раме, оперисала и после неколико недеља умрла, везана за кревет…јер по његовим речима, другом руком је дирала повређену руку, а није смела и зато је он њу везао за кревет где и дан дана постоји рупа. Мојој сестри, која живи у суседној земљи, је пре тога запретио да се може чути са баком једино у његовом присуству. а ја сам као и увек била у другом граду јер је једино тако мој живот и био могућ.
И тако долазимо до мене. Када их је све средио остала сам ја. Али, ја сам за разлику од свих других неко ко истерује правду и дошао је тренутак да он за све што је радио одговара пред законом. Али, с обзиром да је он један он локалних присталица владајуће странке, да је на вези са појединим полицајцима из нашег града који ни мало нису бољи од њега, да је систем овакав какав је, да се мајка боји, а сестра живи далеко, иако и она има проблема због њега, мени је остало да се сама борим против њега.
Он је мене лажно пријављивао за насиље, говорио како ја њега малтеретирам, покушао на много различитих начина, плашећи и претећи мајци да ћути, лажим сведочењима да ми уништи живот.
Али, Бог је велики и Бог ће на крају победити зло, па нека је отац, свако ће одговарати за све лоше што је радио. Пре или касније. Ко год да је.
Овај текст је моја истинита прича. Моја борба против оца и оваквог система који углавном штити насилнике и који је дубоко коруптиван и даље траје. А ја ћу се борити против зла док ходам и дишем.
(Ово је део текста који је писан за учешће у Конференцији “Снесаревска читања”, Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности. Тема конференције: “Идеје и решења проблема безбедности у државној управи, економском развоју и међународној стабилности)
Постоје разне анализе, дефиниције и тумачења националног идентитета. Роџерс Брубејкер и Фредерик Купер говоре о неколико начина разумевања идентитета у савременој науци.
Прво, идентитет је дефинисан као основа за политичко и друштвено деловање.
Друго, идентитет је колективни феномен и висок степен сличности међу члановима заједнице.
Треће, идентитет је колективно и индивидуално ја, са свим карактеристикама које колективно и индивидуално ја носи.
Четврто, идентитет је процес, колективни и друштвени, којим појединац тумачи себе у друштву и на основу којег интерагује са друштвом.
Идентитет је понекад подложан променама и стога има контрадикторне дискурсе. Његова природа је флуидна и подложна различитим тумачењима и трансформацијама.
Теорија конструктивизма нас учи да је национални идентитет друштвени конструкт састављен од различитих вредности и норми. Он је флуидан и врши значајан утицај на спољну политику једне земље.
Национални идентитет се формира не само кроз унутрашње интеракције међу члановима заједнице, већ и кроз интеракције са другим државама, међународну комуникацију и глобалне процесе. На пример, након распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног рата, Сједињене Државе су промениле дефинисање њихове изузетности и преоријентисале своју спољну политику ка новим циљевима, као што су борба против тероризма и заштита људских права. Након распада Совјетског Савеза, Руска Федерација је изградила свој идентитет на религији, православном идентитету, блискости са православним народима, поштовању мултинационалности, борби против тероризма, промоцији људских права и борби против неонацизма.
Овај пример показује да је национални идентитет подложан променама, али у неким случајевима има заједничку нит која га одржава.
Либерали верују да је „национални интерес оно што произилази из преференција друштвених група, политичких институција и међународног система у којем државе делују “. Србија је пример државе у којој је национални идентитет играо кључну улогу у очувању државности и безбедности.
Током периода историјских криза, ратова и политичких промена, идентитет заснован на заједничкој историји, језику, култури и традицији доприносио је опстанку држава и друштава.
У савременом контексту, идентитет игра виталну улогу у очувању културног наслеђа и промоцији отпорности на спољне утицаје и дестабилизацију. Национални идентитет Србије обликован је кроз историју кроз преиспитивање положаја и улоге на Балкану, односа према религији као духовном темељу идентитета, националног и културног наслеђа, слободе, традиције и формирања сопствене посебности, као и кроз осећај припадности ширем кругу словенских, православних и европских народа.
Пошто се идентитет Србије формирао у интеракцији са другима, сви друштвени и политички односи били су усмерени на његово очување, како у периодима постојања државе, тако и у временима претњи и борби. Култура и традиције су обликовале и настављају да одржавају национални идентитет Србије, пре свега кроз језик, веровања, обичаје, историјско памћење, митове и симболе, књижевност и уметност.
Данас је језик, са ћириличним писмом, део културног идентитета и средство разликовања од других народа региона, Балкана и Европе, али истовремено и симбол недовољне пажње према сопственом наслеђу.
Посебно након НАТО бомбардовања и покушаја стварања независне државе Косово, култ Косовске битке је добио на значају и постао доминантан у српском наративу. Комеморативни догађаји којима се обележавају годишњице НАТО бомбардовања и борбе за Косово и Метохију, одајући почаст херојима који су се борили за очување земље и српску безбедност, као и за идентитет нације, сада су широко распрострањени, а српски народ их се не устручава и постали су део српског националног идентитета.
Тренутна ситуација у Србији остаје сложена због политичке кризе. Обе стране изјављују поштовање националног идентитета и патриотских вредности српског народа, али уколико се јужна српска покрајина “продаје” од страе власти, као и целокпуни национални ресурси, а под заставом патриотизма и “нових радних места”, можемо лако закључити да је у питању обмана и манипулација националним вредностима и националним идентитетом, чиме је дефинитивно доведена тиме у питање али и угрожена национална безбедност.
У поређењу са Јапаном, као мононационалном државом, примећујемо другачији модел примене националног идентитета. Док је у Србији идентитет играо првенствено улогу очувања државе, у Јапану је он темељ друштвене дисциплине, стабилности и економског развоја. Јапан успешно користи свој идентитет као средство меке моћи, промовишући културу и националне вредности широм света.
Вишенационалне државе попут Руске Федерације и Швајцарске имају идентитет који није једноставан нити јединствен, јер су вишенационалне земље дом многих различитих народа. Ови народи имају различите вредности и различите идентитете.
Ове земље су развиле инклузиван идентитет који им је омогућио да живе заједно са различитим народима у јединству. Ефикасна сарадња међу свим народима и јединство које обухвата заједнички циљ националне безбедности гарантују миран живот свим грађанима.
Ове националне заједнице се у већој или мањој мери разликују по својим вредностима, историји и култури, као и по свему што чини њихов идентитет. Понекад су те разлике веће, понекад мање, али јединство и безбедност државе зависе од добре сарадње свих народа који у њој живе и та разноликост представља квалитет и богатство државе, која је федерација.
Швајцерска је земља која поштује разноликост и асимилира те разлике у свој национални идентитет. Привлачна је свим народима света, јер нуди стабилност и за садашње становништво и за будуће генерације. Њен идентитет се заснива на заједничким вредностима: демократији, неутралности и поштовању разноличитости свих народа. Ова способност интеграције различитих идентитета у јединствену државу осигурава њену стабилност и јединство.
Улога образовања је кључна за национални идентитет. Васпитање генерација који су свесни свог порекла и вредности и карактеристика народа којима припадају јача морал и безбедност земље. Стога је неопходно да школски програми буду прилагођени очувању националног идентитета, јер је то полазна тачка за одржавање безбедности земље, али уз одређени степен укључивања савремених глобалних процеса и вредности, које су цивилизацијска достигнућа и тичу се права и безбедности сваког појединца у друштву.
Култура је моћно средство за промоцију и јачање националног идентитета, као и обликовање имиџа земље у међународним односима. Уметници, делујући као носиоци културне дипломатије, могу допринети јачању националног идентитета кроз своју креативност.
Сведоци смо постојања разних фондација које финансирају културне пројекте, а њихова улога је изузетно важна. Ако су буџетска средства једне земље првенствено усмерена ка промоцији националних вредности и националног идентитета, а ове фондације такође доприносе томе кроз своје активности, онда земља има потенцијал да сачува свој идентитет, одржи висок ниво безбедности и искористи меку моћ коју пружа култура за промоцију земље у међународним односима и стварање позитивног имиџа.
