ИНСТИТУТ ЗА КУЛТУРНУ ДИПЛОМАТИЈУ

Category: Nauka

  • мр Данијела Петковић: Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације: савремени изазови

    мр Данијела Петковић: Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације: савремени изазови

    Пише: мр Данијела Петковић

    *материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности-савремени изазови и перспективе

    1. Историјски и политички темељи међународних односа између Републике Србије и Руске Федерације.

    Српско-руски односи имају вековну историјску основу, укључујући заједничке културне и цивилизацијске кодексе, верску сродност и стабилне политичке везе.

    Поред блиске цивилизацијске позадине, ова два народа деле заједничке верске темеље и традиције, словенско порекло и културну и историјску сродност.

    Од посебног значаја у историјским односима између Срба и Руса је Свети Сава, који се, као Растко Немањић, замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. То је допринело јачању духовних веза између Србије и Русије и поставило темеље српске државности и духовности. Јачањем српске духовности, Свети Сава је допринео јачању сарадње и веза између парасловенских народа.

    Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславич Рагузински, који је служио на двору цара Петра Великог, сматра се аутором споразума из 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.

    У првој половини 18. века, велики број Срба почео је да се насељава у Русији, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује Аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године и област Славеносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области уживале су аутономију до 1764. године.

    Значајни контакти између српског и руског народа развили су се у 19. веку. Ово је био кључни период за Србију, јер се ослобађала од Османског царства. Русија је у то време пружала Србији политичку подршку, што јој је помогло да успостави државни суверенитет. У овом периоду су формирани и институционализовани билатерални односи.

    Октобарска револуција 1917. године у Руском царству довела је до масовне руске емиграције. У то време, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дочекала је велики број руских интелектуалаца и уметника, који су допринели развоју српске науке, уметности и културе уопште. Ове интелектуалне и културне везе између Срба и Руса биле су веома значајне током овог периода. Основане су прве позоришне школе, засноване на модерним педагошким методама Константина Станиславског, познатог руског позоришног педагога. Изграђене су и зграде које су пројектовали руски архитекти, а данашњи Руски центар за науку и културу – Руски дом – постао је центар руске културе тог времена.

    Што се тиче периода Хладног рата и Инфобироа, односа између Југославије и Совјетског Савеза, овај период су обележиле озбиљне кризе у односима и проблеми, што се огледало у сукобу унутар Инфобироа 1948. године, што је довело до отуђења Југославије од Источног блока, што се наставило све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина, након чега су се односи са Југославијом побољшали.

    Током кризе Инфобироа, Јосип Броз Тито је помогао у оснивању Покрета несврстаних, што му је омогућило да води политику балансирања , политику између Истока и Запада, у којој је и Совјетски Савез заузимао одређено место. Након распада Совјетског Савеза, након краја биполарног светског поретка, почела је интензивнија међународна сарадња између Србије и Русије, заснована првенствено на културним и верским сродностима. Можемо закључити да су културна дипломатија и мека моћ играле значајну улогу у овом процесу.

    Деведесете године прошлог века биле су турбулентна времена у Југославији и Руској Федерацији, али подршка Русије током НАТО бомбардовања Србије није прошла незапажено од стране Србије. Русија се противила интервенцији, што је оставило позитиван утисак на српски народ.

    Руска војска стационирана у Босни и Херцеговини је 1999. године преместила своје трупе на Косово и Метохију како би ојачала своје међународно присуство. Циљ је био заузимање аеродрома Слатина.

    Од самог почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, руска страна је покушавала да успостави политички дијалог са Северноатлантском алијансом, али то се није остварило. Када се, према руским војним изворима, НАТО спремао да уђе на Косово и Метохију из Македоније и заузео аеродром у Приштини, руководство руског Министарства одбране, заједно са Министарством спољних послова, уз одобрење председника Јељцина, издало је тајно наређење о премештању руског мировног контингента на територију Косова и Метохије и заузело аеродром. Без обзира на последице, извори тврде да је руско руководство имало план према којем би, у случају напада НАТО снага на руске војне јединице, руска страна требало да одржи оперативне преговоре са западним представницима на аеродрому Слатина и истовремено успостави војни савез са Савезном Републиком Југославијом, као и да развије заједничке војне операције у јужној српској покрајини у одбрамбене сврхе. Такав сценарио се није остварио, јер НАТО није деловао у складу са руским претпоставкама, али је овај чин остао у аналима балканских ратова, као и у сећању српског становништва, као чин пријатеља који је дошао да их заштити.

    Генерал Леонид Ивашов

    Ова акција руских оружаних снага већ је створила модеран, мада још увек непотпун, али већ укорењен мит о непобедивости руске војске и њеној несумњивој спремности да брани Србе. Генерал Леонид Ивашов је изјавио да је руско руководство донело ову одлуку како би потврдило своје присуство у међународним односима и обезбедило своје геополитичке интересе на Балкану.

    Српско-руски односи су кроз историју били сложени и нестабилни, али су увек почињали верским и културним сродством, након чега су уследиле кризе током Велике Југославије Јосипа Броза Тита и континуирана подршка током тешких времена борбе против НАТО-а. Културно и верско сродство је увек било темељ међународне сарадње.

    2. Асиметрија приоритета спољне политике

    Србија и Руска Федерација имају различите приоритете и циљеве спољне политике. С обзиром на то да је приступање и чланство у Европској унији национални приоритет за Србију, ово представља фундаменталну препреку сарадњи и зближавању између Србије и Руске Федерације. Србија мора да усклади своје законе и прописе са законима Европске уније, као и своје спољнополитичке циљеве, који су објективно штетни за Србију у косовском питању. Србија мора да прилагоди своје вредности и стандарде европским. То је потпуно другачије од спољне политике Руске Федерације.

    Иако Србија и Руска Федерација имају различите приоритете, оно што их спаја чак и током великих глобалних криза јесте цивилизацијска и верска сличност ова два народа. То је нешто што се, без обзира на тренутне политике и различите приоритете, не може прекинути, и то је веза која превазилази све разлике, укључујући и националне приоритете ове две земље.

    Због ових различитих спољнополитичких приоритета, Србија води уравнотежену спољну политику, која се огледа у одржавању националних приоритета, Косова и Метохије као дела Србије, европских интеграција, добрих односа и сарадње и неувођењу санкција Руској Федерацији. Ово је сложена позиција за Србију, која захтева стално балансирање.

    3. Косовско-метохијско питање

    Косовско питање остаје централни елемент политичке и безбедносне сарадње између Србије и Русије. Руска Федерација доследно подржава територијални интегритет Србије и принцип суверенитета у оквиру међународног права, пре свега у контексту Савета безбедности УН. За Београд, ова подршка није само дипломатска већ и стратешка, посебно у условима све већег притиска западних актера који желе да ревидирају статус кво.

    За Србију, Косово и Метохија имају посебан значај, утемељен у идентитету српског народа и поседују историјски и културни значај за Србију. Из ове перспективе, Косово и Метохија представљају тачку размимоилажења интереса и циљева Србије и Европске уније, односно Запада. Такозвана држава „Косово“ је прогласила независност, али Србија одбија да призна ову самопроглашену независност, јер је, према Уставу Републике Србије, Косово и Метохија саставни део Србије.

    Многе земље су такође признале такозвану државу „Косово“, која се придружила бројним међународним организацијама. Међутим, неке земље, укључујући Руску Федерацију, одбијају да признају „Косово“. Чињеница да је већина земаља чланица ЕУ признала „Косово“ представља додатни изазов за приступање Србије ЕУ. Због тога је тренутно у току такозвани дијалог између Београда и Приштине, који посредује ЕУ. Руска Федерација поштује територијални интегритет Србије и подржава Србију у Савету безбедности УН, као и спровођење и поштовање Резолуције 1244, иако такозвана држава „Косово“ тренутно има свој гранични систем, који захтева од грађана Србије да при уласку на Косово и Метохију предоче документа, има своје регистарске таблице. „Косово“ је члан неких међународних организација, међутим, не признају га све земље у свету, а што је најважније, Устав Републике Србије наводи да је Косово и Метохија аутономна покрајина Републике Србије.

    Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Србије. У њој се наводи да регион ужива значајну аутономију унутар државе, што обавезује све државне органе да представљају и штите државне интересе на Косову у свим унутрашњим и спољним односима. Кључне одредбе овог статуса, према важећем Уставу, укључују: преамбула потврђује да је Косово и Метохија саставни део јединственог и недељивог уставног поретка Србије.

    Заклетва председника: Председник Републике полаже заклетву да ће очувати суверенитет и целу територију, укључујући Косово и Метохију .

    Закон и ред: Устав обавезује поштовање закона Србије на целој територији .

    Међутим, колико год ова подршка била важна за националне интересе Србије, она истовремено погоршава сарадњу између Србије и Запада. Зато Србија води уравнотежену спољну политику, што представља озбиљан изазов и захтева знатне напоре у новом контексту међународних односа, где се разлике између интереса Истока и Запада све више повећавају.

    4. Утицај украјинске кризе на спољнополитичку позицију Србије

    Сукоб између Руске Федерације и Запада у контексту украјинске кризе има озбиљне последице и утиче на спољну политику Републике Србије. Овај сукоб је довео до јаке поларизације у свету. Србија тежи балансирању и званично подржава „територијални интегритет Украјине “. Међутим, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије. Стога, Србија одбија да уведе санкције против Руске Федерације, што изазива притисак Запада. Русија разуме тренутни тежак положај Србије и наставља да развија и одржава добре односе са њом.

    Од самог почетка украјинске кризе, Србија је усвојила став који се може окарактерисати као политика балансирања и војне неутралности. Овај приступ одражава жељу Србије да одржи традиционално блиске политичке, енергетске и културне везе са Русијом, као и да избегне директно учешће у дубоко поларизованом међународном окружењу.

    „Србија, као одговорна и саосећајна држава, доследно је подржавала украјински народ. Значајна помоћ је послата у виду хране, лекова и енергетске опреме намењене цивилном становништву. Данашњом донацијом настављамо да дајемо конкретан допринос обнови енергетске инфраструктуре Украјине“, изјавио је министар Старовић.

    Он је, заједно са шефом Делегације Европске уније у Србији и украјинским амбасадором у Србији, присуствовао званичној примопредаји хуманитарне помоћи у виду енергетске опреме потребне за обнову украјинског енергетског система.

    Под притиском ЕУ, Београд покушава да одржи флексибилност, ослањајући се на националне интересе, енергетску безбедност и историјске везе. У теорији међународних односа, ово се сматра стратегијом малих држава усред конфликта великих сила. Руска Федерација, са своје стране, пружа помоћ Србији и управља ситуацијом на Косову и Метохији, што је важан фактор у европској политичкој стратегији Србије.

    5. Политика балансирања Србије

    Србија је развила концепт спољне политике који се састоји од четири стуба, а који обухвата централну сарадњу са Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Народном Републиком Кином. Овај концепт је развио Борис Тадић, тадашњи председник Србије.

    Његово декларативно порекло може се наћи у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. године. Тадић је напоменуо да су приоритети спољне политике европске интеграције, добросуседство и уравнотежени односи са три центрифугалне тачке глобалне политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом. ЕУ, Русија и Сједињене Америчке Државе су „три стуба“ српске спољне политике.

    Рођење овог концепта догодило се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да „Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (додајући Кину) и да ће то бити њена главна спољнополитичка доктрина дуго времена“.

    Уместо да служи као стабилна основа за спровођење спољне политике државе, ова политика је критикована од самог почетка. Једна од критика је била да мала земља попут Србије не може да води политику балансирања или да политика четири стуба није заиста балансирајућа, већ се нагиње ка једном од стубова, усвајајући опортунистички став у датом тренутку, све као одговор на интересе Србије у том тренутку. Тврдило се да је чланство у Европској унији неспојиво са осталим стубовима спољне политике, али Србија наставља да води управо ту политику балансирања.

    У свету који се брзо мења, кључни стубови српске спољне политике остају непромењени, изјавио је министар спољних послова Марко Ђурић.

    „Европске интеграције као стратешки циљ, војна неутралност као основа безбедносне политике и приступ који омогућава сарадњу са различитим глобалним играчима уз очување сопствених интереса“, рекао је Ђурић за Политику .

    Највећи проблем је што се крећемо ка свету у којем не постоји један, већ неколико центара моћи.

    „Простор за маневар се сузио, а од земаља се све више очекује да усвоје јасне и ексклузивне класификације. Међутим, Србија тежи да гради односе прагматично и рационално — тамо где се интереси поклапају, са јасно дефинисаним црвеним линијама по питањима суверенитета, територијалног интегритета и безбедности“, рекао је министар.

    6. Културна дипломатија између Србије и Русије у контексту савремених изазова

    Концепт меке моћи заузима важно место у међународним односима данас, јер, за разлику од војне моћи, мека моћ се заснива на вредностима заснованим на историји, образовању, уметности и свему што представља национални идентитет једног народа.

    У контексту савремених сукоба, управо везе засноване на културној размени остају једино средство комуникације између две државе и народа, а такође постају и полазна тачка за покретање или одржавање дијалога, у одсуству политичког притиска.

    Културна сарадња између Србије и Русије је веома стабилна, а постоје и многи програми и пројекти који доприносе развоју меке моћи.

    У контексту актуелних сукоба и изазова са којима се суочава међународна сарадња између Русије и Србије, мека моћ и међународна културна сарадња имају широк спектар активности кроз државне институције као што су Министарство спољних послова Републике Србије и Министарство културе Републике Србије. Ове институције организују споразуме о међународној културној сарадњи који окупљају уметнике, српско-руске филмове и истражују теме везане за заједничку историјску прошлост и идентитет народа са заједничким темељем у верској припадности. У том смислу, министар културе Никола Селаковић и министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова потписали су Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области филмске копродукције.

    Овим Споразумом се јача сарадња између Србије и Русије у области кинематографије, што је изузетно важно с обзиром на допринос кинематографских копродукција међународној културној сарадњи и јачање економских и културних веза, као и на традиционално важно место које кинематографија и филмска продукција заузимају у културном животу обе земље. Упркос међународним изазовима и тензијама у односима између Европске уније и Руске Федерације, Србија наставља да јача културну сарадњу са Руском Федерацијом.

    Међутим, потребно је размотрити постојање и активности невладиних организација у Србији које промовишу и развијају српско-руско пријатељство. Утицај невладиних организација је ограничен због финансијских средстава и организационе структуре државних институција. Међутим, њихови напори и рад остају кључни у сложеним међународним односима и у решавању изазова са којима се Србија суочава у односима са Руском Федерацијом, како у информисању грађана, тако и у јачању међународне културне сарадње.

    Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације пролазе кроз веома тешка времена. Штавише, постоје различити државни приоритети, који се налазе на супротним странама барикада, а додатно су погоршани сукобом у Украјини. Међутим, упркос притиску Европске уније да Србија уведе санкције Руској Федерацији, Србија се и даље уздржава од увођења санкција и уместо тога сарађује са Русијом у различитим областима. Једна од најпродуктивнијих области је култура и међународна културна размена, што доказује да остаје најпродуктивнија област сарадње чак и у најтежим временима и ситуацијама. Неувођењем санкција Руској Федерацији, Србија ризикује да изгуби свој национални приоритет, а то су европске интеграције, уз одржавање политике балансирања .

    Можемо закључити да Србија балансира у овим тешким временима, и то је тренутно најуспешнија политика за мале земље у временима сукоба између великих сила.

    *материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности

    мр Данијела Петковић

    (приватна архива)

    09.05.2026.

  • Округли сто у Москви: Међународна безбедност и међудржавна сарадња

    Округли сто у Москви: Међународна безбедност и међудржавна сарадња

    НАУКА И БЕЗБЕДНОСТ

    На РАНХиГС-у одржан округли сто о питањима међународне безбедности и међудржавне сарадње

    Дана 8. априла 2026. године на Руској академији народне привреде и државне службе при Председништву Руске Федерације одржан је међународни округли сто под називом „Међународна безбедност и међудржавна сарадња: нови изазови, реалности и перспективе“.

    *Фотографија Института прва и безбедности

    Организатор догађаја био је Факултет националне безбедности -Института за право и националну безбедност.

    Округли сто окупио је руске и стране научнике, предаваче, представнике државних органа, као и докторанде и студенте. Главни циљ сусрета био је разматрање кључних проблема међународне безбедности и савремених трансформација у систему међудржавних односа у условима све израженије глобалне конкуренције и растућих изазова.

    *Фотографија Института прва и безбедности

    Током рада учесници су се фокусирали на широк спектар питања повезаних са трансформацијом светског система, динамиком глобалног развоја и проналажењем ефикасних механизама за обезбеђивање безбедности на међународном, регионалном и националном нивоу. Посебна пажња посвећена је геополитичким и геоекономским променама, утицају технолошког развоја на безбедност, као и интеграционим и дезинтеграционим процесима у светској политици, економији и култури.

    *Фотографија Института прва и безбедности

    Посебан сегмент дискусије односио се на питања међудржавне сарадње у условима спољнополитичких ограничења, диверсификације облика сарадње, као и анализу искустава различитих држава у заштити националних интереса. Учесници су такође разматрали проблематику борбе против транснационалног криминала и улогу цивилизацијског идентитета у формирању савремених међународних односа.

    *Фотографија Института прва и безбедности

    Модератори округлог стола били су Владимир Леонидович Суворов и Сергеј Георгијевич Кисељов. У својим излагањима истакли су значај експертског дијалога и потребу за развојем нових приступа обезбеђивању одрживог и безбедног развоја у условима формирања новог светског поретка.

    Одржавање овог округлог стола представљало је важну платформу за размену мишљења, научну анализу и формулисање практичних предлога усмерених на јачање међународне безбедности и развој конструктивне сарадње међу државама.

    Из Србије, као докторанд на Председничкој Академији и научни истраживач, учествовала је мр Данијела Петковић, са темом “Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације: савремени изазови и перспективе”.

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

    14.04.2026.

  • mr Danijela Petković: Prvi naučni rad u Rusiji na temu kulturne diplomatije Srbije

    mr Danijela Petković: Prvi naučni rad u Rusiji na temu kulturne diplomatije Srbije

    U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.

    Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije. 

    U novom broju 34/2025 koji  obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.

    Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.

    Ovde možete pročitati ceo NAUČNI RAD

    Культурная дипломатия Республики Сербии

    Cultural diplomacy of the Republic of Serbia

    DOI: 10.33979/2587-7534-2025-4-208-223

    УДК 327

    Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).

    Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).

    В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.

    Ключевые слова: культурная дипломатия, международные отношения, Республика Сербия, культурная дипломатия Сербии, международное культурное сотрудничество.

    This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.

    Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.

    mr Danijela Petković(privatna arhiva)

  • мр Данијела Петковић: Конференција о безбедности евроазијског простора на Председничкој Академији у Москви

    мр Данијела Петковић: Конференција о безбедности евроазијског простора на Председничкој Академији у Москви

     На Председничкој Академији у Москви одржана је конференција на тему “БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОСТОРА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ: НОВИ ПРИСТУПИ ОСИГУРАВАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ И НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РУСИЈЕ” у којој су учествовали докторанди Академије, а међу њима тренутно једнини докторанд из Србије на смеру међународних односа, Данијела Петковић.

    Потврда о учешћу на конференцији (приватна архива Данијеле Петковић)

    Модератор је била Наталија Александровна Тамарчина, ванредни професор катедре за међународну безбедност и спољну политику Русије, Председничке Академије.

    Преносимо вам део излагања наше директорке Данијеле Петковић на тему „Енергетска безбедност Србије и Русије: Нови приступи обезбеђивању безбедности у мултиполарном свету“ , а које је преведено на српски језик.

    “Поштоване колеге, даме и господо,

    Дозволите ми да вам представим реферат на тему: „Енергетска безбедност Србије и Русије: нови приступи обезбеђивању безбедности у условима мултиполарног света“.

    Енергетска безбедност се данас сматра саставним делом националне и економске безбедности.

    Она одавно није само економски појам, већ се посматра и као фундаментални елемент националне стратегије и државне безбедности. За Србију и Русију — државе са различитим, али међусобно допуњујућим енергетским профилима — енергетска безбедност одређује стабилност политичког курса, економску независност и способност адаптације на динамичне услове мултиполарног света. За Русију, која поседује значајне гасне, нафтне ресурсе, овај сектор представља основу социјалне стабилности, буџетске одрживости и међународног положаја. За Србију је, пак, главни изазов енергетска зависност од увоза и ограничени сопствени производни капацитети, што систем чини осетљивим на геополитичке потресе. Иако су на различитим позицијама, обе земље суочавају се са заједничким изазовима који захтевају институционално ојачана решења.

    Прелазак са униполарног на мултиполарни систем међународних односа радикално мења глобалну архитектуру енергетске безбедности. Формирање више центара моћи — САД, Кине, Европске уније, Русије, Индије и регионалних блокова — доводи до раста конкуренције. У таквим условима енергетска стабилност постаје рањивија и захтева активну адаптацију.

    Раст политизације енергетских процеса. 

    Док су се раније енергетски тржишни односи заснивали првенствено на економској логици, данас су санкције, ембарго, ограничавање приступа технологијама и финансијским токовима инструменти спољне политике. Нове претње енергетској инфраструктури — сајбер напади, саботаже, информационе манипулације и ометање логистичких ланаца.

    Нестабилност глобалних ланаца снабдевања — геополитички сукоби, трговински ратови, регионалне кризе и променљиви стандарди ЕУ и других блокова.

    Убрзана транзиција ка зеленој енергетици, која ствара нове ризике.

    Посебну пажњу заслужује актуелна криза повезана са америчким санкцијама, које индиректно погађају Нафтну индустрију Србије (НИС), јер већински власнички пакет припада руском холдингу.

    Санкције директно угрожавају стабилност српског енергетског сектора.

    Санкције имају геополитичку позадину. Србија, остајући војно неутрална и балансирајући између Европске уније, Русије и САД, налази се у сложеној позицији.

    Санкције утичу на енергетску безбедност земље. Упркос притиску, Србија настоји да очува стратешку стабилност сектора и развија моделе адаптације. У мултиполарним условима, ситуација са НИС-ом показује да енергетски ресурси и инфраструктура постају арена геополитичког надметања, где санкције служе као инструмент прерасподеле утицаја, а енергетска политика постаје кључни елемент националног суверенитета.

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

    Диверсификација извора и транспортних рута, технолошка аутономија и модернизација сектора, енергетска дипломатија и правна заштита.

    Перспективе билатералне сарадње су значајне и обухватају неколико праваца: продубљивање стратешких пројеката и заједничких инвестиција; развој „зелених“ и прелазних технологија; формирање регионалне енергетске сарадње на Балкану; јачање капацитета државе да управља инфраструктуром.

    Енергетска безбедност Србије и Русије у условима мултиполарног света остаје један од кључних стратешких задатака. Глобалне промене у енергетском сектору, раст конкуренције и санкционог притиска стварају нове изазове који захтевају флексибилност, технолошку модернизацију и политичку уравнотеженост.

    Ситуација око НИС-а показује да енергетска политика више није само економско питање.”

  • mr Danijela Petković: Konferencija u Moskvi povodom reformatorskih ideja Ahmada Doniša

    mr Danijela Petković: Konferencija u Moskvi povodom reformatorskih ideja Ahmada Doniša

    U Moskvi, u Diplomatskoj Akademiji ministrastva spoljnih poslova Ruske Federacije i Ambasade Tadžikistana u Ruskoj Federaciji sa temom “Reformatorke ideje Ahmada Doniša- osnova formiranja prosvetiteljstva u Centralnoj Aziji”.


    Konferencija je posvećena 200.godišnjici izuzetnog prosvetnog radnika, diplomate, naučnika, umetnika, reformatora, filozofa čija su dela imala značajan uticaj na formiranje društveno političke misli, razvoj obrazovanja i kulture širom centralnoazijskog regiona.

    Konferencija je sadržala tri sekcije:
    1. Prosvetiteljske ideje Ahmada Doniša u jačanju javne diplomatije
    2. Kulturna i humanitarna interakcija Rusije i Tadžikistana: perspektive i razvoj
    3. Istorijsko politički odnosi zemalja Centralne Azije i Ruske Federacije

    Na konferenciji su učestvovali Ambasador Tadžikistana u Ruskoj Federaciji, naučni istraživači iz Ruske Federacije, Tadžikistana i Srbije. Iz Srbije je učestvovala doktorand medjunarodnih odnosa na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi, Danijela Petković . Konferencija je održana u online i offline formatu.

    Konferencija u online formatu

    Petković Mr Danijela, učesnik konferencije


    Ahmad Doniš (1827–1897) bio je uzbečki i tadžikistanski naučnik, filozof, pisac i reformator koji se smatra jednim od najznačajnijih mislilaca Srednje Azije u 19. veku. Njegovo puno ime bilo je Ahmad Doniš ibn Mir Nosir, a rođen je u Samarkandu, tada delu Buharskog emirata.

    Ahmad Daniš poticao je iz porodice obrazovanih ljudi. Istraživao je islamske nauke, filozofiju, astronomiju, književnost, ali je vrlo rano razvio kritički odnos prema konzervativnom društvu Buharskog emirata. Radio je u dvorskoj službi emira, gde je imao priliku da putuje u Rusiju i Iran, što je snažno uticalo na njegovo razmišljanje. Daniš je smatrao da je obrazovanje ključ napretka i da islamski svet mora da prihvati nauku, tehnologiju i društvene reforme ako želi da se razvija. Kritikovao je korupciju i neznanje verskih i političkih elita, odsustvo školovanja i napretka u nauci, slepo prihvatanje tradicije bez razumevanja suštine vere i morala. Zalagao se za reformu školstva, uvođenje svetovnih predmeta u obrazovanje, modernizaciju uprave i društva po uzoru na naprednije zemlje tog doba.
    Njegovo najpoznatije delo je „Navādir al-zamān aw awā’il al-umam wa-l-akhbār“ (u prevodu: Retkosti vremena ili priče o prvim narodima i događajima).
    Delo sadrži filozofske i istorijske rasprave, kritiku tadašnjeg društva, predloge za modernizaciju Buharskog emirata.
    Ahmad Doniš se danas smatra prethodnikom srednjoazijskog prosvetiteljstva i duhovnim pretečom reformskog pokreta Džadidizma, koji se razvio početkom 20. veka. Njegove ideje su kasnije inspirisale mnoge mislioce koji su želeli da pomire islam sa modernim naučnim i društvenim pogledima.

    12.11.2025.

  • мр Данијела Петковић: Међународна културна сарадња Републике Србије и Руске Федерације

    мр Данијела Петковић: Међународна културна сарадња Републике Србије и Руске Федерације

    Пише: мр Данијела Петковић

    Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломатија између Србије и Русије)

    Директор Фадеј Удружења

    Прва српско-руска дипломатска сарадња забележена је за време Светог Саве, када је 1184. године успостављена веза са руским свештенством. У дванаестом веку Растко Немањић се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, а српски владари пружили су помоћ Русији током Монголске инвазије. Међутим, догађај који је отворио нову страницу у дипломатским односима Србије и Русије, десио се 23. фебруара 1838. године, када је Милош Обреновић примио руског конзула Герасима Васиљевича Вашченка у резиденцији у Крагујевцу. Помоћ Русији која је укључивала формирање уставне базе, стварање борбено спремне војске, било је веома важно у кључном тренутку формирање српске државности. Отварање руског конзулата се поклопио са овим догађајем. Поред тога, нуклеарни уговор којим је окончан Руско-турски рат предвиђао је аутономију за земље ослобођене током првог српског устанка (1804-1813).

    У осамнаестом веку, за време Петра Великог и Елизавете Петровне, Русија је примила много српских исељеника који су оставили трага у историји Русије и рату са Наполеоном, а који су верно и истинито служили Царству. Такође, за време Александра Првог Карађорђевића, после револуције у Русији 1917-те године, Србија је примила десетине хиљада руских емиграната који су значајно допринели развоју привреде, уметности и културе. Посебан допринос Руска емиграција дала је развоју позоришне уметности. Цар Николај Други Романов, који је одлучно бранио српски народ, заузима значајно место у сећању српског народа. Такође српскa држава изражава посебну захвалност и част свим Руским војницима и пријатељима погинулим током Другог светског рата за ослобођење Београда и Југославије.

    Данас су, званично, анализирајући међународне уговоре, односи између наших земаља подигнути на нови ниво, ниво стратешког партнерства, што потврђује и билатерална Декларација о стратешком партнерству коју су потписали председници Србије и Русије у мају 2013-те године у Сочију. Додатном анализом треба дефинисати оствареност и реализацију таквог „стратешког“ партнерства у пракси.

    Културна дипломатија заузима значајно место у спољној политици модерне Русије. Руска Федерација је посвећена попуњавању информационог и културног простора Србије и промовисању садржаја заснованих на очувању породице, православних вредности и традиције које су веома блиске српској култури. У том контексту, Србија наставља дипломатску сарадњу у области културе са Руском Федерацијом о чему сведочи међународна културна размена.

    Данијела Петковић у Руском дому у Београду (приватна архива)

    Значајно место у животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца заузима „Руски дом” у Београду, који се тада звао „Руска кућа цара Николаја Другог“. Ова институција је била пребивалиште руске емиграције, културне и научне елите, што је умногоме допринело развоју образовања и уметности за време краља Александра Карађорђевића 1920-их.

    Када говоримо о међународним уговорима ,они дају значајан допринос међународној сарадњи Републике Србије и Руске Федерације. Можемо издвојити  Уговор између Владе Савезне Републике Југославије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области културе, образовања, науке и спорта који је потписан 1995-те године. Такође, потписан је1996-те и Протокол између Федералног Министарства Спољних Послова Федералне  Републике Југославије и Минстарства Спољних Послова Руске Федерације. Протокол обухвата проширење билатералне сарадње и спровођење билатералних споразума. Споразум између Дипломатске Академије Републике Србије и Руске Федерације о међусобној сарадњи је потписан 2001 године. Сврха споразума је стварање услова за сарадњу у области образовања. Међутим, ова сарадња нема комерцијални карактер. Програм из области културне сарадње, образовања, науке, спорта и политике младих реализован  је 2009-те године. Уговор о сарадњи из области туризма потписан је 2011-те године између Владе Републике Србије и Руске Федерације, а 2012-те године потписан је и протокол између Министарства иностраних послова Републике Србије и Руске Федерације о учешћу Руске Федерације у обнови унутрашњости Храма Светог Саве у Београду. Такође је био на снази Програм сарадње у области културе, образовања, науке и спортске и омладинске политике између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације за период 2019-2021 године. Уговор између Владе Републике Србије и Влада Руске Федерације о враћању странице Мирослављевог Јеванђеља Републици Србији и слике Николаја Константиновича Рериха Руској Федерацији потписан је 19. октобра 2019-те, а ратификован 24. јануара 2020-те године. Руска Дума је такође ратификовала уговор са Србијом, према коме се 166. страница Мирослављевог Јеванђеља може вратити у Србију као замена за седам слика чувеног Николаја Рериха, које су се чувале у Народном музеју у Београду. Мирослављево Јеванђеље је било пренето у Руску националну библиотеку 1883. године захваљујући  тадашњем епископу Порфирију.

    Да делује Културни центар Србије у Москви, тачније речено да постоји физички и на нивоу формалних активности могли бисмо рећи да је Споразум који је подразумевао реализацију те идеје добар  пример зближавања народа Русије и Србије. Главни циљ Споразума је дефинисан, а то је реализизација билатералних програма везаних за културну и научно техничку сарадњу. Међутим, ми до данас немамо Културни ценатр Србије у Руској Федерацији, мада смо сведоци напора српских уметника, који су такође носиоци културне дипломатије, који покушавају реализацију пројеката везаних за српско-руске односе. Они не наилазе на одобравање и подршку у Србији тренутно, те се окрећу подршци од стране Руске Федерације. Дакле, аутор овог текста може и лично да посведочи да се срспко-руска културна размена спроводи у одређеним оквирима тј структурама блиске власти и да је сваки други индивидуални рад носиоца културне дипломатије, а који нису део владајућег система, осуђен на пропаст пре него што је и почео.

    Можемо приметити да је тренутна срспко-руска међународна културна сарадња сведена на „звона и прапорце“ без уплитања у озбиљна питања идентитета наших народа чија је веза далеко снажнија него што то могу да предоче и опишу фудабалске утакмице, иако спортска дипломатија такође има место у међународним односима.

    Завнични статистички подаци о међународној културној размени Републике Србије са Руском Федерацијом нису доступни, иако је аутор текста упутила захтев Министарству спољних послова Републике Србије за увид у документацију, али ни тада, као научни истраживач, докторанд, није добила никакав одговор. Републички завод за статистику није спроводио такву врсту истраживања.

    22. април 2024. 

  • мр Данијела Петковић: Општа карактеристика културне дипломатије Републике Србије

    мр Данијела Петковић: Општа карактеристика културне дипломатије Републике Србије

    Пише: мр Данијела Петковић

    Докторанд на Председничкој Академији У москви (културна дипломатија између Србије и Русије)

    Директор Фадеј Удружења


    Међународни културни односи и сарадња обично се руководе политичким циљевима. За презентацију националнног идентитета и све већег утицаја у другој земљи позитивни резултати националне културне политике користе се за постизање политичких циљева. Не постоји јединствен модел културне дипломатије, јер је сваки модел типичан за сваку земљу, тако да можемо разговарати о на пример, француском, италијанском, корејском моделу културне дипломатије.

    Главни чиниоци јавне и културне дипломатије Републике Србије су Министарство спољних послова и Министарство културе и информисања. У Министарству спољних послова Републике Србије постоји Одељење за јавну и културну дипломатију које образује унутрашње организационе јединице, а то су Одељење за јавну дипломатију и Одељење за културну дипломатију.

     У оквиру Одељења за културну дипломатију обављају се задаци који се односе на:

    1. Развој образовне, културне, научне, технолошке, спортске сарадње Републике Србије са другим земљама
    2. Припрема, закључивање и спровођење споразума, програма и других уговора са државама и међународним организацијама у овој области
    3. Представљање српског културног идентитета и националне кулутрне баштине у циљу јачања препознатљивости Републике Србије у међународним оквирима
    4. Организовање конференција, стручних предавања, манифестација и њихово спровођење у иностранству и манифестација културе страних држава у Републици Србији
    5. Координација рада на додели стипендија домаћим и страним студентима

    Једина екстериторијална подела која постоји за јавну дипломатију и културну сарадњу је Културно информативни центар Републике Србије у Паризу, који је у надлежности Министарства спољних послова Републике Србије и Министарства културе и информисања Републике Србије.

    У оквиру Министарства културе и информисања 2003. године је формиран Сектор за међународне односе, европске интеграције и развој менаџмента у области културе. Међутим, седам година касније, 2010-те године овај сектор је сведен на групу за међународне односе у области савремене уметности и културне индустрије. Данас делује, у оквиру Министарства културе и информисања Републике Србије, Сектор за међународне односе и европске интеграције у области културе.

    Принципе културне политике у оквиру међународних односа утврђује Министарство културе и информисања, и то:

    1. Очување културног наслеђа и његово укључење у савремене културне тенденције
    2. Активно учествовање уметника и савремене уметности у међународним културним тенденцијама

    Осим Министарства спољних послова Републике Србије и Министраства културе и инфромисања Републике Србије у области културне дипломатије делују и раде и други државни субјекти и то у првом реду субјекти из области образовања, спорта и туризма (Министратво образовања, науке и технолошког развоја Републике Србије и Министратво омладине и спорта Репбулике Србије). Врло је важно истаћи и активности туристичке организације Србије у области јавне и културне дипломатије.

    Што се тиче сарадње између земаља која се темељи на врло тачно опредељеним циљевима институцијалне размене културним програмима и догађајима, Република Србија спада у они групу земаља која темељи своју политику међунароне културне сарадње на традиционалним формама и стратегијама:

    1. Квоте размене или међусобна размена
    2. Резиденцијални програми за уметнике, едукативни програми
    3. Програми размене пројеката (изложбе, позоришне представе, филмови итд)

    Још један важан сегмент традиционално конципираних међународних културних односа су споразуми, који дефинишу статус културних институција (на пример, Француски културни центар, Гете институт, Институт Сервантес). Циљеви културних центара: промоција језика, културног наслеђа, културна и академска размена итд.

    Србија улази у списак оних земаља које разматрају културне односе и сарадње првенствено кроз двостране форме. Споразум између земаља омогућава закључивање на нижем нивоу билатералних докумената са конкретним практичним циљевима. Закључују се између влада одређених земаља и служе као чин добре воље.

    Осим тога, неки споразуми имају важнији практични значај од свакодневних дипломатских активности (на пример: уговори о оснивању и статусу културних институција). Треба напоменути да институције културе у иностранству имају дипломатски статус.

    У оквиру сектора Министарства културе и информисања Републике Србије и Министарства спољних послова Републике Србије, као и преко сталне делегације Републике Србије и Националне комисије Унеско, Србија сарађује са Унеском у области културе и важни задаци тичу се:

    1. Покретање ратификације конвенција Унеска
    2. Покретање поступка за закон о ратификацији конвенција
    3. Усклађивање текстова са другим министарствима
    4. Координација организације ратификације међународних уговора и ратификација конвенција у Народној скупштини
    5. Усклађеност са домаћим законодавством
    6. Припрема и спровођење конвенција
    7. Развој и праћење пројеката и програма сарадње

    Усвајањем Универзалне декларације о културној разноликости (УНЕСКО, 2001), коју је подржала Југославија, 6. јуна 2009.године, ратификована је Конвенција о заштити и унапређењу разноликости  културних израза. Ова конвенција ствара међународну законодавну основу за културну политику и промовише спровођење мера у циљу међународне сарадње. Ратификација УНЕСКО конвенције о заштити и унапређењу разноликости  културних израза створила је услове за закључивање нових билатералних и мултилатералних споразума Републике Србије. Ови међународни документи обавезују државу Србију да прихвати одређене стандарде понашања, посебно када су у питању  процена развоја института, културних процеса и самих културних заједница.

    Што се тиче Савета Европе, која је међународна организација која има велики и кључни утицај у савременим међународним културним односима у Европи, Република Србија сарађује са Европом у складу са утврђеним принципима, познатим у мултилатералној сарадњи, а спроводи се углавном преко Министарства спољних послова, Директората ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу), Савета Европе, сталних представништва Србије при Савету Европе у Стразбуру и канцеларије Савета Европе у Србији. Специјални ниво сарадње спроводе представници Министарства културе и информисања Републике Србије у комитетима и телима Савета Европе.

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

    Сећамо се добрих примера културне дипломатије, као што је пројекат «Путеви српске културе» («Пут римских имератора», «Трансроманика – романички путеви европског насеђа» и «Тврђава на Дунаву»), који су уврштени у програм «Европских путева културе» Савета Европе и обухватају широк историјски и цивилизацијски спектар. Кроз културу сећања они обнављају везу између српског идентитета и европског наслеђа.

    Претпоставља се да се на простору Србије родило седамнаест римских императора и та чињеница је била основа пројекта «Пут културе Римских императора». Ова туристичко-културно-историјска рута такође садржи и причу о успону и паду Римског царства. У Србији су најпознатија места на овој рути Вининацијум код Костолца и Феликс Ромулијана код Зајечара. Један од најважнијих споменика војне архитектуре на обавли Дунава су тврђаве. То је био најважнији речни пут у Европи у XIX веку, тако да је представљен у пројкету „Дунавске тврђаве“. Овај пример сарадње Републике Србије и Савета Европе јача позицију државе у међународним културним процесима.

    Република Србија учествује, али не у довољној мери и у другим међенародним организацијама, као што је Франкофонија (Србија је добила статус придруженог члана 2018-те године, док је од 2006-те године Србија имала статус посматрача), Савет министара Европе (Србија је чланица од 2003 године), Црноморска економска сарадња, Форум словенске културе, Јадранско-Јонска иницијатива.

    Међународна културна сарадња зависи од унутрашњих политичких кретања и глобалних тенденција. После распада савезне Републике Југославије, а потом и Држаног Савеза Србије и Црне Горе није било опредељене и дефинисане спољне културне политике. У новим околностима,у оквиру независности, Србија је окренула нову страницу у спољнополитичким односима, који према др Милени Драгићевић-Шешић, често детерминисана политиком условљавања. Од 2001 године приметна је политика привржености Србије Европској Унији. По националном извештају о културној политици за период од 1990-те године до 2000-те године Србија је темељила своју међународну сарадњу у области културе на јаком националном идентитету.

    УНЕСКО финансира пријекте из Међународног фонда културне разноликости које је дефинисано на основу члана 18, Конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза. За оцену пројеката из Србије одговорна је Национална комисија за УНЕСКО при Министратву спољних послова Републике Србије.

    Приоритети спољне политике Републике Србије су усмерени пре свега на земље Европске Уније и западни Балкан. Такође, постоји али у недовољној мери, традиционална међународна кулутрна сарадња и традиционални односи и везе са неким земљама ван Европске Уније. Требало би напоменути да је највећа реализација културних програма постигнута кроз рад Културног центра Републике Србије у Паризу. Највећи прој кулурних пракси се остварује путем изложби, концерата, позоришта, филмова, литературе, али и програмима који су везани за конференције.

    Поменућемо опет четири стуба спољне политике Републике Србије на којима је основана и међународна културна пракса. У јеку глобалних политичких промена и динамике унутрашње политике Републике Србије, неопходно је извшити анализу у којој мери и проценту је заступљена међународна кулутрна сарадња са Руском Федерацијом, Народном Републиком Кином, Европском Унијом и Сједињеним Америчким Државама.

    Како смо закључили да  међународна кулурна сарадња одражава и унутрашњу политику земље, можемо слободно рећи да је правац Србије и даље Европски пут шта год то значило у јеку текућих глобалних промена.

    30. март 2024. 

  • мр Данијела Петковић: Моћ културне дипломатије

    мр Данијела Петковић: Моћ културне дипломатије

    Пише: мр Данијела Петковић

    Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломарија између Србије и Русије)

    У савременом свету, култура није повезана само са дипломатијом, како је то било у  последњих сто година, већ се и осамосталила у области међународних односа. Користећи своје законе и инструмента, проширује социокултурну сарадњу, реализујући националне интересе, руководећи се дефиницијом „дипломатија служи култури, а не култура дипломатији”. Јасно је да се све више користи појам култура у контексту културне политике, међународних односа и културне дипломатије у међународним односима. Упркос разликама у овим терминима, поред „културне дипломатије“ и даље се користе термини као што су „међународна културна сарадња“ и „међународна културна размена“.

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

    Култура остаје инструмент деловања у међународним односима, када је, на пример, због сукоба сваки други однос две стране немогућ. Културна дипломатија има хуманитарни карактер који се огледа у очувању традиционалних и моралних вредности, културе комуникације између две стране, развој туризма, очување националног језика и писма. Штавише, културна дипломатија као „мека сила“ је ефикасна у успостављању образоване, спортске, научне сарадње између земаља. Дефиниција културне дипломатије се своди на размену културних догађаја и пракси између земаља са циљем потпуне сарадње и разумевања, али и међународне размене у економском смислу. Дипломатија испуњава циљеве државе која ствара своје сопствене политике и спроводи их. Можда је најједноставнија дефиниција културне дипломатије – размена свих културних вредности у циљу бољег међународног разумевања и сарадње. 

    Претпоставља се да је термин „културна дипломатија“ уведен је 1930-их година од стране америчког истраживача Ф. Баргхурна (Frederick Charles Barghoorn). У почетку је Ф. Баргхурн дефинисао термин „културна дипломатија” као „манипулација културним материјалом и кадровима у пропагандне сврхе“. У даљем развоју ове дефиниције положај културне дипломатије се омекшава. На пример, амерички дипломата Richard T. Arndt сматра да културна дипломатија постоји као државна пракса и анализира и прави разлику између појмова „културни односи“ и „културна дипломатија“. Он  примећује да културни односи не зависе од власти и културне дипломатије, која „покушава да успостави културне односе продуктивним и минимализира штету по националне интересе и такође максимизира вероватноћу да се елементи ове интеракције претворе у одрживе позитивне доприносе обе или све укључене стране“. Можемо аргументовати против ове дефиниције културне дипломатије, с обзиром да у савременом свету актери у спровођење културне дипломатије нису само држава, већ такође приватни сектор, цивилно друштво и појединци. 

    Савремена културна дипломатија надилази јавну дипломатију, која се бави актуелним сукобима и хитним дипломатским пројектима. Културна дипломатија концентрише своје активности у образовној и културној размени између земаља. Термини који се користе као синоними за културну дипломатију су „јавна дипломатија“ и „мека моћ“ иако нам детаљна анализа говори да међу њима постоје разлике. Концепт „меке моћи“ развијен је 1990. Године од стране америчког политиколога Џозефа Наја.

    За разлику од „hard power“ која подразумева, између осталог, војну и економску принуду, према Нају, „мека моћ” је „способност једне земље да натера друге земље да желе шта она хоће“ кроз такве ресурсе као что су културна привлачност, идеологија и међународни институти.

    Принципи културне дипломатије: препознавање и уважавање културне разноликости, наслеђа и традиције, стални интеркултурални дијалог, заштита права човека, глобалног мира и стабилности.

    Штавише, културна дипломатија је важна у савременом свету јер дипломатија не може у потпуности да одговори решавању конфликта, а културна дипломатија, као мека сила, да. Када се проучава културна дипломатија, треба истаћи следеће контексте:

    1. Политички контекст је систем образовања и едукације страних грађана, ученика, обезбеђивање формирања лојалних представника политичке елите, пословних људи и интелектуалаца. Ова шема је веома честа и користи се широм света.
    2. Култура се такође посматра кроз економску призму сектора који промовише развој размене, односно трговине између земаља. У овом контексту, култура се повезује са концептом националног бренда и користи се у економској дипломатији.
    3. Познавање културних вредности одређеног друштва користи се у информационом рату. На пример, током хладног рата, Америка је користила алате културне дипломатије, као што су уметничке изложбе, стипендије, холивудски филмови, за извоз својих културних вредности.

    Можемо закључити да су главни ресурси културне дипломатије књижевност, образовање, музика, биоскоп, позориште, ликовне уметности, мода, туризам, гастрономија, итд.

    Што се тиче носилаца културне дипломатије, у неким земљама као што су Француска и Словачка, културну дипломатију спроводе дипломатска представништва и установе културе које имају дипломатски статус. С друге стране, у Италији културном дипломатијом углавном се бави недипломатски сектор. Можемо приметити да су носиоци културне дипломатије службеници Министарства спољних послова дате земље или запослени у Министарству културе, дипломатским представништвима, међународне социокултурне организације, образовне организације које примају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ својих земаља за њихове пројекте, као и културни радници, уметници који делују самостално. Средства културне дипломатије су такође веома важна и користе се за стварање позитивне слике о држави у свету и развој интеркултуралног дијалога и у превенцији сукоба.

    Треба напоменути да је културна дипломатија стара форма дипломатије, а данас нема потребе за одвајањем културне дипломатије Министарства спољних послова и културне политике земље.

    Задатак културне политике је формирање позитивног бренда земље у унутрашњој и спољној политици. Ова слика би требало да се формира на основу позитивних социокултурних догађаја, историјских чињеница, традиције и успеха нације. Државни бренд требало би да се формира на основу позитивних историјских чињеница, традиције, вере и језика. Ова позитивна слика, формирана је нпр у Русији кроз балет. Приликом формирања културне дипломатије потребно је акцентовати спољнополитичке приоритете, жељу за формирањем позитивне слике земље, наглашавајући, на пример, историју државе и популаризацију језика у свету. Као део овога, може се користити:

    1. Уметност (позориште, биоскоп, музика, плес, сликарство, скулптура, изложбе, као што је међународна изложба ЕКСПО, образовни програми и догађаји, академски и научни програм, језички програми у иностранству);
    2. Књижевност (отварање библиотека у иностранству и превођење националних дела);
    3. Емитовање вести у иностранству;
    4. Верска дипломатија, иницијативе међурелигијског дијалога

    Мере подршке грађанима у иностранству и заштита њихових права у земљи пребивалишта, очување културне и хуманитарне сфере, укључујући очување матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у дијаспори и приступ телевизијским каналима земље порекла требало би да буде један од приоритета спољне политике и елемент културне дипломатије.

    Манифестације које одржава Министарство иностраних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству, играју важну улогу у културном дијалогу.

    Према америчком политикологу Нају, због свих ових тешких и неизвесних услова за спровођење меке моћи у савременом свету користи се такозвана „паметна моћ“ која комбинује и „soft power“ и „hard power“.

    С друге стране, под утицајем процеса глобализације, јавља се тешкоћа у процесу очувања националиних врености, које су увучене у процес глобалног „уједињавања“ и у том контексту очување националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.

    Пре свега, треба напоменути да су култура и дипломатија у спољњој политици Србије стари колико је и српска државност. Дипломатија се првенствено везује за мисије Светог Саве и његове „дипломатије културе мира“ у 13. веку, како наводи др Ненад А. Васић у свом научном раду „Дипломатија и култура Србије“. Ово је била дипломатија преко личног изасланика, који је такође имао културну димензију. Институционална структура турске власти и постојање разних облика самоуправе, као и српске цркве утицали су на обнову српске државности и формирање модерне српске државности. У институционалном контексту само модерно политичко доба и национални напредак 1804. предвођен вождом Карађорђем Петровићем ће допринети стварању модерне српске државе и српске дипломатије. Као први дипломата у области културе помиње се прота Матија Ненадовић.

    За разлику од дипломатије, која у историји Србије има испрекидани карактер, пошто није било државе а самим тим ни дипломатије, то не важи за српску културу која има вековни континуитет. Поред депутација Милоша Обреновића и првог српског конзулата, односно Агенције 17. фебруара 1836. године у Влашкој у Букурешту, активности Јована Ристића у међународним преговорима на Берлинском конгресу 1878. године, када је Србији додељено право на државност, биће посебно важно за дипломатију и културу. Стојан Новаковић био је главни стратег српске културне дипломатије у европској Турској.

    Успон српске културе изражен је у књижевним, уметничким и музичким достигнућима периода од 1900. до 1918. године. Истовремено, Краљевина Србија је успела да створи парламентарну демократију, док је најбољи политички период српског парламентаризам био период од 1903. до 1912. а за то су заслужни уметници и научници као што су Јован Скерлић, Паја Јовановић, Стеван Стојановић Мокрањац. Треба напоменути да Кнежевина Србија није имала јасно дефинисану културну политику, али њени уметници су могли да остваре циљеве везане за културну политику кроз њихова уметничка дела и рад. „Познато је да Министарство културе, како се данас дефинише, није постојало, већ културна политика у Карађорђево време спроводи одлуке преко Владе и Министарства просвете <…> тако да је у последњим деценијама 19. Века, Министарство спољних послова постало  диригент културно-просветне политике у областима које нису биле у саставу српске кнежевине“, наводи Иван Марић у тексту „Културна политика Србије од 1804 до 1918.

    Треба напоменути да су Вук Стефановић Караџић који је основао српску кућу у Бечу, писци Петар Петровић Његош и Доситеј Обрадовић били заслужни за формирање модерне српске дипломатије у културе. Министарство иностраних послова постојало је до краја Првог светског рата, а касније је дефинисан не као српско, већ као југословенско министарство. По завршетку Другог светског рата успостављен је комунистички културни образац који је имао интернационални карактер, али је имао и нову комунистичку идеологију. У складу са овим, држава је била суочена са задатком одбранe социјалистичке културе самоуправљања и успостављање њених вредности. Савезна Република Југославија потписала је Хашку конвенцију о очувању споменика културе током војних сукоба, а такође су потписана докумената четврте конвенције у Алжиру против културног империјализма над културама земаља у развоју, наводи Ненад А. Васић у тексту „Дипломатија и култура Србије: стање и перспективе.“

    Суштина новог дипломатског културног обрасца огледа се у:

    1. Титоизам – култ Јосифа Броза Тита
    2. Формула власти „братство и јединство” и идеологија социјалистичког самоуправљања
    3. Спољна политика и ванблоковска дипломатија, формирање трећег блока покрета несврстаних против САД и Савез Совјетских Социјалистичких Република

    Овај образац се наставио до 1990. године, а од 1990. до 5. Октобра 2000. постбиполарна спољна политика новог несврстаност, са спољнополитичким, културним и дипломатски интерес за сарадњу са дипломатама и представницима културе Републике Србије. После 5. Октобра 2000. приметна је недоследност у културној политици и неизвесност јасне стратегије и циљева који су углавном спроводи Министарство културе и информисања Републике Србије. Тако је било до 2012.  године. У периоду од 2007. до 2012. опредељена је спољна политика Републике Србије која  је садржала четири стуба: Европска унија, Руска Федерација, САД и Народна Република Кина која се званично спроводи до данашњих дана.

    18. фебруар 2024.