Kako građani Srbije procenjuju kulturnu diplomatiju svoje zemlje?
Pozivamo Vas da učestvujete u anonimnom naučnom istraživanju posvećenom kulturnoj diplomatiji Republike Srbije.
Anketa se sprovodi u okviru doktorskog istraživanja.
Cilj istraživanja je da se ispita koliko su građani Srbije upoznati sa pojmom i praksom kulturne diplomatije i kako ocenjuju način na koji se Srbija predstavlja inostranstvu kroz kulturu.
Polustrukturisani ekspertni intervju o realizaciji kulturne diplomatije Republike Srbije
U okviru naučnoistraživačkog rada na doktorskoj disertaciji Danijele Petković, doktorandkinje na Predsedničkoj Akademiji i Moskvi, sprovodi se istraživanje posvećeno kulturnoj diplomatiji Republike Srbije, njenim mehanizmima realizacije i perspektivama razvoja.
Cilj intervjua je prikupljanje stavova, mišljenja i iskustava stručnjaka iz oblasti diplomatije, kulture, međunarodnih odnosa, obrazovanja i drugih relevantnih oblasti, radi unapređenja naučnog razumevanja mehanizama i intrumenata kulturne diplomatije Republike Srbije.
Molimo Vas da odgovorite na navedena pitanja u skladu sa Vašim profesionalnim iskustvom i stručnim znanjem. Vaši odgovori biće korišćeni isključivo u naučnoistraživačke svrhe i predstavljaće doprinos istraživanju.
Ukoliko imate dodatna pitanja ili Vam je potrebno pojašnjenje u vezi sa istraživanjem, možete se obratiti na kontakt telefon: 064 458 66 38
Hvala Vam na izdvojenom vremenu i učešću u naučnom istraživanju.
Pentagon je uvrstio 33 ruska univerziteta, naučnoistraživačka instituta i naučno-proizvodne organizacije na spisak stranih institucija koje, prema mišljenju Vašingtona, predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD. Među njima su Moskovski državni univerzitet Lomonosov (MGU), Moskovski državni tehnički univerzitet „N. E. Bauman“ (MGTU), Moskovski vazduhoplovni institut (MAI), Moskovski institut za fiziku i tehnologiju (MFTI), Visoka škola ekonomije (VŠE/HSE) i MIREA.
Američko Ministarstvo odbrane preporučilo je istraživačima, akademskim ustanovama i partnerima iz američke industrije da budu posebno oprezni prilikom razmatranja saradnje, finansiranja ili razmene podataka sa institucijama koje se nalaze na ovoj listi.
Na ažuriranom spisku nalazi se ukupno 130 akademskih i istraživačkih organizacija iz Rusije, Kine i Irana, od čega su 33 iz Rusije.
Pored navedenih univerziteta, na listi su i:
Uralski federalni univerzitet,
Tomski politehnički univerzitet,
Kazanski nacionalni istraživački tehnički univerzitet,
Nižegorodski državni univerzitet,
Vojno-pomorska akademija „N. G. Kuznjecov“,
Nacionalni istraživački centar „Kurčatovski institut“,
Skolkovski institut nauke i tehnologije (Skoltech),
više instituta Ruske akademije nauka,
kao i nekoliko naučno-proizvodnih organizacija, među kojima je i koncern „Morsko podvodno oružje – Gidropribor“.
Uvrštavanje na ovu listu znači da je Pentagonu zabranjeno da sa tim institucijama sarađuje u oblasti naučnih istraživanja, kao i da za njih koristi budžetska sredstva za grantove ili ugovore.
Podsećanja radi, Sjedinjene Američke Države su još u maju 2023. godine uvele sankcije pojedinim ruskim univerzitetima i naučnoistraživačkim institutima povezanim sa sektorom rudarstva. Tada su na američku SDN listu dospeli Sanktpeterburški rudarski univerzitet, Ruski državni geološko-istraživački univerzitet „Sergo Ordžonikidze“ i Ruski državni univerzitet nafte i gasa „Gubkin“.
Lista svih univerziteta: https://www.cto.mil/fy25-ndaa-section-1286-list/
Средином 1960-их бивши амерички дипломата Едмунд Гулион говорио је да је јавна дипломатија делимично развијена како би дистанцирале активности информисања владе у иностранству од термина пропаганда, који је стекао пежоративне конотације. Током година, јавна дипломатија је такође развила другачије значење од јавних послова, који се односи на активности и програме владе осмишљене да комуницирају политичке поруке својој домаћој публици.
До краја двадесетог века, јавна дипломатија је широко схваћена као транспарентно средство којим суверена земља комуницира са јавношћу у другим земљама. Њен циљ је био да информише и утиче на публику у иностранству ради промоције националног интереса и унапређења циљева спољне политике. У овом традиционалном погледу, јавна дипломатија служи као саставни део дипломатије између држава, укључујући званичне односе, обично у приватним односима, између лидера и дипломата који представљају суверене државе. У том смислу, јавна дипломатија укључује активности као што су образовни програми размене за научнике и студенте; програми за посетиоце; језичка обука; културни догађаји и размене; и радио и телевизијско емитовање. Такве активности се обично фокусирају на побољшање имиџа или репутације земље „пошиљаоца“ како би се обликовало шире политичко окружење у земљи „примаоцу“.
Недавно, а посебно од терористичких напада 11. септембра 2001. године, јавна дипломатија је привукла све већу пажњу практичара и научника широм света. За разлику од „уског“ традиционалног, на држави заснованог схватања јавне дипломатије, недавна истраживања су понудила „шире“ схватање обима ове области, развијајући концепт нове јавне дипломатије. Овај поглед има за циљ да обухвати нове трендове у међународним односима где низ недржавних актера са одређеним угледом у светској политици – наднационалне организације, субнационални актери, невладине организације, па чак и приватне компаније – комуницирају и смислено се ангажују са страном јавношћу и тиме развијају и промовишу сопствене политике и праксе јавне дипломатије.
Заговорници нове јавне дипломатије указују на демократизацију информација путем нових медија и комуникационе технологије као силу која је у великој мери оснажила недржавне актере и подигла њихову улогу и легитимитет у међународној политици. Као резултат тога, нова јавна дипломатија се види као да се одвија у систему обострано корисних односа који више није усредсређен на државе, већ је састављен од вишеструких актера и мрежа, који делују у флуидном глобалном окружењу нових питања и контекста.
Ова нова јавна дипломатија неће у кратком року заменити традиционалну дипломатију између држава, какву практикују министарства спољних послова, али ће утицати на начин на који та министарства функционишу. Више него икад, министарства спољних послова и дипломате ће морати да досегну даље од билатералне и мултилатералне дипломатије како би изградили и водили односе са новим глобалним актерима.
Повећано интересовање за јавну дипломатију последњих година олакшано је концептуалним развојем у другим областима. Концепти маркетинга и односа с јавношћу, као што је брендирање, укључени су од стране стручњака за јавну дипломатију да би се применили на земље, регионе и градове.
Слично томе, концепт меке моћи који је сковао стручњак за међународне односе Џозеф Нај је за многе постао кључни концепт у студијама јавне дипломатије. Нај дефинише меку моћ као „способност да добијете оно што желите кроз привлачење, а не присилу или плаћање“.
Другим речима, мека моћ је степен у којем културна својства, политички идеали и политике политичког актера инспиришу поштовање или афинитет код других. Стога се мека моћ посматра као ресурс, а јавна дипломатија као механизам који настоји да је искористи.
Дебата о новој јавној дипломатији постала је глобалне природе, уместо да буде ограничена само на спољне односе САД, колико год они били важни. Центар за јавну дипломатију Универзитета Јужне Калифорније на Аненберг школи (CPD USC Center on Public Diplomacy) подржава овај глобални приступ и подстиче светски скуп перспектива у својим научним истраживањима, анализи политика и активностима стручног образовања. Штавише, дебата је попримила мултидисциплинарни карактер, без јединствене дисциплине која одређује интелектуалну агенду јавне дипломатије.
Стога, Центар за јавну дипломатију (CPD USC Center on Public Diplomacy) посматра јавну дипломатију као ново, мултидисциплинарно поље са теоријским, концептуалним и методолошким везама са различитим академским дисциплинама, укључујући комуникацију, историју, међународне односе, медијске студије, односе с јавношћу и регионалне студије.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности-савремени изазови и перспективе
1. Историјски и политички темељи међународних односа између Републике Србије и Руске Федерације.
Српско-руски односи имају вековну историјску основу, укључујући заједничке културне и цивилизацијске кодексе, верску сродност и стабилне политичке везе.
Поред блиске цивилизацијске позадине, ова два народа деле заједничке верске темеље и традиције, словенско порекло и културну и историјску сродност.
Од посебног значаја у историјским односима између Срба и Руса је Свети Сава, који се, као Растко Немањић, замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. То је допринело јачању духовних веза између Србије и Русије и поставило темеље српске државности и духовности. Јачањем српске духовности, Свети Сава је допринео јачању сарадње и веза између парасловенских народа.
Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславич Рагузински, који је служио на двору цара Петра Великог, сматра се аутором споразума из 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, велики број Срба почео је да се насељава у Русији, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује Аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године и област Славеносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области уживале су аутономију до 1764. године.
Значајни контакти између српског и руског народа развили су се у 19. веку. Ово је био кључни период за Србију, јер се ослобађала од Османског царства. Русија је у то време пружала Србији политичку подршку, што јој је помогло да успостави државни суверенитет. У овом периоду су формирани и институционализовани билатерални односи.
Октобарска револуција 1917. године у Руском царству довела је до масовне руске емиграције. У то време, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дочекала је велики број руских интелектуалаца и уметника, који су допринели развоју српске науке, уметности и културе уопште. Ове интелектуалне и културне везе између Срба и Руса биле су веома значајне током овог периода. Основане су прве позоришне школе, засноване на модерним педагошким методама Константина Станиславског, познатог руског позоришног педагога. Изграђене су и зграде које су пројектовали руски архитекти, а данашњи Руски центар за науку и културу – Руски дом – постао је центар руске културе тог времена.
Што се тиче периода Хладног рата и Инфобироа, односа између Југославије и Совјетског Савеза, овај период су обележиле озбиљне кризе у односима и проблеми, што се огледало у сукобу унутар Инфобироа 1948. године, што је довело до отуђења Југославије од Источног блока, што се наставило све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина, након чега су се односи са Југославијом побољшали.
Током кризе Инфобироа, Јосип Броз Тито је помогао у оснивању Покрета несврстаних, што му је омогућило да води политику балансирања , политику између Истока и Запада, у којој је и Совјетски Савез заузимао одређено место. Након распада Совјетског Савеза, након краја биполарног светског поретка, почела је интензивнија међународна сарадња између Србије и Русије, заснована првенствено на културним и верским сродностима. Можемо закључити да су културна дипломатија и мека моћ играле значајну улогу у овом процесу.
Деведесете године прошлог века биле су турбулентна времена у Југославији и Руској Федерацији, али подршка Русије током НАТО бомбардовања Србије није прошла незапажено од стране Србије. Русија се противила интервенцији, што је оставило позитиван утисак на српски народ.
Руска војска стационирана у Босни и Херцеговини је 1999. године преместила своје трупе на Косово и Метохију како би ојачала своје међународно присуство. Циљ је био заузимање аеродрома Слатина.
Од самог почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, руска страна је покушавала да успостави политички дијалог са Северноатлантском алијансом, али то се није остварило. Када се, према руским војним изворима, НАТО спремао да уђе на Косово и Метохију из Македоније и заузео аеродром у Приштини, руководство руског Министарства одбране, заједно са Министарством спољних послова, уз одобрење председника Јељцина, издало је тајно наређење о премештању руског мировног контингента на територију Косова и Метохије и заузело аеродром. Без обзира на последице, извори тврде да је руско руководство имало план према којем би, у случају напада НАТО снага на руске војне јединице, руска страна требало да одржи оперативне преговоре са западним представницима на аеродрому Слатина и истовремено успостави војни савез са Савезном Републиком Југославијом, као и да развије заједничке војне операције у јужној српској покрајини у одбрамбене сврхе. Такав сценарио се није остварио, јер НАТО није деловао у складу са руским претпоставкама, али је овај чин остао у аналима балканских ратова, као и у сећању српског становништва, као чин пријатеља који је дошао да их заштити.
Генерал Леонид Ивашов
Ова акција руских оружаних снага већ је створила модеран, мада још увек непотпун, али већ укорењен мит о непобедивости руске војске и њеној несумњивој спремности да брани Србе. Генерал Леонид Ивашов је изјавио да је руско руководство донело ову одлуку како би потврдило своје присуство у међународним односима и обезбедило своје геополитичке интересе на Балкану.
Српско-руски односи су кроз историју били сложени и нестабилни, али су увек почињали верским и културним сродством, након чега су уследиле кризе током Велике Југославије Јосипа Броза Тита и континуирана подршка током тешких времена борбе против НАТО-а. Културно и верско сродство је увек било темељ међународне сарадње.
2. Асиметрија приоритета спољне политике
Србија и Руска Федерација имају различите приоритете и циљеве спољне политике. С обзиром на то да је приступање и чланство у Европској унији национални приоритет за Србију, ово представља фундаменталну препреку сарадњи и зближавању између Србије и Руске Федерације. Србија мора да усклади своје законе и прописе са законима Европске уније, као и своје спољнополитичке циљеве, који су објективно штетни за Србију у косовском питању. Србија мора да прилагоди своје вредности и стандарде европским. То је потпуно другачије од спољне политике Руске Федерације.
Иако Србија и Руска Федерација имају различите приоритете, оно што их спаја чак и током великих глобалних криза јесте цивилизацијска и верска сличност ова два народа. То је нешто што се, без обзира на тренутне политике и различите приоритете, не може прекинути, и то је веза која превазилази све разлике, укључујући и националне приоритете ове две земље.
Због ових различитих спољнополитичких приоритета, Србија води уравнотежену спољну политику, која се огледа у одржавању националних приоритета, Косова и Метохије као дела Србије, европских интеграција, добрих односа и сарадње и неувођењу санкција Руској Федерацији. Ово је сложена позиција за Србију, која захтева стално балансирање.
3. Косовско-метохијско питање
Косовско питање остаје централни елемент политичке и безбедносне сарадње између Србије и Русије. Руска Федерација доследно подржава територијални интегритет Србије и принцип суверенитета у оквиру међународног права, пре свега у контексту Савета безбедности УН. За Београд, ова подршка није само дипломатска већ и стратешка, посебно у условима све већег притиска западних актера који желе да ревидирају статус кво.
За Србију, Косово и Метохија имају посебан значај, утемељен у идентитету српског народа и поседују историјски и културни значај за Србију. Из ове перспективе, Косово и Метохија представљају тачку размимоилажења интереса и циљева Србије и Европске уније, односно Запада. Такозвана држава „Косово“ је прогласила независност, али Србија одбија да призна ову самопроглашену независност, јер је, према Уставу Републике Србије, Косово и Метохија саставни део Србије.
Многе земље су такође признале такозвану државу „Косово“, која се придружила бројним међународним организацијама. Међутим, неке земље, укључујући Руску Федерацију, одбијају да признају „Косово“. Чињеница да је већина земаља чланица ЕУ признала „Косово“ представља додатни изазов за приступање Србије ЕУ. Због тога је тренутно у току такозвани дијалог између Београда и Приштине, који посредује ЕУ. Руска Федерација поштује територијални интегритет Србије и подржава Србију у Савету безбедности УН, као и спровођење и поштовање Резолуције 1244, иако такозвана држава „Косово“ тренутно има свој гранични систем, који захтева од грађана Србије да при уласку на Косово и Метохију предоче документа, има своје регистарске таблице. „Косово“ је члан неких међународних организација, међутим, не признају га све земље у свету, а што је најважније, Устав Републике Србије наводи да је Косово и Метохија аутономна покрајина Републике Србије.
Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Србије. У њој се наводи да регион ужива значајну аутономију унутар државе, што обавезује све државне органе да представљају и штите државне интересе на Косову у свим унутрашњим и спољним односима. Кључне одредбе овог статуса, према важећем Уставу, укључују: преамбула потврђује да је Косово и Метохија саставни део јединственог и недељивог уставног поретка Србије.
Заклетва председника: Председник Републике полаже заклетву да ће очувати суверенитет и целу територију, укључујући Косово и Метохију .
Закон и ред: Устав обавезује поштовање закона Србије на целој територији .
Међутим, колико год ова подршка била важна за националне интересе Србије, она истовремено погоршава сарадњу између Србије и Запада. Зато Србија води уравнотежену спољну политику, што представља озбиљан изазов и захтева знатне напоре у новом контексту међународних односа, где се разлике између интереса Истока и Запада све више повећавају.
4. Утицај украјинске кризе на спољнополитичку позицију Србије
Сукоб између Руске Федерације и Запада у контексту украјинске кризе има озбиљне последице и утиче на спољну политику Републике Србије. Овај сукоб је довео до јаке поларизације у свету. Србија тежи балансирању и званично подржава „територијални интегритет Украјине “. Међутим, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије. Стога, Србија одбија да уведе санкције против Руске Федерације, што изазива притисак Запада. Русија разуме тренутни тежак положај Србије и наставља да развија и одржава добре односе са њом.
Од самог почетка украјинске кризе, Србија је усвојила став који се може окарактерисати као политика балансирања и војне неутралности. Овај приступ одражава жељу Србије да одржи традиционално блиске политичке, енергетске и културне везе са Русијом, као и да избегне директно учешће у дубоко поларизованом међународном окружењу.
„Србија, као одговорна и саосећајна држава, доследно је подржавала украјински народ. Значајна помоћ је послата у виду хране, лекова и енергетске опреме намењене цивилном становништву. Данашњом донацијом настављамо да дајемо конкретан допринос обнови енергетске инфраструктуре Украјине“, изјавио је министар Старовић.
Он је, заједно са шефом Делегације Европске уније у Србији и украјинским амбасадором у Србији, присуствовао званичној примопредаји хуманитарне помоћи у виду енергетске опреме потребне за обнову украјинског енергетског система.
Под притиском ЕУ, Београд покушава да одржи флексибилност, ослањајући се на националне интересе, енергетску безбедност и историјске везе. У теорији међународних односа, ово се сматра стратегијом малих држава усред конфликта великих сила. Руска Федерација, са своје стране, пружа помоћ Србији и управља ситуацијом на Косову и Метохији, што је важан фактор у европској политичкој стратегији Србије.
5. Политика балансирања Србије
Србија је развила концепт спољне политике који се састоји од четири стуба, а који обухвата централну сарадњу са Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Народном Републиком Кином. Овај концепт је развио Борис Тадић, тадашњи председник Србије.
Његово декларативно порекло може се наћи у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. године. Тадић је напоменуо да су приоритети спољне политике европске интеграције, добросуседство и уравнотежени односи са три центрифугалне тачке глобалне политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом. ЕУ, Русија и Сједињене Америчке Државе су „три стуба“ српске спољне политике.
Рођење овог концепта догодило се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да „Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (додајући Кину) и да ће то бити њена главна спољнополитичка доктрина дуго времена“.
Уместо да служи као стабилна основа за спровођење спољне политике државе, ова политика је критикована од самог почетка. Једна од критика је била да мала земља попут Србије не може да води политику балансирања или да политика четири стуба није заиста балансирајућа, већ се нагиње ка једном од стубова, усвајајући опортунистички став у датом тренутку, све као одговор на интересе Србије у том тренутку. Тврдило се да је чланство у Европској унији неспојиво са осталим стубовима спољне политике, али Србија наставља да води управо ту политику балансирања.
У свету који се брзо мења, кључни стубови српске спољне политике остају непромењени, изјавио је министар спољних послова Марко Ђурић.
„Европске интеграције као стратешки циљ, војна неутралност као основа безбедносне политике и приступ који омогућава сарадњу са различитим глобалним играчима уз очување сопствених интереса“, рекао је Ђурић за Политику .
Највећи проблем је што се крећемо ка свету у којем не постоји један, већ неколико центара моћи.
„Простор за маневар се сузио, а од земаља се све више очекује да усвоје јасне и ексклузивне класификације. Међутим, Србија тежи да гради односе прагматично и рационално — тамо где се интереси поклапају, са јасно дефинисаним црвеним линијама по питањима суверенитета, територијалног интегритета и безбедности“, рекао је министар.
6. Културна дипломатија између Србије и Русије у контексту савремених изазова
Концепт меке моћи заузима важно место у међународним односима данас, јер, за разлику од војне моћи, мека моћ се заснива на вредностима заснованим на историји, образовању, уметности и свему што представља национални идентитет једног народа.
У контексту савремених сукоба, управо везе засноване на културној размени остају једино средство комуникације између две државе и народа, а такође постају и полазна тачка за покретање или одржавање дијалога, у одсуству политичког притиска.
Културна сарадња између Србије и Русије је веома стабилна, а постоје и многи програми и пројекти који доприносе развоју меке моћи.
У контексту актуелних сукоба и изазова са којима се суочава међународна сарадња између Русије и Србије, мека моћ и међународна културна сарадња имају широк спектар активности кроз државне институције као што су Министарство спољних послова Републике Србије и Министарство културе Републике Србије. Ове институције организују споразуме о међународној културној сарадњи који окупљају уметнике, српско-руске филмове и истражују теме везане за заједничку историјску прошлост и идентитет народа са заједничким темељем у верској припадности. У том смислу, министар културе Никола Селаковић и министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова потписали су Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области филмске копродукције.
Овим Споразумом се јача сарадња између Србије и Русије у области кинематографије, што је изузетно важно с обзиром на допринос кинематографских копродукција међународној културној сарадњи и јачање економских и културних веза, као и на традиционално важно место које кинематографија и филмска продукција заузимају у културном животу обе земље. Упркос међународним изазовима и тензијама у односима између Европске уније и Руске Федерације, Србија наставља да јача културну сарадњу са Руском Федерацијом.
Међутим, потребно је размотрити постојање и активности невладиних организација у Србији које промовишу и развијају српско-руско пријатељство. Утицај невладиних организација је ограничен због финансијских средстава и организационе структуре државних институција. Међутим, њихови напори и рад остају кључни у сложеним међународним односима и у решавању изазова са којима се Србија суочава у односима са Руском Федерацијом, како у информисању грађана, тако и у јачању међународне културне сарадње.
Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације пролазе кроз веома тешка времена. Штавише, постоје различити државни приоритети, који се налазе на супротним странама барикада, а додатно су погоршани сукобом у Украјини. Међутим, упркос притиску Европске уније да Србија уведе санкције Руској Федерацији, Србија се и даље уздржава од увођења санкција и уместо тога сарађује са Русијом у различитим областима. Једна од најпродуктивнијих области је култура и међународна културна размена, што доказује да остаје најпродуктивнија област сарадње чак и у најтежим временима и ситуацијама. Неувођењем санкција Руској Федерацији, Србија ризикује да изгуби свој национални приоритет, а то су европске интеграције, уз одржавање политике балансирања .
Можемо закључити да Србија балансира у овим тешким временима, и то је тренутно најуспешнија политика за мале земље у временима сукоба између великих сила.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности
На РАНХиГС-у одржан округли сто о питањима међународне безбедности и међудржавне сарадње
Дана 8. априла 2026. године на Руској академији народне привреде и државне службе при Председништву Руске Федерације одржан је међународни округли сто под називом „Међународна безбедност и међудржавна сарадња: нови изазови, реалности и перспективе“.
*Фотографија Института прва и безбедности
Организатор догађаја био је Факултет националне безбедности -Института за право и националну безбедност.
Округли сто окупио је руске и стране научнике, предаваче, представнике државних органа, као и докторанде и студенте. Главни циљ сусрета био је разматрање кључних проблема међународне безбедности и савремених трансформација у систему међудржавних односа у условима све израженије глобалне конкуренције и растућих изазова.
*Фотографија Института прва и безбедности
Током рада учесници су се фокусирали на широк спектар питања повезаних са трансформацијом светског система, динамиком глобалног развоја и проналажењем ефикасних механизама за обезбеђивање безбедности на међународном, регионалном и националном нивоу. Посебна пажња посвећена је геополитичким и геоекономским променама, утицају технолошког развоја на безбедност, као и интеграционим и дезинтеграционим процесима у светској политици, економији и култури.
*Фотографија Института прва и безбедности
Посебан сегмент дискусије односио се на питања међудржавне сарадње у условима спољнополитичких ограничења, диверсификације облика сарадње, као и анализу искустава различитих држава у заштити националних интереса. Учесници су такође разматрали проблематику борбе против транснационалног криминала и улогу цивилизацијског идентитета у формирању савремених међународних односа.
*Фотографија Института прва и безбедности
Модератори округлог стола били су Владимир Леонидович Суворов и Сергеј Георгијевич Кисељов. У својим излагањима истакли су значај експертског дијалога и потребу за развојем нових приступа обезбеђивању одрживог и безбедног развоја у условима формирања новог светског поретка.
Одржавање овог округлог стола представљало је важну платформу за размену мишљења, научну анализу и формулисање практичних предлога усмерених на јачање међународне безбедности и развој конструктивне сарадње међу државама.
Из Србије, као докторанд на Председничкој Академији и научни истраживач, учествовала је мр Данијела Петковић, са темом “Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације: савремени изазови и перспективе”.
(Ово је део текста који је писан за учешће у Конференцији “Снесаревска читања”, Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности. Тема конференције: “Идеје и решења проблема безбедности у државној управи, економском развоју и међународној стабилности)
Постоје разне анализе, дефиниције и тумачења националног идентитета. Роџерс Брубејкер и Фредерик Купер говоре о неколико начина разумевања идентитета у савременој науци.
Прво, идентитет је дефинисан као основа за политичко и друштвено деловање.
Друго, идентитет је колективни феномен и висок степен сличности међу члановима заједнице.
Треће, идентитет је колективно и индивидуално ја, са свим карактеристикама које колективно и индивидуално ја носи.
Четврто, идентитет је процес, колективни и друштвени, којим појединац тумачи себе у друштву и на основу којег интерагује са друштвом.
Идентитет је понекад подложан променама и стога има контрадикторне дискурсе. Његова природа је флуидна и подложна различитим тумачењима и трансформацијама.
Теорија конструктивизма нас учи да је национални идентитет друштвени конструкт састављен од различитих вредности и норми. Он је флуидан и врши значајан утицај на спољну политику једне земље.
Национални идентитет се формира не само кроз унутрашње интеракције међу члановима заједнице, већ и кроз интеракције са другим државама, међународну комуникацију и глобалне процесе. На пример, након распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног рата, Сједињене Државе су промениле дефинисање њихове изузетности и преоријентисале своју спољну политику ка новим циљевима, као што су борба против тероризма и заштита људских права. Након распада Совјетског Савеза, Руска Федерација је изградила свој идентитет на религији, православном идентитету, блискости са православним народима, поштовању мултинационалности, борби против тероризма, промоцији људских права и борби против неонацизма.
Овај пример показује да је национални идентитет подложан променама, али у неким случајевима има заједничку нит која га одржава.
Либерали верују да је „национални интерес оно што произилази из преференција друштвених група, политичких институција и међународног система у којем државе делују “. Србија је пример државе у којој је национални идентитет играо кључну улогу у очувању државности и безбедности.
Током периода историјских криза, ратова и политичких промена, идентитет заснован на заједничкој историји, језику, култури и традицији доприносио је опстанку држава и друштава.
У савременом контексту, идентитет игра виталну улогу у очувању културног наслеђа и промоцији отпорности на спољне утицаје и дестабилизацију. Национални идентитет Србије обликован је кроз историју кроз преиспитивање положаја и улоге на Балкану, односа према религији као духовном темељу идентитета, националног и културног наслеђа, слободе, традиције и формирања сопствене посебности, као и кроз осећај припадности ширем кругу словенских, православних и европских народа.
Пошто се идентитет Србије формирао у интеракцији са другима, сви друштвени и политички односи били су усмерени на његово очување, како у периодима постојања државе, тако и у временима претњи и борби. Култура и традиције су обликовале и настављају да одржавају национални идентитет Србије, пре свега кроз језик, веровања, обичаје, историјско памћење, митове и симболе, књижевност и уметност.
Данас је језик, са ћириличним писмом, део културног идентитета и средство разликовања од других народа региона, Балкана и Европе, али истовремено и симбол недовољне пажње према сопственом наслеђу.
Посебно након НАТО бомбардовања и покушаја стварања независне државе Косово, култ Косовске битке је добио на значају и постао доминантан у српском наративу. Комеморативни догађаји којима се обележавају годишњице НАТО бомбардовања и борбе за Косово и Метохију, одајући почаст херојима који су се борили за очување земље и српску безбедност, као и за идентитет нације, сада су широко распрострањени, а српски народ их се не устручава и постали су део српског националног идентитета.
Тренутна ситуација у Србији остаје сложена због политичке кризе. Обе стране изјављују поштовање националног идентитета и патриотских вредности српског народа, али уколико се јужна српска покрајина “продаје” од страе власти, као и целокпуни национални ресурси, а под заставом патриотизма и “нових радних места”, можемо лако закључити да је у питању обмана и манипулација националним вредностима и националним идентитетом, чиме је дефинитивно доведена тиме у питање али и угрожена национална безбедност.
У поређењу са Јапаном, као мононационалном државом, примећујемо другачији модел примене националног идентитета. Док је у Србији идентитет играо првенствено улогу очувања државе, у Јапану је он темељ друштвене дисциплине, стабилности и економског развоја. Јапан успешно користи свој идентитет као средство меке моћи, промовишући културу и националне вредности широм света.
Вишенационалне државе попут Руске Федерације и Швајцарске имају идентитет који није једноставан нити јединствен, јер су вишенационалне земље дом многих различитих народа. Ови народи имају различите вредности и различите идентитете.
Ове земље су развиле инклузиван идентитет који им је омогућио да живе заједно са различитим народима у јединству. Ефикасна сарадња међу свим народима и јединство које обухвата заједнички циљ националне безбедности гарантују миран живот свим грађанима.
Ове националне заједнице се у већој или мањој мери разликују по својим вредностима, историји и култури, као и по свему што чини њихов идентитет. Понекад су те разлике веће, понекад мање, али јединство и безбедност државе зависе од добре сарадње свих народа који у њој живе и та разноликост представља квалитет и богатство државе, која је федерација.
Швајцерска је земља која поштује разноликост и асимилира те разлике у свој национални идентитет. Привлачна је свим народима света, јер нуди стабилност и за садашње становништво и за будуће генерације. Њен идентитет се заснива на заједничким вредностима: демократији, неутралности и поштовању разноличитости свих народа. Ова способност интеграције различитих идентитета у јединствену државу осигурава њену стабилност и јединство.
Улога образовања је кључна за национални идентитет. Васпитање генерација који су свесни свог порекла и вредности и карактеристика народа којима припадају јача морал и безбедност земље. Стога је неопходно да школски програми буду прилагођени очувању националног идентитета, јер је то полазна тачка за одржавање безбедности земље, али уз одређени степен укључивања савремених глобалних процеса и вредности, које су цивилизацијска достигнућа и тичу се права и безбедности сваког појединца у друштву.
Култура је моћно средство за промоцију и јачање националног идентитета, као и обликовање имиџа земље у међународним односима. Уметници, делујући као носиоци културне дипломатије, могу допринети јачању националног идентитета кроз своју креативност.
Сведоци смо постојања разних фондација које финансирају културне пројекте, а њихова улога је изузетно важна. Ако су буџетска средства једне земље првенствено усмерена ка промоцији националних вредности и националног идентитета, а ове фондације такође доприносе томе кроз своје активности, онда земља има потенцијал да сачува свој идентитет, одржи висок ниво безбедности и искористи меку моћ коју пружа култура за промоцију земље у међународним односима и стварање позитивног имиџа.
Термин „паметна моћ“ (smart power) последњих година постаје све познатији у научно-експертским и политичко-дипломатским круговима. Често се повезује са обновљеном спољном политиком администрације Б. Обаме. Ипак, његово стварно значење за позицију САД у савременом свету – показујe да је овај концепт од фундаменталног значаја као одраз трансформације моћних односа у глобалној политици. Док се концепт „меке моћи“ (soft power) брзо шири у академским круговима, све више пажње привлачи нови појам – „паметна моћ“ (smart power).
Посебну пажњу овом концепту посвећују САД. Још 2006. године, амерички аналитички центар „Центар за стратешке и међународне студије“ (CSIS) основао је Комисију за „паметну моћ“ (Commission on Smart Power), коју су предводили бивши заменик државног секретара САД (2001–2005) Ричард Армитиж и познати политички аналитичар, творац концепта „меке моћи“, Џозеф Нај.
Амерички аналитичари су се окренули овом концепту углавном због критике спољне политике председника Џ. Буша. Према њиховом мишљењу, Бушова политика претерано се ослањала на тврду моћ (hard power), занемарујући потенцијал меког и флексибилног утицаја у међународним односима.
Ово се посебно јасно показало током војне интервенције САД у унутрашње послове Ирака. Та стратегија на крају је довела до смањења привлачности имиџа САД на међународној сцени. Разлог за стратешке неуспехе објашњаван је неспособношћу да се стратешки комбинују чврсти елементи власти са елементима soft power-а. Способност такве комбинације добила је назив „smart power“, што се може превести као „разумна власт“, „паметна власт“ или „паметна моћ“.
Извештај комисије, објављен 2007. године, садржавао је препоруке за коришћење стратегије smart power за следећег председника САД. Од тог тренутка проблематика паметне власти почела је активно да се разматра.
Kонцепт паметне власти добија наставак у говору Б. Обаме, одржаном у Центру Вудроа Вилсона: „Морамо интегрисати све аспекте нашег моћног потенцијала и ојачати невојне инструменте нашег утицаја.“
Након избора Б. Обаме, концепт smart power активно се користи у политичком дискурсу његове администрације. Често се при том цитира говор Хилари Клинтон приликом именовања за државног секретара САД:
„Морамо користити оно што је добило назив ‘smart power’: цео сет инструмената који су нам на располагању – дипломатских, економских, политичких, правних и културних – бирајући право средство или њихову комбинацију за сваку конкретну ситуацију.“
U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.
Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije.
U novom broju 34/2025 koji obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.
Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.
Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).
Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).
В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.
This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.
Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.
Србија води вишевекторску спољну политику засновану на концепту „четири стуба“. То значи да земља тежи развоју и одржавању стратешких односа са четири главна глобална актера: Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Кином. Овакав приступ омогућава Србији да одржи равнотежу између Истока и Запада, максимизира сопствене интересе и избегне прекомерну зависност од било ког партнера. Главни циљ ове политике је очување независности, повећање политичког и економског простора за маневар и смањење зависности од једног партнера.
Концепт „четири стуба“ спољне политике Србије формализован је 2009. године, за време тадашњег председника Бориса Тадића. Борис Тадић је у августу 2009. године најавио да ће спољна политика Србије бити заснована на четири центра: ЕУ, Русији, САД и Кини. Према речима аналитичара, ово је била стратешка одлука – идеја „четири стуба“ је омогућила Србији да води политику вишеструког утицаја.
Овај приступ се појавио као одговор на брзо променљиво глобално окружење и потребу Србије да балансира између различитих великих сила.
„Идеја је једноставна: наше споразуме о слободној трговини са ЕУ, земљама ЦЕФТА, Русијом и Турском треба да користе не само наши кинески партнери, већ све остале земље, како би се српска производња могла лоцирати на тим тржиштима“, напоменуо је Тадић. Тадић је нагласио да „ни на тренутак не смемо заборавити да је централни политички циљ Србије чланство у Европској унији“ и напоменуо да стратешко партнерство са Сједињеним Државама, Русијом и Кином не омета остваривање овог циља.”- говорио је Тадић.
Још 2009. године, тадашњи председник Борис Тадић је изјавио да Србија има четири стуба спољне политике. То је рекао након повратка из посете Пекингу, а у свом инаугурационом говору 2004. године, претходно је напоменуо да су то „три центрипеталне тачке светске политике – Вашингтон, Брисел и Москва“. Затим, након повратка из Кине, учврстио је своју позицију, а ова спољнополитичка стратегија остаје на снази до данас. Иако је ова политика била предмет многих критика – од идеје да мала земља попут Србије једноставно не може да води политику балансирања између великих сила, до идеје да то заправо није балансирање, већ опортунистички приступ једном од ових стубова у зависности од сопствених интереса у датом тренутку, а такође и да је наш стратешки циљ – чланство у ЕУ – неспојив са блиским односима са другим центрима – ова српска спољна политика је мање-више опстала, чак и кроз промену власти.
Влада Републике Србије основала је неопходна тела за координацију процеса приступања Европској унији, и то Координационо тело за процес приступања ЕУ и Савет Координационог тела, као и Преговарачки тим за приступање Републике Србије ЕУ. У складу са поделом преговарачког процеса на 35 поглавља, формирани су преговарачки тимови за свако поглавље. Оснивање Министарства за европске интеграције 2017. године био је важан корак у институционалном јачању преговарачког процеса са Европском унијом.
Европски Унија (ЕУ)
Европске интеграције и чланство у Европској унији су национални интерес и стратешки избор Републике Србије, а вредности Европске уније су управо оне које Република Србија подржава и тежи даљем развоју. Република Србија процес приступања Европској унији посматра као подстицај за спровођење реформи и јачање европских стандарда. Поред тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Републике Србије и веома значајан фактор економске стабилности земље. Република Србија је поднела званичну пријаву за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство добила је 1. марта 2012. године. Одлука Европског савета о отварању преговора о приступању од 28. јуна 2013. године означава почетак најзахтевније фазе европских интеграција – преговора о чланству, који ће довести до потпуног усклађивања са системом, вредностима и законодавством Европске уније. Почетак преговора између Републике Србије и Европске уније обележио је први састанак 21. јануара 2014. Током овог састанка, представљен је Преговарачки оквир Европске уније, који садржи принципе, смернице и процедуре за преговоре о приступању. Преговори се фокусирају на услове под којима ће држава кандидат усвојити, спровести и спроводити правне акте ЕУ, подељена у 35 тематских поглавља, или, у складу са новом методологијом, у шест кластера
2. Русија
Русија је један од спољнополитичких „стубова“ са којима Србија одржава историјски топле везе, енергетску сарадњу и дипломатску солидарност.
Билатерални односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на стратешком партнерству, утемељеном у дубоком међусобном осећају пријатељства, вековној историји односа и традицији језичке, духовне и културне сродности између братских народа две земље. Контакти на високом нивоу између званичних представника две државе остају интензивни. Темељи српско-руских односа постављени су 1191. године, када је Растко Немањић положио монашке завете у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславич Рагузински, руски дипломата српског порекла који је служио на двору Петра Великог, заслужио је признање за закључивање споразума 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, значајан број Срба почео је да мигрира у Русију, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године област Славјаносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области задржале су своју аутономију до 1764. године. Односи су се успешно развијали у свим сферама, а посебно су били интензивни у трговини, инвестицијама, енергетици, пољопривреди, војној и војнотехничкој, научно-техничкој и културној области, као и у изградњи железничке инфраструктуре. Руски капитал има значајно присуство у Републици Србији.Међу најважнијим инвеститорима су Гаспром њефт , који је укључен у приватизацију и улагања у НИС , и Лукоил , који улаже у Беопетрол .
Република Србија и Руска Федерација имају добро развијен правни оквир за билатералне односе, који обезбеђује правно регулисање важних области сарадње. Од посебног значаја су Декларација о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације , потписана 24. маја 2013. године у Сочију, која је додатно ојачала билатералне односе.
Истовремено, Србија пажљиво балансира: изражава поштовање према Русији, али није спремна да се покори свим њеним геополитичким захтевима, одржавајући независан став. Историјске, културне и енергетске везе, као и дипломатска подршка у косовском питању, остају кључне. Међутим, учешће Србије у „четири стуба“ тренутно је компликовано геополитичким изазовима: рат у Украјини угрожава ову равнотежу. Постоје критике да Србија „хода по жици“ између Русије и Запада – ризик који може бити превелик, јер се интереси ових страна разликују.
Сједињене Америчке Државе
Сједињене Америчке Државе су такође препознате као стратешки партнер. Према концепту „четири стуба“, важно је да Србија одржава односе са Сједињеним Државама заједно са другим глобалним силама. Ови односи се посматрају не само у економском смислу, већ и у контексту стратешког дијалога, јачања институција и консултација о безбедности и међународној политици. Постоје критике да је у пракси став према Сједињеним Државама мање системски него према Русији или ЕУ, и да Сједињене Америчке Државе не делују увек као „пуноправни стуб “. Сједињене Америчке Државе нису највећи трговински партнер Србије, али су важан инвеститор, посебно у ИТ сектору. Србија одржава одређене канале сарадње са Сједињеним Државама, али истовремено нерадо учествује у сукобима где би њени ставови могли бити у супротности са интересима Русије или Кине. Неки коментатори сматрају да би везама са Сједињеним Државама могла бити дата већа стратешка улога, али то захтева нијансирану дипломатију.
Историјски гледано, односе карактерише савез у два светска рата и релативно блиска сарадња током Хладног рата. Након погоршања односа током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и прекида дипломатских односа услед НАТО бомбардовања 1999. године, односи су обновљени 17. новембра 2000. године, на амбасадорском нивоу. Билатерални односи су сада побољшани и знатно вишег квалитета него претходних година.
Народна Република Кина
Кина је четврта компонента спољнополитичког модела Србије. Сарадња са Кином је првенствено економска: инфраструктурни пројекти, инвестиције, транспорт и технологија. За Србију, Кина је важан извор страних инвестиција и партнер који не намеће строге политичке услове, што ову сарадњу чини атрактивном. Кина је постала један од главних економских партнера Србије: кинеска улагања у инфраструктуру, производњу и транспорт су важна за Београд. Кинески модел сарадње (са својим мање „политичким“ условима) привлачан је Србији јер омогућава економски раст без претераног мешања у домаћу политику .
Стратешко партнерство је успостављено у августу 2009. године, продубљено у септембру 2013. године, а у јуну 2016. године, током прве посете кинеског председника Београду, потписана је Заједничка декларација о успостављању свеобухватног стратешког партнерства. Током друге посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду у мају 2024. године, потписана је Заједничка декларација о продубљивању и унапређењу свеобухватног стратешког партнерства и о изградњи српско-кинеске заједнице са заједничком будућношћу у новој ери. Република Србија придаје велики значај сарадњи са Кином у оквиру Механизма сарадње Кине и Централне и Источне Европе и Иницијативе „Појас и пут“.
Модерни трендови и изгледи
Значајан проблем је био и остаје то што се Србија политички разликује од два од ова четири стуба (САД и ЕУ) у неким кључним националним интересима (Косово), упркос томе што је са њима економски уско повезана. Са друга два стуба, иако нема политичких разлика, економска дистанца остаје, упркос растућем значају кинеског економског утицаја и улози Русије у енергетском сектору.
Међутим, упркос овим разликама, последњих деценија је било могуће „ходати по жици“, али са променом светских односа и заоштравањем односа на линијама Москва-Вашингтон, Москва-Брисел, Вашингтон-Пекинг, а у скорије време и Вашингтон-Брисел, посебно због рата у Украјини, балансирање је постало готово немогуће. Да су односи између великих сила у тешком стању због рата у Украјини, било је јасно од самог почетка (а ни пре тога нису били добри).
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Политички континуитет: Чак и након промене власти, концепт „четири стуба“ се и даље користи као основа спољне политике.
Изазов неутралности: Међународне кризе (као што је сукоб између Русије и Запада) тестирају способност Србије да одржи равнотежу.
Могуће реформе: Аналитичари предлажу развој јасније стратегије спољне политике, утврђене документима, а не само декларацијама.
Концепт спољне политике са четири стуба је кључни елемент стратегије Србије, који одражава њену вишевекторску природу и тежњу ка независности и равнотежи. Међутим, овај приступ захтева стално преиспитивање и прилагођавање у условима променљивог глобалног окружења. Да би успешно спровела овај модел, Србија мора да ојача своје институционалне темеље, развије дугорочне стратегије и јасно дефинише националне приоритете.
Зависност од руског гаса представља велики ризик, посебно у условима санкција или ограничења испоруке. Неки аналитичари и јавне личности сматрају да би Србија требало да преиспита своју стратегију: формула „четири стуба“ је застарела и сада је неопходно активније се кретати ка ЕУ.
На Председничкој Академији у Москви одржана је конференција на тему “БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОСТОРА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ: НОВИ ПРИСТУПИ ОСИГУРАВАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ И НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РУСИЈЕ” у којој су учествовали докторанди Академије, а међу њима тренутно једнини докторанд из Србије на смеру међународних односа, Данијела Петковић.
Потврда о учешћу на конференцији (приватна архива Данијеле Петковић)
Модератор је била Наталија Александровна Тамарчина, ванредни професор катедре за међународну безбедност и спољну политику Русије, Председничке Академије.
Преносимо вам део излагања наше директорке Данијеле Петковић на тему „Енергетска безбедност Србије и Русије: Нови приступи обезбеђивању безбедности у мултиполарном свету“ , а које је преведено на српски језик.
“Поштоване колеге, даме и господо,
Дозволите ми да вам представим реферат на тему: „Енергетска безбедност Србије и Русије: нови приступи обезбеђивању безбедности у условима мултиполарног света“.
Енергетска безбедност се данас сматра саставним делом националне и економске безбедности.
Она одавно није само економски појам, већ се посматра и као фундаментални елемент националне стратегије и државне безбедности. За Србију и Русију — државе са различитим, али међусобно допуњујућим енергетским профилима — енергетска безбедност одређује стабилност политичког курса, економску независност и способност адаптације на динамичне услове мултиполарног света. За Русију, која поседује значајне гасне, нафтне ресурсе, овај сектор представља основу социјалне стабилности, буџетске одрживости и међународног положаја. За Србију је, пак, главни изазов енергетска зависност од увоза и ограничени сопствени производни капацитети, што систем чини осетљивим на геополитичке потресе. Иако су на различитим позицијама, обе земље суочавају се са заједничким изазовима који захтевају институционално ојачана решења.
Прелазак са униполарног на мултиполарни систем међународних односа радикално мења глобалну архитектуру енергетске безбедности. Формирање више центара моћи — САД, Кине, Европске уније, Русије, Индије и регионалних блокова — доводи до раста конкуренције. У таквим условима енергетска стабилност постаје рањивија и захтева активну адаптацију.
Раст политизације енергетских процеса.
Док су се раније енергетски тржишни односи заснивали првенствено на економској логици, данас су санкције, ембарго, ограничавање приступа технологијама и финансијским токовима инструменти спољне политике. Нове претње енергетској инфраструктури — сајбер напади, саботаже, информационе манипулације и ометање логистичких ланаца.
Нестабилност глобалних ланаца снабдевања — геополитички сукоби, трговински ратови, регионалне кризе и променљиви стандарди ЕУ и других блокова.
Убрзана транзиција ка зеленој енергетици, која ствара нове ризике.
Посебну пажњу заслужује актуелна криза повезана са америчким санкцијама, које индиректно погађају Нафтну индустрију Србије (НИС), јер већински власнички пакет припада руском холдингу.
Санкције директно угрожавају стабилност српског енергетског сектора.
Санкције имају геополитичку позадину. Србија, остајући војно неутрална и балансирајући између Европске уније, Русије и САД, налази се у сложеној позицији.
Санкције утичу на енергетску безбедност земље. Упркос притиску, Србија настоји да очува стратешку стабилност сектора и развија моделе адаптације. У мултиполарним условима, ситуација са НИС-ом показује да енергетски ресурси и инфраструктура постају арена геополитичког надметања, где санкције служе као инструмент прерасподеле утицаја, а енергетска политика постаје кључни елемент националног суверенитета.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Диверсификација извора и транспортних рута, технолошка аутономија и модернизација сектора, енергетска дипломатија и правна заштита.
Перспективе билатералне сарадње су значајне и обухватају неколико праваца: продубљивање стратешких пројеката и заједничких инвестиција; развој „зелених“ и прелазних технологија; формирање регионалне енергетске сарадње на Балкану; јачање капацитета државе да управља инфраструктуром.
Енергетска безбедност Србије и Русије у условима мултиполарног света остаје један од кључних стратешких задатака. Глобалне промене у енергетском сектору, раст конкуренције и санкционог притиска стварају нове изазове који захтевају флексибилност, технолошку модернизацију и политичку уравнотеженост.
Ситуација око НИС-а показује да енергетска политика више није само економско питање.”
