ИНСТИТУТ ЗА КУЛТУРНУ ДИПЛОМАТИЈУ

Category: Politika

  • dr Seyed Ali Razeghi: Oštećenja iranskog kulturnog nasleđa u vojnim napadima

    dr Seyed Ali Razeghi: Oštećenja iranskog kulturnog nasleđa u vojnim napadima

    Piše: dr Seyed Ali Razeghi

    Specijalno za Udruženje Fadej- Institut za kulturnu diplomatiju

    Istina je da iransko kulturno nasleđe nije samo istorijski identitet iranske nacije, već deo civilizacijskog pamćenja čitavog sveta. Iz tog razloga, tačno devet dana nakon početka napada cionističkog režima i Sjedinjenih Američkih Država, iransko Ministarstvo kulturnog
    nasleđa i turizma progovorilo je o pretnjama usmerenim ka civilizacijskom i istorijskom nasleđu Irana. Ovo ministarstvo je izdalo saopštenje u kojem upozorava:

    „U danima kada se Iran suočava sa otvorenom vojnom agresijom agresorskih režima cionističkog i Sjedinjenih Američkih Država što je u suprotnosti sa međunarodnim ugovorima i osnovnim ljudskim i
    humanitarnim principima, delovi istorijskih i kulturnih lokaliteta zemlje koji su na listi Uneskove svetske baštine i priznati kao zajedničko dobro čovečanstva, izloženi su oštećenju, pretnji i uništenju.“


    Uništavanje i oštećenje objekata kao što su palata Golestan, Abasidova džamija (Saborna džamija) na trgu Nakš-e Džahan u Isfahanu, palata Čehel Sotun, kao i istorijska dolina Horamabad stara 63.000 godina u kojoj se nalazi tvrđava Falak-ol-Alak-ol-Aflak a koji su svi pod zaštitom Uneska i međunarodne zajednice doveli su do izdavanja ovog saopštenja.

    Očekivalo se da će međunarodna zajednica izvršiti pritisak na zemlje agresore, barem radi očuvanja dela sopstvenog identitetskog nasleđa. Međutim, sada, oko dva meseca nakon otvorene agresije cionističkog režima i SAD, postalo je jasno da je ova svesna agresija ugrozila kulturno nasleđe naroda Irana i pretvorila ga u metu u kontekstu vojnog sukoba. Ovaj rat je, zapravo, rat onih bez identiteta protiv drevne istorije Irana.


    Šta kaže Haški protokol?

    U nedelju, 22. februara 1959. godine, Nacionalna konsultativna skupština Irana usvojila je „Zakon o pristupanju Konvenciji o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba“; ugovor koji je 14. maja 1954. u Hagu potpisao opunomoćeni predstavnik Irana i koji
    obuhvata 40 članova, izvršni pravilnik, protokol i tri rezolucije.
    Pre toga, od 21. aprila do 14. maja 1954. godine, na poziv holandske vlade, organizacija Unesko održala je konferenciju u Hagu.

    Fotografija preuzeta sa sajta: https://english.aawsat.com/home/article/1318056/unesco-adds-six-new-sites-its-world-heritage-list

    Cilj nije bio samo formulisanje i usvajanje Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, već i razmatranje nacrta koje je pripremio Unesko. Ovaj međunarodni ugovor potpisan je jer su kulturna dobra različitih zemalja tokom nedavnih ratova, posebno Drugog svetskog rata, pretrpela ozbiljna oštećenja, a sa razvojem ratnih tehnika bila su suočena sa još većom opasnošću od uništenja.


    Zemlje prisutne u Hagu, svesne činjenice da svi narodi doprinose svetskoj kulturi i da oštećenje kulturnih dobara bilo kog naroda znači oštećenje kulturnog nasleđa čitavog čovečanstva, smatrale su međunarodnu zaštitu ovih dobara neophodnom. Na osnovu toga,
    prateći principe zaštite kulturnih dobara usvojene Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine i Vašingtonskim paktom (1935), potpisale su novu konvenciju 1954. godine kako bi se otklonili
    nedostaci prethodnih zakona.

    Nova Haška konvencija predviđa da će zaštita ovih dobara biti efikasna samo ako se uvreme mira preduzmu mere za njihovu bezbednost na nacionalnom i međunarodnom nivou. U
    skladu sa tim, pružanjem sveobuhvatne definicije „kulturnih dobara“, redefinisane su metode zaštite, čuvanja i poštovanja ovih dobara, a države članice su se obavezale da će poštovati kulturna dobra, kako na svojoj teritoriji tako i na teritoriji suprotstavljenih strana.

    One su zabranile korišćenje ovih dobara i njihovog okruženja u vojne svrhe koje bi dovele do oštećenja i obavezale se da će se uzdržati od bilo kakvog neprijateljskog delovanja protiv njih. Prema ovoj konvenciji, sukobljene strane su, čak i u slučaju okupacije dela teritorije protivnika, dužne da u meri u kojoj je to moguće podrže napore nacionalnih vlasti okupirane zemlje u zaštiti kulturnih dobara. Takođe, u članu 19 se precizira da su u sukobima koji nemaju međunarodni karakter (poput onoga što se desilo u nedavnoj agresiji na Iran), sve sukobljene strane dužne da sprovode barem minimalne odredbe koje se odnose na poštovanje kulturnih dobara.


    Oštećenje 131 muzeja i istorijskog objekta


    Naše kulturno nasleđe ne pripada jednoj zemlji ili jednoj generaciji, već je deo zajedničke imovine čovečanstva. Prema rečima Sejeda Reze Salehi Amirija, iranskog ministra za kulturno nasleđe, turizam i zanatstvo, do sada je 131 muzej i istorijski objekat u zemlji
    oštećen usled napada i invazija ove dve zemlje (SAD i Izrael).
    On je izjavio: „U celom svetu, civilizacijski objekti i kulturno nasleđe smatraju se crvenom linijom. Do trenutka prekida vatre, zabeleženo je 131 oštećenje. Moji saradnici dokumentuju štetu, a uz saradnju više od 300 istraživača, biće procenjen stepen oštećenja kako
    bi operacije restauracije počele nakon rata.“


    Koji istorijski objekti su oštećeni?

    Prema rečima iranskog ministra kulturnog nasleđa, od 28. februara 2026. do ranih jutarnjih sati 8. aprila 2026. godine, tokom vojne agresije SAD i Izraela, oko 131 objekat i istorijski lokalitet u 18 provincija je oštećen ili uništen, pri čemu Teheran sa više od 60 objekata ima najveći udeo. Teheran i brojne rane rata Prema izveštajima i dokumentaciji iranskog ministarstva, neki od oštećenih ili uništenih objekata u Teheranu su: Palata Golestan, kompleks Sadabad (zgrade i 14 muzeja unutar njega). Kasarna 06, kompleks Saltanatabad, zgrada Senata, Ratni univerzitet na trgu Hor . Toranj Azadi, Mermerna palata, kulturni centar Negarestan. Škola Abu Muslim, Javno i revolucionarno tužilaštvo u Teheranu (oblast Arg),
    Nacionalna konsultativna skupština na trgu Baharestan. Hoseinije Eršad, vila Arbab Hormoz, Terminal 1 aerodroma Mehrabad, Muzej stakla (Abgineh). Kuća Ahmada Mosadeka, stadion Azadi, dvorana Umetničkog centra (Hoze Honari) i nekoliko drugih istorijskih kuća.


    Isfahan je druga provincija sa najviše štete (23 spomenika), uključujući:


    Palata-muzej Čehel Sotun, Muzej dekorativnih umetnosti.
    Kompleks trga Nakš-e Džahan, Imamova džamija, džamija Šeika Lotfolaha, Ali Kapu, ulaz Gejsarije. Palata Hašt Behešt, kupatilo Džarči-baši i nekoliko istorijskih kuća i džamija u Hvansaru. Huzestan (13 spomenika): Moguća oštećenja kasarne Dež u Horamšahru,
    vazduhoplovne baze Dezful i Etnografskog muzeja (kupatilo Karnasion). Kurdistan (13 spomenika): Palata Hosrovabad, palata Asef (Kurdska kuća), Saborna džamija u Sanandadžu.
    Lorestan: Tvrđava Falak-ol-Aflak i njeni muzeji, kuća Ahund Abu.
    Kermanšah: Tekija Biglarbegi, džamija Abu Turab.
    Takođe, zabeležena su oštećenja u provincijama: Fars (stara zgrada opštine), Hamadan (mauzolej Baba Tahira), Gilan (Pomorski muzej u Anzaliju), Bušehr, Kom, Mazandaran (palata Safiabad) i Sistan i Beludžistan (planina Hodža).


    Rešenje „Plavi štit“ za zaštitu spomenika


    Prema međunarodnim običajima, postavlja se znak poznat kao Plavi štit (Blue Shield) kako bi se obeležila istorijska mesta, čime se vojnim snagama omogućava da ih razlikuju od vojnih ciljeva. Ehsan Zohrevandi, zamenik za kulturno nasleđe provincije Razavi Horasan u
    Iranu, saopštio je da su u ovoj provinciji muzejski predmeti prebačeni u sigurne depoe, a znak Plavog štita postavljen je na istaknute objekte kao što su Veliki muzej Horasana, mauzoleji Ferdosija, Atara i Hajama. On je naglasio da se svaki napad na ova mesta smatra „ratnim zločinom“.

    Na kraju, mora se reći da je drevno nasleđe Irana, koje je plod vekovne zaštite naroda, sada pod pretnjom uništenja od strane dva aktera bez identiteta. Sada je red na osetljivost javnog mnjenja i hitnu intervenciju međunarodnih institucija kako bi se sprečilo dalje uništavanje ove riznice čovečanstva.

    22.04.2026.

  • мр Данијела Петковић: Сукоби у одсуству поштовања међународног права и њихов утицај на културно наслеђе

    мр Данијела Петковић: Сукоби у одсуству поштовања међународног права и њихов утицај на културно наслеђе

    Пише: мр Данијела Петковић

    Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.

    Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.

    Фотографија преузета са сајта: https://english.aawsat.com/home/article/1318056/unesco-adds-six-new-sites-its-world-heritage-list

    УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.

    Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.

    Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.

    Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.

    Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.

    Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.

    Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.

    Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.

    Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.

    Манастир Грачаница

    Фотографија преузета са сајта: https://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Gracanica/index.htm

    Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.

    Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.

    Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.

    У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.

    21.04.2026.

  • мр Данијела Петковић: Национални идентитет као фактор националне безбедности

    мр Данијела Петковић: Национални идентитет као фактор националне безбедности

    Пише: мр Данијела Петковић

    (Ово је део текста који је писан за учешће у Конференцији “Снесаревска читања”, Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности. Тема конференције: “Идеје и решења проблема безбедности у државној управи, економском развоју и међународној стабилности)

    Постоје разне анализе, дефиниције и тумачења националног идентитета. Роџерс Брубејкер и Фредерик Купер говоре о неколико начина разумевања идентитета у савременој науци.

    Прво, идентитет је дефинисан као основа за политичко и друштвено деловање.

    Друго, идентитет је колективни феномен и висок степен сличности међу члановима заједнице.

    Треће, идентитет је колективно и индивидуално ја, са свим карактеристикама које колективно и индивидуално ја носи.

    Четврто, идентитет је процес, колективни и друштвени, којим појединац тумачи себе у друштву и на основу којег интерагује са друштвом.

    Идентитет је понекад подложан променама и стога има контрадикторне дискурсе. Његова природа је флуидна и подложна различитим тумачењима и трансформацијама.

    Теорија конструктивизма нас учи да је национални идентитет друштвени конструкт састављен од различитих вредности и норми. Он је флуидан и врши значајан утицај на спољну политику једне земље.

    Национални идентитет се формира не само кроз унутрашње интеракције међу члановима заједнице, већ и кроз интеракције са другим државама, међународну комуникацију и глобалне процесе. На пример, након распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног рата, Сједињене Државе су промениле дефинисање њихове изузетности и преоријентисале своју спољну политику ка новим циљевима, као што су борба против тероризма и заштита људских права. Након распада Совјетског Савеза, Руска Федерација је изградила свој идентитет на религији, православном идентитету, блискости са православним народима, поштовању мултинационалности, борби против тероризма, промоцији људских права и борби против неонацизма.

    Овај пример показује да је национални идентитет подложан променама, али у неким случајевима има заједничку нит која га одржава.

    Либерали верују да је „национални интерес оно што произилази из преференција друштвених група, политичких институција и међународног система у којем државе делују “. Србија је пример државе у којој је национални идентитет играо кључну улогу у очувању државности и безбедности.

    Током периода историјских криза, ратова и политичких промена, идентитет заснован на заједничкој историји, језику, култури и традицији доприносио је опстанку држава и друштава.

    У савременом контексту, идентитет игра виталну улогу у очувању културног наслеђа и промоцији отпорности на спољне утицаје и дестабилизацију. Национални идентитет Србије обликован је кроз историју кроз преиспитивање положаја и улоге на Балкану, односа према религији као духовном темељу идентитета, националног и културног наслеђа, слободе, традиције и формирања сопствене посебности, као и кроз осећај припадности ширем кругу словенских, православних и европских народа.

    Пошто се идентитет Србије формирао у интеракцији са другима, сви друштвени и политички односи били су усмерени на његово очување, како у периодима постојања државе, тако и у временима претњи и борби. Култура и традиције су обликовале и настављају да одржавају национални идентитет Србије, пре свега кроз језик, веровања, обичаје, историјско памћење, митове и симболе, књижевност и уметност.

    Данас је језик, са ћириличним писмом, део културног идентитета и средство разликовања од других народа региона, Балкана и Европе, али истовремено и симбол недовољне пажње према сопственом наслеђу.

    Посебно након НАТО бомбардовања и покушаја стварања независне државе Косово, култ Косовске битке је добио на значају и постао доминантан у српском наративу. Комеморативни догађаји којима се обележавају годишњице НАТО бомбардовања и борбе за Косово и Метохију, одајући почаст херојима који су се борили за очување земље и српску безбедност, као и за идентитет нације, сада су широко распрострањени, а српски народ их се не устручава и постали су део српског националног идентитета.

    Тренутна ситуација у Србији остаје сложена због политичке кризе. Обе стране изјављују поштовање националног идентитета и патриотских вредности српског народа, али уколико се јужна српска покрајина “продаје” од страе власти, као и целокпуни национални ресурси, а под заставом патриотизма и “нових радних места”, можемо лако закључити да је у питању обмана и манипулација националним вредностима и националним идентитетом, чиме је дефинитивно доведена тиме у питање али и угрожена национална безбедност.

    У поређењу са Јапаном, као мононационалном државом, примећујемо другачији модел примене националног идентитета. Док је у Србији идентитет играо првенствено улогу очувања државе, у Јапану је он темељ друштвене дисциплине, стабилности и економског развоја. Јапан успешно користи свој идентитет као средство меке моћи, промовишући културу и националне вредности широм света.

    Вишенационалне државе попут Руске Федерације и Швајцарске имају идентитет који није једноставан нити јединствен, јер су вишенационалне земље дом многих различитих народа. Ови народи имају различите вредности и различите идентитете.

    Ове земље су развиле инклузиван идентитет који им је омогућио да живе заједно са различитим народима у јединству. Ефикасна сарадња међу свим народима и јединство које обухвата заједнички циљ националне безбедности гарантују миран живот свим грађанима.

    Ове националне заједнице се у већој или мањој мери разликују по својим вредностима, историји и култури, као и по свему што чини њихов идентитет. Понекад су те разлике веће, понекад мање, али јединство и безбедност државе зависе од добре сарадње свих народа који у њој живе и та разноликост представља квалитет и богатство државе, која је федерација.

    Швајцерска је земља која поштује разноликост и асимилира те разлике у свој национални идентитет. Привлачна је свим народима света, јер нуди стабилност и за садашње становништво и за будуће генерације. Њен идентитет се заснива на заједничким вредностима: демократији, неутралности и поштовању разноличитости свих народа. Ова способност интеграције различитих идентитета у јединствену државу осигурава њену стабилност и јединство.

    Улога образовања је кључна за национални идентитет. Васпитање генерација који су свесни свог порекла и вредности и карактеристика народа којима припадају јача морал и безбедност земље. Стога је неопходно да школски програми буду прилагођени очувању националног идентитета, јер је то полазна тачка за одржавање безбедности земље, али уз одређени степен укључивања савремених глобалних процеса и вредности, које су цивилизацијска достигнућа и тичу се права и безбедности сваког појединца у друштву.

    Култура је моћно средство за промоцију и јачање националног идентитета, као и обликовање имиџа земље у међународним односима. Уметници, делујући као носиоци културне дипломатије, могу допринети јачању националног идентитета кроз своју креативност.

    Сведоци смо постојања разних фондација које финансирају културне пројекте, а њихова улога је изузетно важна. Ако су буџетска средства једне земље првенствено усмерена ка промоцији националних вредности и националног идентитета, а ове фондације такође доприносе томе кроз своје активности, онда земља има потенцијал да сачува свој идентитет, одржи висок ниво безбедности и искористи меку моћ коју пружа култура за промоцију земље у међународним односима и стварање позитивног имиџа.

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

  • мр Данијела Петковић: Насиље у породици-Закони у Србији, Русији и ЕУ

    мр Данијела Петковић: Насиље у породици-Закони у Србији, Русији и ЕУ

    Пише: мр Данијела Петковић

    Насиље у породици је један од најозбиљнијих проблема данашњице. Закони се разликују од земље до земље, а овом приликом ћемо упоредити законе у Србији, ЕУ и Русији.

    Стручњаци под насиљем у породици подразумевају не само физичко злостављање, већ и психичко, сексуално и економско насиље. То укључује претње, контролу кретања, ускраћивање новца или основних средстава за живот као и сваки облик присиле у партнерским подносима.

    ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

    СРБИЈА

    У Србији је на снази закон према коме се предвиђа хитна реакција институција, а полиција има ОБАВЕЗУ да насилника одмах удаљи из стана и забрани контакт са жртвом, чак и пре судске одлуке.

    Али, у пракси се то не дешава увек, већ је полиција на вези са насиником и често се дешава да штити насилника, те се жртва проглашава насилником.

    Ове мере могу бити продужене одлуком суда, док центри за социјални рад и друге институције учествују у процени ризика. Казне за насиље укључују затворске санкције, у завосности од тежине дела.

    РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА

    Русија нема посебан закон који регулише насиље у породици.

    Одређени облици насиља се третирају као прекршај, а не као кривично дела. Насиље се третира као кривично дело само ако дође до тежих телесних повреда или убиства.Овакав третман према жртвама насиља у Русији је законски регулисан 2017-те године, након измена закона.

    ЕВРОПСКА УНИЈА

    Истамбулска конвенција дефинише насиље над женама као кршење људских права. Земље чланице Европске Уније су у обавези да обезбеде сигурне куће за жртве, СОС телефоне, забрану приласка насилника, психолошку и правну помоћ.

    Европска Унија инсистира и на преенцији и едукацији, што у знатној мери доприноси смањењу насиља.

    Борба против насиља не завршава се доношењем закона, већ је то питање здравих и исправних вредности једног друштва у коме расте и развија се појединац. Ако се друштвене вредности своде на то да је неко способан и успешан само ако је успешан лопов, а ако су даме само жене које су накићене силиконима и скупом гаредеробом у исто таквим колима, ако се скромност дефинише као глупост и слабост, онда смо ми дубоко у проблему и као друштво апсолутно залутали.

    Ми немамо резервну домовину, желимо да се лопови и насилници кажњавају, а да Мрдићев закон буде далека и ружна прошлост.

  • Rang lista: Najmoćnije zemlje sveta prema mekoj moći u 2026. godini-Srbija na 72. mestu!

    Rang lista: Najmoćnije zemlje sveta prema mekoj moći u 2026. godini-Srbija na 72. mestu!

    Najmoćnije zemlje sveta prema mekoj moći (2026)

    Prevela sa engleskog: mr Danijela Petković

    Ključni zaključci

    • United States je na 1. mestu po mekoj moći 2026. godine, samo 1,4 poena ispred China.
    • Japan, United Kingdom i Germany upotpunjuju prvih pet.
    • Zapadna Evropa dominira među prvih 20, ali i zalivske države poput United Arab Emirates i Qatar zauzimaju visoke pozicije.
    • Indeks procenjuje svih 193 države sveta na osnovu globalnih percepcija o uticaju, reputaciji i prepoznatljivosti.
    • Meka moć odražava sposobnost države da oblikuje svetsko javno mnjenje kroz kulturu, diplomatiju, poslovanje i međunarodni uticaj.

    Izvor podataka

    Podaci za ovu mapu dolaze iz Brand Finance Global Soft Power Index 2026.
    Ovaj indeks ocenjuje i rangira države prema tome koliko su pozitivno percipirane širom sveta, na osnovu anketa i drugih pokazatelja percepcije prikupljenih globalno.

    Torn paper with handwritten text HARD POWER (use of military and economic means to influence other behavior) and SOFT POWER (ability to attract shaping preferences by appeal or attraction)

    Preuzeto sa sajta https://www.visualcapitalist.com/

    Najjače zemlje po mekoj moći

    United States je na 1. mestu u Globalnom indeksu meke moći za 2026. godinu sa rezultatom 74,9, samo 1,4 poena ispred China na drugom mestu.

    Srbija je na 72. mestu sa indexom od 37,3.

    RangDržavaIndeks meke moći (2026)
    1United States74.9
    2China73.5
    3Japan70.6
    4United Kingdom69.2
    5Germany67.7
    6France65.8
    7Switzerland63.2
    8Canada63.2
    9Italy61.6
    10United Arab Emirates59.4
    11South Korea59.2
    12Spain58.9
    13Sweden58.8
    14Russia58.7
    15Netherlands57.8
    16Australia57.5
    17Saudi Arabia55.9
    18Denmark55.6
    19Norway55.4
    20Qatar54.9
    RankCountrySoft Power Index (2026)
    61🇬🇪 Georgia39.0
    62🇯🇴 Jordan38.9
    63🇰🇵 North Korea38.9
    64🇺🇾 Uruguay38.7
    65🇵🇦 Panama38.6
    66🇨🇴 Colombia38.3
    67🇪🇪 Estonia38.1
    68🇧🇬 Bulgaria38.0
    69🇲🇹 Malta37.4
    70🇱🇻 Latvia37.4
    71🇳🇬 Nigeria37.4
    72🇷🇸 Serbia37.3
    73🇨🇷 Costa Rica37.1
    74🇩🇿 Algeria36.8
    75🇹🇳 Tunisia36.7
    76🇸🇻 El Salvador36.6
    77🇵🇪 Peru36.6
    78🇵🇾 Paraguay36.4
    79🇱🇹 Lithuania36.4
    80🇩🇴 Dominican Republic36.3

    Prednost United States odražava snažnu globalnu prepoznatljivost i uticaj u oblastima zabave, tehnologije, obrazovanja i međunarodnog liderstva.

    Snažne zemlje u različitim regionima

    Države zapadne Evrope poput United Kingdom, Germany i France i dalje imaju značajan uticaj, iako su njihove ocene poslednjih godina blago opale.

    Zemlje kao što su Switzerland i Canada takođe postižu visoke rezultate, što odražava dobru reputaciju u pogledu stabilnosti, kvaliteta života i upravljanja državom.

    Raznovrstan globalni pejzaž

    Van samog vrha liste, indeks pokazuje velike razlike u mekoj moći među državama.

    Države srednjeg ranga poput India (48,0) i Brazil (49,2) imaju značajan kulturni i regionalni uticaj, dok manje države i tržišta u razvoju imaju različite rezultate niže na listi.

    Izvor: https://www.visualcapitalist.com/

    Ranked: The World’s Most Powerful Countries by Soft Power in 2026

    February 28, 2026

    By Niccolo Conte

  • мр Данијела Петковић: Smart power

    мр Данијела Петковић: Smart power

    Пише: мр Данијела Петковић

    Термин „паметна моћ“ (smart power) последњих година постаје све познатији у научно-експертским и политичко-дипломатским круговима. Често се повезује са обновљеном спољном политиком администрације Б. Обаме. Ипак, његово стварно значење за позицију САД у савременом свету – показујe да је овај концепт од фундаменталног значаја као одраз трансформације моћних односа у глобалној политици. Док се концепт „меке моћи“ (soft power) брзо шири у академским круговима, све више пажње привлачи нови појам – „паметна моћ“ (smart power).

    Посебну пажњу овом концепту посвећују САД. Још 2006. године, амерички аналитички центар „Центар за стратешке и међународне студије“ (CSIS) основао је Комисију за „паметну моћ“ (Commission on Smart Power), коју су предводили бивши заменик државног секретара САД (2001–2005) Ричард Армитиж и познати политички аналитичар, творац концепта „меке моћи“, Џозеф Нај.

    Амерички аналитичари су се окренули овом концепту углавном због критике спољне политике председника Џ. Буша. Према њиховом мишљењу, Бушова политика претерано се ослањала на тврду моћ (hard power), занемарујући потенцијал меког и флексибилног утицаја у међународним односима.

    Ово се посебно јасно показало током војне интервенције САД у унутрашње послове Ирака. Та стратегија на крају је довела до смањења привлачности имиџа САД на међународној сцени. Разлог за стратешке неуспехе објашњаван је неспособношћу да се стратешки комбинују чврсти елементи власти са елементима soft power-а. Способност такве комбинације добила је назив „smart power“, што се може превести као „разумна власт“, „паметна власт“ или „паметна моћ“.

    Извештај комисије, објављен 2007. године, садржавао је препоруке за коришћење стратегије smart power за следећег председника САД. Од тог тренутка проблематика паметне власти почела је активно да се разматра.

    Kонцепт паметне власти добија наставак у говору Б. Обаме, одржаном у Центру Вудроа Вилсона: „Морамо интегрисати све аспекте нашег моћног потенцијала и ојачати невојне инструменте нашег утицаја.“

    Након избора Б. Обаме, концепт smart power активно се користи у политичком дискурсу његове администрације. Често се при том цитира говор Хилари Клинтон приликом именовања за државног секретара САД:

    „Морамо користити оно што је добило назив ‘smart power’: цео сет инструмената који су нам на располагању – дипломатских, економских, политичких, правних и културних – бирајући право средство или њихову комбинацију за сваку конкретну ситуацију.“

    24.02.2026.

  • Zoran Đinđić- najgori scenario

    Zoran Đinđić- najgori scenario

    “Nekoliko nedelja pre nego što je mučki likvidiran u atentatu marta 2003. godine Zoran Đinđić je napravio veliki politički zaokret prema Kosovu. On je svojim ministrima dostavio dva papira. Jedan se zvao Teze oko KiM i Najgori scenario.

    Dr Zoran Đinđić

    Fotografija preuzeta sa sajta

    https://en.wikipedia.org/wiki/Zoran_%C4%90in%C4%91i%C4%87

    Jedan od ministara koji je tada dobio ove Đinđićeve papire o Kosovu, ustupio nam je drugi papir – Najgori scenario. A o prvom naš sagovornik kaže:

    -Premijer je bio uporan u sprovođenju „Strategije za Kosovo i Metohiju“ koju nam je kao interni dokument podelio krajem 2002. godine. U njemu je stajalo da „prvi konkretni korak na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontigenata vojske i policije“.

    Zanimljivi su i drugi predlozi za koje kaže da će verovatno „Albanci i veći deo međunarodne zajednice biti protiv“

    Preuzeto sa internet portala “Afera”

    Đinđić piše: „Mi treba da tražimo:

    A) Teritorijalnu podelu

    (Goran Guta Živaljević, tadašnji zamenik šefa BIA tvrdi da je po tom planu Srbiji trebalo da pripadne 15 odsto teritorije Kosova).

    B) Efikasnu i modernu zaštitu za Srbe koji ostaju u albanskom delu

    C) poseban status verskih objekata.“

    Svestan da će ovi predlozi doći do Međunarodne zajednice, premijer joj bode prst u oči tvrdnjom izrečenom na jugu Srbije: „Državni interesi Srbije rećavaće se isključivo u Beogradu, a ne u Vašingtonu ili Briselu.“

    Takva promena politike brine Zapad, a u zaključku intervju koji je premijer dao za londonski Tajms, novinar piše: „Najnovija, isključivo patriotska pozicija premijera Đinđića alarmirala je zapadne diplomate.“ – objašnjava ovaj bivši ministar.”

    *izvor: https://www.nedeljnikafera.net/djindjicev-amanet-vucicu-o-kosovu-i-metohiji/

  • General Leonid Ivašov: Rusija ide ka samouništenju

    General Leonid Ivašov: Rusija ide ka samouništenju

    Prevela sa ruskog: mr Danijela Petković

    Ruski general-pukovnik, u penziji, Leonid Grigorijevič Ivašov, govori već godinama, od početka specijalne vojne operacije svoje mišljenje o geopolitici i tenutnim sukobima u  svetu. Poznat je kao neko ko je protivnik SVO i kao neko ko se zalaže za prekid sukoba. Specijalista je geopolitike, konfliktologije, medjunarodnih odnosa, vojne istorije. General je doktor istorijskih nauka, profesor MGIMO, bivši načelnik Glavne uprave medjunarodne vojne saradnje Minstarstva odbrane Ruske Federacije, potomak dekabrista Vasilija Ivašova.

    General Leonid Grigorijevič Ivašov

    Fotografija: https://torden.sk/autor/leonid-ivasov/

    “SVO je donela medjunarodnu izolaciju Ruske Federacije. Unutar Rusije je fiksirana kriza ekonomije, kulture, duhovnosti, izgublili smo Kavkaz i Centralnu Aziju. ODKB formira antirusku politiku, uništena je avio industrija. 

    Vladimir Putin je počeo svoje predsednikovanje sa gubitkom atomske podmornice, a sada ide uništavanje cele Rusije. Rastu cene svih prizvoda, neki prehrambeni prizvodi, ne samo što su skupi, nego su i otrovni.

    Što se tiče SVO, postoje tri nivoa vojne veštine ratovanja, a to su taktički, operativni, koji mi nemamo, jer je ovo bitka, boj, a ne operacija, jer operacija ide dublje, treći nivo je strategijski, tj planiranje operacije na osnovu strategije, koji mi imamo. Mi sada imamo uspeh na taktičkom nivou, operativni deo delimično postoji i on se pokazuje kroz udare bespilotnih letelica i raketa, ali retko. Ukrajinska strana nanosi udare našim rafinerijama i energetskim centrima jer se na Ukrajinskoj strani nalaze NATO generali.

    Nivo obrazovanja u Rusiji opada, nauka je u kritičnom stanju, nema više naučnika ni stručnjaka kao u sovjetsko vreme, nemamo koga više da pošaljemo na medjunarodnu konferenciju. Masovna su hapšenja generala, činovnika, velike su migracije, a od Saveta bezbednosti Ruske Federacije još nismo dobili nikakvu ocenu.”

    POLEDNJE VIDEO OBRAĆANJE GENERALA

  • mr Danijela Petković: Prvi naučni rad u Rusiji na temu kulturne diplomatije Srbije

    mr Danijela Petković: Prvi naučni rad u Rusiji na temu kulturne diplomatije Srbije

    U Rusiji je objavljen prvi naučni rad na temu kulturne diplomatije Republike Srbije.

    Do sada ta tema nije obradjivana u naučnoj zajednici u Rusiji, a ovaj naučni rad je napisala naša direktorka Danijela Petković. Naučni rad je objavljen u naučnom časpoisu “Abyss”, koji se nalazi na beloj listi naučnih časopisa odobrenih od strane Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije. 

    U novom broju 34/2025 koji  obuhvata oktobar, novembar i decembar, u sekciji “političke nauke” čitaćete o kulturnoj diplomatiji Srbije.

    Naučni rad je pisan u okviru doktorskih studija medjunarodnih odnosa Danijele Petković na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi.

    Ovde možete pročitati ceo NAUČNI RAD

    Культурная дипломатия Республики Сербии

    Cultural diplomacy of the Republic of Serbia

    DOI: 10.33979/2587-7534-2025-4-208-223

    УДК 327

    Петкович Д., аспирант, Российская академия народного хозяйства и государственной службы при Президенте Российской Федерации (РАНХиГС).

    Petkovic D., Graduate student, Russian Presidential Academy of National Economy and Public Administration (RANEPA).

    В данной работе рассматривается роль культурной дипломатии Сербии как важного инструмента в укреплении международных отношений и продвижении национальных интересов. Мы предоставляем обзор институтов и механизмов реализации культурной дипломатии в Сербии. Результаты исследования показывают, что ключевыми факторами в реализации культурной дипломатии Сербии являются учреждения, Министерство культуры и Министерство иностранных дел Сербии, а также отдельные лица, такие как сербские художники, которые имеют свое художественное влияние и популярность за границей. Представлена структура министерств Сербии и их ведомств, ответственных за международное культурное сотрудничество. Особое внимание уделено международным соглашениям, реализующим культурную дипломатию, но также действия и влияние неправительственных организаций.

    Ключевые слова: культурная дипломатия, международные отношения, Республика Сербия, культурная дипломатия Сербии, международное культурное сотрудничество.

    This paper examines the role of Serbia’s cultural diplomacy as an important tool in strengthening international relations and promoting national interests. We provide an overview of the institutions and mechanisms for implementing cultural diplomacy in Serbia. The results of the study show that the key factors in the implementation of Serbia’s cultural diplomacy are institutions, the Ministry of Culture and the Ministry of Foreign Affairs of Serbia, as well as individuals, such as Serbian artists, who have their artistic influence and popularity abroad. The structure of the ministries of Serbia and their departments responsible for international cultural cooperation is presented. Particular attention is paid to international agreements implementing cultural diplomacy, but also to the action and influence of non-governmental organizations.

    Keywords: cultural diplomacy, international relations, Republic of Serbia, cultural diplomacy of Serbia, international cultural cooperation.

    mr Danijela Petković(privatna arhiva)

  • мр Данијела Петковић: Четири стуба спољне политике Републике Србије

    мр Данијела Петковић: Четири стуба спољне политике Републике Србије

    Пише: мр Данијела Петковић

    Србија води вишевекторску спољну политику засновану на концепту „четири стуба“. То значи да земља тежи развоју и одржавању стратешких односа са четири главна глобална актера: Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Кином. Овакав приступ омогућава Србији да одржи равнотежу између Истока и Запада, максимизира сопствене интересе и избегне прекомерну зависност од било ког партнера. Главни циљ ове политике је очување независности, повећање политичког и економског простора за маневар и смањење зависности од једног партнера.

    Концепт „четири стуба“ спољне политике Србије формализован је 2009. године, за време тадашњег председника Бориса Тадића. Борис Тадић је у августу 2009. године најавио да ће спољна политика Србије бити заснована на четири центра: ЕУ, Русији, САД и Кини. Према речима аналитичара, ово је била стратешка одлука – идеја „четири стуба“ је омогућила Србији да води политику вишеструког утицаја.

    Овај приступ се појавио као одговор на брзо променљиво глобално окружење и потребу Србије да балансира између различитих великих сила.

    „Идеја је једноставна: наше споразуме о слободној трговини са ЕУ, земљама ЦЕФТА, Русијом и Турском треба да користе не само наши кинески партнери, већ све остале земље, како би се српска производња могла лоцирати на тим тржиштима“, напоменуо је Тадић. Тадић је нагласио да „ни на тренутак не смемо заборавити да је централни политички циљ Србије чланство у Европској унији“ и напоменуо да стратешко партнерство са Сједињеним Државама, Русијом и Кином не омета остваривање овог циља.”- говорио је Тадић.

    Још 2009. године, тадашњи председник Борис Тадић је изјавио да Србија има четири стуба спољне политике. То је рекао након повратка из посете Пекингу, а у свом инаугурационом говору 2004. године, претходно је напоменуо да су то „три центрипеталне тачке светске политике – Вашингтон, Брисел и Москва“. Затим, након повратка из Кине, учврстио је своју позицију, а ова спољнополитичка стратегија остаје на снази до данас. Иако је ова политика била предмет многих критика – од идеје да мала земља попут Србије једноставно не може да води политику балансирања између великих сила, до идеје да то заправо није балансирање, већ опортунистички приступ једном од ових стубова у зависности од сопствених интереса у датом тренутку, а такође и да је наш стратешки циљ – чланство у ЕУ – неспојив са блиским односима са другим центрима – ова српска спољна политика је мање-више опстала, чак и кроз промену власти.

    Влада Републике Србије основала је неопходна тела за координацију процеса приступања Европској унији, и то Координационо тело за процес приступања ЕУ и Савет Координационог тела, као и Преговарачки тим за приступање Републике Србије ЕУ. У складу са поделом преговарачког процеса на 35 поглавља, формирани су преговарачки тимови за свако поглавље. Оснивање Министарства за европске интеграције 2017. године био је важан корак у институционалном јачању преговарачког процеса са Европском унијом.

    1. Европски Унија (ЕУ)

    Европске интеграције и чланство у Европској унији су национални интерес и стратешки избор Републике Србије, а вредности Европске уније су управо оне које Република Србија подржава и тежи даљем развоју. Република Србија процес приступања Европској унији посматра као подстицај за спровођење реформи и јачање европских стандарда. Поред тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Републике Србије и веома значајан фактор економске стабилности земље. Република Србија је поднела званичну пријаву за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство добила је 1. марта 2012. године. Одлука Европског савета о отварању преговора о приступању од 28. јуна 2013. године означава почетак најзахтевније фазе европских интеграција – преговора о чланству, који ће довести до потпуног усклађивања са системом, вредностима и законодавством Европске уније. Почетак преговора између Републике Србије и Европске уније обележио је први састанак  21. јануара 2014. Током овог састанка, представљен је Преговарачки оквир Европске уније, који садржи принципе, смернице и процедуре за преговоре о приступању. Преговори се фокусирају на услове под којима ће држава кандидат усвојити, спровести и спроводити правне акте ЕУ, подељена у 35 тематских поглавља, или, у складу са новом методологијом, у шест кластера

    2. Русија

    Русија је један од спољнополитичких „стубова“ са којима Србија одржава историјски топле везе, енергетску сарадњу и дипломатску солидарност.

    Билатерални односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на стратешком партнерству, утемељеном у дубоком међусобном осећају пријатељства, вековној историји односа и традицији језичке, духовне и културне сродности између братских народа две земље. Контакти на високом нивоу између званичних представника две државе остају интензивни. Темељи српско-руских односа постављени су 1191. године, када је Растко Немањић положио монашке завете у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславич Рагузински, руски дипломата српског порекла који је служио на двору Петра Великог, заслужио је признање за закључивање  споразума 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.

    У првој половини 18. века, значајан број Срба почео је да мигрира у Русију, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године област Славјаносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области задржале су своју аутономију до 1764. године. Односи су се успешно развијали у свим сферама, а посебно су били интензивни у трговини, инвестицијама, енергетици, пољопривреди, војној и војнотехничкој, научно-техничкој и културној области, као и у изградњи железничке инфраструктуре. Руски капитал има значајно присуство у Републици Србији.Међу најважнијим инвеститорима су Гаспром њефт , који је укључен у приватизацију и улагања у НИС , и Лукоил , који улаже у Беопетрол .

    Република Србија и Руска Федерација имају добро развијен правни оквир за билатералне односе, који обезбеђује правно регулисање важних области сарадње. Од посебног значаја су Декларација о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације , потписана 24. маја 2013. године у Сочију, која је додатно ојачала билатералне односе.

    Истовремено, Србија пажљиво балансира: изражава поштовање према Русији, али није спремна да се покори свим њеним геополитичким захтевима, одржавајући независан став. Историјске, културне и енергетске везе, као и дипломатска подршка у косовском питању, остају кључне. Међутим, учешће Србије у „четири стуба“ тренутно је компликовано геополитичким изазовима: рат у Украјини угрожава ову равнотежу. Постоје критике да Србија „хода по жици“ између Русије и Запада – ризик који може бити превелик, јер се интереси ових страна разликују.

    1. Сједињене Америчке Државе

    Сједињене Америчке Државе су такође препознате као стратешки партнер. Према концепту „четири стуба“, важно је да Србија одржава односе са Сједињеним Државама заједно са другим глобалним силама. Ови односи се посматрају не само у економском смислу, већ и у контексту стратешког дијалога, јачања институција и консултација о безбедности и међународној политици. Постоје критике да је у пракси став према Сједињеним Државама мање системски него према Русији или ЕУ, и да Сједињене Америчке Државе не делују увек као „пуноправни стуб “. Сједињене Америчке Државе нису највећи трговински партнер Србије, али су важан инвеститор, посебно у ИТ сектору. Србија одржава одређене канале сарадње са Сједињеним Државама, али истовремено нерадо учествује у сукобима где би њени ставови могли бити у супротности са интересима Русије или Кине. Неки коментатори сматрају да би везама са Сједињеним Државама могла бити дата већа стратешка улога, али то захтева нијансирану дипломатију. 

    Историјски гледано, односе карактерише савез у два светска рата и релативно блиска сарадња током Хладног рата. Након погоршања односа током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и прекида дипломатских односа услед НАТО бомбардовања 1999. године, односи су обновљени 17. новембра 2000. године, на амбасадорском нивоу. Билатерални односи су сада побољшани и знатно вишег квалитета него претходних година. 

    1. Народна Република Кина

    Кина је четврта компонента спољнополитичког модела Србије. Сарадња са Кином је првенствено економска: инфраструктурни пројекти, инвестиције, транспорт и технологија. За Србију, Кина је важан извор страних инвестиција и партнер који не намеће строге политичке услове, што ову сарадњу чини атрактивном. Кина је постала један од главних економских партнера Србије: кинеска улагања у инфраструктуру, производњу и транспорт су важна за Београд. Кинески модел сарадње (са својим мање „политичким“ условима) привлачан је Србији јер омогућава економски раст без претераног мешања у домаћу политику .

    Стратешко партнерство је успостављено у августу 2009. године, продубљено у септембру 2013. године, а у јуну 2016. године, током прве посете кинеског председника Београду, потписана је Заједничка декларација о успостављању свеобухватног стратешког партнерства. Током друге посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду у мају 2024. године, потписана је Заједничка декларација о продубљивању и унапређењу свеобухватног стратешког партнерства и о изградњи српско-кинеске заједнице са заједничком будућношћу у новој ери. Република Србија придаје велики значај сарадњи са Кином у оквиру Механизма сарадње Кине и Централне и Источне Европе и Иницијативе „Појас и пут“. 

    Модерни трендови и изгледи

    Значајан проблем је био и остаје то што се Србија политички разликује од два од ова четири стуба (САД и ЕУ) у неким кључним националним интересима (Косово), упркос томе што је са њима економски уско повезана. Са друга два стуба, иако нема политичких разлика, економска дистанца остаје, упркос растућем значају кинеског економског утицаја и улози Русије у енергетском сектору.

    Међутим, упркос овим разликама, последњих деценија је било могуће „ходати по жици“, али са променом светских односа и заоштравањем односа на линијама Москва-Вашингтон, Москва-Брисел, Вашингтон-Пекинг, а у скорије време и Вашингтон-Брисел, посебно због рата у Украјини, балансирање је постало готово немогуће. Да су односи између великих сила у тешком стању због рата у Украјини, било је јасно од самог почетка (а ни пре тога нису били добри).

    мр Данијела Петковић (приватна архива)

    • Политички континуитет: Чак и након промене власти, концепт „четири стуба“ се и даље користи као основа спољне политике.
    • Изазов неутралности: Међународне кризе (као што је сукоб између Русије и Запада) тестирају способност Србије да одржи равнотежу.
    • Могуће реформе: Аналитичари предлажу развој јасније стратегије спољне политике, утврђене документима, а не само декларацијама.

    Концепт спољне политике са четири стуба је кључни елемент стратегије Србије, који одражава њену вишевекторску природу и тежњу ка независности и равнотежи. Међутим, овај приступ захтева стално преиспитивање и прилагођавање у условима променљивог глобалног окружења. Да би успешно спровела овај модел, Србија мора да ојача своје институционалне темеље, развије дугорочне стратегије и јасно дефинише националне приоритете.

    Зависност од руског гаса представља велики ризик, посебно у условима санкција или ограничења испоруке. Неки аналитичари и јавне личности сматрају да би Србија требало да преиспита своју стратегију: формула „четири стуба“ је застарела и сада је неопходно активније се кретати ка ЕУ.