Kako građani Srbije procenjuju kulturnu diplomatiju svoje zemlje?
Pozivamo Vas da učestvujete u anonimnom naučnom istraživanju posvećenom kulturnoj diplomatiji Republike Srbije.
Anketa se sprovodi u okviru doktorskog istraživanja.
Cilj istraživanja je da se ispita koliko su građani Srbije upoznati sa pojmom i praksom kulturne diplomatije i kako ocenjuju način na koji se Srbija predstavlja inostranstvu kroz kulturu.
Изложба персијске уметности је одржана у мају 2025. године у Историјском музеју Србије у Београду.
проф. др Фазлолах Афшар, познати ирански уметник изложио је његова дела у техници акрила и цртежа графитном оловком.
Такође су била представљена и дела његове супруге Масуме Јакуби, као и радови српских аутора.
Разговор водила: мр Данијела Петковић
Превео: др Али Разеги
Да ли је уметност Ирана у довољној мери заступљена у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Иранска уметност, са хиљадугодишњом традицијом и задивљујућом разноврсношћу у сликарству, калиграфији, занатству, архитектури и музици, представља једно од најбогатијих културних блага света. Ова уметност, укорењена у персијској цивилизацији, мистичним ритуалима и народним причама, има моћ да очара публику широм света.
У Србији су уложени значајни напори да се иранска уметност представи – од изложби слика и калиграфије, преко презентација традиционалних заната као што је емајлирање, до извођења традиционалне иранске музике. На пример, Културни центар Ирана у Београду је последњих година организовао бројне програме, укључујући изложбе које представљају дела савремених и традиционалних иранских уметника.
Праведност, акрил, проф. др Фазлолах Афшар
Ипак, сматрам да ови напори још увек нису у потпуности открили огроман потенцијал иранске уметности у Србији. Србија је земља чији народ воли уметност, има богато историјско наслеђе и живу културу која прихвата креативност. Током мог боравка у Београду приметио сам топао пријем и велико интересовање посетилаца за моја дела, али осећам да још увек постоје многе неиспричане приче иранске уметности које би могле бити представљене српској публици.
Да би се ојачало присуство иранске уметности, могли бисмо размотрити организовање заједничких изложби са српским уметницима, учешће на међународним фестивалима у Србији, креирање дигиталних платформи за виртуелне изложбе иранских дела, као и радионице упознавања са традиционалним иранским техникама попут минијатуре, илуминације или израде керамичких плочица. Такве иницијативе не би само представиле иранску уметност, већ би подстакле и дубљи културни дијалог између два народа.
Како оцењујете иранско-српску културну сарадњу?
проф. др Фазлолах Афшар: Културна сарадња између Ирана и Србије подсећа на мост који постаје све лепши и снажнији са сваким новим кораком. Упркос географским и историјским разликама, две земље деле дубоке сличности у културним вредностима: љубав према уметности, поштовање традиције, гостопримство и креативни дух.
Ове заједничке вредности представљају добру основу за даље ширење културне сарадње. Последњих година организовани су бројни програми културне размене, укључујући недеље иранског филма у Београду, заједничке уметничке изложбе и извођења традиционалне музике, који су створили атмосферу пријатељства и међусобног разумевања.
Чуо сам да Културни центар Ирана у Србији планира програме представљања савремене иранске књижевности, превођење дела српских писаца на персијски језик и обрнуто, као и одржавање заједничких семинара о историји и култури две земље. Ови кораци су веома значајни за приближавање два народа.
Хафез из Шираза, акрил, проф. др Фазлолах Афшар
Ипак, постоји простор за још амбициозније пројекте. Могли бисмо замислити заједничке галерије у којима би се представљала дела младих иранских и српских уметника, радионице у којима би српски уметници упознавали традиционалне иранске технике, док би ирански уметници учили о српским уметничким изразима.
Заједнички културни фестивали, који би представили музику, позориште и визуелне уметности обе земље, могли би створити нове облике сарадње и заједничка уметничка дела која би имала међународни значај.
Опишите нам технику коју користите?
проф. др Фазлолах Афшар: У својим делима користим технику акрила на холандском картону за макете, који због својих специфичних карактеристика представља идеалну основу за мој уметнички рад.
Акрил ми, захваљујући својој флексибилности и могућностима, омогућава да боје прикажем са дубином, сјајем и живописношћу, тако да свака слика делује као да прича сопствену причу. Ова техника омогућава стварање различитих слојева и богатих текстура, а брзо сушење боје одговара мом начину рада.
Холандски картон за макете, са својом фином структуром и чврстином, омогућава ми да прецизно изводим детаље и меке линије.
Foto: TANJUG/JADRANKA ILIĆ
Иранско сликарство кроз историју није било ограничено само на једну технику. Уметници су користили гваш, акварел и друге методе, а неки су им и данас верни. Ипак, савремени уметници често бирају акрил због његове издржљивости и могућности комбиновања са различитим материјалима.
Мој процес стварања представља спој прецизности и слободе: најпре оловком правим основни цртеж, а затим слојевима боје стварам жељену атмосферу и емоцију. Понекад користим и комбиноване технике, попут колажа, и експериментишем са светлошћу и сенкама како бих постигао дубину.
Које мотиве најчешће користите на сликама?
проф. др Фазлолах Афшар: Теме мојих дела представљају путовање у срце и душу иранске културе, где се мистицизам, религија и свакодневни живот људи преплићу.
Инспиришу ме мистична поезија Мевлане, Хафиза и Аттара, традиционални ирански ритуали и сцене из народног живота. У неким делима приказујем дервишки плес, користећи боје и линије које преносе осећај покрета и духовног заноса.
Поклон др Афшара Данијели Петковић
Такође ме занимају савремене теме, попут односа традиције и модерности у урбаном животу Ирана. Бавим се и универзалним темама као што су потрага за смислом живота и веза човека са природом, али их увек представљам из иранске културне перспективе.
Свака слика је за мене попут визуелне песме — путовање у дубину иранског идентитета.
Да ли сте први пут у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Да, ово је мој први пут у Србији и морам рећи да је то искуство незаборавно. Од тренутка када сам стигао у Београд, осетио сам да сам у граду где се историја, култура и модерност преплићу на посебан начин.
Архитектура, улице, музеји и највише од свега топлина и срдачност српског народа оставили су снажан утисак на мене. Током овог путовања имао сам прилику не само да представим своја дела, већ и да разговарам са уметницима, посетиоцима и љубитељима културе.
Ово искуство ме је инспирисало и желео бих да се у будућности поново вратим у Србију.
Који су ваши утисци о Србији? Да ли планирате још неке изложбе у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Србија ми изгледа као илустрована књига пуна боја, прича и дубоких емоција. Народ ове земље је срдачан, миран и веома наклоњен уметности.
Током боравка у Београду видео сам да људе не занима само иранска уметност, већ и култура, историја и приче које стоје иза ње.
Шетње поред Дунава, обилазак историјских места, цркава и музеја Београда били су веома инспиративни тренуци. Србија је земља у којој се сусрећу мир и културна динамика, што је за уметника веома драгоцено.
Волео бих да се вратим и представим своја дела и у другим градовима Србије, као што су Нови Сад и Ниш. Такође ме привлачи идеја о заједничким радионицама са српским уметницима, где бисмо могли да размењујемо технике, идеје и стварамо нова дела.
Такви пројекти би допринели не само промоцији иранске уметности, већ и стварању трајног уметничког дијалога између Ирана и Србије.
Средином 1960-их бивши амерички дипломата Едмунд Гулион говорио је да је јавна дипломатија делимично развијена како би дистанцирале активности информисања владе у иностранству од термина пропаганда, који је стекао пежоративне конотације. Током година, јавна дипломатија је такође развила другачије значење од јавних послова, који се односи на активности и програме владе осмишљене да комуницирају политичке поруке својој домаћој публици.
До краја двадесетог века, јавна дипломатија је широко схваћена као транспарентно средство којим суверена земља комуницира са јавношћу у другим земљама. Њен циљ је био да информише и утиче на публику у иностранству ради промоције националног интереса и унапређења циљева спољне политике. У овом традиционалном погледу, јавна дипломатија служи као саставни део дипломатије између држава, укључујући званичне односе, обично у приватним односима, између лидера и дипломата који представљају суверене државе. У том смислу, јавна дипломатија укључује активности као што су образовни програми размене за научнике и студенте; програми за посетиоце; језичка обука; културни догађаји и размене; и радио и телевизијско емитовање. Такве активности се обично фокусирају на побољшање имиџа или репутације земље „пошиљаоца“ како би се обликовало шире политичко окружење у земљи „примаоцу“.
Недавно, а посебно од терористичких напада 11. септембра 2001. године, јавна дипломатија је привукла све већу пажњу практичара и научника широм света. За разлику од „уског“ традиционалног, на држави заснованог схватања јавне дипломатије, недавна истраживања су понудила „шире“ схватање обима ове области, развијајући концепт нове јавне дипломатије. Овај поглед има за циљ да обухвати нове трендове у међународним односима где низ недржавних актера са одређеним угледом у светској политици – наднационалне организације, субнационални актери, невладине организације, па чак и приватне компаније – комуницирају и смислено се ангажују са страном јавношћу и тиме развијају и промовишу сопствене политике и праксе јавне дипломатије.
Заговорници нове јавне дипломатије указују на демократизацију информација путем нових медија и комуникационе технологије као силу која је у великој мери оснажила недржавне актере и подигла њихову улогу и легитимитет у међународној политици. Као резултат тога, нова јавна дипломатија се види као да се одвија у систему обострано корисних односа који више није усредсређен на државе, већ је састављен од вишеструких актера и мрежа, који делују у флуидном глобалном окружењу нових питања и контекста.
Ова нова јавна дипломатија неће у кратком року заменити традиционалну дипломатију између држава, какву практикују министарства спољних послова, али ће утицати на начин на који та министарства функционишу. Више него икад, министарства спољних послова и дипломате ће морати да досегну даље од билатералне и мултилатералне дипломатије како би изградили и водили односе са новим глобалним актерима.
Повећано интересовање за јавну дипломатију последњих година олакшано је концептуалним развојем у другим областима. Концепти маркетинга и односа с јавношћу, као што је брендирање, укључени су од стране стручњака за јавну дипломатију да би се применили на земље, регионе и градове.
Слично томе, концепт меке моћи који је сковао стручњак за међународне односе Џозеф Нај је за многе постао кључни концепт у студијама јавне дипломатије. Нај дефинише меку моћ као „способност да добијете оно што желите кроз привлачење, а не присилу или плаћање“.
Другим речима, мека моћ је степен у којем културна својства, политички идеали и политике политичког актера инспиришу поштовање или афинитет код других. Стога се мека моћ посматра као ресурс, а јавна дипломатија као механизам који настоји да је искористи.
Дебата о новој јавној дипломатији постала је глобалне природе, уместо да буде ограничена само на спољне односе САД, колико год они били важни. Центар за јавну дипломатију Универзитета Јужне Калифорније на Аненберг школи (CPD USC Center on Public Diplomacy) подржава овај глобални приступ и подстиче светски скуп перспектива у својим научним истраживањима, анализи политика и активностима стручног образовања. Штавише, дебата је попримила мултидисциплинарни карактер, без јединствене дисциплине која одређује интелектуалну агенду јавне дипломатије.
Стога, Центар за јавну дипломатију (CPD USC Center on Public Diplomacy) посматра јавну дипломатију као ново, мултидисциплинарно поље са теоријским, концептуалним и методолошким везама са различитим академским дисциплинама, укључујући комуникацију, историју, међународне односе, медијске студије, односе с јавношћу и регионалне студије.
Svet danas prelazi iz stanja haosa u nešto što je fundamentalno, što opredeljuje našu budućnost.
Danas svedočimo nizu regionalnih sukoba. Suočavamo se sa krizom čitavog sistema medjunarodnih odnosa koji je nastao posle Drugog svetskog rata.
Decenijama je posleratni poredak sprečavao velike sile da dodju do direktnih sukoba. Medjutim poslednjih godina, njegovi osnovni principi sve više su zamenjeni političkom svrsishodnošću i vladavinom sile.
Istorija pokazuje jedinstven obrazac: kada moć prava slabi, uloga sile kao instrumenta politike raste. Upravo zato savremeni sukobi postaju sve opasniji, a mogućnost za diplomatsko rešenje se smanjuje.
Glavni problem je što stare medjunarodne institucije posebno gube sposobnost da deluju kao arbitri izmedju centara moći. Svet ulazi u period formiranja nove ravnoteže i taj proces neće biti lak.
Pitanje nije više da li će se svetski poredak promeniti. Pitanje je koliko će ova tranzicija biti bolna.
Glavni problem svih sukoba je nepoštovanje medjunarodnog prava. Podsetimo se da se osnove medjunarodne bezbednosti i regulacije medjunarodnih konflikta nalaze u Ustavu Ujedninjenih Nacija, koji je istorijsko dostignuće.
Sada su razrušeni ti osnovni principi medjunarodne bezbednosti, a kada prestaju da deluju sile prava, tada počinju da deluju prava sile.
U Ustavu Ujedinjenih Nacija kaže se da je cilj da podržavaju medjunarodni mir i bezbednost i u tom smislu primenjuju efektivne mere za zaustavljanje i otklanjanje akcija agresije i pretnje medjunarodnom miru, mirnim sredstvima i rešavanje sporova u saglasnosti sa medjunarodnim pravom.
General Leonid Grigorijevič Ivašov
Sada se svet vraća principima koje su utemeljili Ruzvelt i Staljin, principima Ujedninjeih nacija. Ruzvelt i Staljin odigrali su presudnu ulogu u procesu osnivanja Ujedinjenih nacija. Njihovi dogovori tokom savezničkih konferencija, posebno na Jaltskoj konferenciji 1945. godine, postavili su institucionalne temelje nove međunarodne organizacije.
KINA I AMERIKA
Kina je danas ključni faktor u svetu. Tramp odlaže posetu Kini,a njegove molbe Kini da utiču na Iran kako bi se postiglo primerije pod odgovarajućim uslovima za Trampa ostale su bezuspešne. Kina odgovara da oni nisu počeli rat, već je Amerika razrušila principe medjunarodnog prava. Podsetimo se da je Amerika naoružavala Tajvan što je veliki problem za Kinu i prepreka u odnosima sa Amerikom.
RUSIJA I KINA
Poznata je deklaracija o zajedničkoj saradnji Rusije i Kine. Rusko-kineska zajednička deklaracija o multipolarnom svetu i uspostavljanju novog međunarodnog poretka, potpisana u Moskvi 23. aprila 1997. od strane Borisa Jeljcina i Jiang Zemin. U njoj se zagovara prelazak sa bipolarnog i unipolarnog sistema na multipolarni svet zasnovan na suverenitetu država, nemešanju u unutrašnje poslove i većoj ulozi međunarodnog prava. Ovo je Kineski projekat i Rusija se na to saglasila.
Rusija i Kina su naglasile značaj centralne uloge Ujedinjenih Nacija u rešavanju međunarodnih pitanja, kao i potrebu jačanja međunarodnog prava i kolektivne bezbednosti.
IRAN
Što se tiče Iranske krize, Iran je civilizacija stara oko pet hiljada godina, dok je Ameika stara dvesta pedeset godina. Iran ima značajno kulturno nasledje za ceo svet i pokazao je vrlo snažan otpor Amarici, što Trampu sada predstavlja problem i što ga je nateralo da zatraži pomoć Kine.
Mišljenja sam i dalje da Rusija ide ka sopstvenoj propasti i da naša nacija polako iščezava ukoliko se tekući konflikti ne zaustave.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности-савремени изазови и перспективе
1. Историјски и политички темељи међународних односа између Републике Србије и Руске Федерације.
Српско-руски односи имају вековну историјску основу, укључујући заједничке културне и цивилизацијске кодексе, верску сродност и стабилне политичке везе.
Поред блиске цивилизацијске позадине, ова два народа деле заједничке верске темеље и традиције, словенско порекло и културну и историјску сродност.
Од посебног значаја у историјским односима између Срба и Руса је Свети Сава, који се, као Растко Немањић, замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. То је допринело јачању духовних веза између Србије и Русије и поставило темеље српске државности и духовности. Јачањем српске духовности, Свети Сава је допринео јачању сарадње и веза између парасловенских народа.
Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславич Рагузински, који је служио на двору цара Петра Великог, сматра се аутором споразума из 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, велики број Срба почео је да се насељава у Русији, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује Аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године и област Славеносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области уживале су аутономију до 1764. године.
Значајни контакти између српског и руског народа развили су се у 19. веку. Ово је био кључни период за Србију, јер се ослобађала од Османског царства. Русија је у то време пружала Србији политичку подршку, што јој је помогло да успостави државни суверенитет. У овом периоду су формирани и институционализовани билатерални односи.
Октобарска револуција 1917. године у Руском царству довела је до масовне руске емиграције. У то време, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дочекала је велики број руских интелектуалаца и уметника, који су допринели развоју српске науке, уметности и културе уопште. Ове интелектуалне и културне везе између Срба и Руса биле су веома значајне током овог периода. Основане су прве позоришне школе, засноване на модерним педагошким методама Константина Станиславског, познатог руског позоришног педагога. Изграђене су и зграде које су пројектовали руски архитекти, а данашњи Руски центар за науку и културу – Руски дом – постао је центар руске културе тог времена.
Што се тиче периода Хладног рата и Инфобироа, односа између Југославије и Совјетског Савеза, овај период су обележиле озбиљне кризе у односима и проблеми, што се огледало у сукобу унутар Инфобироа 1948. године, што је довело до отуђења Југославије од Источног блока, што се наставило све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина, након чега су се односи са Југославијом побољшали.
Током кризе Инфобироа, Јосип Броз Тито је помогао у оснивању Покрета несврстаних, што му је омогућило да води политику балансирања , политику између Истока и Запада, у којој је и Совјетски Савез заузимао одређено место. Након распада Совјетског Савеза, након краја биполарног светског поретка, почела је интензивнија међународна сарадња између Србије и Русије, заснована првенствено на културним и верским сродностима. Можемо закључити да су културна дипломатија и мека моћ играле значајну улогу у овом процесу.
Деведесете године прошлог века биле су турбулентна времена у Југославији и Руској Федерацији, али подршка Русије током НАТО бомбардовања Србије није прошла незапажено од стране Србије. Русија се противила интервенцији, што је оставило позитиван утисак на српски народ.
Руска војска стационирана у Босни и Херцеговини је 1999. године преместила своје трупе на Косово и Метохију како би ојачала своје међународно присуство. Циљ је био заузимање аеродрома Слатина.
Од самог почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, руска страна је покушавала да успостави политички дијалог са Северноатлантском алијансом, али то се није остварило. Када се, према руским војним изворима, НАТО спремао да уђе на Косово и Метохију из Македоније и заузео аеродром у Приштини, руководство руског Министарства одбране, заједно са Министарством спољних послова, уз одобрење председника Јељцина, издало је тајно наређење о премештању руског мировног контингента на територију Косова и Метохије и заузело аеродром. Без обзира на последице, извори тврде да је руско руководство имало план према којем би, у случају напада НАТО снага на руске војне јединице, руска страна требало да одржи оперативне преговоре са западним представницима на аеродрому Слатина и истовремено успостави војни савез са Савезном Републиком Југославијом, као и да развије заједничке војне операције у јужној српској покрајини у одбрамбене сврхе. Такав сценарио се није остварио, јер НАТО није деловао у складу са руским претпоставкама, али је овај чин остао у аналима балканских ратова, као и у сећању српског становништва, као чин пријатеља који је дошао да их заштити.
Генерал Леонид Ивашов
Ова акција руских оружаних снага већ је створила модеран, мада још увек непотпун, али већ укорењен мит о непобедивости руске војске и њеној несумњивој спремности да брани Србе. Генерал Леонид Ивашов је изјавио да је руско руководство донело ову одлуку како би потврдило своје присуство у међународним односима и обезбедило своје геополитичке интересе на Балкану.
Српско-руски односи су кроз историју били сложени и нестабилни, али су увек почињали верским и културним сродством, након чега су уследиле кризе током Велике Југославије Јосипа Броза Тита и континуирана подршка током тешких времена борбе против НАТО-а. Културно и верско сродство је увек било темељ међународне сарадње.
2. Асиметрија приоритета спољне политике
Србија и Руска Федерација имају различите приоритете и циљеве спољне политике. С обзиром на то да је приступање и чланство у Европској унији национални приоритет за Србију, ово представља фундаменталну препреку сарадњи и зближавању између Србије и Руске Федерације. Србија мора да усклади своје законе и прописе са законима Европске уније, као и своје спољнополитичке циљеве, који су објективно штетни за Србију у косовском питању. Србија мора да прилагоди своје вредности и стандарде европским. То је потпуно другачије од спољне политике Руске Федерације.
Иако Србија и Руска Федерација имају различите приоритете, оно што их спаја чак и током великих глобалних криза јесте цивилизацијска и верска сличност ова два народа. То је нешто што се, без обзира на тренутне политике и различите приоритете, не може прекинути, и то је веза која превазилази све разлике, укључујући и националне приоритете ове две земље.
Због ових различитих спољнополитичких приоритета, Србија води уравнотежену спољну политику, која се огледа у одржавању националних приоритета, Косова и Метохије као дела Србије, европских интеграција, добрих односа и сарадње и неувођењу санкција Руској Федерацији. Ово је сложена позиција за Србију, која захтева стално балансирање.
3. Косовско-метохијско питање
Косовско питање остаје централни елемент политичке и безбедносне сарадње између Србије и Русије. Руска Федерација доследно подржава територијални интегритет Србије и принцип суверенитета у оквиру међународног права, пре свега у контексту Савета безбедности УН. За Београд, ова подршка није само дипломатска већ и стратешка, посебно у условима све већег притиска западних актера који желе да ревидирају статус кво.
За Србију, Косово и Метохија имају посебан значај, утемељен у идентитету српског народа и поседују историјски и културни значај за Србију. Из ове перспективе, Косово и Метохија представљају тачку размимоилажења интереса и циљева Србије и Европске уније, односно Запада. Такозвана држава „Косово“ је прогласила независност, али Србија одбија да призна ову самопроглашену независност, јер је, према Уставу Републике Србије, Косово и Метохија саставни део Србије.
Многе земље су такође признале такозвану државу „Косово“, која се придружила бројним међународним организацијама. Међутим, неке земље, укључујући Руску Федерацију, одбијају да признају „Косово“. Чињеница да је већина земаља чланица ЕУ признала „Косово“ представља додатни изазов за приступање Србије ЕУ. Због тога је тренутно у току такозвани дијалог између Београда и Приштине, који посредује ЕУ. Руска Федерација поштује територијални интегритет Србије и подржава Србију у Савету безбедности УН, као и спровођење и поштовање Резолуције 1244, иако такозвана држава „Косово“ тренутно има свој гранични систем, који захтева од грађана Србије да при уласку на Косово и Метохију предоче документа, има своје регистарске таблице. „Косово“ је члан неких међународних организација, међутим, не признају га све земље у свету, а што је најважније, Устав Републике Србије наводи да је Косово и Метохија аутономна покрајина Републике Србије.
Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Србије. У њој се наводи да регион ужива значајну аутономију унутар државе, што обавезује све државне органе да представљају и штите државне интересе на Косову у свим унутрашњим и спољним односима. Кључне одредбе овог статуса, према важећем Уставу, укључују: преамбула потврђује да је Косово и Метохија саставни део јединственог и недељивог уставног поретка Србије.
Заклетва председника: Председник Републике полаже заклетву да ће очувати суверенитет и целу територију, укључујући Косово и Метохију .
Закон и ред: Устав обавезује поштовање закона Србије на целој територији .
Међутим, колико год ова подршка била важна за националне интересе Србије, она истовремено погоршава сарадњу између Србије и Запада. Зато Србија води уравнотежену спољну политику, што представља озбиљан изазов и захтева знатне напоре у новом контексту међународних односа, где се разлике између интереса Истока и Запада све више повећавају.
4. Утицај украјинске кризе на спољнополитичку позицију Србије
Сукоб између Руске Федерације и Запада у контексту украјинске кризе има озбиљне последице и утиче на спољну политику Републике Србије. Овај сукоб је довео до јаке поларизације у свету. Србија тежи балансирању и званично подржава „територијални интегритет Украјине “. Међутим, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије. Стога, Србија одбија да уведе санкције против Руске Федерације, што изазива притисак Запада. Русија разуме тренутни тежак положај Србије и наставља да развија и одржава добре односе са њом.
Од самог почетка украјинске кризе, Србија је усвојила став који се може окарактерисати као политика балансирања и војне неутралности. Овај приступ одражава жељу Србије да одржи традиционално блиске политичке, енергетске и културне везе са Русијом, као и да избегне директно учешће у дубоко поларизованом међународном окружењу.
„Србија, као одговорна и саосећајна држава, доследно је подржавала украјински народ. Значајна помоћ је послата у виду хране, лекова и енергетске опреме намењене цивилном становништву. Данашњом донацијом настављамо да дајемо конкретан допринос обнови енергетске инфраструктуре Украјине“, изјавио је министар Старовић.
Он је, заједно са шефом Делегације Европске уније у Србији и украјинским амбасадором у Србији, присуствовао званичној примопредаји хуманитарне помоћи у виду енергетске опреме потребне за обнову украјинског енергетског система.
Под притиском ЕУ, Београд покушава да одржи флексибилност, ослањајући се на националне интересе, енергетску безбедност и историјске везе. У теорији међународних односа, ово се сматра стратегијом малих држава усред конфликта великих сила. Руска Федерација, са своје стране, пружа помоћ Србији и управља ситуацијом на Косову и Метохији, што је важан фактор у европској политичкој стратегији Србије.
5. Политика балансирања Србије
Србија је развила концепт спољне политике који се састоји од четири стуба, а који обухвата централну сарадњу са Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Народном Републиком Кином. Овај концепт је развио Борис Тадић, тадашњи председник Србије.
Његово декларативно порекло може се наћи у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. године. Тадић је напоменуо да су приоритети спољне политике европске интеграције, добросуседство и уравнотежени односи са три центрифугалне тачке глобалне политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом. ЕУ, Русија и Сједињене Америчке Државе су „три стуба“ српске спољне политике.
Рођење овог концепта догодило се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да „Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (додајући Кину) и да ће то бити њена главна спољнополитичка доктрина дуго времена“.
Уместо да служи као стабилна основа за спровођење спољне политике државе, ова политика је критикована од самог почетка. Једна од критика је била да мала земља попут Србије не може да води политику балансирања или да политика четири стуба није заиста балансирајућа, већ се нагиње ка једном од стубова, усвајајући опортунистички став у датом тренутку, све као одговор на интересе Србије у том тренутку. Тврдило се да је чланство у Европској унији неспојиво са осталим стубовима спољне политике, али Србија наставља да води управо ту политику балансирања.
У свету који се брзо мења, кључни стубови српске спољне политике остају непромењени, изјавио је министар спољних послова Марко Ђурић.
„Европске интеграције као стратешки циљ, војна неутралност као основа безбедносне политике и приступ који омогућава сарадњу са различитим глобалним играчима уз очување сопствених интереса“, рекао је Ђурић за Политику .
Највећи проблем је што се крећемо ка свету у којем не постоји један, већ неколико центара моћи.
„Простор за маневар се сузио, а од земаља се све више очекује да усвоје јасне и ексклузивне класификације. Међутим, Србија тежи да гради односе прагматично и рационално — тамо где се интереси поклапају, са јасно дефинисаним црвеним линијама по питањима суверенитета, територијалног интегритета и безбедности“, рекао је министар.
6. Културна дипломатија између Србије и Русије у контексту савремених изазова
Концепт меке моћи заузима важно место у међународним односима данас, јер, за разлику од војне моћи, мека моћ се заснива на вредностима заснованим на историји, образовању, уметности и свему што представља национални идентитет једног народа.
У контексту савремених сукоба, управо везе засноване на културној размени остају једино средство комуникације између две државе и народа, а такође постају и полазна тачка за покретање или одржавање дијалога, у одсуству политичког притиска.
Културна сарадња између Србије и Русије је веома стабилна, а постоје и многи програми и пројекти који доприносе развоју меке моћи.
У контексту актуелних сукоба и изазова са којима се суочава међународна сарадња између Русије и Србије, мека моћ и међународна културна сарадња имају широк спектар активности кроз државне институције као што су Министарство спољних послова Републике Србије и Министарство културе Републике Србије. Ове институције организују споразуме о међународној културној сарадњи који окупљају уметнике, српско-руске филмове и истражују теме везане за заједничку историјску прошлост и идентитет народа са заједничким темељем у верској припадности. У том смислу, министар културе Никола Селаковић и министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова потписали су Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области филмске копродукције.
Овим Споразумом се јача сарадња између Србије и Русије у области кинематографије, што је изузетно важно с обзиром на допринос кинематографских копродукција међународној културној сарадњи и јачање економских и културних веза, као и на традиционално важно место које кинематографија и филмска продукција заузимају у културном животу обе земље. Упркос међународним изазовима и тензијама у односима између Европске уније и Руске Федерације, Србија наставља да јача културну сарадњу са Руском Федерацијом.
Међутим, потребно је размотрити постојање и активности невладиних организација у Србији које промовишу и развијају српско-руско пријатељство. Утицај невладиних организација је ограничен због финансијских средстава и организационе структуре државних институција. Међутим, њихови напори и рад остају кључни у сложеним међународним односима и у решавању изазова са којима се Србија суочава у односима са Руском Федерацијом, како у информисању грађана, тако и у јачању међународне културне сарадње.
Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације пролазе кроз веома тешка времена. Штавише, постоје различити државни приоритети, који се налазе на супротним странама барикада, а додатно су погоршани сукобом у Украјини. Међутим, упркос притиску Европске уније да Србија уведе санкције Руској Федерацији, Србија се и даље уздржава од увођења санкција и уместо тога сарађује са Русијом у различитим областима. Једна од најпродуктивнијих области је култура и међународна културна размена, што доказује да остаје најпродуктивнија област сарадње чак и у најтежим временима и ситуацијама. Неувођењем санкција Руској Федерацији, Србија ризикује да изгуби свој национални приоритет, а то су европске интеграције, уз одржавање политике балансирања .
Можемо закључити да Србија балансира у овим тешким временима, и то је тренутно најуспешнија политика за мале земље у временима сукоба између великих сила.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности
United States je na 1. mestu po mekoj moći 2026. godine, samo 1,4 poena ispredChina.
Japan, United Kingdom i Germany upotpunjuju prvih pet.
Zapadna Evropa dominira među prvih 20, ali i zalivske države poput United Arab Emirates i Qatar zauzimaju visoke pozicije.
Indeks procenjuje svih 193 države sveta na osnovu globalnih percepcija o uticaju, reputaciji i prepoznatljivosti.
Meka moć odražava sposobnost države da oblikuje svetsko javno mnjenje kroz kulturu, diplomatiju, poslovanje i međunarodni uticaj.
Izvor podataka
Podaci za ovu mapu dolaze iz Brand Finance Global Soft Power Index 2026. Ovaj indeks ocenjuje i rangira države prema tome koliko su pozitivno percipirane širom sveta, na osnovu anketa i drugih pokazatelja percepcije prikupljenih globalno.
Torn paper with handwritten text HARD POWER (use of military and economic means to influence other behavior) and SOFT POWER (ability to attract shaping preferences by appeal or attraction)
United States je na 1. mestu u Globalnom indeksu meke moći za 2026. godinu sa rezultatom 74,9, samo 1,4 poena ispredChina na drugom mestu.
Srbija je na 72. mestu sa indexom od 37,3.
Rang
Država
Indeks meke moći (2026)
1
United States
74.9
2
China
73.5
3
Japan
70.6
4
United Kingdom
69.2
5
Germany
67.7
6
France
65.8
7
Switzerland
63.2
8
Canada
63.2
9
Italy
61.6
10
United Arab Emirates
59.4
11
South Korea
59.2
12
Spain
58.9
13
Sweden
58.8
14
Russia
58.7
15
Netherlands
57.8
16
Australia
57.5
17
Saudi Arabia
55.9
18
Denmark
55.6
19
Norway
55.4
20
Qatar
54.9
Rank
Country
Soft Power Index (2026)
61
🇬🇪 Georgia
39.0
62
🇯🇴 Jordan
38.9
63
🇰🇵 North Korea
38.9
64
🇺🇾 Uruguay
38.7
65
🇵🇦 Panama
38.6
66
🇨🇴 Colombia
38.3
67
🇪🇪 Estonia
38.1
68
🇧🇬 Bulgaria
38.0
69
🇲🇹 Malta
37.4
70
🇱🇻 Latvia
37.4
71
🇳🇬 Nigeria
37.4
72
🇷🇸 Serbia
37.3
73
🇨🇷 Costa Rica
37.1
74
🇩🇿 Algeria
36.8
75
🇹🇳 Tunisia
36.7
76
🇸🇻 El Salvador
36.6
77
🇵🇪 Peru
36.6
78
🇵🇾 Paraguay
36.4
79
🇱🇹 Lithuania
36.4
80
🇩🇴 Dominican Republic
36.3
Prednost United States odražava snažnu globalnu prepoznatljivost i uticaj u oblastima zabave, tehnologije, obrazovanja i međunarodnog liderstva.
Snažne zemlje u različitim regionima
Države zapadne Evrope poput United Kingdom, Germany i France i dalje imaju značajan uticaj, iako su njihove ocene poslednjih godina blago opale.
Zemlje kao što su Switzerland i Canada takođe postižu visoke rezultate, što odražava dobru reputaciju u pogledu stabilnosti, kvaliteta života i upravljanja državom.
Raznovrstan globalni pejzaž
Van samog vrha liste, indeks pokazuje velike razlike u mekoj moći među državama.
Države srednjeg ranga poput India (48,0) i Brazil (49,2) imaju značajan kulturni i regionalni uticaj, dok manje države i tržišta u razvoju imaju različite rezultate niže na listi.
Izvor: https://www.visualcapitalist.com/
Ranked: The World’s Most Powerful Countries by Soft Power in 2026
Докторанд на Председничкој Академији У москви (културна дипломатија између Србије и Русије)
Директор Фадеј Удружења
Међународни културни односи и сарадња обично се руководе политичким циљевима. За презентацију националнног идентитета и све већег утицаја у другој земљи позитивни резултати националне културне политике користе се за постизање политичких циљева. Не постоји јединствен модел културне дипломатије, јер је сваки модел типичан за сваку земљу, тако да можемо разговарати о на пример, француском, италијанском, корејском моделу културне дипломатије.
Главни чиниоци јавне и културне дипломатије Републике Србије су Министарство спољних послова и Министарство културе и информисања. У Министарству спољних послова Републике Србије постоји Одељење за јавну и културну дипломатију које образује унутрашње организационе јединице, а то су Одељење за јавну дипломатију и Одељење за културну дипломатију.
У оквиру Одељења за културну дипломатију обављају се задаци који се односе на:
Развој образовне, културне, научне, технолошке, спортске сарадње Републике Србије са другим земљама
Припрема, закључивање и спровођење споразума, програма и других уговора са државама и међународним организацијама у овој области
Представљање српског културног идентитета и националне кулутрне баштине у циљу јачања препознатљивости Републике Србије у међународним оквирима
Организовање конференција, стручних предавања, манифестација и њихово спровођење у иностранству и манифестација културе страних држава у Републици Србији
Координација рада на додели стипендија домаћим и страним студентима
Једина екстериторијална подела која постоји за јавну дипломатију и културну сарадњу је Културно информативни центар Републике Србије у Паризу, који је у надлежности Министарства спољних послова Републике Србије и Министарства културе и информисања Републике Србије.
У оквиру Министарства културе и информисања 2003. године је формиран Сектор за међународне односе, европске интеграције и развој менаџмента у области културе. Међутим, седам година касније, 2010-те године овај сектор је сведен на групу за међународне односе у области савремене уметности и културне индустрије. Данас делује, у оквиру Министарства културе и информисања Републике Србије, Сектор за међународне односе и европске интеграције у области културе.
Принципе културне политике у оквиру међународних односа утврђује Министарство културе и информисања, и то:
Очување културног наслеђа и његово укључење у савремене културне тенденције
Активно учествовање уметника и савремене уметности у међународним културним тенденцијама
Осим Министарства спољних послова Републике Србије и Министраства културе и инфромисања Републике Србије у области културне дипломатије делују и раде и други државни субјекти и то у првом реду субјекти из области образовања, спорта и туризма (Министратво образовања, науке и технолошког развоја Републике Србије и Министратво омладине и спорта Репбулике Србије). Врло је важно истаћи и активности туристичке организације Србије у области јавне и културне дипломатије.
Што се тиче сарадње између земаља која се темељи на врло тачно опредељеним циљевима институцијалне размене културним програмима и догађајима, Република Србија спада у они групу земаља која темељи своју политику међунароне културне сарадње на традиционалним формама и стратегијама:
Квоте размене или међусобна размена
Резиденцијални програми за уметнике, едукативни програми
Програми размене пројеката (изложбе, позоришне представе, филмови итд)
Још један важан сегмент традиционално конципираних међународних културних односа су споразуми, који дефинишу статус културних институција (на пример, Француски културни центар, Гете институт, Институт Сервантес). Циљеви културних центара: промоција језика, културног наслеђа, културна и академска размена итд.
Србија улази у списак оних земаља које разматрају културне односе и сарадње првенствено кроз двостране форме. Споразум између земаља омогућава закључивање на нижем нивоу билатералних докумената са конкретним практичним циљевима. Закључују се између влада одређених земаља и служе као чин добре воље.
Осим тога, неки споразуми имају важнији практични значај од свакодневних дипломатских активности (на пример: уговори о оснивању и статусу културних институција). Треба напоменути да институције културе у иностранству имају дипломатски статус.
У оквиру сектора Министарства културе и информисања Републике Србије и Министарства спољних послова Републике Србије, као и преко сталне делегације Републике Србије и Националне комисије Унеско, Србија сарађује са Унеском у области културе и важни задаци тичу се:
Покретање ратификације конвенција Унеска
Покретање поступка за закон о ратификацији конвенција
Усклађивање текстова са другим министарствима
Координација организације ратификације међународних уговора и ратификација конвенција у Народној скупштини
Усклађеност са домаћим законодавством
Припрема и спровођење конвенција
Развој и праћење пројеката и програма сарадње
Усвајањем Универзалне декларације о културној разноликости (УНЕСКО, 2001), коју је подржала Југославија, 6. јуна 2009.године, ратификована је Конвенција о заштити и унапређењу разноликости културних израза. Ова конвенција ствара међународну законодавну основу за културну политику и промовише спровођење мера у циљу међународне сарадње. Ратификација УНЕСКО конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза створила је услове за закључивање нових билатералних и мултилатералних споразума Републике Србије. Ови међународни документи обавезују државу Србију да прихвати одређене стандарде понашања, посебно када су у питању процена развоја института, културних процеса и самих културних заједница.
Што се тиче Савета Европе, која је међународна организација која има велики и кључни утицај у савременим међународним културним односима у Европи, Република Србија сарађује са Европом у складу са утврђеним принципима, познатим у мултилатералној сарадњи, а спроводи се углавном преко Министарства спољних послова, Директората ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу), Савета Европе, сталних представништва Србије при Савету Европе у Стразбуру и канцеларије Савета Европе у Србији. Специјални ниво сарадње спроводе представници Министарства културе и информисања Републике Србије у комитетима и телима Савета Европе.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Сећамо се добрих примера културне дипломатије, као што је пројекат «Путеви српске културе» («Пут римских имератора», «Трансроманика – романички путеви европског насеђа» и «Тврђава на Дунаву»), који су уврштени у програм «Европских путева културе» Савета Европе и обухватају широк историјски и цивилизацијски спектар. Кроз културу сећања они обнављају везу између српског идентитета и европског наслеђа.
Претпоставља се да се на простору Србије родило седамнаест римских императора и та чињеница је била основа пројекта «Пут културе Римских императора». Ова туристичко-културно-историјска рута такође садржи и причу о успону и паду Римског царства. У Србији су најпознатија места на овој рути Вининацијум код Костолца и Феликс Ромулијана код Зајечара. Један од најважнијих споменика војне архитектуре на обавли Дунава су тврђаве. То је био најважнији речни пут у Европи у XIX веку, тако да је представљен у пројкету „Дунавске тврђаве“. Овај пример сарадње Републике Србије и Савета Европе јача позицију државе у међународним културним процесима.
Република Србија учествује, али не у довољној мери и у другим међенародним организацијама, као што је Франкофонија (Србија је добила статус придруженог члана 2018-те године, док је од 2006-те године Србија имала статус посматрача), Савет министара Европе (Србија је чланица од 2003 године), Црноморска економска сарадња, Форум словенске културе, Јадранско-Јонска иницијатива.
Међународна културна сарадња зависи од унутрашњих политичких кретања и глобалних тенденција. После распада савезне Републике Југославије, а потом и Држаног Савеза Србије и Црне Горе није било опредељене и дефинисане спољне културне политике. У новим околностима,у оквиру независности, Србија је окренула нову страницу у спољнополитичким односима, који према др Милени Драгићевић-Шешић, често детерминисана политиком условљавања. Од 2001 године приметна је политика привржености Србије Европској Унији. По националном извештају о културној политици за период од 1990-те године до 2000-те године Србија је темељила своју међународну сарадњу у области културе на јаком националном идентитету.
УНЕСКО финансира пријекте из Међународног фонда културне разноликости које је дефинисано на основу члана 18, Конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза. За оцену пројеката из Србије одговорна је Национална комисија за УНЕСКО при Министратву спољних послова Републике Србије.
Приоритети спољне политике Републике Србије су усмерени пре свега на земље Европске Уније и западни Балкан. Такође, постоји али у недовољној мери, традиционална међународна кулутрна сарадња и традиционални односи и везе са неким земљама ван Европске Уније. Требало би напоменути да је највећа реализација културних програма постигнута кроз рад Културног центра Републике Србије у Паризу. Највећи прој кулурних пракси се остварује путем изложби, концерата, позоришта, филмова, литературе, али и програмима који су везани за конференције.
Поменућемо опет четири стуба спољне политике Републике Србије на којима је основана и међународна културна пракса. У јеку глобалних политичких промена и динамике унутрашње политике Републике Србије, неопходно је извшити анализу у којој мери и проценту је заступљена међународна кулутрна сарадња са Руском Федерацијом, Народном Републиком Кином, Европском Унијом и Сједињеним Америчким Државама.
Како смо закључили да међународна кулурна сарадња одражава и унутрашњу политику земље, можемо слободно рећи да је правац Србије и даље Европски пут шта год то значило у јеку текућих глобалних промена.
