Семјонов Евгениј Владиславович је докторанд на Председничкој Академији у Москви. Говорио је о актуелној политичкој ситуацији у Србији. Разговор је водила Данијела Петковић.
Како видите српско- руске односе?
Србија је историјски партнер Русије и то одјекује код наших грађана. Често чујемо, углавном од старије генерације, о српској „браћи“, словенској браћи и тако даље. Нећу се задржавати на историјској вези и помоћи Србима у Првом светском рату, јер свака образована особа зна да је Руско царство ушло у рат не само због подршке својим словенским сународницима, већ и из низа економских и политичких разлога, за које Србија није била темељ, већ само преговарачки адут у то време.
Међутим, то нас не спречава да се према обичним српским грађанима односимо са разумевањем, па чак и са извесном дозом наклоности. Они су углавном имуни на наш национализам и расизам, који су, у различитом степену, присутни у свакој земљи. Исто тако, Србија је, према званичној агенди, најчешће пријатељ наше државе, наше браће и сестара. Поново се поставља питање: ко нам је пријатељ и за кога смо више заинтересовани? За Србију или за интересе српског народа?
Колико могу да проценим из бројних сумњивих невладиних извора, значајан део народа у Србији изражава извесну сумњу у легалност и легитимитет своје владе и курса ове владе, било да је он политички, економски или друштвени.
Међутим, о томе се у нашим медијима готово ништа не чује. Повремено се провуку мисли о „дволичности“ српске владе, која угађа интересима непријатеља Русије на нашу штету. Али ова тема се не обрађује. Питам се шта обични грађани Србије мисле о Русији и нашим суграђанима? Са сигурношћу могу рећи да значајна категорија наших грађана пати од синдрома „велике империје“. Овај синдром се састоји у томе да када се нешто деси на удаљеним границама империје, или чак у суседној држави која се граничи са империјом, већину становника те саме империје није брига. „То ме се не тиче“ је начин на који би се могло окарактерисати мишљење наше већине. Не дирајте нас, и није нас брига. Наравно, не говоримо о активној мањини, што су „политички“ расположени грађани наше земље. Говоримо о већини, о масама.
Шта мислите, како ће се завршити политичка криза у Србији?
Данас је свет, као и раније, подељен на зоне интересовања, где је Србија, чини ми се — и извињавам се што делујем грубо — само преговарачки адут, падајући под утицај таквих гиганта као што су Европска унија, Сједињене Државе и Русија. Економски и политички, ова земља је далеко од монолитне силе и зависи од подршке из иностранства. Србима је остављен само један избор: да ли да узму по мало од свих или да изаберу „примарног“ покровитеља. Потпуно независна политика у данашњим глобалним реалностима, а посебно у Србији, не долази у обзир. Српској влади једноставно недостају ресурси и легитимитет.
Бојим се да је овде тешко давати предвиђања. Даћу вам пример „одличне анализе“.
Ко би помислио да ће почети специјална војна операција (СВО)? Нико од компетентних светских или руских стручњака није очекивао да ће се догађаји развијати на такав начин. Али, СВО се догодила супротно логици, проценама, анализама итд.Ко би 2022. године помислио да земља која је некада „плашила“ америчку и европску децу, хегемонистичка сила, водећа земља по наоружању са једном од најмоћнијих армија, неће моћи да реши украјинско питање за неколико месеци?
Анализе, прогнозе, мишљења… Све су то дим и огледала, илузија контроле над ситуацијом. Најлогичнија претпоставка је да ће се српска криза завршити победом српске владе. Није у нашем (руском) интересу да обични људи и западњаци дођу на власт у Србији, јашући на таласу популизма и борбе за правду и борећи се до краја. А Запад неће у потпуности прихватити “нашег” штићеника. Дакле, ваша влада ће вероватно бити храњена из два корита…
Али сетимо се поново наших устанака. Како се изненада пламен распламсава и руши све планове. Недавни пример је револуција у Непалу. Ко је могао да помисли, претпостави, предвиди… То потпуно пркоси логици… али чињеница остаје.
Док су развијене земље успеле да институционализују културну дипломатију и интегришу је у спољну политику, мале земље попут Србије често делују спонтано, без дугорочних стратегија.
Србија издваја изузетно ограничена финансијска средства за културну дипломатију и културну политику. Штавише, Србији недостаје јасна стратегија за промоцију земље у иностранству и побољшање имиџа Републике Србије. Стога су активности невладиних организација ограничене, а промоција Србије у иностранству ослања се на личне иницијативе уметника и њихово учешће на међународним фестивалима.
Српска дипломатија се заснива на четири стуба спољне политике: Европској унији, Русији, Кини и Америци. Сходно томе, Србија гради своју културну дипломатију на овим темама. Европска унија је политички циљ за Србију, јер је Србија на путу европских интеграција и пратећи тај пут прихвата све норме, законе и прописе који важе у Европској унији. То су задаци на путу приступања Европској унији. Ово утиче и на културну дипломатију. Европска унија, преко својих фондација, финансира пројекте у Србији, укључујући и културне. Велики број позоришних продукција и филмских пројекција реализован је захваљујући фондовима Европске уније. Може се закључити да су дипломатија и културна дипломатија Србије мултивекторне. Не постоји детаљна анализа која би могла да покаже проценат међународне културне сарадње остварен са Русијом, Америком, Кином и ЕУ.
мр Данијела Петковић
На основу документа „Стратегија развоја културе Републике Србије за 2020–2029. годину“ може се закључити да је Србија поставила одређене циљеве, и то: ближу комуникацију и сарадњу са дијаспором, развој савременог стваралаштва, културну разноликост и популаризацију српског културног наслеђа. Европска унија такође покушава да подстакне Србију да што пре спроведе регулаторне политике које би довеле до приступања Србије ЕУ.
Ово има одређене предности, јер повећава доступност европских фондова и реализацију многих пројеката за практичаре културне дипломатије. Ова пракса повећава вероватноћу коришћења културе за европске интеграције и одвраћања пажње од потенцијалне сарадње са Русијом, Америком и Кином.
Према нашем истраживању, главни недостаци културне дипломатије Србије укључују: недостатак финансијских средстава, недовољну организацију и стратегију, недовољно учешће невладиног сектора итд.
Упоредићемо културну дипломатију неколико земаља чија је јавна дипломатија на веома високом нивоу и, у пракси, доприноси бољој слици земље у иностранству.
Анализирајући Руску Федерацију, може се закључити да постоји Фондација „Руски свет и Русотрудничество“, која је задужена за културну дипломатију Русије. Штавише, Фонд јавне дипломатије Горчаков обезбеђује успешну реализацију свих пројеката јавне дипломатије у иностранству. Русија своју културну дипломатију заснива првенствено на верском сродству са православним земљама. Има више од осамдесет културних центара широм света, као и веома добру организацију и финансијску подршку за културну дипломатију. Србија, за разлику од Русије, нема такве ресурсе.
Француска, пионир у културној дипломатији, карактерише се блиским везама и укљученошћу у сопствене политике, значајним финансијским ресурсима и нагласком на француском језику као алату културне дипломатије, као и веома добром институционалном организацијом. Организације попут Француског института и мреже Француске алијансе (Alliance Française), која делује у више од 130 земаља, представљајући културу, језик и уметност Француске. У поређењу са Француском, Србија више делује на регионалном нивоу, у земљама бивше Југославије и у Европи, него на глобалном нивоу, попут Француске. Србија се такође више ослања на активности уметника (сликара, писаца итд.) као носилаца културне дипломатије.
Италија своју културну дипломатију заснива на моди, гастрономији и језику и делује преко Института за италијанску културу, који је присутан у више од осамдесет земаља. Мода игра виталну улогу у италијанској културној дипломатији, што је довело до стварања бренда „Произведено у Италији “, препознатог широм света послује на међународном нивоу и ослања се на савремену уметност. Економија и туризам чине основу италијанске културне дипломатије и доприносе промоцији италијанске културе широм света.
У Србији не постоји тако добра сарадња између економије, туризма и дипломатије, па се културна дипломатија више ослања на промоцију традиције и уметности. Србија, за разлику од Русије, Италије и Француске, нема ресурсе за развој културне дипломатије, финансијска средства, системску организацију и глобални утицај. Иницијативе културне дипломатије фокусирају се на појединачне иницијативе, напоре уметника и невладиних организација.
Према истраживању аутора, за унапређење културне дипломатије Србије неопходно је повећати финансирање, развити акциону стратегију и план имплементације културне дипломатије и ангажовати грађане и невладине организације у спровођењу културне дипломатије. Културна дипломатија се првенствено ослања на уметнике, њихову креативност и њихову видљивост, али да би се постигла глобална сарадња, неопходно је повезати промоцију културног наслеђа Србије са економијом и туризмом.
Позитивна слика земље, обликована, на пример, уметношћу у Русији кроз балет или у Србији кроз књижевност, није ништа мање важна од било ког војног освајања. Данас се позитивна слика постиже кроз културну дипломатију и међународну културну сарадњу. Приликом развоја културне дипломатије, потребно је нагласити приоритете спољне политике и жељу за неговањем позитивне слике земље, истичући, на пример, историју државе и промоцију њеног језика широм света. Мере подршке грађанима у иностранству, заштита њихових права у њиховим матичним земљама, укључујући очување њиховог матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у земљи у којој живе и приступ телевизијским каналима у сопственој земљи су међу приоритетима спољне политике и елемент културне дипломатије. Догађаји које спроводе Министарство спољних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству играју важну улогу у културном дијалогу. Спровођење меке моћи је сложено јер њен успех не зависи од политичких фактора већ од расположења публике или циљне групе на коју је мека моћ усмерена. Према речима америчког политиколога Џ. Наја, због ових сложених и неизвесних услова, такозвана „паметна моћ“, која обухвата и меку и тврду моћ, користи се за добијање и примену меке моћи у савременом свету . Наравно, наша терминолошка анализа захтева дефинисање концепта „јавне дипломатије“.
Постоје различити облици културне дипломатије, укључујући стипендије, програме културне размене, културне и образовне центре, међународне делегације, хуманитарне организације, истраживачке пројекте и такмичења. С друге стране, глобализација представља претњу очувању културних вредности нације која се уједињује, и у том контексту, одржавање националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.
Културна дипломатија Републике Србије ослања се првенствено на Министарство спољних послова и Министарство културе, који су носиоци српске културне дипломатије, и, пре свега, на културне центре попут Културног центра у Бечу и Паризу. Невладине организације такође учествују у спровођењу српске културне дипломатије, али у недовољној мери. Културна дипломатија Србије се првенствено фокусира на промоцију српских традиција, а не на савремено стваралаштво и друге благодети српске културе, попут туризма.
Иако званични документи истичу активности и значај невладиних организација у Републици Србији, њихово учешће је недовољно и оне се посматрају као партнери у одређеним државним пројектима, а не као важни носиоци културне дипломатије, како је то уобичајено у Европској унији.
Већина невладиних организација у Србији зависе од пројеката, а њихова сарадња са Европском унијом је отежана административним проблемима које невладине организације не могу саме да реше. Учешће у европским програмима као што је Креативна Европа је изузетно тежак за невладине организације и захтева значајан административни напор. НВО имају краткорочне планове, а њихов утицај и капацитет за деловање су изузетно ограничени. Финансирање НВО у Србији је слабо и нестабилно, што је потврдио и аутор овог истраживачког чланка, директор невладине организације „Фадеј“, чији су циљеви усмерени на спровођење српске културне дипломатије. Српска културна дипломатија је фокусирана на државне пројекте, а невладине организације имају мали утицај тамо.
Штавише, невладине организације нису укључене у доношење одлука и политичких одлука, а културну политику процењују Министарство културе и Министарство спољних послова. Невладине организације су боље у стању да се прилагоде новим трендовима у дигиталној сфери и промоцији, а њихова комуникација са грађанима је боља и ефикаснија, што је предност коју треба искористити. Невладине организације се такође ослањају на личне контакте у иностранству, што олакшава већу доступност српске културе странцима, али српска држава не успева да искористи овај потенцијал.
У Холандији, Француској и Немачкој, невладин сектор активно учествује у културној дипломатији земље, док у земљама у региону попут Хрватске и Словеније постоје фондови (Европски културни фонд 2020) усмерени на развој и финансирање пројеката невладиних организација усмерених на промоцију националног идентитета и културе земље. Сарадња између цивилног друштва, невладиних организација и државе доприноси ефикаснијем развоју и утицају културне дипломатије земље, као и јачању њеног имиџа. Недовољно учешће невладиних организација у културној дипломатији Србије ограничава могућности и резултате међународне културне размене, која би била много ефикаснија уз ближу сарадњу између ових актера.
Циљ културне политике – изградња позитивног националног бренда – такође је кључан у културној дипломатији и користи се за неговање позитивне слике државе на међународном нивоу, промоцију међукултурног дијалога и спречавање сукоба. Треба напоменути да је културна дипломатија стари облик дипломатије и данас нема потребе одвајати културну дипломатију Министарства спољних послова од културне политике организација које добијају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ од својих матичних земаља за своје пројекте, као и културних радника и уметника који делују самостално.
Жена може бити мајка, али и не мора, може бити директор или директорка али и не мора, може бити домаћица али не мора и може зависити од оца, партнера, мужа али и не мора. Никада! Какве су судбине жена у друштву које је васпитало жене као слабији пол и ко је у односу слаб? Дакле, да се ни би овај текст свео на причу о феминизму или неком женском бунту, рећи ћемо да се насиље спречава још у породици, а насилник лечи, уколико је могуће, а углавном није.
Шта значи бити лепо васпитан? Можда би требало о овој теми да пишу стручњаци, психијатри, али ја могу писати као жена. Да ли је ово друштво васпитавало жене да ћуте и трпе разне облике насиља од стране мужа, брата и других мушкараца у широј и ужој породици или их је учило да у сваком односу постоје границе пристојности иако, како кажу мушке главе „ја сам те направио“ или женске „ја сам те родила“. Да се разумемо, насиље може ићи и од мајке и женских фигура, само што је мало вероватно да једна жена може тако физички повредити другу жену, док дете да, може. Али, задржаћемо се на насиљу од стране мушкараца, с тим што морам рећи да је мушкарац неко ко поштује и штити жену, а ове ћемо назвати и звати насилницима, благо речено. Дакле, колика и каква је веза насилника и полиције, насилника и доктора, насилника и других насилника у разним професијама мушког пола? Велика. Наручито ако говоримо о мањим местима, односно о свим општинама, градовима и селима. Тај пакт је далеко сложенији, јачи и неправеднији да ћемо то клупко тешко размотати у овом тексту, а како видимо тешко га размотавају и државни органи.
Дакле, жене се убијају у овом савременом друштву јер нису послушне, јер су заволеле другог, јер желе поштовање, јер не желе више да зависе од динара мужа, јер су осетиле снагу, да могу саме даље. Ово наравно нису разлози за насиље јер ништа не може бити разлог за песницу у браду. Разлози су психички поремећаји мушких особа који се не либе да ударе и мајке. Ко је ту крив? Друштво, јер је васпитало покорну жену, жена је је пристала да служи и буде лична чистачица мужа или баш та жена која на време није схватила и спознала да је снага у њој самој, и да није срамота бити сам и без деце ако си заштићена и имаш поштовање, да није срамота радити јер ти новац даје слободу да не трпиш потенцијалног насилника и да мир нема цену, а да се цена неких срећних породица види на бандери на умрлици. Неким женама и девојчицама нико није рекао да су оне јунаци њихових живота, да принц из бајке не постоји и да су управљачи њихових живота у њиховим и само њиховим рукама, да је могуће купити карту у једном смеру у било којем тренутку и да најгоре што могу урадити је да остану у односу са насилником и тако васпитавају дете или, још горе ћерку.
Али како нико не може бити излечен ако сам не потражи помоћ, тако и ове жене не можемо ухватити за руку и спасити уколико оне не осећају да је снага у њима. Циљ овог текста је да скрене пажњу да одређени полицајци штите насилнике, што смо имали прилике да чујемо у исповестима жртава насиља, да жене имају погрешна уверења и да је најгоре одрастати са таквим родитељима јер се на крају насилник окрене и против детета, наручито ако је дете здраво и свесно ситуације, осећа снагу у себи и потенцијал да се бори, а поготово ако је то дете женско. Е, тада је насилник спреман на све, па и да лажно пријави дете полицији, јер побогу, она има своје мишљење и не слуша или још горе и најодвратније што један насилнички мозак може смислити „она ме малтретира“.
Да на крају скренмо пажњу да су већином насилници људи које је васпитавала улица, необразовани, бучни, хвалисавци, „спортисти“ са широким леђима који обарају руке, воле оружје и изузетно су љубазни према свима, док само њихове мајке, жене и ћерке знају ко су они заправо.
Овде нисмо обрадили психичко насиље, као такозване „непристојне понуде“ које су честе приликом конкурисања за било који посао или само сексулано узнемиравње на послу. Овде смо хтели да говоримо о батинама и страху једне жене. Хтели смо да дамо наду женама и да подсетимо да је живот и мир важнији од било какве традиције, наметнутих очекиваења па и религиозних правила, али и неких изјава јутјуб попова. Муж се слуша, а насилник се пријави полицији! И ако Вам кажу „па шта ти је, није те убио?“, то није крај.
Снага је у женама, ма колико година имале, и никада није касно за нови почетак! Срећно!
Докторанд на Председничкој Академији у Москви (културна дипломатија између Србије и Русије)
Директор Фадеј Удружења
Прва српско-руска дипломатска сарадња забележена је за време Светог Саве, када је 1184. године успостављена веза са руским свештенством. У дванаестом веку Растко Немањић се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, а српски владари пружили су помоћ Русији током Монголске инвазије. Међутим, догађај који је отворио нову страницу у дипломатским односима Србије и Русије, десио се 23. фебруара 1838. године, када је Милош Обреновић примио руског конзула Герасима Васиљевича Вашченка у резиденцији у Крагујевцу. Помоћ Русији која је укључивала формирање уставне базе, стварање борбено спремне војске, било је веома важно у кључном тренутку формирање српске државности. Отварање руског конзулата се поклопио са овим догађајем. Поред тога, нуклеарни уговор којим је окончан Руско-турски рат предвиђао је аутономију за земље ослобођене током првог српског устанка (1804-1813).
У осамнаестом веку, за време Петра Великог и Елизавете Петровне, Русија је примила много српских исељеника који су оставили трага у историји Русије и рату са Наполеоном, а који су верно и истинито служили Царству. Такође, за време Александра Првог Карађорђевића, после револуције у Русији 1917-те године, Србија је примила десетине хиљада руских емиграната који су значајно допринели развоју привреде, уметности и културе. Посебан допринос Руска емиграција дала је развоју позоришне уметности. Цар Николај Други Романов, који је одлучно бранио српски народ, заузима значајно место у сећању српског народа. Такође српскa држава изражава посебну захвалност и част свим Руским војницима и пријатељима погинулим током Другог светског рата за ослобођење Београда и Југославије.
Данас су, званично, анализирајући међународне уговоре, односи између наших земаља подигнути на нови ниво, ниво стратешког партнерства, што потврђује и билатерална Декларација о стратешком партнерству коју су потписали председници Србије и Русије у мају 2013-те године у Сочију. Додатном анализом треба дефинисати оствареност и реализацију таквог „стратешког“ партнерства у пракси.
Културна дипломатија заузима значајно место у спољној политици модерне Русије. Руска Федерација је посвећена попуњавању информационог и културног простора Србије и промовисању садржаја заснованих на очувању породице, православних вредности и традиције које су веома блиске српској култури. У том контексту, Србија наставља дипломатску сарадњу у области културе са Руском Федерацијом о чему сведочи међународна културна размена.
Данијела Петковић у Руском дому у Београду (приватна архива)
Значајно место у животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца заузима „Руски дом” у Београду, који се тада звао „Руска кућа цара Николаја Другог“. Ова институција је била пребивалиште руске емиграције, културне и научне елите, што је умногоме допринело развоју образовања и уметности за време краља Александра Карађорђевића 1920-их.
Када говоримо о међународним уговорима ,они дају значајан допринос међународној сарадњи Републике Србије и Руске Федерације. Можемо издвојити Уговор између Владе Савезне Републике Југославије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области културе, образовања, науке и спорта који је потписан 1995-те године. Такође, потписан је1996-те и Протокол између Федералног Министарства Спољних Послова Федералне Републике Југославије и Минстарства Спољних Послова Руске Федерације. Протокол обухвата проширење билатералне сарадње и спровођење билатералних споразума. Споразум између Дипломатске Академије Републике Србије и Руске Федерације о међусобној сарадњи је потписан 2001 године. Сврха споразума је стварање услова за сарадњу у области образовања. Међутим, ова сарадња нема комерцијални карактер. Програм из области културне сарадње, образовања, науке, спорта и политике младих реализован је 2009-те године. Уговор о сарадњи из области туризма потписан је 2011-те године између Владе Републике Србије и Руске Федерације, а 2012-те године потписан је и протокол између Министарства иностраних послова Републике Србије и Руске Федерације о учешћу Руске Федерације у обнови унутрашњости Храма Светог Саве у Београду. Такође је био на снази Програм сарадње у области културе, образовања, науке и спортске и омладинске политике између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације за период 2019-2021 године. Уговор између Владе Републике Србије и Влада Руске Федерације о враћању странице Мирослављевог Јеванђеља Републици Србији и слике Николаја Константиновича Рериха Руској Федерацији потписан је 19. октобра 2019-те, а ратификован 24. јануара 2020-те године. Руска Дума је такође ратификовала уговор са Србијом, према коме се 166. страница Мирослављевог Јеванђеља може вратити у Србију као замена за седам слика чувеног Николаја Рериха, које су се чувале у Народном музеју у Београду. Мирослављево Јеванђеље је било пренето у Руску националну библиотеку 1883. године захваљујући тадашњем епископу Порфирију.
Да делује Културни центар Србије у Москви, тачније речено да постоји физички и на нивоу формалних активности могли бисмо рећи да је Споразум који је подразумевао реализацију те идеје добар пример зближавања народа Русије и Србије. Главни циљ Споразума је дефинисан, а то је реализизација билатералних програма везаних за културну и научно техничку сарадњу. Међутим, ми до данас немамо Културни ценатр Србије у Руској Федерацији, мада смо сведоци напора српских уметника, који су такође носиоци културне дипломатије, који покушавају реализацију пројеката везаних за српско-руске односе. Они не наилазе на одобравање и подршку у Србији тренутно, те се окрећу подршци од стране Руске Федерације. Дакле, аутор овог текста може и лично да посведочи да се срспко-руска културна размена спроводи у одређеним оквирима тј структурама блиске власти и да је сваки други индивидуални рад носиоца културне дипломатије, а који нису део владајућег система, осуђен на пропаст пре него што је и почео.
Можемо приметити да је тренутна срспко-руска међународна културна сарадња сведена на „звона и прапорце“ без уплитања у озбиљна питања идентитета наших народа чија је веза далеко снажнија него што то могу да предоче и опишу фудабалске утакмице, иако спортска дипломатија такође има место у међународним односима.
Завнични статистички подаци о међународној културној размени Републике Србије са Руском Федерацијом нису доступни, иако је аутор текста упутила захтев Министарству спољних послова Републике Србије за увид у документацију, али ни тада, као научни истраживач, докторанд, није добила никакав одговор. Републички завод за статистику није спроводио такву врсту истраживања.
Докторанд на Председничкој Академији У москви (културна дипломатија између Србије и Русије)
Директор Фадеј Удружења
Међународни културни односи и сарадња обично се руководе политичким циљевима. За презентацију националнног идентитета и све већег утицаја у другој земљи позитивни резултати националне културне политике користе се за постизање политичких циљева. Не постоји јединствен модел културне дипломатије, јер је сваки модел типичан за сваку земљу, тако да можемо разговарати о на пример, француском, италијанском, корејском моделу културне дипломатије.
Главни чиниоци јавне и културне дипломатије Републике Србије су Министарство спољних послова и Министарство културе и информисања. У Министарству спољних послова Републике Србије постоји Одељење за јавну и културну дипломатију које образује унутрашње организационе јединице, а то су Одељење за јавну дипломатију и Одељење за културну дипломатију.
У оквиру Одељења за културну дипломатију обављају се задаци који се односе на:
Развој образовне, културне, научне, технолошке, спортске сарадње Републике Србије са другим земљама
Припрема, закључивање и спровођење споразума, програма и других уговора са државама и међународним организацијама у овој области
Представљање српског културног идентитета и националне кулутрне баштине у циљу јачања препознатљивости Републике Србије у међународним оквирима
Организовање конференција, стручних предавања, манифестација и њихово спровођење у иностранству и манифестација културе страних држава у Републици Србији
Координација рада на додели стипендија домаћим и страним студентима
Једина екстериторијална подела која постоји за јавну дипломатију и културну сарадњу је Културно информативни центар Републике Србије у Паризу, који је у надлежности Министарства спољних послова Републике Србије и Министарства културе и информисања Републике Србије.
У оквиру Министарства културе и информисања 2003. године је формиран Сектор за међународне односе, европске интеграције и развој менаџмента у области културе. Међутим, седам година касније, 2010-те године овај сектор је сведен на групу за међународне односе у области савремене уметности и културне индустрије. Данас делује, у оквиру Министарства културе и информисања Републике Србије, Сектор за међународне односе и европске интеграције у области културе.
Принципе културне политике у оквиру међународних односа утврђује Министарство културе и информисања, и то:
Очување културног наслеђа и његово укључење у савремене културне тенденције
Активно учествовање уметника и савремене уметности у међународним културним тенденцијама
Осим Министарства спољних послова Републике Србије и Министраства културе и инфромисања Републике Србије у области културне дипломатије делују и раде и други државни субјекти и то у првом реду субјекти из области образовања, спорта и туризма (Министратво образовања, науке и технолошког развоја Републике Србије и Министратво омладине и спорта Репбулике Србије). Врло је важно истаћи и активности туристичке организације Србије у области јавне и културне дипломатије.
Што се тиче сарадње између земаља која се темељи на врло тачно опредељеним циљевима институцијалне размене културним програмима и догађајима, Република Србија спада у они групу земаља која темељи своју политику међунароне културне сарадње на традиционалним формама и стратегијама:
Квоте размене или међусобна размена
Резиденцијални програми за уметнике, едукативни програми
Програми размене пројеката (изложбе, позоришне представе, филмови итд)
Још један важан сегмент традиционално конципираних међународних културних односа су споразуми, који дефинишу статус културних институција (на пример, Француски културни центар, Гете институт, Институт Сервантес). Циљеви културних центара: промоција језика, културног наслеђа, културна и академска размена итд.
Србија улази у списак оних земаља које разматрају културне односе и сарадње првенствено кроз двостране форме. Споразум између земаља омогућава закључивање на нижем нивоу билатералних докумената са конкретним практичним циљевима. Закључују се између влада одређених земаља и служе као чин добре воље.
Осим тога, неки споразуми имају важнији практични значај од свакодневних дипломатских активности (на пример: уговори о оснивању и статусу културних институција). Треба напоменути да институције културе у иностранству имају дипломатски статус.
У оквиру сектора Министарства културе и информисања Републике Србије и Министарства спољних послова Републике Србије, као и преко сталне делегације Републике Србије и Националне комисије Унеско, Србија сарађује са Унеском у области културе и важни задаци тичу се:
Покретање ратификације конвенција Унеска
Покретање поступка за закон о ратификацији конвенција
Усклађивање текстова са другим министарствима
Координација организације ратификације међународних уговора и ратификација конвенција у Народној скупштини
Усклађеност са домаћим законодавством
Припрема и спровођење конвенција
Развој и праћење пројеката и програма сарадње
Усвајањем Универзалне декларације о културној разноликости (УНЕСКО, 2001), коју је подржала Југославија, 6. јуна 2009.године, ратификована је Конвенција о заштити и унапређењу разноликости културних израза. Ова конвенција ствара међународну законодавну основу за културну политику и промовише спровођење мера у циљу међународне сарадње. Ратификација УНЕСКО конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза створила је услове за закључивање нових билатералних и мултилатералних споразума Републике Србије. Ови међународни документи обавезују државу Србију да прихвати одређене стандарде понашања, посебно када су у питању процена развоја института, културних процеса и самих културних заједница.
Што се тиче Савета Европе, која је међународна организација која има велики и кључни утицај у савременим међународним културним односима у Европи, Република Србија сарађује са Европом у складу са утврђеним принципима, познатим у мултилатералној сарадњи, а спроводи се углавном преко Министарства спољних послова, Директората ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу), Савета Европе, сталних представништва Србије при Савету Европе у Стразбуру и канцеларије Савета Европе у Србији. Специјални ниво сарадње спроводе представници Министарства културе и информисања Републике Србије у комитетима и телима Савета Европе.
мр Данијела Петковић (приватна архива)
Сећамо се добрих примера културне дипломатије, као што је пројекат «Путеви српске културе» («Пут римских имератора», «Трансроманика – романички путеви европског насеђа» и «Тврђава на Дунаву»), који су уврштени у програм «Европских путева културе» Савета Европе и обухватају широк историјски и цивилизацијски спектар. Кроз културу сећања они обнављају везу између српског идентитета и европског наслеђа.
Претпоставља се да се на простору Србије родило седамнаест римских императора и та чињеница је била основа пројекта «Пут културе Римских императора». Ова туристичко-културно-историјска рута такође садржи и причу о успону и паду Римског царства. У Србији су најпознатија места на овој рути Вининацијум код Костолца и Феликс Ромулијана код Зајечара. Један од најважнијих споменика војне архитектуре на обавли Дунава су тврђаве. То је био најважнији речни пут у Европи у XIX веку, тако да је представљен у пројкету „Дунавске тврђаве“. Овај пример сарадње Републике Србије и Савета Европе јача позицију државе у међународним културним процесима.
Република Србија учествује, али не у довољној мери и у другим међенародним организацијама, као што је Франкофонија (Србија је добила статус придруженог члана 2018-те године, док је од 2006-те године Србија имала статус посматрача), Савет министара Европе (Србија је чланица од 2003 године), Црноморска економска сарадња, Форум словенске културе, Јадранско-Јонска иницијатива.
Међународна културна сарадња зависи од унутрашњих политичких кретања и глобалних тенденција. После распада савезне Републике Југославије, а потом и Држаног Савеза Србије и Црне Горе није било опредељене и дефинисане спољне културне политике. У новим околностима,у оквиру независности, Србија је окренула нову страницу у спољнополитичким односима, који према др Милени Драгићевић-Шешић, често детерминисана политиком условљавања. Од 2001 године приметна је политика привржености Србије Европској Унији. По националном извештају о културној политици за период од 1990-те године до 2000-те године Србија је темељила своју међународну сарадњу у области културе на јаком националном идентитету.
УНЕСКО финансира пријекте из Међународног фонда културне разноликости које је дефинисано на основу члана 18, Конвенције о заштити и унапређењу разноликости културних израза. За оцену пројеката из Србије одговорна је Национална комисија за УНЕСКО при Министратву спољних послова Републике Србије.
Приоритети спољне политике Републике Србије су усмерени пре свега на земље Европске Уније и западни Балкан. Такође, постоји али у недовољној мери, традиционална међународна кулутрна сарадња и традиционални односи и везе са неким земљама ван Европске Уније. Требало би напоменути да је највећа реализација културних програма постигнута кроз рад Културног центра Републике Србије у Паризу. Највећи прој кулурних пракси се остварује путем изложби, концерата, позоришта, филмова, литературе, али и програмима који су везани за конференције.
Поменућемо опет четири стуба спољне политике Републике Србије на којима је основана и међународна културна пракса. У јеку глобалних политичких промена и динамике унутрашње политике Републике Србије, неопходно је извшити анализу у којој мери и проценту је заступљена међународна кулутрна сарадња са Руском Федерацијом, Народном Републиком Кином, Европском Унијом и Сједињеним Америчким Државама.
Како смо закључили да међународна кулурна сарадња одражава и унутрашњу политику земље, можемо слободно рећи да је правац Србије и даље Европски пут шта год то значило у јеку текућих глобалних промена.
