Da budemo jasni, pravde nema, ili se dešava retko. Policija je uglavnom na vezi sa kriminalcima ili ljudima koji su agresivci, lopovi, prevaranti. Sudovi rade kako rade, pojedina veštačenja se kroje po meri podobnih i pravde uglavnom nema. Ali, šta je interesantno, ili živiš i umireš kao lav ili kao miš. Biramo.
Pokušaću da kroz opis prvog od dva slučaja u mom životu objasnim stanje društva, ali to nije samo društvo, društvo čine pojedinci, nečiji životi, to su životi mladih i starijih koji su oštećeni voljom loših ljudi sa privilegijama, lopova i nasilnika koji su zaštićeni nepisanim pravilima od strane policije i tužilaštva.
Ja uvek krećem od najtežeg, tako da od onoga što mi je uništilo život i najviše boli. Od oca Petković (Stanimir) Staniša (1959) iz Velike Plane koji je nasilnik, agresivac i koji je radi njegove zaštite pred zakonom, a verovatno vođen velikim strahom jer mu se prvi put neko od ukućana suprotstavio, prijavio rođeno dete, ćerku od 50 kilograma, bez znanja borilačkih veština, bez ikakvog javnog fizičkog sukoba za 40 godina, a sve ono što je on i što radi, prijavio za nasilje u porodici.
Fotografija: privatna arhiva
I sada, šta se dešava. Da ne bih opisivala sam događaj, koji je krojen za zapisnik po meri Petković Staniše, fokusiraću se ovde na vezu nedostojnih policijskih službenika i nasilnika. Tekst o tome šta sam preživela i preživljavam možete naći na ovom sajtu u rubrici “borba protiv nasilja”.
VEZA POLICIJE I NASILNIKA
Sticajem okolnosti, slučajno, upoznala sam osobu koja radi u BIA. U jednom periodu bili smo u komunikaciji i sve to nije toliko bitno, jer nije bitno da li je radnik u pekari ili radnik u BIA, da policija tj. određeni policijski službenik ili ih možda ima više ili je jedan, ne znam, to preneo Petković Staniši. Ja o tom kontaktu nisam nikome govorila, jer je to moja lična stvar, intimna, ne idem okolo i ne govorim ljudima koga sam upoznala itd, tako da niko nije mogao to ispričati osim policijskih službenika PU u Velikoj Plani. Kako ja to znam? Tako što sam čula kada je rekao mojoj majci za to. A zašto? Zato što sam ja u tom trenutku konkurisala za posao i prolazila bezbednosne provere, a kako je Petković Staniša želeo da ja imam kako on kaže “dosije” i da nikada ne dobijem posao, brže bolje mu je neko iz PU u Velikoj Plani javio sa kim sam ja u kontaktu.
Da se razumemo, svako davanje informacija od strane policajaca trećim licima bez zakonske potvrde da je to dozvoljeno je KRIVIČNO DELO! Dakle, neko iz PU Velika Plana je počinio krivično delo dajući neovlašćeno informacije.
Da se vratim na dan kada je, da bi Petković Staniša zaštitio sebe, a nakon što me je udario dok sam se nalazila na krevetu bežeći od njega, u svojoj sobi i nakon što sam mu rekla da ću ga prijaviti, izvukao mobilni telefon iz džepa, pozvao policiju i rekao “ćerka me maltretira, dođite…”
Fotografija: Privatna arhiva
Da se sada još malo više približim događaju, a radi slike policijskog službenika koji je došao. Policijski službenik kome nisam videla broj i prezime, jer sam bila u stanju šoka, stresa i generalno sam se tresla zbog nasilja koje sam prošla i mislila sam da će me policija zaštititi, te nisam ni realizovala svoje pravo da znam ko je došao, je sve vreme slušao Petković Stanišu, pisao šta je on govorio, ja sam bila u sobi pod stresom i niko od njih nije došao da me pita kako sam i šta se desilo. NIKO! Bilo ih je dvojica, ali je jedan sa izrazitim zubima bio glavni. Došao je kod mene, uzeo podatke i rekao idi odavde, skloni se, ne obraćajući pažnju na sliku koju sam mu pokazala, gde mi je ruka oguljena zbog pada, jer me je Petković Staniša oborio na beton, ne obraćajući pažnju na polomljen ključ, kojim sam se ja zaključavala, a koji je Petković Staniša polomio jer nije mogao da se izvuče iz brave…
Da ja nisam skupila snage i posle oko sat vremena otišla u PU Velika Plana i tražila da dam izjavu pri tome, kritikujući službenike na takvo postupanje, ne bi nikada bilo zapisano da je Petković Staniša mene maltretirao, a ne samo mene nego i moju majku, Urošević Dobrila. Šta je tačno zapisao službenik ne znam, verovatno ne sve što sam rekla, ali ipak je zapisano nešto. Na kraju me je ispratio rečima, “idi, skloni se”…
Dakle, da li je to što Petković Staniša podržava aktuelnu vlast u Velikoj Plani i lokalne funkcionere koji su sada već mojih godina, a ima onih i koji imaju kriminalnu prošlost, da li to što poznaje neke iz policije, da li to doprinosi tome da on “namešta” žrtvu i rođeno dete koje mu se suprotstavilo i reklo da je dosta maltretirao sve po kući, nema više, da li su mu kvalifikacije za zaštićenog nasilnika to što podržava vlast, poznaje ih i ima prepoznatljivost uličnog čoveka, kome krađe, prevare i lopovluk nije stran?
Da li moje osobine, što nikad nisam imala fizički sukob sa nekim, što sam uzorna, obrazovana, što se bavim kulturom i naukom i najvažnije ne podržavam vlast, a najvažnije žrtva sam nasilja, imam dijagnostikovane traume i intruzivne slike zbog nasilja koje sam proživela, nisu dovoljni da me zakon i policija zaštiti od nasilnika? Ne, u ovom društvu ne… ovde se žrtva proglašava nasilnikom….
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, štetu od NATO-bombi pretrpelo je 25 manastira, 34 crkve, tri džamije, jedna sinagoga, 40 objekata gradske arhitekture, 25 gradskih jezgara, 13 arheoloških nalazišta i 16 memorijalnih spomenika.
Statistika Zavoda pokazuje nam kako je direktnim pogocima NATO avijacija razorila 24 spomenika (srećom ni jedan manastir niti arheološki lokalitet), dejstvovanjem u neposrednoj blizini oštećeno je 78, a zbog detonacija ugroženo je 57 objekata.
RAZARANJE KURŠUMLIJE OD STRANE NATO AGRESORA
Kuršumlija je opština koja je, nažalost, među prvima doživela razaranja tokom besomučne agresije NATO pakta kodnog imena „Milosrdni anđeo“. Najmanje petnaest puta su „zlikovci iz vazduha“ tog proleća 1999. godine bombardovali ovo pitomo mesto. Već prvog dana 24. marta 1999. bombama je zasuta kasarna Vojske SRJ na lokaciji „Borovnjak“. Nedugo potom 2. aprila 1999. pogođena je privatna kuća porodice Stepanović, a granate su pale i na naselje Kastrat, na preduzeće Šik „Kopaonik“, a potom i na dečiji vrtić.
Kao najtužniji datum pamti se 11. april 1999. kada je bombardovano selo Merdare. Zlikovci su ciljano sručili bombe na ovo civilno naselje gde je bilo ljudskih žrtava. Kuršumlija je tih dana vrvela od naroda, prognanika sa prostora Kosova i Metohije koje je proterala teroristička OVK i koji su svoje utočište pronašli upravo ovde.
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, Avijacija NATO agresora je dejstvovala po pravoslavnim hramovima Manastiru Svetog Nikole i Crkvi Svete Bogorodice. Naime, usled siline udara više detonacija na području Kuršumlije pojavile su se veće pukotine na zidovima ove dve svetinje, a reč je o zadužbinama Stefana Nemanje iz 12. veka. Kasetne bombe pale su na ovo područje 2. aprila 1999. a posebno je beskrupolozan bio napad izveden 18.04.1999. kada je pogođen manastir Presvete Bogorodice.
Manastir posvećen svetom Nikolaju Mirilikijskom je podignut zajedno sa manastirom Presvete Bogorodice između 1152. i 1168. godine. Biografi prepodobnog Simeona Mirotočivog, Stefan Prvovenčani, sveti Sava i Domentijan ne slažu se u pogledu redosleda podizanja Nemanjinih zadužbina u Kuršumliji. Dok Stefan Prvovenčani i Domentijan na prvo mesto stavljaju zidanje Crkve posvećene Bogorodici, sveti Sava pak tvrdi da je prvo sazidan manastir svetog Nikolaja. Ipak, bez obzira na ove razlike, svi se slažu u jednom, da je po zidanju manastira došlo do sukoba između Nemanje i njegove braće, koji su mu osporili ktitorski rad. U ovom sukobu Stefan Nemanja je izašao kao pobednik i 1168. postao veliki župan. Kako su, naime, Nemanjine zadužbine bile pokrivene olovnim krovovima koji su se presijavali na suncu, narod ih je nazvao Belim Crkvama, a otuda je i kuršumlijsko naselje dobilo ime Bele Crkve.
U manastiru svetog Nikolaja se od samog osnivanja odvijao jak duhovni život, a uživao je, po svedočanstvu Studeničkog tipika, i veliki ugled.
GRAČANICA – PRAVOSLAVNA SVETINJA ČAK ČETIRI PUTA BOMBARDOVANA!
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, među 13 oštećenih manastira i 11 crkava najveće devastacije je pretrpela Gračanica – spomenik kulture od izuzetnog značaja, najlepši spomenik vizantijskog umetničkog kruga 14. veka. Usled eksplozija više desetina projektila palo je u neposrednoj blizini ovog bisera svetske umetnosti, koji je 1318. godine dao da se podigne srpski kralj Stefan Uroš II Milutin.
Tokom napada NATO agresora, tog proleća 1999. godine oštećena je fasada crkve, a raznovrsne pukotine pojavile su se na fresko-živopisu, koje su se posle svake detonacije sve više širile. Delovi fresaka odvojeni su od zida. Prema zvaničnim hronoškim podacima Vlade Republike Srbije o NATO bombardovanju, manastir Gračanica je granatiran čak četiri puta. Poslednji put bomba je pala 5. aprila 1999. neposredno pored svetinje prilikom čega je oštećeno više spomenika, dok je kapela u potpunosti uništena.
Vidna su oštećenja i na zgradi starog, istočnog konaka manastira Gračanica, čije se freske inače nalaze u svim svetskim enciklopedijama. Manastir je 1990. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja, a 13. jula 2006. stavljen je na Uneskovu listu Svetske baštine pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“, koji su deo spiska ugroženih mesta svetske baštine. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
AMERIČKI PILOT PRIZNAO: „BOMBARDOVANE SU DVE CRKVE I CIVILNI CILJEVI“
Pažnju javnosti ne tako davno privukla je ispovest američkog pilota, pukovnika Majka Petruke za T-Six. Petruka je u svom svedočenju govorio o borbenoj upotrebi američkog ratnog vazduhoplovstva i drugih NATO zemalja tokom napada na našu zemlju istakavši tom prilikom da su gađanje civilnih ciljeva i dejstvo po vozu u Grdeličkoj klisuri „velika, neoprstiva greška“. Petruka je nekoliko puta tokom svedočenja naglasio da nije bila dobro vođena kampanja te da nakon mesec dana nisu imali validne mete za gađanje do toga da ROE (Rules Of Engagement) nije bio adekvatno definisan. Iz njegove priče stiče se utisak da su eskadrile i piloti morali sami sebe da štite od kontroverznih naređenja što je on, kako tvrdi, jednom i uradio.
Petruka je istakao kako su piloti jednom prilikom dobili zadatak da dejstvuju kasetnim bombama CBU-87 po jednom selu u Srbiji istakavši kako mu je isprva bilo sumnjivo da je meta selo ali da je ceo proces planiranja misije bio nestandardan.
Petruka je ostalim posadama iz svoje eksadrile kazao da ne bi trebalo da izvrše ovaj zadatak ukoliko prilikom ciljanja video-senzorima ne budu ubeđeni da se radi o vojnim ciljevima. Procedura koju su dogovorili među sobom za tu eventualnost bila je da bombe bace u okviru zadatog pravouganika ali u šumu van civilnog naselja.
Tako je i bilo. Tokom prilaska cilju videli su da je ciljna tačka bila na dve pravoslavne crkve. Posade se slažu da kasetne bombe izbace na dogovrenu nenaseljenu lokaciju u šumi. Međutim, drugi paket sa drugim posadama iz njegove eskadrile bio je ponovo taskovan za isti cilj drugu noć. Petruka saznavši za to ostavlja pisanu poruku kao upozorenje da se radi o crkvama pilotu iz posada koji je odgovoran za planiranje sledeće misije. Pomenuti pilot ipak izvršava misiju nakon protesta kroz lanac komandovanja koji nije dao rezultat i, kako Petruka tvrdi, taj paket uništava crkve sa kasetnim bombama.
Nastavljajući priču o uništavanju civilnih ciljeva Petruka pominje da je poznavao „Wild Weasel“ kolegu pilota koji mu je lično potvrdio da je od strane NATO starešina bilo naredbi za namerna ciljanja civilnih ciljeva na prostoru Jugoslavije i da je torađeno kako bi se „Srbima očitala lekcija“. Petruka je na priču završio uz konstataciju da mu je ovo bila najbolja misija u borbenoj karijeri – zato što je nije izvršio.
PRIZREN POD BOMBAMA
Opština Prizren više puta je bila izložena NATO bombardovanju. Projektili i kasetne bombe padale su i po srpskim i po bošnjačkim i po albanskim kućama. Život je izgubilo oko stotinu stanovnika Prizrena a kao najtužniji datum pamti se 13. maj 1999. godine. Tog dana avioni NATO pakta bombardovali su albansko selo Koriša prilikom čega je život izgubilo 87 albanskih civila, među kojima čak dvadeset i šestoro dece! Najmanje osamdesetoro ljudi je tom prilikom ranjeno.
Zanimljiv je podatak da se selo Koriša prvi put spominje još 1348. godine, u Arhanđelovskoj povelji. U selu postoje ostaci nekoliko sakralnih objekata a najznačajniji je svakako manastir Sveti Marko Koriški. Prema sačuvanom zapisu, manastirska crkva je sagrađena 1467. godine. Tokom perioda turske vladavine manastir je ostao nerazrušen, a sa zvonika manastirske crkve oglasila su se čak i prva zvona po oslobođenju prizrenskog kraja od Turaka. Ipak, manastir će kroz vekove koji će uslediti više puta biti rušen te iznova obnavljan. Tako je ova svetinja bila zapaljena i tokom Prvog ali i tokom Drugog svetskog rata, da bi i te kobne 1999. godine ovaj sakralni objekat bio po ko zna koji put opet razoren.
Još jedno prizrensko selo koje je pretrpelo veliko stradanje jeste i Jablanica, mesto koje se nalazi iza samog vrha Cvilen i koje je od varoši udaljeno 9,3 kilometara. Ovo mesto spada u red najstarijih naseobina u Sredačkoj Župi i oduvek bilo naseljeno isključivo bošnjačkim stanovništvom. NATO agresor je 1. maja 1999. zasuo projektilima Jablanicu prilikom čega je povređeno 18-oro civila bošnjačke nacionalnosti, među kojima i troje dece. NATO je tom prilikom oštetio i seosku džamiju u selu. Islamska zajednica potvrdila je da je prilikom napada NATO aviona na selo teško oštećen krov džamije. Sedamdeset kuća i drugih objekata je tom prilikom uništeno a meštani, Bošnjaci civili, postali su žrtve jednog bezumnog napada.
Mediji su tog proleća 1999. odmah javili da se pod udarom NATO snaga našla i čuvena Sinan pašina džamija u Prizrenu a prema podacima Vlade Republike Srbije oštećenja je tokom rata pretrpela i Crkva Bogorodica Ljeviška. Ova nadaleko čuvena drevna svetinja je zadužbina kralja Stefana Milutina a podignuta je u periodu od 1306. do 1307. godine i to na ostacima starijeg katedralnog hrama iz 13. veka, koji je takođe zasnovan na mestu još starije, ranohrišćanske crkve. Crkva je vekovima bila saborni, odnosno katedralni hram prizrenskih episkopa i mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Više puta je kamenovana od strane albanskih ekstremista a na nju je pucano i iz vatrenog oružja. Ova pravoslavna svetinja je nažalost zapaljena 17. marta 2004. godine od strane albanskih vandala, za vreme Martovskog pogroma. Dana 13. jula 2006. Crkva Bogorodice Ljeviške je stavljena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, kao deo ansambla srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji.
Tokom zločinačkog bombardovanja Prizrena projektili NATO agresora oštetili su i čuveni Muzej prizrenske lige, važan istorijski i kulturni objekat u gradu.
ĐAKOVICA – GRAD RAZOREN PROJEKTILIMA
Tokom kampanje bombardovanja SR Jugoslavije, koja je nazvana „Milosrdni anđeo“ najveća razaranja je pretrpeo grad Đakovica. Avioni NATO pakta su doslovno razrušili središte grada a fotografije spaljenih kuća i devastiranih objekata obišle su svet. Najveći udari zabeleženi su 14. aprila 1999. kada su bombardovana albanska sela Bistažin i Meja kao i 21. aprila 1999. kada su NATO avioni pogodili izbegličko naselje gde su bili smešteni prognani Srbi iz Hrvatske.
Prema podacima Vlade Republike Srbije NATO bombe su pogodile i oštetile Crkvu Svetog Petra i Pavla, te katoličku crkvu Svetog Antona, zatim čuvenu Hudum džamiju u Đakovici, te istorijski bazar u Đakovici kao i dva stara mosta iz vremena Turaka: Terzijski most i Tabački most kod Đakovice.
Stara župna crkva Svetih Petra i Pavla, inače katolička svetinja, podignuta je u periodu od 1928. do 1938. godine, a renovirana je i obnovljena u dva navrata – 1959. i 1969. godine. NATO zločinci gotovo u potpunosti su razorili ovu svetinju kada su na nju sručili više kasetnih bombi. Sa crkvom su se tog proleća 1999. urušile i sve uspomene vezane za ovaj verski objekat a meštani, vernici mogli su samo nemo i sa velikom tugom da posmatraju kako njihov hram gori i nestaje u plamenu.
Crkva svetog Ante nalazi se u „Katoličkoj ulici”, nasuprot crkve Svetih Petra i Pavla u Đakovici. Prva crkva sagrađena je 1882. godine i nazvana je „Crkva Pater Milje“, ali je kasnije uništena. Godine 1931. na istom mestu izgrađena je nova crkva koja je nazvana „Svetište Svetog Antuna Padovanskog“ ili „Crkva Svetog Antuna.“ Ova crkva je obnovljena nekoliko puta, i tom prilikom su priloženi konaci, kancelarije, sanitarni objekti, sve po pravilima izvorne arhitekture. Ova katolička svetinja teško je oštećena prilikom bombradovanja civilnih ciljeva u Đakovici od strane NATO agresora. Tom prilikom, sa crkvom su u plamenu nestale i obližnje kuće srpskih porodica.
Hadum džamija u Đakovici je podignuta krajem 16. veka i predstavlja nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture od izuzetnog značaja. Sam naziv potiče od reči koja u prevodu označava „slugu, evnuha“, a džamiju je podigao Hadum sulejman-aga Bizeban, sluga carskog harema u vreme sultana Murata III, rodom iz sela Guske kod Đakovice. Bliže datovanje u 1592/1593. (ili 1003. po hidžri) određeno je na osnovu podataka iz prizrenskih godišnjih kalendara iz 1873. i 1874. godine. Džamija pripada jednospratnom tipu sa tremom koji je natkriven trima kupolama. Prema podacima Vlade Republike Srbije, džamija je teško oštećena u proleće 1999. tokom trajanja NATO agresije.
Pripadnici OVK su tokom i nakon završetka rata spalili i porušili sve pravoslavne hramove i crkve na području opštine Đakovice.
SVETINJE KAO METE NAPADA
Blic je podsetio da je 20. aprila 1999. prilikom bombardovanja civilnih ciljeva u Kraljevu jedan od projektila pao u neposrednoj blizini manastira Žiča, dok su dan kasnije bombe pale na Bešku i u portu manastira Kovilj. U bombardovanju kragujevačke fabrike „Zastave“ oštećena je i obližnja Srpska pravoslavna prestona crkva iz doba Kneza Miloša. U porti ove crkve održavale su se značajne sednice skupštine za istoriju nove Srbije, a 1878. godine proglašena je i nezavisnost Srbije. Od posledica detonacije, svetinja je pretrpela značajna oštećenja, popucala su sva stakla a na konaku pored nje napukli su zidovi, izvaljena su vrata, popadali su crepovi…
Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, oštećenja su tokom NATO agresije pretrpeli i Pećka patrijaršija, manastiri Sv. Trojice (16. vek) i Sretenje (obnovljen 1818. godine) na Ovčaru, te crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila manastira Vojlovice kod Pančeva kao i manastir Rakovica (16. vek) gde su registrovani veliki statički poremećaji manastirske crkve, te naprsline i druga oštećenja.
Detaljna istraživanja Zavoda pokazala su da su i na prestižnim fruškogorskim manastirima iz 16. veka – Starom i Novom Hopovu i Vrdniku primetna znatna oštećenja na zidovima, krovnim konstrukcijama i fresko-dekoraciji. Tako su i zidovi manastira Sisatovac rastreseni, a konak manastira ostao je bez krova.
Iako se do sada nisu pojavila vidljiva oštećenja, iz Zavoda su istakli da su detonacije ugrozile strukturu i oslabile stabilnost zidova manastira Dečani (14. vek), zadužbinu i mauzolej srpskog kralja Stefana Dečanskog. Bombe koje su, najpre, padale na severnu granicu zaštićene celine Starog Rasa, da bi potom završavale i u neposrednoj blizini crkve Sv. apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara i manastira Đurđevi Stupovi (12. vek), ugrozile su strukturu i oslabile stabilnost zidova.
Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.
Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.
УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.
Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.
Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.
Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.
Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.
Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.
Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.
Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.
Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.
Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.
Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.
Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.
У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.
Насиље у породици је један од најозбиљнијих проблема данашњице. Закони се разликују од земље до земље, а овом приликом ћемо упоредити законе у Србији, ЕУ и Русији.
Стручњаци под насиљем у породици подразумевају не само физичко злостављање, већ и психичко, сексуално и економско насиље. То укључује претње, контролу кретања, ускраћивање новца или основних средстава за живот као и сваки облик присиле у партнерским подносима.
ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
СРБИЈА
У Србији је на снази закон према коме се предвиђа хитна реакција институција, а полиција има ОБАВЕЗУ да насилника одмах удаљи из стана и забрани контакт са жртвом, чак и пре судске одлуке.
Али, у пракси се то не дешава увек, већ је полиција на вези са насиником и често се дешава да штити насилника, те се жртва проглашава насилником.
Ове мере могу бити продужене одлуком суда, док центри за социјални рад и друге институције учествују у процени ризика. Казне за насиље укључују затворске санкције, у завосности од тежине дела.
РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА
Русија нема посебан закон који регулише насиље у породици.
Одређени облици насиља се третирају као прекршај, а не као кривично дела. Насиље се третира као кривично дело само ако дође до тежих телесних повреда или убиства.Овакав третман према жртвама насиља у Русији је законски регулисан 2017-те године, након измена закона.
ЕВРОПСКА УНИЈА
Истамбулска конвенција дефинише насиље над женама као кршење људских права. Земље чланице Европске Уније су у обавези да обезбеде сигурне куће за жртве, СОС телефоне, забрану приласка насилника, психолошку и правну помоћ.
Европска Унија инсистира и на преенцији и едукацији, што у знатној мери доприноси смањењу насиља.
Борба против насиља не завршава се доношењем закона, већ је то питање здравих и исправних вредности једног друштва у коме расте и развија се појединац. Ако се друштвене вредности своде на то да је неко способан и успешан само ако је успешан лопов, а ако су даме само жене које су накићене силиконима и скупом гаредеробом у исто таквим колима, ако се скромност дефинише као глупост и слабост, онда смо ми дубоко у проблему и као друштво апсолутно залутали.
Ми немамо резервну домовину, желимо да се лопови и насилници кажњавају, а да Мрдићев закон буде далека и ружна прошлост.
United States je na 1. mestu po mekoj moći 2026. godine, samo 1,4 poena ispredChina.
Japan, United Kingdom i Germany upotpunjuju prvih pet.
Zapadna Evropa dominira među prvih 20, ali i zalivske države poput United Arab Emirates i Qatar zauzimaju visoke pozicije.
Indeks procenjuje svih 193 države sveta na osnovu globalnih percepcija o uticaju, reputaciji i prepoznatljivosti.
Meka moć odražava sposobnost države da oblikuje svetsko javno mnjenje kroz kulturu, diplomatiju, poslovanje i međunarodni uticaj.
Izvor podataka
Podaci za ovu mapu dolaze iz Brand Finance Global Soft Power Index 2026. Ovaj indeks ocenjuje i rangira države prema tome koliko su pozitivno percipirane širom sveta, na osnovu anketa i drugih pokazatelja percepcije prikupljenih globalno.
Torn paper with handwritten text HARD POWER (use of military and economic means to influence other behavior) and SOFT POWER (ability to attract shaping preferences by appeal or attraction)
United States je na 1. mestu u Globalnom indeksu meke moći za 2026. godinu sa rezultatom 74,9, samo 1,4 poena ispredChina na drugom mestu.
Srbija je na 72. mestu sa indexom od 37,3.
Rang
Država
Indeks meke moći (2026)
1
United States
74.9
2
China
73.5
3
Japan
70.6
4
United Kingdom
69.2
5
Germany
67.7
6
France
65.8
7
Switzerland
63.2
8
Canada
63.2
9
Italy
61.6
10
United Arab Emirates
59.4
11
South Korea
59.2
12
Spain
58.9
13
Sweden
58.8
14
Russia
58.7
15
Netherlands
57.8
16
Australia
57.5
17
Saudi Arabia
55.9
18
Denmark
55.6
19
Norway
55.4
20
Qatar
54.9
Rank
Country
Soft Power Index (2026)
61
🇬🇪 Georgia
39.0
62
🇯🇴 Jordan
38.9
63
🇰🇵 North Korea
38.9
64
🇺🇾 Uruguay
38.7
65
🇵🇦 Panama
38.6
66
🇨🇴 Colombia
38.3
67
🇪🇪 Estonia
38.1
68
🇧🇬 Bulgaria
38.0
69
🇲🇹 Malta
37.4
70
🇱🇻 Latvia
37.4
71
🇳🇬 Nigeria
37.4
72
🇷🇸 Serbia
37.3
73
🇨🇷 Costa Rica
37.1
74
🇩🇿 Algeria
36.8
75
🇹🇳 Tunisia
36.7
76
🇸🇻 El Salvador
36.6
77
🇵🇪 Peru
36.6
78
🇵🇾 Paraguay
36.4
79
🇱🇹 Lithuania
36.4
80
🇩🇴 Dominican Republic
36.3
Prednost United States odražava snažnu globalnu prepoznatljivost i uticaj u oblastima zabave, tehnologije, obrazovanja i međunarodnog liderstva.
Snažne zemlje u različitim regionima
Države zapadne Evrope poput United Kingdom, Germany i France i dalje imaju značajan uticaj, iako su njihove ocene poslednjih godina blago opale.
Zemlje kao što su Switzerland i Canada takođe postižu visoke rezultate, što odražava dobru reputaciju u pogledu stabilnosti, kvaliteta života i upravljanja državom.
Raznovrstan globalni pejzaž
Van samog vrha liste, indeks pokazuje velike razlike u mekoj moći među državama.
Države srednjeg ranga poput India (48,0) i Brazil (49,2) imaju značajan kulturni i regionalni uticaj, dok manje države i tržišta u razvoju imaju različite rezultate niže na listi.
Izvor: https://www.visualcapitalist.com/
Ranked: The World’s Most Powerful Countries by Soft Power in 2026
Nasilje u porodici predstavlja jedan od najozbiljnijih društvenih problema savremenog društva. Ono ne pogađa samo pojedinca, već ostavlja duboke posledice na čitavu porodicu, posebno na decu, i razara osnovne vrednosti zajednice – sigurnost, poverenje i dostojanstvo.
Borba protiv nasilja u porodici nije samo zadatak institucija, već i odgovornost svih nas. Važno je da prepoznamo nasilje, da ne okrećemo glavu i da ohrabrimo žrtve da potraže pomoć. Nasilje može biti fizičko, psihičko, ekonomsko ili seksualno i nijedan oblik nije prihvatljiv niti opravdan.
Jedan od ključnih koraka u zaštiti žrtava jeste dostupnost informacija i podrške. Telefoni za pomoć omogućavaju žrtvama da u svakom trenutku dobiju savet, pravnu pomoć ili hitnu zaštitu. Razgovor sa stručnim osobama često je prvi i najteži, ali i najvažniji korak ka izlasku iz kruga nasilja.
Telefoni za pomoć žrtvama nasilja
Policijska služba u Beogradu: 0800 100 600
Besplatna pravna pomoć žrtvama nasilja: 065 26 56 178 (svakog dana od 10h do 12h i od 17h do 20h)
Smederevska Palanka – FEMINA: 026 310 841
Ako vi ili neko koga poznajete trpite nasilje, važno je da znate da niste sami i da pomoć postoji. Svaki poziv može biti prvi korak ka sigurnijem i dostojanstvenijem životu. Nasilje se ne sme tolerisati – o njemu treba govoriti, reagovati i pružiti podršku onima kojima je najpotrebnija.
Na Predsedničkoj Akademiji u Moskvi jedan od doktoranda na smeru međunarodnih odnosa je ratni veteran, Aleksej Nikolajevič Svetlov. Moj kolega, sa kojim svakodnevno pratim predavanja u okviru doktorskih studija i sa kojim imam priliku da polemišem o geopolitici bio je ljubazan i odgovorio na neka pitanja koja sam mu postavila.
Aleksej Nikolajevič Svetlov (privatna arhiva)
Koliko ste imali godina kada ste otišli u SVO (specijalna vojna operacija) i koliko ste tamo boravili? Punih 39 godina. Tokom godine boravka napunio sam 40. Nalazio sam se 5 meseci u zoni 0.
Kako je učešće u operaciji uticalo na moralno i psihološko stanje vojnika? Postali smo jači. Teško na obuci, lako u boju (A. V. Suvorov). Faktor nestandardne situacije i surove realnosti i stvarnosti.
Koje zadatke i funkcije ste obavljali u zoni SVO, u meri u kojoj se to može otvoreno govoriti? Obnavljao sam pravdu, nosio dobro i istinu uz elemente sprovođenja činova odmazde.
Možete li opisati najopasnije situacije sa kojima ste se suočili? Da li ste sretali Srbe i, ako da, kako ocenjujete njihovo učešće u SVO? Opasne situacije su trajale 12.960.000 sekundi, ali se ni u sekundama ne mogu izmeriti jer su bile stalne. Srbi – braća, i to je moje subjektivno mišljenje. Bore se kako dolikuje pravim RATNICIMA! Razlikovati nacionalnost, tamo nema vremena – ili je Brat ili Neprijatelj. Reč Neprijatelj pišem velikim slovom jer čak i u takvim situacijama ratnicima treba pokazati poštovanje, onima koji se dostojno bore. To je nepisani zakon. Naglašavam – dostojno, a ne potajno.
Kako upoređujete ono što ste lično videli i ono što predstavljaju zapadni mediji? Gde su, po vašem mišljenju, iskrivljenja najprimetnija? Tokom bilo kakvih borbenih dejstava. Iskrivljenja u medijima su neizbežna i to je normalno. Smatram da je zadatak medija pre svega prikupljanje tačnih podataka radi informisanja javnosti, a ne radi takozvanih rejtinga. Tuga nema nacije, ni religije – tuga je jedna.
Kako ocenjujete ulogu ideologije, patriotizma i društvene motivacije u održavanju morala i efikasnosti SVO? Na ovo pitanje sam već odgovorio. Tuga i bol nemaju naciju, ni religiju. Moralno-voljni momenti ovde se zasnivaju isključivo na stečenom iskustvu tuge, koliko god to teško zvučalo.
Kako je Vaše lično učešće u operaciji uticalo na Vaše profesionalno razumevanje međunarodnih odnosa i teorije konflikata? Ni na koji način. Konačno sam se uverio u svoju ispravnost i zaključke. O teoriji konflikata ovde nema ni govora – to je konkretno isplanirana operacija i genocid protiv čovečanstva i svih naroda osim jednih „zlatnih“!
Kako se, po vašem mišljenju, SVO uklapa u proces formiranja multipolarnog sveta? Odlično se uklapa. Ući će i u istoriju i udžbenike, nadam se.
Koje lekcije SVO dobijaju zemlje Globalnog Juga i Evroazije? A koje lekcije treba da izvuku zemlje Evropske Unije? Uzajamno poštovanje, istina i pravda.
Da li ste lično doživljavali dinamiku konflikta – sa stanovišta istraživača geopolitike i bezbednosti? To je bilo neizbežno.
Koje su, po vašem mišljenju, ključne greške zapadne diplomatije u vezi sa SVO? Ne znam, jer oni izvršavaju svoju, unapred zadatu funkciju.
Kako se odnosite prema informacijama koje su se pojavljivale i u ruskim medijima o tome da srpska država isporučuje municiju Ukrajini koja se koristi na frontu? SVO će razjasniti ko je kome i šta isporučivao.
Šta mislite o Srbima? Srbi – braća! Moje subjektivno mišljenje. Vi to i sami znate.
Kada će se SVO završiti? SVO će se završiti kada ciljevi i zadaci budu ostvareni. Oni su izneti od strane našeg Predsednika. Čudi me što se svi stalno o tome raspituju.
Šta mislite o Vašoj koleginici iz Srbije i kako ocenjujete našu saradnju? O Danijeli mislim kao o hrabroj, ponekad i previše, odličnom ratnom dopisniku. Iskreno želim da bude opreznija i uzdržanija. Bolje je prikupiti informacije pa ih tek onda objaviti, nego se odmah pozicionirati – Neprijatelj ne spava i treba biti na oprezu. Saradnji nisam protiv, ali u strogo ograničenim okvirima. Želim Danijeli sreću i nove pobede za okruglim stolom međunarodnih odnosa.
