Dragoslav Bokan, jedan je od glavnih vikača SNS režima, viče još od devedesetih. Šta to nama poručuje umetnik srpske propasti?
Devedesetih, ko se ne seća, a dovoljno je da ste billi i dete da bi upamtili sve strahote, jer ljudi nisu živeli u banji, već u društvu gde je narod konstantno, svakoga dana, godinama trumatizovan, što ratom, siromaštvom, što jednom organizovanim i zločinačkim ubijanjem kulture, seća se i Bokana. E sada, šta imamo tada? Imamo jednog orlića i to belog. Da li je to orlić ili crni gavran, to tada narod u propagandi koja mu je sipana sa svih strana, nije bio u stanju da vidi. Za to vreme, taj gavran je napredovao, postao viđen. Viđen za lustraciju.
Dragoslav Bokan
Foto: Tanjug TV
Prošle su decenije, niko nije lustriran, pa ni on. Ok, pogreši se. Ali, zato imamo sada mafiju gde je orlić opet našao svoje mesto. Opet grakće sa svih njihovih kanala, relativizuje, pokušava da se proda i prodaje se i nada se, kao i svi lokalni SNS graktači da će se prodavati uspešno do 2035-te godine u skladu sa strategijom i to “nacionalnom” koju su napisali i planovima za njihovu lepu i bogatu pljačku. Jer uvek se najuspešnije pljačka u “nacionalnom” stilu.
Bez tog “nacionalnog”, pljačka je samo obična pljačka, a ovako je šansa za razvoj. I to njihov.
Dragoslav Bokan ima udruženje, tačnije, Institut za nacionalnu politiku. Institut koristi prostoriju koja se nalazi u Zemunu. Tamo su zavese vazda spuštene. Na ćošku. Da znate. Za svaki slučaj, ako vas bude zanimala politika. I to “nacionalna”. Ako nije tu, da znate da “diktira” na Kosmaju nekoj raspoloženoj za to.
Prostorija koju koristi Institut Dragoslava Bokana
Kako se to vodi nacionalna politika iz Beograda na vodi, sa Kosmaja, sa malih ekrana, to gledamo četrnaest godina, a sada vidimo da se ona najbolje vodi iz Ćacilenda. Pardon, Picinog parka.
Velibor Džomić
Foto: Tanjug video
Bokan ima jednog prijatelja. “Duhovan čovek”. “Nacionalista”. Velibor Džomić. Pendrek u mantiji. Disciplinuje zabludele. Jer batina je iz raja izašla. A pakao je u nama. Oni su Srbija. A mi samo smetamo. I smetaćemo. Jer im jer mesto u zatvoru!
Glavna urednica FADEI MEDIA pruža podršku uredniku YouTube kanala SLAVIJA INFO, a koji se, prema navodima povezanih izvora, nalazi u bekstvu od autoritarnog režima na čijem čelu je, još uvek, građanin Aleksandar Vučić.
Znate li da postoji kandidat na izbornoj listi koji još uvek ima otvoren proces o kojem Ustavni sud ne odlučuje pet godina? Nikada, formalno, nije pokrenuta istraga, nije bilo suđenja, a pažnja sa tog procesa se prebacila na mene karakterisanjem lažnim dokazima.
Ja godinama nisam smela da govorim šta mi se dogodilo i zašto sam otišla i ostavila sjajnu karijeru i divan život, a onda sam napravila film “Zaceli me” koji je premijerno prikazan 2020. godine u kojem sam prvi put javno progovorila da sam preživela silovanje, ali nisam smela da imenujem počinioca. Plašila sam se da ću da prolazim kroz ovo kroz šta sada prolazim.
Na osnovu filma, tužilaštvo je pokrenulo postupak u kome sam bila dužna da sarađujem. Počinioca sam imenovala. Tražila sam zaštitu koja mi po zakonu pripada. A onda je potparolka tužilaštva podelila informacije sa medijima. I svega, čega sam se plašila, postalo je moja realnost. Pretnje, priče da sam lažljiva, nemoralna…Tužilac mi je objasnio da je to državna tajna, a posle par dana, ta tajna se deli sa medijima.
Ja sam predala medicinsku dokumentaciju, snimak sa Branislavom Lečićem, dokaze, ali su se u spisima našli i razni lažni dokazi, lažni pornografski materijali.
Ja nisam jedina žrtva. Merima Isaković je takođe svedočila i progovorila o seksulanom nasilju iste osobe. Ostale žrtve nisu saslušane. Tužilaštvo je prekinulo predistražni postupak uz obrazloženje da nema dovoljno dokaza. Mi smo se žalili, ali je žalba odbijena.
Predistražni postupak je počena faza. Istraga nije zvanično pokrenuta. U javnosti se govori da je sud nešto odlučio, a nije. A ja se za to vreme suočavam sa tužbama za nešto što nisam rekla. Vodi se postupak protiv mene zbog lažnog prijavljivanja.
Ja godinama čekam. Tražim istragu i sve ovo govorim zbog žrtava koje ovo gledaju i slušaju i pitaju se da li smeju da prijave nasiljle i zatraže pomoć.
Od žrtava ne možemo da tražimo da izdrže sve ono što sam ja izdržala.
Pravo na zaštitu ne sme da zavisi od toga koliko nepravde možemo da izdržimo!
Žanr world music-a u ovom kontekstu, izdvaja se upravo kao jedan od „produkata“ nastalih u uslovima ubrzanih procesa sučeljavanja, razmene i mešanja različitih kulturnih tradicija i praksi globalizovanog sveta, reprezentujući enorman porast novoizumljenih formi, u svom diverzitetu nesvodivih ni na najmanje zajedničke imenitelje. Početkom novog milenijuma fenomen world music-a postaje sinonim za slobodu trans-nacionalnog, -geografskog, -stilističkog, -istorijskog sučeljavanja različitosti, te raznorodnih pravila i principa muzičkog stvaralaštva. Svetsko muzičko nasleđe kao skup partikularnosti postalo je u uslovima hiperkomunikacije i produkcije široka muzička „trpeza“ istovremeno bogata i otvorena za svakoga, dok je sve obimnija proizvodnja muzičkih sadržaja zasnovanih na sjedinjavanju i najudaljenijih stilova, žanrova i idioma, osvedočila diverzitet koji je u totalitetu pre počeo delovati kao šaroliki „muzički pejzaž“ nego što se mogao obuhvatiti bilo kakvom objedinjujućom odrednicom.
Ipak, utisak da je world music kao refleksija stanja nesputane arbitrarnosti u smislu slobode izbora konzumiranja i stvaralačkog sjedinjavanja najrazličitijih muzičkih elemenata, ostvaren pod apsolutno proizvoljnim okolnostima, nesumnjiva je iluzija. U ovom slučaju jasno je da je čak i onaj kulturni kontekst koji reprezentuje najširi stepen slobode delovanja, u konačnici omogućen i kontrolisan ekonomskim i političkim uslovima iza kojih uvek stoji jasna ideološka matrica. Nastanak world music-a u tom smislu nemoguće je razdvojiti od konteksta oblikovanog ideologijom neoliberalizma koji je kroz proces globalizacije, trasirao i kulturnu neokolonizaciju sveta. U uslovima jednopolarnosti kao specifičnog političkog stanja koje je u poslednjih trideset godina obezbeđivalo ekonomsku, a sa njom i kulturnu dominaciju Zapada nad većim delom sveta, kulturna raznovrsnost nužno je bila podvrgnuta nivelaciji regulisanoj prema kriterijumima hegemonog činioca.
World music se stoga i može posmatrati kao specifičan okvir uniformizacije različitosti u formi popularne muzike kao dominantnog globalnog žanra, i to prevashodno pomoću onih produkcionih mehanizama koji su se oslanjali na tehničko-tehnološka dostignuća i matrice plasirane iz pravca Zapada. Ujednačavanje različitosti koje pretenduje na opštu, globalnu prihvatljivost muzičkih sadržaja različitih lokalnih porekla, jedino se i moglo odvijati unutar konteksta koji je bio obeležen plasiranjem ukusa dominantne kulture ka ostatku sveta, najpre promovisanjem potrošačke prakse, te posredstvom institucija i medija kao ključnih poluga globalizacijskog procesa. Ispod neoliberalnog plašta kao ekonomskog modela pod kojim savremena kultura figurira kao industrijski produkt zavisan od potrošačkog momenta, žanr world music-a neizostavno je komercijalno konceptualizovan i trasiran. A u tom pogledu, on je od samih početaka bio određen jedino onim aspektima koji su mu mogli obezbediti korespondenciju sa muzičkim ukusima i vrednostima raširenim sa globalnom ekspanzijom kapitalizma.
Stupajući na teren industrije zabave (ili jednostavno industrije), idiomi originalnog, autentičnog ili tradicionalnog toliko važni za identitet world music-a, morali su iz izolovanog i povlašćenog statusa kvalitativnih označitelja nacionalnih kulturnih vrednosti proći kroz proces pažljivog komercijalnog preoblikovanja. Nužno gubeći svoju autentičnu auru i devalvirajući primarnu funkciju i značenje, oni su u novim formama sa velikom dozom uverljivosti nastavili da ostvaruju produkcijski potenciranu funkciju „drugosti“ koja je za Zapadno uho uostalom oduvek predstavljala egzotičan predmet fascinacije i želje za neposrednom spoznajom. U tom pogledu, world music jeste žanrovski „okvir“ pod kojim partikularni proizvodi autohtonih kultura postaju svojina celog čovečanstva, ali samo kao objekti uživanja konvertovani prema nivelisanom ukusu globalnog auditorijuma. Ili kako je u knjizi Muzika drugih entomuzikolog Loran Ober još početkom veka sumirao „da bi postali deo malog kruga probranih, muzičari moraju unapred prihvatiti pravila igre; a ona im nalažu da se, bez ostatka, podrede diktatu međunarodnog tržišta. Moraju odbaciti sve što je u njihovoj muzici previše posebno; moraju stalno istraživati i isticati muzičke elemente svima zajedničke i prihvatljive (…).”
Ipak, bez obzira na to što se world music mahom kritički evaluira kao forma postkolonijalizma, pa čak pri ekstremnijoj valorizaciji označava i kao vid „izumevanja tradicije”, izvestan broj teoretičara njegovu „misiju“ u savremenom kontekstu sagledava i sa afirmativne strane ukazujući na njegovo transkulturalno svojstvo, odnosno na priliku da se pod njegovim okriljem sprovede reafirmacija lokalnih identiteta potisnutih sveopštim procesom globalizacije. U izmenjenim uslovima društvenog i kulturnog života, aktuelizacija lokalnih identiteta uostalom više i nije moguća bez pomoći tehnologije i bez pravljenja nužnih kompromisa sa faktorima koji postavljaju već pomenuta „pravila igre“. Kao presudno ističe se to što u globalnom kontekstu, ovi partikularni identiteti postaju vidljivi zastupajući princip različitosti koji u okviru world music-a dobija povlašćen značaj i vrednost po sebi. U uslovima globalizovanog sveta, centriranog na potrošačkoj praksi, ta različitost uostalom jedino i može biti prihvatljiva i razumljiva kao rezultat prilagođavanja, odnosno približavanja koje se odvija uglavnom u interesu i prema potrebi konzumenta odgovarajućeg sadržaja.
Текст је оригинално публикован у часопису Српска мисао, бр. 12/13/14, 2021/2022.
Kako građani Srbije procenjuju kulturnu diplomatiju svoje zemlje?
Pozivamo Vas da učestvujete u anonimnom naučnom istraživanju posvećenom kulturnoj diplomatiji Republike Srbije.
Anketa se sprovodi u okviru doktorskog istraživanja.
Cilj istraživanja je da se ispita koliko su građani Srbije upoznati sa pojmom i praksom kulturne diplomatije i kako ocenjuju način na koji se Srbija predstavlja inostranstvu kroz kulturu.
Polustrukturisani ekspertni intervju o realizaciji kulturne diplomatije Republike Srbije
U okviru naučnoistraživačkog rada na doktorskoj disertaciji Danijele Petković, doktorandkinje na Predsedničkoj Akademiji i Moskvi, sprovodi se istraživanje posvećeno kulturnoj diplomatiji Republike Srbije, njenim mehanizmima realizacije i perspektivama razvoja.
Cilj intervjua je prikupljanje stavova, mišljenja i iskustava stručnjaka iz oblasti diplomatije, kulture, međunarodnih odnosa, obrazovanja i drugih relevantnih oblasti, radi unapređenja naučnog razumevanja mehanizama i intrumenata kulturne diplomatije Republike Srbije.
Molimo Vas da odgovorite na navedena pitanja u skladu sa Vašim profesionalnim iskustvom i stručnim znanjem. Vaši odgovori biće korišćeni isključivo u naučnoistraživačke svrhe i predstavljaće doprinos istraživanju.
Ukoliko imate dodatna pitanja ili Vam je potrebno pojašnjenje u vezi sa istraživanjem, možete se obratiti na kontakt telefon: 064 458 66 38
Hvala Vam na izdvojenom vremenu i učešću u naučnom istraživanju.
Šta biva kada smrdljivi delikventi uzjašu fotelju?
Biva to da smrad prostakluka počinje da se širi ulicom, a nearikulisani i nadrogirani opštinari izražavaju njihovu svemoć, jer zver je najbesnija kada je ranjena.
Šta trpe građani malih mesta to je već odavno svima poznato, ali i kako izgleda profil jedne naprednjačke porodice sa mnogo članova, jer ima se može se, dao preCednik, pa zašto ne produžiti vrstu, ali ne samo vrstu nego i nepokretnu imovinu.
To su ljudi koji su ponavljalli razrede, koji nisu slavili mature sa njihovom generacijom, koji su dilovali drogu, maštali da postanu glavni, pa im je napredna stranka jednog dana to i omogućula. Samo što je to na njihovu sreću potrajalo, a nisu se nadali. Tu, u tim malim mestima, žive ljudi koji su sasvim pristojni i oni nemaju ničiju zaštitu. Oni se štite međusobno, pomažu međusobno, jer policija je zadužena da štiti delikvente, možda i zajedno diluju drogu, jer plate su male, a apetiti takvih veliki…
Jedna od petardi koju su naprednjaci bacili u moje dvorište, jer počelo je njihovo letnje iživljavanje koje policija dopušta
I onda se iživljavaju, puštaju preglasnu muziku posle ponoći, bacaju petarde ljudima u dvorišta, jer ti ljudi nisu za naprednu sektu i ko ih šiša, njih nema ko da štiti, nas štiti policija, mi smo država, mi smo zakon, vi ste “go pištolj”. Na žalbe i pozive pristojnih ljudi policija ne odgovara, ne izlazi na teren, već onako, naprednjački, jave delikventima ko se žalio na njih da oni mogu sledeći put još jače napasti, da bi njihovo iživljavanje bilo još brže, jače, bolje, naprednije.
Igror Radosavljević, psihijatar, napisao je da je ovo genocid nad narodom.
Изложба персијске уметности је одржана у мају 2025. године у Историјском музеју Србије у Београду.
проф. др Фазлолах Афшар, познати ирански уметник изложио је његова дела у техници акрила и цртежа графитном оловком.
Такође су била представљена и дела његове супруге Масуме Јакуби, као и радови српских аутора.
Разговор водила: мр Данијела Петковић
Превео: др Али Разеги
Да ли је уметност Ирана у довољној мери заступљена у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Иранска уметност, са хиљадугодишњом традицијом и задивљујућом разноврсношћу у сликарству, калиграфији, занатству, архитектури и музици, представља једно од најбогатијих културних блага света. Ова уметност, укорењена у персијској цивилизацији, мистичним ритуалима и народним причама, има моћ да очара публику широм света.
У Србији су уложени значајни напори да се иранска уметност представи – од изложби слика и калиграфије, преко презентација традиционалних заната као што је емајлирање, до извођења традиционалне иранске музике. На пример, Културни центар Ирана у Београду је последњих година организовао бројне програме, укључујући изложбе које представљају дела савремених и традиционалних иранских уметника.
Праведност, акрил, проф. др Фазлолах Афшар
Ипак, сматрам да ови напори још увек нису у потпуности открили огроман потенцијал иранске уметности у Србији. Србија је земља чији народ воли уметност, има богато историјско наслеђе и живу културу која прихвата креативност. Током мог боравка у Београду приметио сам топао пријем и велико интересовање посетилаца за моја дела, али осећам да још увек постоје многе неиспричане приче иранске уметности које би могле бити представљене српској публици.
Да би се ојачало присуство иранске уметности, могли бисмо размотрити организовање заједничких изложби са српским уметницима, учешће на међународним фестивалима у Србији, креирање дигиталних платформи за виртуелне изложбе иранских дела, као и радионице упознавања са традиционалним иранским техникама попут минијатуре, илуминације или израде керамичких плочица. Такве иницијативе не би само представиле иранску уметност, већ би подстакле и дубљи културни дијалог између два народа.
Како оцењујете иранско-српску културну сарадњу?
проф. др Фазлолах Афшар: Културна сарадња између Ирана и Србије подсећа на мост који постаје све лепши и снажнији са сваким новим кораком. Упркос географским и историјским разликама, две земље деле дубоке сличности у културним вредностима: љубав према уметности, поштовање традиције, гостопримство и креативни дух.
Ове заједничке вредности представљају добру основу за даље ширење културне сарадње. Последњих година организовани су бројни програми културне размене, укључујући недеље иранског филма у Београду, заједничке уметничке изложбе и извођења традиционалне музике, који су створили атмосферу пријатељства и међусобног разумевања.
Чуо сам да Културни центар Ирана у Србији планира програме представљања савремене иранске књижевности, превођење дела српских писаца на персијски језик и обрнуто, као и одржавање заједничких семинара о историји и култури две земље. Ови кораци су веома значајни за приближавање два народа.
Хафез из Шираза, акрил, проф. др Фазлолах Афшар
Ипак, постоји простор за још амбициозније пројекте. Могли бисмо замислити заједничке галерије у којима би се представљала дела младих иранских и српских уметника, радионице у којима би српски уметници упознавали традиционалне иранске технике, док би ирански уметници учили о српским уметничким изразима.
Заједнички културни фестивали, који би представили музику, позориште и визуелне уметности обе земље, могли би створити нове облике сарадње и заједничка уметничка дела која би имала међународни значај.
Опишите нам технику коју користите?
проф. др Фазлолах Афшар: У својим делима користим технику акрила на холандском картону за макете, који због својих специфичних карактеристика представља идеалну основу за мој уметнички рад.
Акрил ми, захваљујући својој флексибилности и могућностима, омогућава да боје прикажем са дубином, сјајем и живописношћу, тако да свака слика делује као да прича сопствену причу. Ова техника омогућава стварање различитих слојева и богатих текстура, а брзо сушење боје одговара мом начину рада.
Холандски картон за макете, са својом фином структуром и чврстином, омогућава ми да прецизно изводим детаље и меке линије.
Foto: TANJUG/JADRANKA ILIĆ
Иранско сликарство кроз историју није било ограничено само на једну технику. Уметници су користили гваш, акварел и друге методе, а неки су им и данас верни. Ипак, савремени уметници често бирају акрил због његове издржљивости и могућности комбиновања са различитим материјалима.
Мој процес стварања представља спој прецизности и слободе: најпре оловком правим основни цртеж, а затим слојевима боје стварам жељену атмосферу и емоцију. Понекад користим и комбиноване технике, попут колажа, и експериментишем са светлошћу и сенкама како бих постигао дубину.
Које мотиве најчешће користите на сликама?
проф. др Фазлолах Афшар: Теме мојих дела представљају путовање у срце и душу иранске културе, где се мистицизам, религија и свакодневни живот људи преплићу.
Инспиришу ме мистична поезија Мевлане, Хафиза и Аттара, традиционални ирански ритуали и сцене из народног живота. У неким делима приказујем дервишки плес, користећи боје и линије које преносе осећај покрета и духовног заноса.
Поклон др Афшара Данијели Петковић
Такође ме занимају савремене теме, попут односа традиције и модерности у урбаном животу Ирана. Бавим се и универзалним темама као што су потрага за смислом живота и веза човека са природом, али их увек представљам из иранске културне перспективе.
Свака слика је за мене попут визуелне песме — путовање у дубину иранског идентитета.
Да ли сте први пут у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Да, ово је мој први пут у Србији и морам рећи да је то искуство незаборавно. Од тренутка када сам стигао у Београд, осетио сам да сам у граду где се историја, култура и модерност преплићу на посебан начин.
Архитектура, улице, музеји и највише од свега топлина и срдачност српског народа оставили су снажан утисак на мене. Током овог путовања имао сам прилику не само да представим своја дела, већ и да разговарам са уметницима, посетиоцима и љубитељима културе.
Ово искуство ме је инспирисало и желео бих да се у будућности поново вратим у Србију.
Који су ваши утисци о Србији? Да ли планирате још неке изложбе у Србији?
проф. др Фазлолах Афшар: Србија ми изгледа као илустрована књига пуна боја, прича и дубоких емоција. Народ ове земље је срдачан, миран и веома наклоњен уметности.
Током боравка у Београду видео сам да људе не занима само иранска уметност, већ и култура, историја и приче које стоје иза ње.
Шетње поред Дунава, обилазак историјских места, цркава и музеја Београда били су веома инспиративни тренуци. Србија је земља у којој се сусрећу мир и културна динамика, што је за уметника веома драгоцено.
Волео бих да се вратим и представим своја дела и у другим градовима Србије, као што су Нови Сад и Ниш. Такође ме привлачи идеја о заједничким радионицама са српским уметницима, где бисмо могли да размењујемо технике, идеје и стварамо нова дела.
Такви пројекти би допринели не само промоцији иранске уметности, већ и стварању трајног уметничког дијалога између Ирана и Србије.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности-савремени изазови и перспективе
1. Историјски и политички темељи међународних односа између Републике Србије и Руске Федерације.
Српско-руски односи имају вековну историјску основу, укључујући заједничке културне и цивилизацијске кодексе, верску сродност и стабилне политичке везе.
Поред блиске цивилизацијске позадине, ова два народа деле заједничке верске темеље и традиције, словенско порекло и културну и историјску сродност.
Од посебног значаја у историјским односима између Срба и Руса је Свети Сава, који се, као Растко Немањић, замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. То је допринело јачању духовних веза између Србије и Русије и поставило темеље српске државности и духовности. Јачањем српске духовности, Свети Сава је допринео јачању сарадње и веза између парасловенских народа.
Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславич Рагузински, који је служио на двору цара Петра Великог, сматра се аутором споразума из 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.
У првој половини 18. века, велики број Срба почео је да се насељава у Русији, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује Аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године и област Славеносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области уживале су аутономију до 1764. године.
Значајни контакти између српског и руског народа развили су се у 19. веку. Ово је био кључни период за Србију, јер се ослобађала од Османског царства. Русија је у то време пружала Србији политичку подршку, што јој је помогло да успостави државни суверенитет. У овом периоду су формирани и институционализовани билатерални односи.
Октобарска револуција 1917. године у Руском царству довела је до масовне руске емиграције. У то време, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дочекала је велики број руских интелектуалаца и уметника, који су допринели развоју српске науке, уметности и културе уопште. Ове интелектуалне и културне везе између Срба и Руса биле су веома значајне током овог периода. Основане су прве позоришне школе, засноване на модерним педагошким методама Константина Станиславског, познатог руског позоришног педагога. Изграђене су и зграде које су пројектовали руски архитекти, а данашњи Руски центар за науку и културу – Руски дом – постао је центар руске културе тог времена.
Што се тиче периода Хладног рата и Инфобироа, односа између Југославије и Совјетског Савеза, овај период су обележиле озбиљне кризе у односима и проблеми, што се огледало у сукобу унутар Инфобироа 1948. године, што је довело до отуђења Југославије од Источног блока, што се наставило све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина, након чега су се односи са Југославијом побољшали.
Током кризе Инфобироа, Јосип Броз Тито је помогао у оснивању Покрета несврстаних, што му је омогућило да води политику балансирања , политику између Истока и Запада, у којој је и Совјетски Савез заузимао одређено место. Након распада Совјетског Савеза, након краја биполарног светског поретка, почела је интензивнија међународна сарадња између Србије и Русије, заснована првенствено на културним и верским сродностима. Можемо закључити да су културна дипломатија и мека моћ играле значајну улогу у овом процесу.
Деведесете године прошлог века биле су турбулентна времена у Југославији и Руској Федерацији, али подршка Русије током НАТО бомбардовања Србије није прошла незапажено од стране Србије. Русија се противила интервенцији, што је оставило позитиван утисак на српски народ.
Руска војска стационирана у Босни и Херцеговини је 1999. године преместила своје трупе на Косово и Метохију како би ојачала своје међународно присуство. Циљ је био заузимање аеродрома Слатина.
Од самог почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, руска страна је покушавала да успостави политички дијалог са Северноатлантском алијансом, али то се није остварило. Када се, према руским војним изворима, НАТО спремао да уђе на Косово и Метохију из Македоније и заузео аеродром у Приштини, руководство руског Министарства одбране, заједно са Министарством спољних послова, уз одобрење председника Јељцина, издало је тајно наређење о премештању руског мировног контингента на територију Косова и Метохије и заузело аеродром. Без обзира на последице, извори тврде да је руско руководство имало план према којем би, у случају напада НАТО снага на руске војне јединице, руска страна требало да одржи оперативне преговоре са западним представницима на аеродрому Слатина и истовремено успостави војни савез са Савезном Републиком Југославијом, као и да развије заједничке војне операције у јужној српској покрајини у одбрамбене сврхе. Такав сценарио се није остварио, јер НАТО није деловао у складу са руским претпоставкама, али је овај чин остао у аналима балканских ратова, као и у сећању српског становништва, као чин пријатеља који је дошао да их заштити.
Генерал Леонид Ивашов
Ова акција руских оружаних снага већ је створила модеран, мада још увек непотпун, али већ укорењен мит о непобедивости руске војске и њеној несумњивој спремности да брани Србе. Генерал Леонид Ивашов је изјавио да је руско руководство донело ову одлуку како би потврдило своје присуство у међународним односима и обезбедило своје геополитичке интересе на Балкану.
Српско-руски односи су кроз историју били сложени и нестабилни, али су увек почињали верским и културним сродством, након чега су уследиле кризе током Велике Југославије Јосипа Броза Тита и континуирана подршка током тешких времена борбе против НАТО-а. Културно и верско сродство је увек било темељ међународне сарадње.
2. Асиметрија приоритета спољне политике
Србија и Руска Федерација имају различите приоритете и циљеве спољне политике. С обзиром на то да је приступање и чланство у Европској унији национални приоритет за Србију, ово представља фундаменталну препреку сарадњи и зближавању између Србије и Руске Федерације. Србија мора да усклади своје законе и прописе са законима Европске уније, као и своје спољнополитичке циљеве, који су објективно штетни за Србију у косовском питању. Србија мора да прилагоди своје вредности и стандарде европским. То је потпуно другачије од спољне политике Руске Федерације.
Иако Србија и Руска Федерација имају различите приоритете, оно што их спаја чак и током великих глобалних криза јесте цивилизацијска и верска сличност ова два народа. То је нешто што се, без обзира на тренутне политике и различите приоритете, не може прекинути, и то је веза која превазилази све разлике, укључујући и националне приоритете ове две земље.
Због ових различитих спољнополитичких приоритета, Србија води уравнотежену спољну политику, која се огледа у одржавању националних приоритета, Косова и Метохије као дела Србије, европских интеграција, добрих односа и сарадње и неувођењу санкција Руској Федерацији. Ово је сложена позиција за Србију, која захтева стално балансирање.
3. Косовско-метохијско питање
Косовско питање остаје централни елемент политичке и безбедносне сарадње између Србије и Русије. Руска Федерација доследно подржава територијални интегритет Србије и принцип суверенитета у оквиру међународног права, пре свега у контексту Савета безбедности УН. За Београд, ова подршка није само дипломатска већ и стратешка, посебно у условима све већег притиска западних актера који желе да ревидирају статус кво.
За Србију, Косово и Метохија имају посебан значај, утемељен у идентитету српског народа и поседују историјски и културни значај за Србију. Из ове перспективе, Косово и Метохија представљају тачку размимоилажења интереса и циљева Србије и Европске уније, односно Запада. Такозвана држава „Косово“ је прогласила независност, али Србија одбија да призна ову самопроглашену независност, јер је, према Уставу Републике Србије, Косово и Метохија саставни део Србије.
Многе земље су такође признале такозвану државу „Косово“, која се придружила бројним међународним организацијама. Међутим, неке земље, укључујући Руску Федерацију, одбијају да признају „Косово“. Чињеница да је већина земаља чланица ЕУ признала „Косово“ представља додатни изазов за приступање Србије ЕУ. Због тога је тренутно у току такозвани дијалог између Београда и Приштине, који посредује ЕУ. Руска Федерација поштује територијални интегритет Србије и подржава Србију у Савету безбедности УН, као и спровођење и поштовање Резолуције 1244, иако такозвана држава „Косово“ тренутно има свој гранични систем, који захтева од грађана Србије да при уласку на Косово и Метохију предоче документа, има своје регистарске таблице. „Косово“ је члан неких међународних организација, међутим, не признају га све земље у свету, а што је најважније, Устав Републике Србије наводи да је Косово и Метохија аутономна покрајина Републике Србије.
Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Србије. У њој се наводи да регион ужива значајну аутономију унутар државе, што обавезује све државне органе да представљају и штите државне интересе на Косову у свим унутрашњим и спољним односима. Кључне одредбе овог статуса, према важећем Уставу, укључују: преамбула потврђује да је Косово и Метохија саставни део јединственог и недељивог уставног поретка Србије.
Заклетва председника: Председник Републике полаже заклетву да ће очувати суверенитет и целу територију, укључујући Косово и Метохију .
Закон и ред: Устав обавезује поштовање закона Србије на целој територији .
Међутим, колико год ова подршка била важна за националне интересе Србије, она истовремено погоршава сарадњу између Србије и Запада. Зато Србија води уравнотежену спољну политику, што представља озбиљан изазов и захтева знатне напоре у новом контексту међународних односа, где се разлике између интереса Истока и Запада све више повећавају.
4. Утицај украјинске кризе на спољнополитичку позицију Србије
Сукоб између Руске Федерације и Запада у контексту украјинске кризе има озбиљне последице и утиче на спољну политику Републике Србије. Овај сукоб је довео до јаке поларизације у свету. Србија тежи балансирању и званично подржава „територијални интегритет Украјине “. Међутим, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије. Стога, Србија одбија да уведе санкције против Руске Федерације, што изазива притисак Запада. Русија разуме тренутни тежак положај Србије и наставља да развија и одржава добре односе са њом.
Од самог почетка украјинске кризе, Србија је усвојила став који се може окарактерисати као политика балансирања и војне неутралности. Овај приступ одражава жељу Србије да одржи традиционално блиске политичке, енергетске и културне везе са Русијом, као и да избегне директно учешће у дубоко поларизованом међународном окружењу.
„Србија, као одговорна и саосећајна држава, доследно је подржавала украјински народ. Значајна помоћ је послата у виду хране, лекова и енергетске опреме намењене цивилном становништву. Данашњом донацијом настављамо да дајемо конкретан допринос обнови енергетске инфраструктуре Украјине“, изјавио је министар Старовић.
Он је, заједно са шефом Делегације Европске уније у Србији и украјинским амбасадором у Србији, присуствовао званичној примопредаји хуманитарне помоћи у виду енергетске опреме потребне за обнову украјинског енергетског система.
Под притиском ЕУ, Београд покушава да одржи флексибилност, ослањајући се на националне интересе, енергетску безбедност и историјске везе. У теорији међународних односа, ово се сматра стратегијом малих држава усред конфликта великих сила. Руска Федерација, са своје стране, пружа помоћ Србији и управља ситуацијом на Косову и Метохији, што је важан фактор у европској политичкој стратегији Србије.
5. Политика балансирања Србије
Србија је развила концепт спољне политике који се састоји од четири стуба, а који обухвата централну сарадњу са Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Народном Републиком Кином. Овај концепт је развио Борис Тадић, тадашњи председник Србије.
Његово декларативно порекло може се наћи у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. године. Тадић је напоменуо да су приоритети спољне политике европске интеграције, добросуседство и уравнотежени односи са три центрифугалне тачке глобалне политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом. ЕУ, Русија и Сједињене Америчке Државе су „три стуба“ српске спољне политике.
Рођење овог концепта догодило се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да „Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (додајући Кину) и да ће то бити њена главна спољнополитичка доктрина дуго времена“.
Уместо да служи као стабилна основа за спровођење спољне политике државе, ова политика је критикована од самог почетка. Једна од критика је била да мала земља попут Србије не може да води политику балансирања или да политика четири стуба није заиста балансирајућа, већ се нагиње ка једном од стубова, усвајајући опортунистички став у датом тренутку, све као одговор на интересе Србије у том тренутку. Тврдило се да је чланство у Европској унији неспојиво са осталим стубовима спољне политике, али Србија наставља да води управо ту политику балансирања.
У свету који се брзо мења, кључни стубови српске спољне политике остају непромењени, изјавио је министар спољних послова Марко Ђурић.
„Европске интеграције као стратешки циљ, војна неутралност као основа безбедносне политике и приступ који омогућава сарадњу са различитим глобалним играчима уз очување сопствених интереса“, рекао је Ђурић за Политику .
Највећи проблем је што се крећемо ка свету у којем не постоји један, већ неколико центара моћи.
„Простор за маневар се сузио, а од земаља се све више очекује да усвоје јасне и ексклузивне класификације. Међутим, Србија тежи да гради односе прагматично и рационално — тамо где се интереси поклапају, са јасно дефинисаним црвеним линијама по питањима суверенитета, територијалног интегритета и безбедности“, рекао је министар.
6. Културна дипломатија између Србије и Русије у контексту савремених изазова
Концепт меке моћи заузима важно место у међународним односима данас, јер, за разлику од војне моћи, мека моћ се заснива на вредностима заснованим на историји, образовању, уметности и свему што представља национални идентитет једног народа.
У контексту савремених сукоба, управо везе засноване на културној размени остају једино средство комуникације између две државе и народа, а такође постају и полазна тачка за покретање или одржавање дијалога, у одсуству политичког притиска.
Културна сарадња између Србије и Русије је веома стабилна, а постоје и многи програми и пројекти који доприносе развоју меке моћи.
У контексту актуелних сукоба и изазова са којима се суочава међународна сарадња између Русије и Србије, мека моћ и међународна културна сарадња имају широк спектар активности кроз државне институције као што су Министарство спољних послова Републике Србије и Министарство културе Републике Србије. Ове институције организују споразуме о међународној културној сарадњи који окупљају уметнике, српско-руске филмове и истражују теме везане за заједничку историјску прошлост и идентитет народа са заједничким темељем у верској припадности. У том смислу, министар културе Никола Селаковић и министарка културе Руске Федерације Олга Љубимова потписали су Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области филмске копродукције.
Овим Споразумом се јача сарадња између Србије и Русије у области кинематографије, што је изузетно важно с обзиром на допринос кинематографских копродукција међународној културној сарадњи и јачање економских и културних веза, као и на традиционално важно место које кинематографија и филмска продукција заузимају у културном животу обе земље. Упркос међународним изазовима и тензијама у односима између Европске уније и Руске Федерације, Србија наставља да јача културну сарадњу са Руском Федерацијом.
Међутим, потребно је размотрити постојање и активности невладиних организација у Србији које промовишу и развијају српско-руско пријатељство. Утицај невладиних организација је ограничен због финансијских средстава и организационе структуре државних институција. Међутим, њихови напори и рад остају кључни у сложеним међународним односима и у решавању изазова са којима се Србија суочава у односима са Руском Федерацијом, како у информисању грађана, тако и у јачању међународне културне сарадње.
Међународни односи између Републике Србије и Руске Федерације пролазе кроз веома тешка времена. Штавише, постоје различити државни приоритети, који се налазе на супротним странама барикада, а додатно су погоршани сукобом у Украјини. Међутим, упркос притиску Европске уније да Србија уведе санкције Руској Федерацији, Србија се и даље уздржава од увођења санкција и уместо тога сарађује са Русијом у различитим областима. Једна од најпродуктивнијих области је култура и међународна културна размена, што доказује да остаје најпродуктивнија област сарадње чак и у најтежим временима и ситуацијама. Неувођењем санкција Руској Федерацији, Србија ризикује да изгуби свој национални приоритет, а то су европске интеграције, уз одржавање политике балансирања .
Можемо закључити да Србија балансира у овим тешким временима, и то је тренутно најуспешнија политика за мале земље у временима сукоба између великих сила.
*материјал који је презентовала мр Данијела Петковић на округлом столу Председничке Академије у Москви, Института права и безбедности, на тему међународне безбедности
Da budemo jasni, pravde nema, ili se dešava retko. Policija je uglavnom na vezi sa kriminalcima ili ljudima koji su agresivci, lopovi, prevaranti. Sudovi rade kako rade, pojedina veštačenja se kroje po meri podobnih i pravde uglavnom nema. Ali, šta je interesantno, ili živiš i umireš kao lav ili kao miš. Biramo.
Pokušaću da kroz opis prvog od dva slučaja u mom životu objasnim stanje društva, ali to nije samo društvo, društvo čine pojedinci, nečiji životi, to su životi mladih i starijih koji su oštećeni voljom loših ljudi sa privilegijama, lopova i nasilnika koji su zaštićeni nepisanim pravilima od strane policije i tužilaštva.
Ja uvek krećem od najtežeg, tako da od onoga što mi je uništilo život i najviše boli. Od oca Petković (Stanimir) Staniša (1959) iz Velike Plane koji je nasilnik, agresivac i koji je radi njegove zaštite pred zakonom, a verovatno vođen velikim strahom jer mu se prvi put neko od ukućana suprotstavio, prijavio rođeno dete, ćerku od 50 kilograma, bez znanja borilačkih veština, bez ikakvog javnog fizičkog sukoba za 40 godina, a sve ono što je on i što radi, prijavio za nasilje u porodici.
Fotografija: privatna arhiva
I sada, šta se dešava. Da ne bih opisivala sam događaj, koji je krojen za zapisnik po meri Petković Staniše, fokusiraću se ovde na vezu nedostojnih policijskih službenika i nasilnika. Tekst o tome šta sam preživela i preživljavam možete naći na ovom sajtu u rubrici “borba protiv nasilja”.
VEZA POLICIJE I NASILNIKA
Sticajem okolnosti, slučajno, upoznala sam osobu koja radi u BIA. U jednom periodu bili smo u komunikaciji i sve to nije toliko bitno, jer nije bitno da li je radnik u pekari ili radnik u BIA, da policija tj. određeni policijski službenik ili ih možda ima više ili je jedan, ne znam, to preneo Petković Staniši. Ja o tom kontaktu nisam nikome govorila, jer je to moja lična stvar, intimna, ne idem okolo i ne govorim ljudima koga sam upoznala itd, tako da niko nije mogao to ispričati osim policijskih službenika PU u Velikoj Plani. Kako ja to znam? Tako što sam čula kada je rekao mojoj majci za to. A zašto? Zato što sam ja u tom trenutku konkurisala za posao i prolazila bezbednosne provere, a kako je Petković Staniša želeo da ja imam kako on kaže “dosije” i da nikada ne dobijem posao, brže bolje mu je neko iz PU u Velikoj Plani javio sa kim sam ja u kontaktu.
Da se razumemo, svako davanje informacija od strane policajaca trećim licima bez zakonske potvrde da je to dozvoljeno je KRIVIČNO DELO! Dakle, neko iz PU Velika Plana je počinio krivično delo dajući neovlašćeno informacije.
Da se vratim na dan kada je, da bi Petković Staniša zaštitio sebe, a nakon što me je udario dok sam se nalazila na krevetu bežeći od njega, u svojoj sobi i nakon što sam mu rekla da ću ga prijaviti, izvukao mobilni telefon iz džepa, pozvao policiju i rekao “ćerka me maltretira, dođite…”
Fotografija: Privatna arhiva
Da se sada još malo više približim događaju, a radi slike policijskog službenika koji je došao. Policijski službenik kome nisam videla broj i prezime, jer sam bila u stanju šoka, stresa i generalno sam se tresla zbog nasilja koje sam prošla i mislila sam da će me policija zaštititi, te nisam ni realizovala svoje pravo da znam ko je došao, je sve vreme slušao Petković Stanišu, pisao šta je on govorio, ja sam bila u sobi pod stresom i niko od njih nije došao da me pita kako sam i šta se desilo. NIKO! Bilo ih je dvojica, ali je jedan sa izrazitim zubima bio glavni. Došao je kod mene, uzeo podatke i rekao idi odavde, skloni se, ne obraćajući pažnju na sliku koju sam mu pokazala, gde mi je ruka oguljena zbog pada, jer me je Petković Staniša oborio na beton, ne obraćajući pažnju na polomljen ključ, kojim sam se ja zaključavala, a koji je Petković Staniša polomio jer nije mogao da se izvuče iz brave…
Da ja nisam skupila snage i posle oko sat vremena otišla u PU Velika Plana i tražila da dam izjavu pri tome, kritikujući službenike na takvo postupanje, ne bi nikada bilo zapisano da je Petković Staniša mene maltretirao, a ne samo mene nego i moju majku, Urošević Dobrila. Šta je tačno zapisao službenik ne znam, verovatno ne sve što sam rekla, ali ipak je zapisano nešto. Na kraju me je ispratio rečima, “idi, skloni se”…
Dakle, da li je to što Petković Staniša podržava aktuelnu vlast u Velikoj Plani i lokalne funkcionere koji su sada već mojih godina, a ima onih i koji imaju kriminalnu prošlost, da li to što poznaje neke iz policije, da li to doprinosi tome da on “namešta” žrtvu i rođeno dete koje mu se suprotstavilo i reklo da je dosta maltretirao sve po kući, nema više, da li su mu kvalifikacije za zaštićenog nasilnika to što podržava vlast, poznaje ih i ima prepoznatljivost uličnog čoveka, kome krađe, prevare i lopovluk nije stran?
Da li moje osobine, što nikad nisam imala fizički sukob sa nekim, što sam uzorna, obrazovana, što se bavim kulturom i naukom i najvažnije ne podržavam vlast, a najvažnije žrtva sam nasilja, imam dijagnostikovane traume i intruzivne slike zbog nasilja koje sam proživela, nisu dovoljni da me zakon i policija zaštiti od nasilnika? Ne, u ovom društvu ne… ovde se žrtva proglašava nasilnikom….
Савремени међународни односи су веома сложени. Обележавају их сталне кризе, војне интервенције и политички сукоби. У реалности савременог друштва, одступања од поштовања међународног правног поретка, кршење међународног права или његова селективна примена су све чешћи. Геополитички интереси и потреба за додатним ресурсима доприносе све већем броју сукоба, као и једној великој катастрофи: претњи културном наслеђу широм света.
Културно наслеђе је израз не само колективног памћења једне нације већ и њеног идентитета. Оно није само материјални израз историје и идентитета једног народа, већ и важан елемент колективног памћења света. Током савремених сукоба и оружаних сукоба, културне вредности се често намерно уништавају, што додатно погоршава друштвене поделе и компликује процес постконфликтне реконструкције и помирења.
УНЕСКО је важна организација која је основана у Паризу након Другог светског рата и уједињује 193 земље широм света. Мисија – да заштити културну баштину, промовише међународну сарадњу, уједини нације и побољша образовање. Кроз своје конвенције обезбеђује идентификацију и заштиту преко хиљаду локалитета од културног значаја широм света.
Једна од најважнијих конвенција је Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба.
Током Другог светског рата, бројна места културне баштине, као што су споменици и библиотеке су уништене, те је Хашка конвенција, усвојена 1954. године и од великог је значаја за обезбеђивање и очување културне баштине.
Примарни циљ Хашке конвенције је да спречи, у случају било каквих будућих оружаних сукоба након Другог светског рата, уништење или оштећење локалитета културне баштине предузимањем одговарајућих међународних мера. Конвенција садржи низ принципа који обавезују земље да штите културна добра током оружаног сукоба, а такође је допуњена протоколима, као и одредбом која наводи да ако се културна добра униште у мирнодопско време, одговорни могу бити кривично гоњени пред међународним кривичним судом.
Немогућност примене норми утврђених међународним правом указује на одсуство адекватних механизама за њихову имплементацију и недовољну моћ организација да утичу на њихову имплементацију.
Као пример неадекватне примене међународног права, наводимо НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.
Средњовековни манастири и културно и верско наслеђе Косова и Метохије били су у великој мери угрожени током, пре и после бомбардовања СРЈ , због албанских напада и скрнављења светиња, што је документовано. Поменућемо само неколико који су уништени.
Према подацима Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, авиони НАТО-а су извршили оружане нападе на православне цркве, тачније на манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице. Снажни удари и експлозије у подручју Куршумлије проузроковали су штету на зградама, укључујући и задужбину Стефана Немање из 12. века. Манастир Пресвете Богородице је оштећен 18. априла 1999. године, а у том подручју су пале и касетне бомбе.
Од свих цркава и манастира, 13 манастира и 11 цркава је претрпело највећу штету као што је Манастир Грачаница, споменик културе од посебног значаја. Више од десетак граната пало је у близини овог споменика.
Манастир Грачаница је више пута гранатиран, а 5. априла 1999. године, бомба је пала тик поред манастира, потпуно уништивши многе споменике и капелу. Фреске и фасада цркве су такође оштећене, а делови фресака су одломљени са зидова. То су званичне информације које Влада Републике Србије има о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији.
Сведоци смо да су у савременом свету нафта и гас, као и други природни ресурси, мера свих ствари.
Њихова вредност је огромна, а узрок су честих међународних оружаних сукоба. Посебно су истакнути сукоби на Блиском истоку.
У таквом модерном и нестабилном окружењу, културно наслеђе је у опасности од уништења, укључујући културне споменике, верске објекте и музеје, који могу постати жртве намерног или случајног оштећења или чак пљачке током оружаних сукоба. УНЕСКО и друге међународне организације покушавају да обезбеде адекватну заштиту културних добара, али њихове мере и прописи су недовољни. За одржавање мира и стабилности неопходно је јачање међународних институција и доследна примена правних норми у односима између држава.
